Crne rupe

Na Veliki Cetvrtak na Tajnoj Veceri Spasitelj je rekao tajanstvene i velicanstvene reci: «Simone! Simone! Satana je molio da vas veje ko psenicu; ali sam se ja molio za tebe, kako ne bi oslabila vera tvoja» (Lk.,22, 31).

Ovo je deo razgovora – spora izmedju Boga i djavola o nasim dusama, o kome znamo iz Knjige o Jovu… Satana MOLI Tvorca za vlast nad nama, pokazujuci da je u Gospodnjim rukama vlast nad svim i svima, ukljucujuci i samog Lucifera. I u odredjenom stepenu duh zlobe dobija tu vlast od Boga, ali samo onoliko koliko to dozvoljava Gospod. Satani nije odbijeno moljenje u potpunosti («vejati kao psenicu» sledbenike Hrista), ali nam Gospod govori da ce nas ukrepljavati u toj borbi sa djavolom, «kako ne bi oslabila vera» u vreme iskusenja…

Tumaci tog komplikovanog za razumevanje stiha u Jevandjelju (na primer episkop Mihail) se slazu u tome, da u tom delu Gospod ukazuje Apostolima na «tajne i strasne spletke necastivog duha, o kojima im dotad jos nije govorio. Psenica kada se seje, se okrece u situ, kao da se trese, i tad se odvaja pleva i ostaje cisto zrno. To sejanje ovde predstavljaju iskusenja – nevolje, zabune, strahovi, sablazni» - pise episkop Mihail. Narocito je vazno da to veliko obecanje – ukrepljenje u veri vernih Svojih u vreme teskih iskusenja, Gospod Isus Hristos daje ljudima u poslednje dane i cak casove Svog zemaljskog zivota – pre Getsimanije i Golgote…

Kada su Prepodobnog Serafima Sarovskog upitali kakav je pravi lik demona, on je odgovorio: «Oni su gadni». Evo zasto se zli duhovi ne pokazuju u svom pravom liku – Bog to ne dozvoljava jer bi samo mali broj hriscana mogao da izdrzi taj nepodnosljivo-strasan prizor, a da duhovno ne nastrada. Zle duhove su videli «onakve kakvi jesu» samo najveci podviznici, kao Antonije Veliki, Prepodobni Serafim Sarovski … 
Velika podviznica naseg vremena Blazena Matrona Moskovska je govorila, da ce doci vreme, kada ce ljudi «bukvalno gledati demone». Ako su ranije duhovna vidjenja bila dana samo malom broju hriscanskih podviznika, u nase vreme, kao sto je i predskazivala starica, mnogi ljudi koji su cak daleko od visokog stepena hriscanske askeze i monastva su videli satanu i njegove andjele – ne na osnovu svojih hriscanskih vrlina, vec zbog toga sto se zlo u toliko povecalo, a nivo morala hriscana toliko snizio, da je demonima dozvoljeno da nas OTVORENO iskusavaju. Zasto se to tako desava, samo je Gospodu poznato. Ali se moze pretpostaviti da postoje dva uzroka – kao kazna za grehe i kao poslednje sredstvo za nase urazumljenje i obracenje. A takodje i zbog toga kako bi se iskusali i ukrepili mali broj vernih u toj otvorenoj i strasnoj borbi. Narocito cesto se zli duhovi prikazuju u vreme Velikog Posta i u toku Strasne Nedelje – vremenu, koje je sam Gospod nazvao «vlascu tame»… 

