Protojerej Aleksandar Mileant
DAR VERE
Nasa dusa poseduje izvanrednu sposobnost da oseti Boga. Ovo osecanje Boga, koje se ponekad jasno oseca i u mladosti iako je jos nezrelo, osnazuje se ispravnim duhovnim odgojem i ispoljava se kao svesna vera - uverenje da postoji jedan Bog, Tvorac svega, koji se stara za sve ljude i za svu prirodu.
Ako je vera jedne osobe ziva i prikladna, ona nije ogranicena na sturo znanje da Bog postoji, vec se odrazava u stremljenju da se postigne odnos sa Njim. Verujuca dusa tezi ka Bogu kao sto biljka tezi ka suncu. S druge strane, aktivan odnos sa Bogom jos vise jaca veru jednog coveka, tako da mu njegova vera postaje izvor rukovodstva, zasnovan na licnom iskustvu. Kod nekih ljudi, koji su osobito nadareni, vera izrasta u prosvecujuce nadahnuce koje ih prenosi iz sveta gordosti i greha u natculni svet vecite istine. Takvi su bili sveti Sergej Radonjeski, Serafim Sarovski, Jovan Krondstatski, German Aljaski, i drugi njima slicni.
Znacaj vere u odgoju jednog coveka se sastoji u cinjenici da ona pruza ispravan smer svim njegovim culima - razumu, osecanjima i volji; ona takoe unosi harmoniju u njegov unutrasnji svet. Na primer, ona pruza razumu jasnocu i ispravan pogled na svet, volji daje podrsku i cilj, prociscava i poboljsava njegova cula. Vera odstranjuje jednu osobu od niskih zemaljskih interesa i vodi je u oblast uzvisenijih, svetih iskustava.
Vera i volja
"Evo stojim na vratima i kucam; ako ko cuje glas moj i otvori vrata, uci cu k njemu i veceracu s njime, i on sa mnom" (Otkr. 3, 20). Ove reci Spasitelja nam kazu da Bog svakome nudi dar vere. Covek je slobodan da ili primi ili odbije ovaj dar.
Gospod se sazaljeva na one ljude cija sumnja potice od duhovne slabosti ili neiskustva a ne od tvrdoglavosti. Onima koji tragaju za istinom i pate zbog sumnje On pomaze da pronau veru. Na primer, Hristos se sazalio na ocajnog oca mladica koji je bio obuzet zlim dusima, koji je uzviknuo: "Vjerujem, Gospode! Pomozi mojemu nevjerju!" (Mk. 9, 24) i iscelio je njegovog bolesnog sina. On se takodje sazalio na Apostola Petra, koji se uplasio od bure i poceo da tone. Dajuci Apostolu Petru svoju ruku, Gospod ga je blago prekorio, rekavsi: "Malovjerni, zasto posumnja?" (Mt. 14, 31). Nije Gospod odbacio ni nevernog Tomu, koji je trazio da se licno uveri u cudo Vaskrsenja. Medjutim, posto je zadovoljio Tomu Svojom pojavom, Gospod nije pohvalio njegovo verovanje zasnovano na culnom dokazu, nego mu je rekao: "Zato sto si me vidio, povjerovao si; blazeni koji ne vidjese a vjerovase" (Jn. 20, 29). Drugim recima, vera zasnovana na culnim iskustvima je od malo vrednosti; to ustvari nije vera, vec obicno znanje. Istinska vera se radja od unutrasnjeg iskustva; ona zahteva odazivanje i napor, i zbog toga zasluzuje pohvalu.
Kod jevrejskih sadukeja i fariseja iz vremena Hrista mi vidimo nesto suprotno od ove obavezujuce vere. Oni su uporno odbijali da veruju da je Isus Hristos Bogom-poslani Spasitelj. Ni ispunjenja drevnih prorostava na Hristu, ni Njegova bezbrojna cuda i vaskrsavanje mrtvih, ni znaci u prirodi, pa cak ni cudo Vaskrsenja, nisu pokolebali njihovo neverovanje. Naprotiv, posle svakog novog cuda oni su postajali jos ogorceniji i jos neprijateljskije raspolozeni prema Njemu.
Ako ni sam Hristos nije bio u stanju da nadahne veru u ovima koji nisu hteli da veruju, je li onda cudo da u nase vreme ima svesnih i upornih ateista? Oni tvrde da oni ne veruju zbog toga sto ne vide cuda. Ali stvarni razlog njihovog neverovanja ne lezi u odsustvu cuda - ona se dogadjaju svakodnevno - vec u odrecnom smeru njihove volje: oni jednostavno ne zele da Bog postoji.
Problem neverovanja je tesno povezan sa grehovnom izopacenoscu ljudske prirode. Cinjenica je da vera zahteva odredjeni nacin ponasanja, odredjeni nacin zivota. Ona stavlja prepreku gramzljivosti coveka, trazi od njega da savlada svoju sebicnost, da upraznjava uzdrzljivost, da cini dobro, cak i da zrtvuje sebe. Ako neko daje prednost svojim strastima a ne volji Bozijoj, i stavlja svoje licno dobro iznad dobra svoga bliznjega, onda ce on ciniti sve sto moze da odbaci sve sto ide u prilog veri. Spasitelj je ukazao na to da je zla volja glavni uzrok neverovanja kada je rekao: "Jer svaki koji cini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla" (Jn. 3, 20).
