Monah Damaskin (Kristensen)   SAVRSENSTVO U BOLI   "Bio sam tako mlad, nisam znao sta znaci biti povredjen a potom i povrediti druge" (Rites of Spring)   U vreme jasne samospoznaje prilikom radjanja zrelosti - kada je dusa jos uvek nevina i meka, a svet ogroman, sa naizgled bezgranicnim mogucnostima, i kada se odnosi medju ljudima cine tako jednostavno savrseni, a covek se upravo probudio sa snaznim osecanjem da je odrastao te se zapita (prvi, a ponekad i jedini put u zivotu) ko je i zasto postoji - tada je dusa sirom otvorena i zeli da prodre daleko van sebe. Covek tada oseca duboko i intenzivno jer jos nije naucio kako da blokira i sakrije ova osecanja, koja se kasnije pokazu isuvise bolnim, i zeli da podeli svoje osecaje, svoju samospoznaju, svoj dozivljaj i bol sa drugima i da oseti ono sto i oni osecaju, narocito ako prolaze kroz isto zivotno razdoblje. Sve izbija na povrsinu slobodno, ponekad isuvise slobodno, i pritom se ne pridaje paznja tome da li ce neko povrediti taj unutrasnji svet. Dete koje auto nije udario, ako ne bude upozoreno na opasnost, nece se plasiti da izadje na ulicu punu saobracaja. Ipak, kako vreme prolazi i covek postaje stariji, odnosi medju "srodnim dusama", koji su zapoceli onako intenzivno, poput cudesno procvetalog cveta, donose sve vise razocarenja, upravo zato sto nema niceg uzvisenog da ih drzi zajedno. Svet, koji se u mladenastvu cinio pun beskrajnih mogucnosti, postaje sve manji, a mogucnosti se postepeno, jedna za drugom, zatvaraju cim se krene odredjenim putem (jer u vremenu niko ne moze da ide osim jednim putem). A onda nastaje bas ono od cega se strahovalo i sto je bilo odbacivano: sloj krute formalnosti, kao zastitna opna, na povrsini ranjive osobe. To se ne moze izbeci, jer je otvorena ranjivost prebolna. Sve ovo objasnjava zasto se mladi danas toliko plase starenja i zasto ce uciniti bilo sta u nameri da ga izbegnu. Mnogi mladi ljudi, premda su se u svojoj potrazi za stvarnoscu i jakim dozivljajima pokazali prijemcivim za ono sto je porocno, ostaju - ako su se na vreme izvukli - dobra i nevina deca, buduci da na neki svoj priprost i protivrecan nacin nastoje da zadrze nevinost. Ovo takodje objasnjava zasto su reci pesama kod mnogih savremenih muzicara, dok su oni jos mladi i tek izlaze na scenu, tako ostre i direktne, dok kasnije lirika postaje sve mracnija, i sve dalja od slusaoca koji su takoreci ziveli uz nekadasnje pesme.   (Pokusaj da se odgovori)   U vreme jasne samospoznaje i budjenja za vecno pitanje "zasto", osoba mora da usmeri samosvesnost i bolnu ceznju ka necemu sto je iznad nje same: ka Bogu, Koji se ovaplotio i trpeo kao sto mi trpimo. Nije dovoljno samo poveriti svoju bolnu ceznju drugoj osobi - to moze pomoci za jedno vreme, ali ne i za vecnost. Covecja dusa trazi savrsenstvo, a nista nije savrseno osim Boga. Ljudi, cak i ako se isprva cine savrseni, uvek se pokazu kao nesavrseni, sto moze biti veliki izvor razocarenja za mladost punu idealizma. Ljudsko bice moze biti posrednik u dostizanju cilja (Boga), i takvi ljudi su gotovo uvek potrebni, ali oni sami po sebi ne mogu biti cilj. Medjutim, u nasem postmodernistickom dobu, kada se mladima negira postojanje Boga, savrsenstvo se u pravilu najpre trazi u coveku pojedincu ili (uglavnom) nekolicini ljudi, ili pak u bezvrednim stvarima kao sto su