|
BOGOSLOV JE ONAJ KOJI SE MOLI Arhiepiskop Verejskij Evgenij Intervju arhieoiskopa Verejskog Evgenija, Predsednika Nastavnog komiteta Ruske Pravoslavne Crkve, Rektora moskovske duhovne akademije i seminarije,
-
Vase Visokopreosvestenstvo, recite nam
molim Vas, o trenutnom stanju obrazovanja u Ruskoj Crkvi. Sta se izmenilo od vremena kada je Crkva dobila mogucnost da ga slobodno razvija? -
Za nesto vise od deset godina situacija u oblasti crkvenog obrazovanja se korenito Pocetkom 90-ih se pocelo sa masovnim otvaranjem
novih duhovnih skola, ali pored tih tradicionalnih nastavnih ustanova pri nasoj Crkvi, poceli su da se otvaraju i bogoslovski instituti, univerziteti, na mnogim svetskim
univerzitetima su otvoreni fakulteti i katedre za teologiju. Trenutna situacija je prilicno sarolika, ali cu se ja potruditi da
je u toku naseg razgovora “odslikam” u opstim crtama. A sada malo statistike. Trenutno u sastav Naucnog komiteta Ruske Pravoslavne Crkve ulaze 5 duhovnih akademija, 26
duhovnih seminarija, 31 duhovna skola i 4 skole koje imaju status kurseva. U Moskvi takodje postoji Pravoslavni Sveto-Tihonski bogoslovski institut, koji ima svoje filijale
u mnogim oblastima u nasoj zemlji. Nisam slucajno pomenuo taj institut odvojeno. Za razliku od svih gore pomenutih duhovnih skola, studentima ove skole izdaju drzavne
diplome i to je veoma vazno. -
A zasto studentima akademija i
seminarija ne izdaju drzavne diplome? -
Prava pozicija Pravoslavne Crkve u savremenoj Rusiji kao i ranije, je sa mnogim protivurecnostima. To se projavljuje i prilikom donosenja odluka, koje su povezane sa
dobijanjem drzavne licence i akreditacije, bez cega seminarijske i akademske diplome ne mogu biti priznate od strane drzave. Mi smo uspeli da dobijemo licencu za predavacku
delatnost, ali drzavnu akreditaciju, kojom bi se izjednacile seminarijske i akademske diplome sa diplomama visih drzavnih naucnih ustanova, jos uvek nema. Osnovne prepreke su, po mom misljenju, i nadalje, u odnosu
Crkve i njene uloge u drzavi i drustvu. Uzmimo na primer razumno stav Konstitucije, da je Crkva odvojena od drzave. Da, odvojena, kao i sve druge religiozne organizacije,
pa kako onda? Takav polozaj samo pokazuje da pravila religioznog zivota nisu opstevazeca za sve gradjane nase drzave, tako da zbog odsustva potvrda o ispovesti drzavni
cinovnik nece imati problema na poslu, kako je to bilo pre revolucije, kada Pravoslavna Crkva nije bila odvojena od drzave. Sport je na primer kod nas takodje odvojen od
drzave, iako je u poslednje vreme bas od strane drzave pokrenuta kampanja sirokih razmera, radi povecanja uloge sporta u zivotu drustva. Znaci, odredjeni princip uopste ne
oznacava, da ruska drzava ne moze da podrzava Crkvu, cak naprotiv, u zakonu “O slobodnoj svesti i religioznim organizacijama” crno na belo je napisano, da drzava pomaze
religiozne organizacije u njihovim drustveno-korisnim delatnostima. Gde je molim vas interes drzave u pripremi obrazovanih svestenosluzitelja? Upravo su svestenici ti koji
u dusi ljudi, posebno mladih, utemeljuju osnove morala i patriotizama, na cemu se zasniva svaka drzava, a bez duhovno-moralnog i patriotskog vaspitanja drzava ne moze biti
jaka. -
Nedavno je uveden drzavni standard za
teologiju. Utice li to bitno na situaciju u oblasti bogoslovskog obrazovanja? Kakve po vasem misljenju mogu biti posledice tog poteza? -
Da, odista je krajem prosle godine konacno donesen jedinstveni drzavni standard za teologiju, koji otvara principijelno nove mogucnosti za razvoj bogoslovskog
obrazovanja u Rusiji na drzavnom nivou. U vezi sa tim narocito zelim da kazem o novom pravcu u religioznom obrazovanju, koji se kod nas formirao za poslednjih deset godina.
