Arhimandrit Danilo (Babambang Dvi Bjatoro) i Pravoslavna misija u Indoneziji

Datum publikacije: 16.07.2002.

Indonezija - je peta po velicini zemlja u svetu sa oko 220 miliona stanovnika, i prva u svetu po broju muslimanskog stanovnistva (skoro 90% Indonezana se smatraju muslimanima).

U VII-VIII veku u Indoneziji su propovedali prvi misionari - antiohijski (sirijski) hriscani, ali posle toga, kada su poslednji duhovnici umrli, mestani skoro nista nisu znali o Pravoslavlju, s obzirom da su se nasli u politickoj i geografskoj izolaciji. U XI veku je katolicki episkop-misionar pronasao ovde potomke hrsicana; oni su opstali, bez obzira na skoro tri veka izolacije. Iz tog ranog perioda do nas nije dosao nijedan pismeni dokaz, iako su se u predanju sacuvala imena trojice mesnih episkopa: Mar Jabalaha, Mar Abdiso i Mar Denha.

Na taj nacin, bez obzira na preovladavajuce muslimansko stanovnistvo, u Indoneziji postoje i koreni hriscanstva, slabi, ali duboki. Vecina Indonezana ne znaju za te korene, ali arhimandrit Danilo (Bambang Dvi Bjatoro), prvi pravoslavni svestenik i misionar u savremenoj Indoneziji, podvlaci, da se upravo Istocno Pravoslavlje pojavilo u njegovoj zemlji pre svih drugih hriscanskih konfesija.

Bambang Dvi Bjatoro se rodio u muslimanskoj porodici 1956-e godine, u udaljenom gradicu Modzokerto, u istocnom delu ostrva Java. Kao i mnoge na Istoku, i njega su vaspitavali veoma stari deda i baka, prvenstveno deda, koji je doziveo 104 godine<HORIZONTAL ELLIPSIS>

Prvi put se Bambang susreo sa hriscanstvom, kada je jos bio momce. Njegovo osecaj za hriscanstvo se formirao pod uticajem muslimanskih apologeta, koji su hriscanstvo smatrali za jeres.

"U islamu, - govori otac Danilo, - se smatra neoprostivim grehom mesati Boga i Njegovu tvorevinu, - a po misljenju islama, hriscanstvo upravo tome uci.

Bambang je bio idealista, razocaravao ga je odnos mnogih sunarodnika prema svojoj religiji. Po njegovom misljenju, oni nisu odbacivali islam, vec su sebe smatrali muslimanima vise po kulturnim korenima, nego po razumnoj veri. Tom laznom shvatanju religije on se kasnije suprostavljao i u hriscanstvu.

Mladic je zeleo da dobije odgovore na veliki broj svojih pitanja o hriscanstvu. Hriscanstvo ga je interesovalo, ali mu je ostajalo zatvoreno, pokriveno muslimanskim shvatanjima.

Bambang se obratio muzu jedne od svojih uciteljica, koji je bio protestant-harizmatik (pentokostolac). Taj covek mu je ispricao o Gospodu Hristu s tacke gledista protestantizma, ali njegove reci nisu bile dovoljno ubedljive za mladog Bambanga.

Bambang se nije slagao sa protestantskim objasnjenjima prirode Gospoda Hrista i Svete Trojice - tu su se ispoljili snazni mehanizmi zabrane islamskog nacina misljenja - ali je on poceo da zajedno sa Koranom cita i Bibliju, trazeci istinu poredjenjem dveju svetih knjiga, poredeci njihove sadrzaje. Jednom je pri citanju Korana doziveo otkrovenje, u kojem je osetio odgovor Samog Boga na svoja traganja.