Nize navedeni slucajevi su uzeti iz stvarnog zivota. Oni su se nedavno desili mojim dobrim poznanicima – hriscanima. Njihova imena naravno necu pominjati.
Prica A: Desilo se to neposredno posle preseljenja u drugi stan. U noc na Veliku Sredu probudio sam se oko tri sata. Poceo sam da citam molitve Presvetoj Bogorodici. Nocu je dobro moliti se. I odjednom je dosla zena iz druge sobe govoreci da neko kuca na prozor (zivimo na prvom spratu). Duboko nocu! Kada je prisla prozoru, neki nepoznat muskarac u milicijskoj bluzi (usred zime! – znaci negde pored je bio automobil) je poceo da vice: «Otvorite, dosla je domacica!» Kakva domacica – ima vec pola godine kako smo se ovde doselili. Pomislio sam da neko nije pogresio adresu. Obukao sam se i izasao u predsoblje, otvarajuci ulazna vrata. Trebalo je da prekrstim vrata, a ja sam samo tako otvorio. Pored vrata su stajali milicioner i neka nepoznata zena – bez odela, ali drzeci u rukama kaput («domacica!» - sinulo mi je u glavi). «Sta se to kod vas desava?- pita «milicioner». Da li je doslo do tuce, skandala?» - «Ne, kazem, sve je mirno». Tog momenta su me nekako cudno pogledali i ja sam osetio nesto posebno, zatvorivsi vrata pred njima. Prisao sam prozoru – nije bilo nikoga. Ni milicijskog automobila, ni tragova stopala na snegu pored prozora. Da, milsim to je znaci «domacica»! Nisam vise mogao da se molim. Umirio sam zenu i ostatak noci proveo u razmisljanju o cudnoj poseti… A ujutru sam pitao susede, da li je neko od njih pozvao miliciju nocu, da li je bilo nekih skandala? Ali nije, sve je bilo mirno. Tada vise nije bilo nikakvih sumnji – postalo je jasno, da je «domacica» dosla kod mene. Zlim duhovima se nije svidjalo sto sam nocu citao molitvu. Jer je Bogorodica – «rana zlih duhova»!

Drugi slucaj se desio u toku Velikog Posta 1993-e godine mom bliskom prijatelju. On je danas na odgovornoj crkvenoj duznosti, a u to vreme se kao 28-ogodisnjak samo zadrzavao kao pripravnik.

«Dragi A.E. pisem po tvojoj molbi, kako se sve desilo. Molio si me da ti napisem detalje, ali mi je tesko da se svega setim. Ipak, neke stavri su mi se urezale u pamet…

Uoci Posta (!) sam bio na prezentaciji, i sledeceg dana se nisam dobro osecao. Mislio sam, da je to zbog jucerasnjeg «praznika», ali se pokazalo da je to bila teska bolest. Bilo je oko cetiri sata popodne. U autobusu je bilo mnogo naroda, stajao sam u zadnjem delu i posmatrao (bez losih misli sve ocenjivajuci – to se ne sme raditi, ne sme!) na plavokosu i veoma simpaticnu devojku. I odjednom cujem kako mi neko otpozadi govori: «Sta, svidja ti se?». Okrenuo sam se. Preda mnom je stajao muskarac od jedno 50-ak godina, crnog nekako suvog lica (kakvo je lice radnika u «fabrickom odeljenju»). Odmah sam uvideo da lice nije prijateljsko, i njegov izraz se menajo sve vreme. «Da, kazem gledam pa sta…» Resio sam da odgovorim kao u sali, kako bi me nepoznati covek sto pre ostavio na miru. Ali se to nije desilo! Nisam odmah shvatio svu ozbiljnost onoga sto se desavalo. Razgovor se vodio u prepunom autobusu, ali se meni zbog necega ucinilo da nas niko ne slusa. Uostalom nisam u to bio uveren. I tad je nepoznati covek poceo nekako strasno, crno da bude «jurodiv» (necisti duhovi cini se su takodje «jurodivi», Bugolkov to nije tek tako rekao!). Poceo je da cita neke stihove u stilu XIX veka, a zatim je odjednom poceo da me plasi time da ce me negde odvesti. Negde tamo na Kavkazu se nalaze, govorio je on, ruski zarobljenici, i ne vracaju se zivi odatle (zatim sam shvatio da je govorio o ruskim «robovima» u Ceceniji, ali mi za to tad jos nismo znali. To se razjasnilo kasnije, za vreme prvog cecenskog rata)…U pocetku sam ulazio u «diskusije», pokusavao ponekad da precutim, a zatim zahtevao da me neznanac ostavi na miru. Ali uskoro sam poblize pogledao cudnog neznanca i ugledao strasne, ne bezumne, ne, vec nekako ljute oci, i lice vec ne tako kao radnika u «fabrickom odeljenju», vec puno mrznje – i sve sam shvatio…I odmah sam zacutao. Skupio sam poslednji atom snage (a ona se kako je razgovor odmicao znatno smanjivala – cinilo mi se kao da sam bolestan) i poceo sam u sebi da izgovaram Isusovu molitvu… A sagovornik je sve postajao tisi, plasio me se, iako je zeleo da me negde odvuce…A zatim je neocekivano promenio temu: «Eto gledam te i ne znam ko si ti? Da li si umno bolestan ili budala?» - «Drugo nesto» malo se praveci jurodiv odogovorio sam (eh ali necistim duhovima ne treba odgovarati!). A on mi kaze:»Ne, vidim ti si umno bolestan…» Ponovo sam se ogradio molitvom. Pokusao sam da ne reagujem na njegove uvrede, pretnje. Stajao je pored i provocirao me. S mukom sam ocekivao svoju stanicu. Trebalo je jos samo malo da putujem. Hoce li i on izaci za mnom ili ne? Samo da ne izadje…A sta da radim ako izadje? Shvatio sam da je spas samo u prizivanju Imena Gospodnjeg – u Isusovoj molitvi…On nije izasao. Autobus je nestao iza okuke. Ja sam dosao kuci, odmah legao na krevet i razboleo se. Teska bolest me je prikovala za krevet nedelju dana… 