Ali ako je neko u stanju da suzbija veru u sebi, on je isto tako u stanju i da je osnazi. Osvrcuci se opet na jevandjelje, mi tamo nalazimo zadivljujuce primere snazne vere. Tu su primeri rimskog sotnika, zene Hananejke, zene koja je patila od isticanja krvi, slepih ljudi iz Jerihona, i mnogih drugih. Gospod je trazio od onih koji su ga slusali da podrazavaju veru ovih osoba. Prema tome, u nasoj je moci da, sa Bozijom pomoci, saberemo i usmerimo nase duhovne snage prema jacoj veri. Vera, kao i sve sto je dobro, zahteva napor. To je zasto je nagrada obecana za to: "Koji povjeruje i krsti se bice spasen, a koji ne vjeruje bice osudjen" (Mk. 16, 16).
Vera - kljuc za Boziju riznicu
Vera vodi coveka u zivi odnos sa Bogom kroz srdacnu, usredsredjenu molitvu. Za vreme takve molitve osoba dolazi u dodir sa Bozijom svemogucom silom, i onda, po recima nasega Spasitelja, sve postaje moguce za onoga koji veruje: "I sve sto uzistete u molitvi vjerujuci, dobicete... Jer zaista vam kazem: ako imate vjere koliko zrno gorusicino, reci cete gori ovoj: predji odavde tamo, i preci ce, i nista vam nece biti nemoguce" (Mt. 21, 22; 17, 20).
Treba biti obazriv kako upotrebljavati mocnu snagu vere. Pri moljenju, treba biti manje zainteresovan za ostvarivanje svojih licnih zelja, a vise za dobijanje mudrosti od Gospoda da znamo sta da trazimo. Najzad, molitva nije samo nas govor Bogu, vec razgovor sa Njim, a razgovor zahteva znanje kako umeti slusati. Kada se osvrnemo na jevandjelske primere, vidimo da su osobe cija je vera bila izvanredno jaka - kao, na primer, rimskog sotnika, Hananejke, prijatelja oduzetoga, i drugih - nisu bili podlozni nadmenosti ili strastvenosti. Naprotiv, oni su bili veoma skromni (Jevandjelje po sv. Mateju 8,10,13; 22, 9). Kombinacija jake vere i skromnog misljenja o sebi nije slucajna. Osoba koja duboko veruje oseca, vise nego iko drugi, velicinu i svemoc Boziju. A sto jasnije ovo oseca, sve je svesniji svoje sopstvene nemoci. Veliki cudotvorci kao, na primer, proroci Mojsej i Ilija, Apostoli Petar i Pavle i drugi slicni njima, uvek su se odlikovali velikom skromnoscu.
Vera - aktivna ljubav
Kakav uzajamni odnos postoji izmedju vere i dobrih dela? Cesto se postavlja pitanje da li je vera dovoljna za spasenje, ili su potrebna i dobra dela? Pitanje je nepravilno postavljeno jer potice iz izvitoperenog shvatanja vere. Istinska vera se proteze ne samo na razum vec i na sposobnosti duse, ukljucujuci i volju. Protestantizam je suzio shvatanje vere, svodeci je na racionalno prihvatanje jevandjelskog ucenja, i proglasava: Samo veruj, i bices spasen! Zabluda Protestanata, kao i starozavetnih Jevreja, sastoji se u formalistickom, legalistickom shvatanju spasenja. Jevreji su ucili da je opravdanje zakonskim delima nezavisno od vere, dok danasnji Protestanti uce o opravdanju samo verom, nezavisno od dobrih dela. Medjutim, sto se tice duhovnog ponovnog rodjenja, hriscanstvo uci ovako: "Stoga, ako je ko u Hristu, nova je tvar; staro prodje, gle, sve novo postade" (2. Kor. 5, 17). Spasenje nije samo nastanjenje coveka u raju, vec i blagodacu ispunjeno stanje njegove obnovljene duse, po recima Gospoda: "Carstvo Bozije unutra je u vama" (Lk. 17, 21).
Duhovni preporodjaj se ne postize trenutno. Hristove reci upucene onima koji veruju: "Vjera tvoja spasla te je" (Mt. 9, 22) odnosi se na onaj presudni unutrasnji prelom koji ucine oni koji se od greha obrate na stazu spasenja. Bez ovog pocetnog preobrazaja u nacinu misljenja, nije moguca nikakva promena ili duhovni napredak. Prirodno je da onaj koji je izabrao ispravan put mora poceti njime da hoda. Sve poslanice u Novom Zavetu govore o obradi samoga sebe i postajanju vise slican Hristu: "Tako se s Njim pogrebosmo kroz krstenje u smrt, da bi, kao sto Hristos ustade iz mrtvih slavom Ocevom, tako i mi hodili u novom zivotu" (Rim. 6, 4). Ono sto je ovde potrebno nije apstraktna vera, vec ona "koja kroz ljubav djela" (Gal. 5,6).