"Citao sam Koran, - prica on. - Drzao sam ga otvorenog na kolenima. Citao sam trecu suru, 45-i ajat, mesto, gde je Arhangel Gavril rekao: "O Marija, Bog ce Ti poslati blagu vest, Svoju Rec. Njegovo Ime ce biti Mesija, Isus, Marijin Sin. On ce biti veliki i u ovom i u buducem svetu. On je jedan od veoma bliskih Bogu".

Posle toga, Bambang je poceo da gleda drugacije na hriscanstvo, kroz prizmu ucenja Korana. Iako Koran odbacuje Hrista kao Boga, ali svedoci o Njegovom uvazavanju. Postepeno se Bambang dublje upoznao sa hriscanstvom, njegova vera je jacala, uprkos mnogim teskocama. Ali on konacno, nije mogao sebe smatrati hriscaninom.

Cekalo ga je iskusenje, koje mu je pomoglo da se odluci, i koje je izmenilo ceo njegov zivot. Bambang je krio svoja traganja, i nikome nije govorio o svojim susretima s hriscanima. S narocitom brigom je sve skrivao od svog veoma poboznog i blagocestivog dede, koga je istovremeno uvazavao i bojao se.

Jednom se Bambang vratio kuci posle redovne tajne posete Crkvi, i Biblija mu je skliznula ispod odece i pala pravo pred dedine noge. Tad je Bambang dobio batine, pobegao od kuce, ali se kasnije vratio i stao pred svog dedu - muslimana. On je pozeleo da sazna zasto je unuk ostavio islam. Bambang, i sam buduci samo napola obracen, je poceo da brani veru u Hrista kao istinitu islamsku veru; to je vera, onih, koji su istinski poslusni Bogu.

Otac Danilo je prepricavao taj dijalog:

- Dedice, ti si veoma star. Ako ti kroz neko vreme umres, da li si ubedjen da ces otici na nebo?

- Ne, ja ne znam.

- Zasto?

- To zavisi od mojih dela. To zavisi od ravnoteze tezina casa: ako se pokaze da imam vise dobrih dela, oticicu na nebesa, a ako bude vise losih dela, nacicu se u adu.

- A ti si ubedjen da ce tvoja dobra dela prevagnuti u odnosu na tvoja losa dela?

- Ne znam.

- Znaci, ti se ne pokoravas Bogu. Ti zavisis od samog sebe, od svojih sopstvenih snaga. Sta je to za muslimanstvo? Ali dozvoli mi dekice, da ti nesto ispricam. Bog je poslao Svoju Rec, i ti u stvari mozes da poznas Boga samo preko reci. Znas, da ime proroka Isaije u Koranu oznacava "Duh Boga". Taj prorok Isaija - nije bio obican covek. Koran kaze da se rodio bez oca, sto znaci - da se rodio Silom Bozijom. To je - Rec Samog Boga, koja je postala covek po imenu Isaija. Znaci, Rec Bozija je dosla u svet da bi ga obnovila, da bi nas oslobodila od vlasti zla. Religija - to nije prosto vrsenje dobrih dela; ona je prednaznacena za to da nam daruje vecni zivot. A taj vecni zivot se ne moze zadobiti samo dobrim delima, vec i pokornoscu coveka Bogu.

Tog trenutka, seca se otac Danilo, on je ocekivao prigovor za svoj otvoreni istup. Usledila je duga pauza, i umesto da se razgnevi, deda ga je mirno upitao: "Mogu li ja takodje da postanem hriscanin?"Uskoro ga je krstio isti covek, koji je uveo njegovog unuka u veru.

Nedugo posle krstenja deda je umro, njegova smrt je bila pracena projavama Bozijeg Promisla. Iako je bio novoobraceni hriscanin, on je predvideo cas svoje smrti i bio udostojen vidjenja. Umro je u miru, okruzen clanovima svoje porodice. Bilo mu je 104 godine. Taj dogadjaj, dedina smrt, je bila znak za mladog Bambanga; on se ucvrstio u hriscanstvu i postao aktivan clan protestantskog harizmatickog pokreta u Indoneziji.