Secajuci se tog slucaja, ja shvatam da je velicina mog bezzakonja u to vreme ocito prevrsila sve mere. I zbog toga je postala moguca otvorena projava neprijatelja naseg spasenja».

Poznati samarski svestenik S. mi je ispricao o tome, kako je pre nekoliko godina, buduci mirjanin, dobio Blagoslov Arhijereja za rukopolozenje u svestenicki cin. I posle tog znacajnog, prekretnog dogadjaja on je morao da savlada neocekivano iskusenje. Izasao je iz eparhije i seo u tramvaj, kako bi otisao tamo gde je ranije radio. I pored njega je seo pomalo pijan muskarac srednjih godina, kao «marljivi radnik», ali mu je lice bilo odvratno. Prisla mu je kondukterka, na tren je zanemela … i od straha pobegla, ni ne pitavsi za kartu. Ostali smo samo nas dvojica – buduci svestenik i nepoznati covek. I odjednom, kako mi je pricao otac S., poceo je strasni i dugi monolog, u kome je bilo svega – i «prozorljivosti» necistih duhova, pomesana sa lazi, i zastrasivanje («znam kada za tobom jure…»), i hule, i ruganja…Otac S. je uskoro sve shvatio i poceo da izgovara Isusovu molitvu, uzevsi iz dzepa dugu brojanicu. Necisti duh se vrteo i zveckao oko njega. Na pocetku i na kraju razgovora je cak i rikao, kao u filmu «strave i uzasa», ispustao krike. On je tacno znao odakle putuje buduci pastir. Pakosno je mrmljao: «Vi (duhovi tame strasno mrze svestenike) se mozete moliti samo za novac». U tom jezivom monologu su «spomenuti» svi – od Rimskog pape, kome su nadevali razna pogrdna imena, do rukovodioca grada Samare Limanskog  - kome se necisti duh zlobno rugao (jer je on verujuci Pravoslavni covek, a to necistom duhu «ne ide uz dlaku»). Sve bi se to moglo podneti, da nema te siktave zlobe, tog djavoljeg lukavstva i lazne prozorljivosti… Zadatak je bio uvuci u razgovor, i zaplasiti «za ubuduce», slomiti, moralno unistiti…A buduci pastir se tiho molio na brojanice, trudeci se da ne slusa sta prica taj neznanac…