Rec je o tkzv. svetskom religioznom obrazovanju. Odmah moram da napomenem da je ta pojava prilicno nova u Rusiji. Ali to naravno ne znaci da je to jedini uzrok za
opreznost. I pored svega postoji jos dosta pitanja, koja se odnose na tu vrstu obrazovanja. Pre revolucije, izrazi “duhovno” i “bogoslovsko”
obrazovanje su se upotrebljavali kao sinonimi – pretpostavljalo se da je bogoslovsko obrazovanje deo duhovnog obrazovanja. Prema tome, duhovno ili bogoslovsko obrazovanje
je bilo moguce dobiti u duhovnim seminarijama i akademijama. Pritom je osnovni zadatak seminarije bila priprema svestenosluzitelja, uglavnom kadrova parohijskog
duhovnistva. Zadatak akademije je prema “Ustavu duhovnih nastavnih ustanova”, koji tradicionalno nazivaju filaretovskim, je – “obrazovanje duhovne omladine za vise
duznosti”, to jest priprema kadrova za izvrsavanje odgovornih duznosti u crkvenoj strukturi, u prvom redu predvackih i administrativnih. Na taj nacin, bez obzira na
istovetne ciljeve i zadatke seminarija i akademija, medju njima su postojale i precizno izrazene razlike. Prvi pokusaji osnivanja bogoslovskih instituta su poceli
posle revolucije, 20-ih godina. Ali koliko se trenutno moze prosuditi, oni nisu bili podstaknuti samo zeljom da principijelno izmene ili reformisu duhovno obrazovanje,
koliko stremljenjem za njegovo ocuvanje u novim uslovima sovjetske realnosti. Uostalom, neki pokusaji su zbog poznatih okolnosti doziveli krah. Prvi manje ili vise uspesan pokusaj osnivanja pravoslavnog
bogoslovskog instituta je bio u ruskoj emigraciji, u Parizu. Ali ponovo, osnovni zadatak, koji je stajao pred tom naucnom ustanovom, je bila upravo priprema
svestenosluzitelja za Rusku Crkvu, van otadzbine. O tome govori i samo ustrojstvo instituta – ono je prirodno bilo skoro potpuno preuzeto od duhovnih akademija: isti
sistem vaspitanja, isto ustrojstvo skolskog unutrasnjeg zivota itd. Tako da nekih principijelnih razlika izmedju Pariskog Sveto-Sergejevog instituta i tradicionalnih
duhovnih skola u Rusiji, pre revolucije, prakticno nije bilo. Isto se moze reci i za Bogoslovski institut, otvoren 1943-e godine u Povodevicjem manastiru u Moskvi. Po
svojoj sustini, to je bila ista duhovna skola, koja je 1948-e godine vracena na svoje iskonsko mesto, u Sergejev Posad, dobivsi svoj istorijski naziv- Moskovska duhovna
akademija, ne pretrpevsi pritom neke bitne izmene. -
Znaci, specificnost obrazovanja u Ruskoj
Crkvi se trenutno zasniva na svetskom religioznom i duhovnom obrazovanju? Kakav je medjusobni odnos ta dva obrazovna pravca? Koji od njih po vasem misljenju ima vise
izgleda za buducnost? -
I jedno i drugo obrazovanje je bogoslovsko, prosto svako od njih ima svoje specificnosti. Ali ako su ciljevi i zadaci duhovnog obrazovanja odredjeni potpuno
precizno, to se na zalost ne moze reci za svetsko religiozno obrazovanje. Poslednje od njih predstavlja za Rusiju novu pojavu, ali ne i za Zapad. I zato ne mozemo a da ne
uzmemo u obzir iskustva zapadnih bogoslovskih fakulteta i katedri teologije, koji postoje vise stotina godina. Bogoslovski fakulteti postoje vec dugo i na univerzitetima
tradicionalno pravoslavnih zemalja: Grcke, Srbije, Bugarske, Rumunije itd. Sto nam govori da univerzitetsko obrazovanje ima prednost. To ukljucuje savremene predavacke
metode, detaljno razradjene nastavne planove i programe, visokinuacni potencijal profesora i predavaca. Mnogo korisnog se moze dobiti saradnjom sa drustvenim fakultetima.