Apostol Jakov odlucno ustaje protiv onih koji razdvajaju veru od dobrih dela, govoreci: "Kakva je korist, braco moja, ako ko rece da ima vjeru a djela nema? Zar ga moze vjera spasti? Ako li brat ili sestra goli budu, i oskudijevaju u svakodnevnoj hrani, i rece im koji od vas: idite s mirom, grijte se, i nasitite se, a ne date im sto je potrebno za tijelo, kakva je korist? Tako i vjera, ako nema djela, mrtva je sama po sebi. No neko ce reci: ti imas vjeru, a ja imam djela. Pokazi mi vjeru tvoju bez djela tvojih, a ja cu tebi pokazati vjeru moju iz djela mojih. Ti vjerujes da je jedan Bog; dobro cinis; i djavoli vjeruju, i drhte. Ali hoces li da znas, o covjece sujetni, da je vjera bez djela mrtva?" (Jak. 2, 14-20).
Dalje Apostol navodi primere pravednih ljudi i zena iz starine, koji su dokazali svoju veru delima svojim i daje sledeci zakljucak: "Avraam, otac nas, ne opravda li se djelima kad prinese Isaka sina svojega na zrtvenik? Vidis li kako je vjera sadejstvovala djelima njegovim, i kroz djela usavrsila se vjera?" (Jak. 2, 21-22).
I Apostol Pavle ne priznaje veru bez njenih plodova: "I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premjestam, a ljubavi nemam, nista sam" (1. Kor. 13, 2). Otuda ispravno shvatanje vere odgoni svaku sumnju po pitanju sta je vaznije, vera ili dela. Oni su nerazdeljivi, kao svetlost i toplota.
Kako se jaca vera
Vec smo rekli da je vera najdragoceniji dar. Ona nam daje ispravan pogled na svet, otkriva smisao zivota, ohrabruje nas u teskim danima, veseli srca nasa, snazi nasu molitvu, i cini dostupnom Boziju beskrajnu milost.
Medjutim, nazalost, zivot u raskosi i bez nevolja gasi veru. Bozija dobrota se zaboravlja. Aktivna vera se gubi i Boziji skupoceni talant se zakopava.
Kada se vera gasi, covekovo unutrasnje stanje postaje sve neurednije: gubi jasnocu misljenja i smisla zivota, duhovna snaga ga napusta, pustos i dosada ispunjavaju njegovo srce, postaje razdrazljiv i nezadovoljan. Uostalom, dusa ne moze ziveti bez vere, kao sto ni biljka ne moze ziveti bez svetlosti i vlage. Bez obzira koliko je neka osoba inteligentna i obdarena, kada nema vere covek se spusta na nivo glupe zivotinje, cak zveri.
Da bi se izbeglo takvo otpadanje od vere (1. Tim. 1, 19) covek se mora ozbiljno starati za preporod svoje duse. Kako? Znamo da svaka nadarenost zahteva vezbu: da bi se sacuvala ostrina uma mora se baviti umnim radom; prsti gube svoju gipkost ako se njima ne vezba na nekom muzickom instrumentu; da bi ostalo vitko telu su potrebne gimnasticke vezbe. Ako ljudi trose toliko energije i novca da bi razvili svoje telesne sposobnosti, zar mi hriscani ne bismo morali raditi na zadobijanju duhovnih iskustava?
Da bismo osnazili veru moramo ziveti duhovno. Ovde je na prvom mestu potrebno da redovno citamo Sveto Pismo, da razmisljamo o Bogu, da se interesujemo duhovnim stvarima. Onda, mora se Bogu sluziti usredsredjenim iskrenim molitvama, a takodje pricescivati se Telom i Krvlju Hristovom. Najzad, treba nastojati da se ne zivi samo za sebe, vec i za dobro bliznjega, svoje Crkve. Srce onoga koji voli se zagreva blagodacu Duha Svetoga. Naravno, ziveci hriscanskim zivotom, nije moguce izbeci ratove, iskusenja i teskoce. Moze cak izgledati da je ceo svet protiv vernika. Vazno je imati na umu da ce sa Bozijom pomocu sve ove nevolje doprineti nasem duhovnom uzrastu.
Ne zaboravimo da vera nije samo plod nasih napora; ona je takodje dar Svetoga Duha. Apostol Pavle je ovo posvedocio rekavsi: "A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera" (Gal. 5, 22). Zato, dakle, trazimo od Gospoda veru, tu bogatu duhovnu riznicu, secajuci se Njegovog obecanja: "Istite i dace vam se; trazite i naci cete; kucajte, i otvorice vam se" (Mt. 7, 7). Vera ce nam doneti mir duse, radost i predukus vec postignute pobede nad zlom koja je Apostolima pruzila toliku utehu: "Jer sve sto je rodjeno od Boga pobjedjuje svijet; i ovo je pobjeda koja pobijedi svijet - vjera nasa" (1. Jn. 5, 4).
prevod s engleskog:
Protojerej-stavrofor dr Mateja Matejic