Duhovi zlobe podnebesja se ne javljaju samo onima koji su stali na put svesne borbe s njima (to se jos nekako moze i objasniti), vec ponekad i onima koji jedva da predju prag Pravoslavnog hrama. Poznat mi je slucaj, kako je jednoj neocrkovljenoj zeni, B., poznanica – Pravoslavna hriscanka – dala na njenu molbu tamjan i Svetu vodu. B. je bila bolesna od kad se preselila u novi stan, i htela je sama da «ocisti» kucu od «uroka». Zajedno sa desetogodisnjom cerkom (koja je bila ocrkovljena kao i majka, posecivala Crkvu i isla u nedeljnu skolu), je pocela da se moli i ide kroz stan i sve kadi tamjanom. Kada su obisle ceo stan sem predsoblja, neko je neocekivano pozvonio na vrata. Cerka je bila u kuhinji, B. je otvorila. Na pragu je stajao pijani neprijatan muskarac. Usao je i rasejano upitao: «Da li ste pozvali lekara?» - «Pozvali smo», odgovorila je B. «Pokazite grlo», - rekao je lekar. Ona je otvorila usta pred tim neocekivanim gostom, koji je buljio u nju zlim ocima. «Otvaras usta kao profesionalna pevacica», - rekao je «lekar». «Pa ja i jesam pevacica», - odgovorila je ona. I tad su pocela razna vredjanja na njen racun. Ona je u pocetku bila zbunjena jer nije sve to ocekivala, ali je potom uzela stvar u svoje ruke, otvorivsi vrata i oteravsi nepoznatog coveka. Posle toga je zajedno sa cerkom sve prskala Svetom Vodom i jos jednom tamjanom okadila stan. Za nju, koja je jos bila daleko od Pravoslavlja, nije bilo sumnje – dolazio je «on»…Narocito ju je iznenadilo to, sto su na tako «prostu stvar», kao sto je kropljenje stana Svetom Vodom i kadjenje tamjanom, necisti duhovi odreagovali tako brzo i strasno. Eto kako to ne vole!

Ima mnogo primera, kako se necisti duhovi javljaju ljudima NEPOSREDNO. Skoro svaka verujuca porodica moze nesto da isprica na tu temu. Ali dolazeci u dodir sa tim projavama, ljudi jasno shvataju, koliko je duboka i apsolutna mrznja duhova tame prema nama. Covek predstavlja lik Boziji, i kada mi taj lik ne bismo izoblicavali svojim gresima i strastima, on bi nas cuvao. I do poslednjeg daha za svakoga od nas postoji mogucnost pokajanja i povratka u izgubljeno istinito Carsko dostojanstvo. Te mogucnosti su liseni pali zli duhovi. I to je uzrok njihove velike mrznje i zavisti prema nama – ne samo prema svesnim hriscanima, vec i prema svim ljudima kao bicima koja imaju slobodnu volju. I cilj njihove mrznje je – okrenuti nasu slobodu na nasu sopstvenu stetu, odvuci nas u te dubine preispodnje, u «sumporno jezero» gde ce se satana i njegovi andjeli vecno muciti…

Jednom je Prepodobni Sergej Radonjeski video kako mu se kelija na Makovcu napunila zlim gadovima, koji su bili spremni da ga napadnu. Ali se on nije uplasio, vec je prekrstivsi se, rekao: «Ako vam Gospod dozvoli da me rastrgnete, niko mi nece pomoci i spasti me. Ali ako vam On to ne dozvoli, onda vi sami ne mozete nista da mi naskodite». Posle tih reci gadovi su nestali…

Sedamdesetih godina proslog veka u tehnickoj inteligenciji, poznatoj po svom ateizmu, koriscena je popularnost teorije o «crnim rupama» u Vasioni. Ta moderna teorija je malo usloznila sliku sazdanog sveta, kako bi nekako potpomogla neverje. Naravno, nikakve «crne rupe» ne postoje. Ali su za nas «crne rupe» poslanici ada -  necisti duhovi, koji ne dolaze u svom liku, koji nemaju nista pozitivno u sebi, i koji zele i nas da pretvore u njima slicne «crne rupe»…
Svaki nas korak prema Bogu, ka nezalaznoj Svetlosti Hristove Istine izaziva zlobnu rekaciju tamnih i lukavih duhova. Svaka dobra misao, dobro osecanje, pokreti duse su mucni i nepodnosljivi za njih. I eto zbog cega svaki hriscanin mora da vodi do kraja tu tesku borbu s podnebesnim duhovima zlobe. Ali je nagrada za to – «raj sladosti», vecni zivot u Hristu! «Vlast tame je kratka i relativna. Ona je i moguca samo tamo gde se u pomoc ne priziva Hristos. A projave te mrznje ljudima, javljanja iz onoga sveta, svedoce ne o njihovoj moci, nego o nemoci sila tame – ali ne o nemoci pred nama slabima, vec pred Hristovom silom.

Anton Zogolov

12.04.2002.

http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?AID=1541