Posle zavrsenog instituta, Bambang je proveo tri godine putujuci: misionario je kao propovednik-mirjanin na Javi, Sumatri i obliznjim ostrvima. Bio je osnivac grupe propovednika pod nazivom "Siloam".

Bambang je bio propovednik, ali je i dalje imao pitanja u vezi svoje nove vere. U protestantizmu mu je nedostajala dubina i bogata tradicija islama, gde je svaki aspekt zivota bio nadahnut molitvom. Seca se: "U detinjstvu su me naucili da se molim u odredjeno vreme. U pentakostalnoj crkvi nema niceg slicnog - nema nikakvog znacenja kada i kako se molis. Ja sam morao da ustanovim svoje vreme za molitvu, zbog toga sto nije bilo nikakvih pravila po tom pitanju. Rekao sam sam sebi: "Ako je Bog - Bog reda, onda On mora da ima pravila, neki ritam - i ti ne mozes da izaberes samo to sto ti se svidja." Pored toga, ja sam ocekivao, da su hriscani - ljudi ispunjeni ljubavlju, a oni se nisu pokazali takvima. Vise puta sam se razocaravao i bio veoma ogorcen, posto jos nisam shvatao, da su svi ljudi isti, nezavisno od njihovih veroispovesti. Bio sam zedan nekog dubljeg osecaja i opita, i upravo u to vreme sam imao vidjenje, koje je najozbiljnije uticalo na mene.

Jednom nocu, dok sam spavao, video sam sebe u snu kao poklonika u Meki. To je bio pravi pravcati hadz; to mi je izgledalo toliko stvarno da se secam sve dosad. Sedeo sam sa drugim poklonicima i pravo nasuprot ulaza u Kaabu, video sam Muhameda. On je propovedao milionima ljudi; za vreme svoje propovedi okrenuo se ka meni i rekao: "Zasto si ti ovde? Tebi sam rekao, tebi sam pokazao put. Zasto nisi tamo?" Probudio sam se sav u znoju, toliko sam bio uplasen. Zasto? Zato sto u islamu postoji predanje, po kojem, ukoliko ti se javlja prorok Muhamed, to ne moze biti djavolska sablazan. To je samo prorok Muhamed. Kada sam o tome ispricao drugim muslimanima, oni su rekli da to mora da je bio prorok Muhamed. Ali kako moze prorok Muhamed da ti kaze da postanes hriscanin?! To je bila tajna, ali zahvaljujuci tom vidjenju, ja sam ostao hriscanin".

Uz pomoc dobrotvora, Bambang je otputovao u Seul, upisao protestantsku seminariju "Azijatski centar bogoslovskih nauka i misionarstva". Tamo je ucio engleski i korejski jezik, Novi Zavet na grckom i ivrite, crkvenu istoriju i bogoslovlje. Bukvalno se zakopao u izucavanju razlika izmedju samostalnih hriscanskih crkava; studirao je latinsko i grcko svetootacko bogoslovlje, ali je kao i ranije zudeo za domovinom, za molitvom u odredjeno vreme, za Sluzbom, za postom.

Jednom je sedeo u svojoj sobi, posmatrao kroz prozor i zaustavio pogled na udaljenoj zgradi, koju je cesto vidjao i ranije. Krov te zgrade je licio na kupolu dzamije, i Bambang je ponovo poceo da se bori sa zeljom da se vrati - zeleci da njegova namucena dusa odahne za neko vreme. Posle nekoliko dana, izasao je iz kuce i uputio se u pravcu te dzamije. Kada je dosao blizu, shvatio je, da to uopste nije dzamija, vec kupola grckog pravoslavnog hrama!