bogatstvo, lepota ili slava. Jos jednom, bolni osecaji koji prate samospoznavanje moraju se okrenuti van sebe, ka Bogu, jer samo On moze da ih primi Svojom beskrajnom ljubavlju. Kroz isti taj bol mi spoznajemo Boga: "Secanje na Boga je bol srca koji se podnosi u duhu blagocesca, a onaj ko zaboravlja Boga postaje samopopustljiv i potom bezosecajan" (sv. Marko Podviznik); "Niko nista nije postigao bez boli srca" (starci Varsanufije i Jovan). Unutrasnji bol i intenzitet osecaja, izrazeni u mladosti, ne samo da su potrebni, vec su i kljucni za kasniji razvoj duse, za njeno priblizavanje Bogu. To je trenutak istine, i zato je vazno da se ta jaka osecanja - to "sve ili nista" i "ne zelim nista osim najboljeg", sto su osecaji Bogom darovanog idealizma mladosti - brzo usmere ka Njemu, Koji je Sve. Kad bi se to desavalo, onda bi se mnogo vise mladih ljudi okretalo monastvu, koje je "sve ili nista" nacin zivota, u kojem se odricemo svega da bismo dostigli krajnji cilj: Carstvo ne od ovoga sveta. No u mladim ljudima mora biti snage i cvrstine ako zele da sacuvaju plamen svoje idealisticke ceznje onda kad svakojaki svetski kukolj pokusa da zagusi tek proklijalo seme. Ako se pravilno usmere bol, samosvesnost, itd., radja se mogucnost za neograniceni rast u duhu. Ali ako ih se zadrzava da kolaju na horizontalnom nivou, to ce dovesti do zastoja, ocaja ili prodaje. Pa cak i kad neko uspe da sacuva osecanje intenziteta i realnosti, ukoliko ne postoji nista drugo osim toga, on se neprestano vrti u krugu ne stizuci nigde. Zivot ne moze biti osmislen samo pokusajem da se zivi intenzivno. Ziveti "punim plucima" i prozivljati "punim srcem" nije krajnji odgovor - to je polovican odgovor, jer je to samo sredstvo, a ne i cilj. Krajnji odgovor, tj. Istina, jeste Bog Koji je raspet na Krstu i Kome treba da se okrenu mladi danasnjice sa svojim osecanjem bola u srcu, pa ce tada odrasti ne u dosadne posvetovljene ljude, nego u svetitelje, uzrastajuci po podobiju Bozjem; i nastavice da rastu ne samo u zrelom ili starackom dobu, nego kroz vecnost, sve vreme cuvajuci svoju nevinost i detinju bezazlenost. Svi napori mladih da se ne prodaju umornom "svetu odraslih" su propali zato sto oni i dalje cine deo jedne "velike rasprodaje": rasprodaje u kojoj covek prodaje sebe svetu, odbacujuci Raspetog Gospoda u ime svetovnog hriscanstva, laznih duhovnih puteva, materijalizma, hedonizma ili otvorenog nihilizma. Po recima monaha Serafima Rouza, koji je bio stranac u modernom svetu i koji je proziveo godine pakla pre nego sto je nasao izlaz: "Hristos je jedini izlaz iz ovoga sveta. Svi ostali izlazi - polna zacaranost, politicka utopija, ekonomska nezavisnost - samo su slepe ulice po kojima leze crvljiva telesa onih koji su njima prosli..."   + + +   "Pitanje koje se odnosi na patnju jedno je od najosetljivijih pitanja. Mnogi se pitaju: 'Zasto nas je Bog stvorio na ovom svetu da patimo od bolesti, zalosti, nesrece, nevolja i nemastine?' Neki u svom ocajanju cak kazu da iza groba nema pakla, nego da je pakao ovde, na zemlji. U takvim slucajevima patnja u sebi ne nosi nikakav smisao koji bi je ublazio, sto je cini dvostruko tezom.... Patnja po svojoj prirodi nije nista drugo do udaljavanje od Boga. Sa Bogom bi bilo dobro cak i u paklu." (monah Serafim Bugarski)   prevod s engleskog: Aleksandra Tucakovic