Na kraju, nikako poslednje mesto ne zauzima i savremena materijalno-tehnicka osnova, predivne biblioteke itd. Ali, s druge strane, tesna veza bogoslovskog fakulteta sa
svetskim fakultetima ne moze a da se ne odrazi negativno na kvalitet bogoslovskog obrazovanja. Nada da, da ce prisustvo studenata-bogoslova medju religiozno indiferentnom
sabracom pozitivno uticati na ove druge, po pravilu nije opravdana. Cesce se po obicaju desava suprotno. U uslovima univerzitetskog ili instituskog opstezica je krajnje
tesko navikavati se na duhovni zivot, bez kojih je razvoj i formiranje studenta kao ozbiljnog bogoslova prakticno nemoguc. Ako se rukovodstvo bogoslovskog fakulteta ili
instituta suoci sa na primer nemoralnim pojavama medju studentima, ono ce biti bespomocno da bilo sta uradi, jer po zakonu drzavno obrazovanje je kod nas svetskog
karaktera, i prema stuedntu se ne mogu primenjivati nikakve disciplinarne mere ukoliko on narusi hriscanske ili crkveno-kanonske zivotne norme. Tako da proces
“odrzavljenja” bogoslovskog obrazovanja treba voditi s velikom opreznoscu. Bez intenzivnog duhovnog, liturgijskog zivota, bez usvajanja crkvenih principa takvo
religiozno obrazovanje moze se pokazati neefikasnim, i moze cak doneti nasuprot ocekivanom, vise stete nego koristi. Stvar
je u tome, da bogoslovsko, ili duhovno obrazovanje – u odredjenom slucaju upotrebljavam te izraze kao identicne – imaju svoje specificnosti. Ono se ne moze svoditi samo
na skupljanju odredjenog znanja. Za pravoslavnog bogoslova je veoma vazno da zapamti reci jednog od velikih ucitelja Crkve:” Bogoslov je onaj – koji se moli”. Na taj
nacin je u duhovnom obrazovanju utemeljena ideja sinteze dva pocetna saznanja, data nam od Boga, - put vere i put razuma. U odredjenoj etapi razvoja bogoslovskog
obrazovanja mislim da je vec sasvim ocigledno da je povecanje kvaliteta moguce samo uz najtesnje aktivno ucesce drzave. To se u prvom redu odnosi na dva najvaznija pitanja:
drzavne akreditacije duhovnih skola i ako hocete delimicno finansiranje crkvenih obrazovnih programa. Trenutno je situacija takva da duhovne skole moraju da predloze
svoje nastavne planove i programe u saglasnosti sa nedavno donetim standardom “teologija”, za dobijanje drzavne akreditacije. Uraditi tako nesto, iskreno govoreci, bice
veoma tesko. Osnovna prepreka ce biti, da mi moramo i pored vec postojeceg nedovoljnog broja nastavnih casova iz mnogih bogoslovskih predmeta da uvodimo jos nekoliko novih
predmeta. Prema jedinstvenom obrazovnom standardu, postoje slicnosti bogoslovskih i opstedrustvenih znanja, predavanih u duhovnim skolama, i na bogoslovskim fakultetima, a
osnovna razlika izmedju njih ce biti odredjena samo specificnoscu nastavne ustanove: duhovne skole ce ostati nastavne ustanove zatvorenog tipa, ciji ce glavni zadatak biti
priprema kandidata za rukopolaganje u svestenicki cin, a bogoslovski fakulteti ce biti organizovani po principu svetskih drustvenih fakulteta, na kojima ce matururati
“bogoslovi velikog broja profila”. Koliko ce takav razvoj dogadjaja biti prihvatljiv za nasu Crkvu? Za nas to pitanje ostaje otvoreno, ali je ocigledno da ce u skorije
vreme morati da se donese neko optimalno resenje tog problema. Za to je potrebna ozbiljna opstecrkvena diskusija. Jos jednom hocu da podvucem, da ja nisam ni u kom slucaju
protiv svetskog religioznog obrazovanja. Ali smatram da je za najefikasniji razvoj crkvenog zivota, izmedju dve vrste bogoslovskog obrazovanja – duhovnog i svetskog
religioznog – prioritet treba dati ovom prvom. Treba svakako teziti tome da razvoj ta dva pravca bogoslovskog obrazovanja ne dovede do nezdrave konkurencije i
suparnistva. –