Tako se buduci otac Danilo prvi put susreo sa Pravoslavljem. On se dosada, s neobicnim osecajem, seca te prve vecernje: "Te veceri, kada sam usao u hram, svi su na kraju Sluzbe rekli:"Amin!" Moje srce je lupalo. To me je veoma podsecalo na dzamiju. Rekao sam samom sebi: "Dosao sam kuci<HORIZONTAL ELLIPSIS>" Znao sam, da je to odsad - moj dom. Mogao sam da verujem u Gospoda Isusa kao u Boga i da mu se poklanjam po muslimanski. Zaplakao sam. To je bio odgovor".

Bambang je poceo sa velikim zarom da iscitava knjige iz biblioteke arhimandrita Soterija (Trambasa), grckog svestenika u tom hramu. Bilo je tesko shvatiti mnoge aspekte pravoslavne vere, na primer, postovanje Bozije Majke ili postovanje ikona, ali je pomagala uverenost da je Pravoslavlje - Apostolska Crkva. Bez obzira na teskoce, on je zeleo da postane pravoslavan i tu svoju zelju je saopstio ocu Soteriju. Svestenik je, ispitivajuci Bambanga, ovako odgovorio: "Zasto zelis da postanes pravoslavan? Ostani protestant". Mnogo su razgovarali, i postepeno su zajednicki nasli odgovore na sva Bambangova pitanja. On je ponovo zamolio oca Soterija da ga prisajedini Pravoslavlju. "Zasto ti to zelis? - upitao je svestenik. Ako je radi novca, mi ga nemamo. Mi smo - siromasna Crkva. Ako zelis slavu - nasu Crkva je vec duze vreme gonjena. Ako zelis nesto tome slicno, onda je bolje da postanes protestantski pastor. Budi dobar propovednik, i bices poznat".

Rastuzivsi se, ali se nimalo ne uvredivsi, Bambang je objasnio da ga ne interesuje novac. Otac Soterije je upitao: "Zasto onda zelis?" "Zato sto sam u toj Crkvi nasao Istinu". "Ako je to tvoj odgovor, onda mozes da nam se prisajedinis".

I eto, 1983-e godine Bambang Dvi Bjatoro je postao prvi Indonezanin, u novijoj istoriji Indonezije, koje je primio Pravoslavlje.

***

Arhimandrit Soterije je posavetovao Bambanga, koji je krstenjem postao Danilo, da otputuje u Grcku, kako bi video tradicionalni pravoslavni nacin zivota. U toku sest meseci, Danilo je izucavao grcki jezik u Atini; sledecih pola godine je proveo na Svetoj Gori u manastiru Simonopetr. Tu je prvi put pokusao da prevodi liturgijske tekstove na indonezanski jezik. Trudio se da maksimalno tacno izrazi verouciteljske istine, koje su sadrzane u bogosluzbenim tekstovima. Svoje prve pokusaje je proveravao i slao duga pisma u "Siloam", koji je ujedinjavao propovednike, koje je on okupio u Indoneziji. Objasnjavao je svoju novu veru, nadjenu u Pravoslavlju.

Posle godinu dana provedenih u Grckoj, Danilo je otputovao u Ameriku. Tamo je zavrsio bogoslovske kurseve pri pravoslavnoj grckoj seminariji Svetog Krsta u Bostonu i dobio zvanje doktora sociologije, na Univerzitetu drzave Ohajo.

