DR MATEJA MATEJIĆ, SVEŠTENIK, UNIVERZITETSKI PROFESOR I KNJIŽEVNIK IZ KOLUMBUSA

BLAGO HILANDARA NA UVID SVETU

• Na univerzitetu u Ohaju prota Mateja osnovao Hilandarski naučni projekat i Hilandarsku naučnu biblioteku • Sa sinom dr Predragom Matejićem snimio sve rukopise u Hilandaru, ogroman i veoma značajan materijal koji je sada na raspolaganju naučnicima širom planete

Protojereja-stavrofora dr Mateju Matejića poznaju mnogi Srbi u Americi i širom sveta kao sveštenika, univerzitetskog profesora, pesnika, pripovedača, esejistu i prevodioca. U Ameriku je došao 1956. godine i ubrzo sa vernicima podigao crkvu posvećenu svetom Đorđu, u mestu Monro (Mičigen). Drugu crkvu, posvećenu svetom Stefanu Dečanskom, podigao je zajedno sa vernicima u Kolumbusu (Ohajo), gde i danas, u 79. godini života, obavlja poslove mesnog paroha.
Bio je dugogodišnji profesor katedre za slavistiku na državnom univerzitetu u Ohaju, gde je i sada zaslužni profesor. Posle odlaska u penziju, na mesto za katedrom došao je njegov sin dr Predrag Matejić. Na tom univerzitetu prota Mateja je osnovao Hilandarski naučni projekat (sadašnji naziv: Arhivski centar za proučavanje slovenskog srednjovekovlja) i Hilandarsku sobu (sada Hilandarska naučna biblioteka).

Dokument o stradanjima

• Oče Mateja, jednom je neko rekao da su izbegli pesnici kao Ovidije koji je na obalama Crnog mora oplakivao izgubljenu otadžbinu. Čini se da je i Vaša poezija gorka nostalgija i neizlečiva tuga?
- Da, gorka je, bar u početku mog stvaralaštva. To je sasvim razumljivo. Ne samo naše stranstvovanje, lutanje po svetu, već i naš pložaj "raseljenih lica", odnosno onih koji ne pripadaju nikome, koji su, kako sam u jednoj pesmi rekao, "Slomljena grana, u zemlju pobodena". Osim toga, bolelo nas je i ono što se na našoj rodnoj grudi događalo ne samo za vreme rata 1941-1945, već i posle toga. Bolelo nas je da, ako saberete sve žrtve, ispada da je broj Srba ubijenih od Srba prilično veći nego broj onih koje su poubijali okupatori. Jedino je broj srpskih žrtava pobijenih od strane ustaša veći nego broj Srba pobijenih od Srba. Ne govorim o žrtavama koje su poginule u borbama, nego o streljanjima za vreme i posle rata.

• Pokolj srpskog življa u zapaljenoj crkvi u Glini simbol je srpske tragedije koju ste sa velikim nadahnućem opevali u pesmi "Jauci iz jame". Tu su još poeme "Gavran" i "Prvo pismo". Za ove tri balade jedan kritičar u emigraciji je rekao da su dostigle najveću visinu našeg izbegličkog pesništva?
- To je mišljenje jednog kritičara. Biće svakako i onih koji se sa njim neće složiti. Ali, to nije ni važno. U tim pesmama sam izlio bol i gorčinu koji su me mučili, ostavio dokument o našim stradanjima. Nisam pretendovao na neku "pesničku slavu", nego sam tim pesmama odao poštu nevinim žrtvama.

Sveštenik pre svega

• Poznajemo Vas i kao pripovedača i esejistu.
- Prva objavljena zbirka mojih pripovedaka je "Jevanđelje po majki". U njoj su dve pripovetke koje zaslužuju posebnu pažnju i koje ostavljaju dubok utisak na čitaoce. To su "Baba Jela" i "Luka Srbin". U Beogradu je objavljena moja zbirka pripovedaka "Tamo gde vreme ne stari". Nekoliko stotina mojih studija i eseja su objavljeni u raznim časopisima u raznim državama sveta. Ali, svakako Vam je poznato da se o književnosti u dijaspori mnogo manje zna i piše u Srbiji nego o domaćim piscima, a do naših književnih izdanja se sve doskora dolazilo vrlo teško ili nikako.