Koliko se uspesno ostvaruje reforma duhovnog obrazovanja, sa kojom se zapocelo sredinom 90-ih godina? Da li je ona vec dala neke
konkretne rezultate? -
Bilo bi prevremeno govoriti o nekim znacajnim rezultatima, ali se vec neke pozitivne tendencije primecuju. Trajanje studija u seminarijama je produzeno na pet
godina. Petogodisnji sistem studiranja je vec uveden u Moskovskoj i Sen-Peterburskoj seminariji i u nekim drugim vodecim duhovnim
skolama. Mi u nasoj Moskovskoj semnariji naravno cinimo sve, kako bi povecali nivo obrazovanja. To nije nimalo jednstavno, jer se zbog opstih kriznih perioda, koji u znacajnom stepenu zahvataju i srednju skolu, opsteobrazovni
nivo u poslednje vreme veoma snizio. Iako sa druge strane postoje i pozitivne tendencije. Tu pre svega treba navesti da mnogi studenti upisuju nasu seminariju, prosavsi
pocetnu pripremu u nedeljnim skolama, pravoslavnim gimnazijama i licejima. Naravno, takvim studentima je mnogo jednostavnije da se ukljuce u proces bogoslovskog
obrazovanja, nego onima koji su tek u semnariji prvi put videli na primer knjigu na crkveno-slovenskom jeziku ili procitali Sveto Pismo. Na prvim kursevima seminarije se u
dovoljnom obimu predaju opstedrustveni predmeti: jezici, filozofija, istorija. Ponekad nam prigovaraju, da smo hteli od seminarije da napravimo istorijsko-filoloski
fakultet, povecavajuci obaveze iz drustvenih disciplina, ne ostavljajuci samim tim vreme za citanje Svetih Otaca. Ali moze se smatrati da je taj problem resen.Na primer za
drevne jezike smo studentima koji su narocito aktivno protestvovali protiv njihovog izucavanja, postavili veoma jednostavan uslov: ko ne zeli ozbiljno da izucava jezike,
bez cijih znanja se ne moze govoriti o istinski ozbiljnom naucnom radu, taj se lisava prava upisa u duhovnu akademiju. Mislim da cemo vremenom uvesti prijemni ispit za
akademiju iz starih i novih jezika. -
Vladiko, kakva je situacija sa obukom
studenata u inostranstvu? Kakav je vas licni odnos prema mogucnosti da se studenti duhovnih i bogoslovskih skola obrazuju u inostranstvu? Da li mogu studenti koji zive u
inostranstvu da studiraju u nasim naucnim ustanovama? -
Pocecu od poslednjeg pitanja. U nasim duhovnim skolama studiraju i strani studenti, iako ih iskerno govoreci nema mnogo. To su uglavnom predstavnici Pomesnih
Pravoslavnih Crkava, iako nam ponekad dolaze na staziranje studenti katolickih i protestantskih bogoslovskih fakulteta. Postoji nekoliko razloga zbog cega nam ne dolazi veliki broj studenata iz inostranstva. Prvi je – naravno jezicka barijera.
Iako je ruski jezik popularan na Zapadu, malo ljudi njime dobro vlada. Cak srpski i bugarski studenti moraju da uce ruski jezik fakticki ponovo. Sto se tice inoslavnih
studenata, tu cesto imaju ulogu medjukonfesionalni odnosi. Na primer, ako govorimo o studentima-katolicima, onda se njihov boravak ovde i saglasno tome, usmeravanje nasih
studenata na katolicke fakultete u poslednje vreme znacajno usloznjava zbog slozenih odnosa izmedju Ruske Pravoslavne Crkve i Vatikana. U nedavna sovjetska vremena nije se
cak moglo ni spomenuti da studenti slobodno putuju u inostranstvo. Covek koji je upisao duhovnu skolu se uvek vec smatrao potpuno izgubljen za drustvo, verujuci ljudi su
smatrani kao ljudi druge klase. Tako da su se ta pojedinacna putovanja odvijala iskljucivo pod sankcijama “kompetentnih organa” i samo pod njihovom strogom kontrolom,
kako bi se zapadnom svetu pokazalo, da u Sovjetskom Savezu vlada princip slobodne svesti u odnosu na verujuce gradjane. Trenutno, Slava Bogu, situacija se izmenila, i sto se tice studiranja nasih studenata u inostranstvu,
ja licno ne vidim nista lose u tome, da studenti zavrsnih kurseva ili maturanti akademije putuju u inostranstvo, da bi nastavili svoje obrazovanje ili prikupili materijal