Mnogo godina je bio van svoje domovine, i posto je ucenje priveo kraju, Danilo je poceo da razmislja o tome, kako bi najbolje mogao da posluzi svojim sunarodnicima. Posle velikih unutrasnjih kolebanja i usrdnih molitvi, Danilo je primio monastvo, osecajuci, da je to najbolji put za misionarenje. Zatim, 1988-e godine, episkop Pitsburski ga je rukopolozio za svestenika. Te godine se Danilo vratio u Indoneziju. U otadzbini je otac Danilo poceo sa obracanjem clanova svoje porodice; naucio ih je da peku prosfore, prave crkvenu odecu u mesnoj fabrici. Kroz nekoliko meseci je presao u grad Solo, i poceo da razgovara sa clanovima drustva "Siloam" (koje je on osnovao, u vreme kada je bio protestant) - s ljudima, koji su citali njegova pisma i sledili njega u obracenju. Pocelo se sa izucavanjem Biblije, misionarska delatnost se prosirila na okolna sela. Otac Danilo je takodje organizovao godisnji kurs, za izucavanje osnova Pravoslavlja na univerzitetu u gradu Solo. Shvatajuci da to moze postati dobra osnova za propoved, on je zapisao svoje lekcije i razaslao ih po celoj zemlji. Kasete sa tim zapisima su omogucile mnogim Indonezanima da se upoznaju sa pravoslavnim hriscanstvom na njima razumljivom jeziku, da saznaju o veri od coveka, koji pripada njima.

Uskoro je otac Danilo osnovao u Solu kucnu crkvu, koja je licila na hramove prvih hriscana. Malo-pomalo, sve vise ljudi se krstavalo, i danas otac Danilo vrsi svoju misiju u vecini sela i duz svih ostrva.

1991-e godine, Drzavni Department za pitanja religije je zvanicno priznao Pravoslavlje, koje je organizaciono prikljuceno protestantskom odeljku Departmenta Misija, na celu sa ocem Danilom, i deo je nedavno ustanovljene grcke pravoslavne eparhije Hong Konga i Jugo-Istocne Azije, kojom upravlja mitropolit Nikita.

***

Antihriscanska nastrojenost muslimana, koji hriscanstvo smatraju za jeres, se vremenom ispoljila potpuno javno, jer je vecina projekata za izgradnju hramova bila obustavljena ili zabranjena zbog protesta mesnih muslimanskih zajednica. U jednom gradu je odluka za gradnju bila ponistena, i napola izgradjeni zidovi buduce pravoslavne misije su ostavljeni nezavrseni i zanemareni.

1990-e godine, antihriscanske nastrojenosti su se pretvorile u eksploziju nasilja: mnoge crkve su bile spaljene, i medju hriscanima je bilo slucajeva mucenistva, ukljucujuci ubistva 25 katolika od strane muslimanskih fanatika, razbijenih tad, kad su se skupili u gradu Haruku na misu. Hiljade hriscana su poginule u toku religioznih susreta u Malaki 1998-e godine. A 1999-e godine, islamski kongres u gradu Solo je pozvao pravoverne muslimane da poruse hriscanske crkve koje se nalaze u tom mestu. Na ostrvu Lambok i u mnogim drugim mestima, razruseni su hriscanski hramovi, a takodje i kuce mnogih hriscana i njihova preduzeca. Zbog pretnje nasiljem, hriscansko duhovnistvo, samim tim i otac Danilo, je bilo prinudjeno da napusti svoje kuce.

U zimu 1999-2000 godine, arhimandrit Danilo se susreo sa predsednikom drzave Abdurahmanon Vahidom, prvim gradjanskim predsednikom Indonezije, izabranim 1999-e godine za vreme istorijskog svenarodnog referenduma. Abdurahman Vahid je izrazio svoje uvazavanje i podrsku pravoslavnom udruzenju u Indoneziji.

Posle dvanaestogodisnjeg misionarskog rada u Indoneziji trenutno postoji destet pravoslavnih hramova, u kojima sluze devet svestenika. Pravoslavna zajednica u Indoneziji broji dve hiljade verujucih, sedam studenata, buducih svestenika, koji studiraju u inostranstvu.

Pravoslavna misija se nastavlja, i bez obzira na nasilje i bezzakonje, otac Danilo produzava svoje delo propovedi. On je kao i ranije optimista i ispunjen nadom, s entuzijazmom prepricavajuci slucajeve obracanja u hriscanstvo iz islama, budizma ili hinduizma.

Православный журнал "Road to Emmaus", Россия-США,

http://www.fomacenter.ru/materials/?cat=41&nid=131