• Kako ste uspevali da uskladite obaveze mesnog paroha i univerzitetskog profesora?
- Za mene je obavljanje svešteničkih dužnosti bilo na prvom mestu. Tako, i dok sam studirao, i kada sam predavao, nisam nikada propustio bogosluženja u prazničnim danima, nego sam kao student izostajao sa predavanja, a kao profesor odlagao predavanja, s tim što sam ih naknadno održavao po dogovoru sa studentima. Dok sam studirao, istovremeno sam obavljao svešteničke dužnosti u Monrou (sa mizernom platom) i u Ikorsu (potpuno besplatno), a i radio u fabrici kao običan radnik, sa zaradom od jednog dolara na sat. U Monrou mi je plata bila dovoljna za dvadeset dana u mesecu, a deset smo skoro gladovali. Tako sam morao da se zaposlim u fabrici, ali sam vlasniku odmah rekao da ću sa posla izostajati kad god je u toku sedmice neki praznik. I, da dodam, rekao bih lakše je bilo u fabrici prati klozete, tovariti kamione, seći gvožđe, nego raditi sa ljudima.

Snimci manastirskog blaga

• Kako ste došli na ideju da osnujete Arhivski centar za proučavanje slovenskog srednjevekovlja i biblioteku Hilandarska soba, i šta se sve promenilo od osnivanja do danas?
- Ideja nije bila moja. Epitropi (upravnici) manastira Hilandara su bili zabrinuti za blago koje čuvaju. Tamo su česti požari, ima i zemljotresa, a u to vreme je i politička situacija bila zabrinjavajuća. Predsednik grčke vlade je bio Papadopulos i, govorilo se, postojala je namera da se od Svete Gore napravi "turistička atrakcija". Sudbina atonskih manastira i kulturnog blaga koje su vekovima čuvali bila je zabrinjavajuća. Otuda su epitropi, sada već upokojeni otac Mojsije (Đorić) i otac Nikanor (Savić), zamolili oca Mitrofana, moga dugogodišnjeg prijatelja i istomišljenika, da me u njihovo ime upita da li bih došao da procenim da li bih mogao organizovati snimanje rukopisa, povelja, ikona i drugih znamenitosti koje se tamo čuvaju. Zahvaljujući podršci koju sam imao od svojih pretpostavljenih na univerzitetu, svoga nadležnog episkopa (blaženopočivši vladika Sava Vuković), nekoliko američkih naučnih ustanova i Srpskog narodnog saveza dok mu je predsednik bio Božidar Stojanović (Bob Stone), uspeo sam, u saradnji sa sinom, dr Predragom Matejićem, da obavim jedan veliki poduhvat. Snimili smo ne samo sve rukopise u Hilandaru, već i izvestan broj u još tri svetogorska manastira i u 80 biblioteka u 91 državi. To je ogroman i veoma značajan materijal koji je sada na raspolaganju naučnicima iz celoga sveta.

• Posle Vašeg odlaska u penziju, nasledio Vas je sin, dr Predrag Matejić?
- Da, tačno. Ali, moram da zapitam šta znači "penzija". Kada sam se povukao sa parohije u Kolumbusu (sveštenik se stvarno ne penzioniše već ostaje sveštenik), odmah sam počeo da služim po raznim gradovima gde crkva nije imala sveštenika ili je odlazio na odsustvo. To do dana današnjeg činim. U Kolumbusu sam privremeni administrator od 5. decembra 2000. i još "privremenstvujem". Kada sam se povukao sa univerziteta, ostala mi je titula počasni profesor, pa obavljam, besplatno, poneke dužnosti. Kada sam se povukao kao direktor Arhivskog centra, i tamo sam ostao kao viši naučni saradnik, tako da i dalje obavljam dužnosti (opet besplatno). Dakle, formalno sam "umirovljen", ali stvarno sam i dalje aktivan na svim poljima na kojima sam ranije bio aktivan. Moj sin veoma uspešno nastavlja aktivnosti u centru i biblioteci. On je uspeo da iz Rusije dobije mikrofilmove više stotina rukopisa. Meni to nije uspelo, iako sam na tome radio.