za svoje disertacije. Ali ja ne smatram da je korisno da seminarci idu na studije u inostranstvo; druga stvar su – razgledanje ili hodocasnicka putovanja. Vecina nasih
studenata putuje u inostranstvo sa horovima – oni su istina vec proputovali pola Evrope. Ali za odlazak na studije u inostranstvo, duzi boravak tamo i ostvarivanje
kontakata s predstavnicima drugih konfesija, student treba da bude vec formirana licnost, koja ima svoje opredeljene bogoslovske i naucne interese. Danas se mnogi nasi
studenti i maturanti nase akademije nalaze u mnogim zemljama Zapadne Evrope i Amerike. Razmisljajuci o tome, da li treba nastaviti bogoslovsko obrazovanje
na Zapadu, cesto ispustamo iz vida, da studenti ruskih seminarija i akademija dobijaju duhovno obrazovanje, u zivotnim uslovima, koji se danas principijelno ni pocemu ne
razlikuju od zapadnih. Ali odredjeni broj nasih studenata, narocito onih koji nijedanput
nisu putovali u inostanstvo, ima velike iluzije u odnosu na zivot u zapadnim zemljama. Ponekad medju studentima dolazi do razmimoilazenja, koja su u sustini, primitivne
predstave o zivotu na Zapadu, i koja se mogu izraziti jednom frazom: ovde, kod nas je sve lose, a tamo kod njih na Zapadu je sve dobro. Naravno, zivot studenata duhovnih skola nije lak, ali trenutno je u
pitanju nesto drugo. Nisu svi studenti svesni raznih prednosti kod nas, o kojima pravoslavni covek na Zapadu moze samo da masta. To je na primer mogucnost da se cesto
odlazi na Bogosluzenja, da se regularno ispoveda i pricescuje, cak prosto da se razgovara s istomisljenicima na matrenjem jeziku – to je ta cesto neprimetna, ali za
verujuceg coveka krajnje neophodna zivotna sredina, koje ukoliko se lisi, pocinje da ima ozbiljne unutrasnje probleme. Opet, samo poredivsi sa necim dugim, moguce je
shvatiti dubinu te pojave - pravoslavne bogobojazljivosti sa dugim Bogosluzenjima, obaveznom ispovescu pred Pricest, strogim postovanjem postova itd. I tako, opravdana je poznata izreka, da se sve spoznaje u poredjenju
sa necim drugim - i zato da bi studenti zaista mogli svesno i slobodno da ocenjuju i uporedjuju nivo obrazovanja i duhovnog zivota “ovde i tamo”, oni moraju imati
potencijalnu mogucnost da otputuju na skolovanje u inostranstvo. I cak ako tu mogucnost ne iskoristi svaki student, sama cinjenica, da ona postoji za sve, ko zeli da uci i
ovlada stranim jezicima, vec je veoma vazna. Praksa skolovanja u inostanstvu je bila veoma popularna pre
revolucije, tako da u tom smislu mi nismo nista novo izmislili. Ali smatram da treba teziti da se ide na korisna putovanja, to jest upucivati studente po mogucnosti na te
univerzitete, gde se nauka koja ga interesuje predaje na visokom nivou. Za to je u prvom redu zainteresovana akademija, koja salje studente u inostranstvo, ukoliko logicnim
zavrsetkom tih putovanja i vracanjem u Alma mater student postaje kvalifikovan i osposobljen profesor, koji moze na viskom nivou da predaje svoj predmet. |
izmenila. Dovoljno je reci, da smo krajem 80-ih imali samo tri duhovne seminarije
– Moskovsku, koja se nalazi u Trojice-Sergejevoj Lavri, u Sergejevoj palanci, Lenjingradska, danasnja Sen-Peterburska- i Odeska, a takodje i dve duhovne akademije
Moskovska i Lenjingradska, naravno danas takodje Sen-Peterburska.Tradicionalne nastavne ustanove pri Ruskoj Crkvi su – duhovne akademije, seminarije i skole. Njihov
osnovni zadatak je bio i jeste priprema svestenosluzitelja. Zbog toga u tim skolama uce samo lica muskog pola. Pri akademijama i mnogim seminarijama postoje takodje
dirigentske i ikonopisne skole. U tim naucnim ustanovama mogu da uce i devojke.