DRUGARSTVO

Predjimo na drukciji oblik ljubavi – drugarstvo. Ranije (u staro vreme, sredinom veka, u epohi Renesanse) i u novije vreme drugarstvo je cenjeno tek nesto vise od svih ostalih vrsta ljubavi. Stvar je u tome, sto ono za razliku od privrzenosti i zaljubljenosti nikako nije povezano sa palom, plotskom ljudskom prirodom i u epohi kada su se nje gnusali, drugarstvo se cenilo vise od svega. Otprilike od XVIII-XIX veka je pocelo vise da se polaze na prirodu i osecanja i drugarstvo se u poredjenju sa "prirodnim" vrstama ljubavi cinilo besplotnim i dosadnim.

Pored toga, drugarstvo sjedinjuje licnost sa licnoscu, pa ono samim tim odvlaci od "mase" ne manje (ako ne vise) kao i usamljenost. U drustvu, gde se masovno postavlja iznad licnog, drugarstvo se ne moze prihvatiti kao pozitivna vrednost, i izgleda sumnjivo.

Na zalost, drugarstvo se cesto podredjuje njemu slicnoj, ali sasvim drugacijoj pojavi, koja se moze nazvati "prijateljastvom". Njega i nazivaju drugarstvom oni koji ne znaju za radost licnog opstenja. Prijatelje, verovatno svi imaju; medjutim drugove daleko od toga da ima svako. Drugarstvo se radja iz duhovnog ili umnog srodstva. Za tu vrstu ljubavi pitanje "Da li me volis?" znaci "Da li spoznajes tu istu istinu?" I zato je drugarstvo moguce samo onda kada postoji nesto sto je vaznije od samog po sebi druzenja.

Drugarstvo je na prvi pogled potrebno drustvu. Sve velike religije (pa samim tim i hriscanstvo) su nastale u krugu drugova-istomisljenika. Mnoge nauke i mnoge umetnicke skole su nastale onog trenutka kada je nekolicina drugova shvatila da imaju isto misljenje o necemu. Ali upravo ta karakteristika drugarstva moze da nanese i veliku stetu. Da se pravo kaze, pitanje se zavrsava na tome, cemu sluzi odredjeni krug drugova: necem dobrom ili zlom? Ako on postoji radi neke besmislice, stete koju pritom stvara, onda on daleko prevazilazi stetu, koju bi drustvu (covecanstvu) naneli ti isti ljudi pojedinacno.

Neobicna duhovna sila te udruzene grupe drugova, kao i svaka duhovna sila, moze da sluzi ili veoma uzvisenom dobru ili veoma gnusnom zlu. Nasi najgori gresi su upravo duhovni kao naprimer, duhovna gordost ili duhovna prelest. Drugarstvo se zasniva na duhovnoj povezanosti, pa se upravo zbog toga u njemu kriju posebne opasnosti. Kada je covek sam u tudjoj sredini, on je bojazljiv, nesiguran u sebe, i sklon da sumnja u svoju ispravnost. I njemu predstoji da nadje drugove-istomisljenike, jer njegovi pogledi postaju potresno nepokolebljivi. Drugarstvo je – skola vrlina, ali i skola poroka. Ona ce dobrog coveka uciniti jos boljim, a loseg – gorim. U drugarstvu je pre svega opasno to sto delimicna i opravdana gluvost za tudje misljenje moze da preraste u potpunu i neopravdanu, hladnu i surovu gluvost. Bilo koji nedostaci, zadobijeni ili ucvrsceni u drugarskom krugu, postaju neizlecivi. Narocito je opasno sto se tim nedostacima, bez obzira kakvi oni bili, dodaje i najtezi greh – gordost, demonsko uporiste.

Spoznati gordost "u krugu drugova", kao i egoizam svebrizne majke nije lako jer cini se da u njoj nema sopstvene koristi. Medjutim, njoj nije svojstvena licna korist, vec "korist kruga". Svi mi znamo kakvu uvredljivu ravnodusnost ona moze da izrodi. i zato posebno ostroumno treba pratiti da se ona ne pojavi u nasoj drustvenoj zajednici, u nasoj pravoslavnoj sredini. Drugarstvo koje postaje idol, razrusava samog sebe. Mozda je "gordost kruga" u pocetku nekako opravdana. Medjutim ni to nije zadugo. Krug koji je uobrazio da je iznad drugih, ce uskoro zaboraviti da je ova ili ona istina bila za njega vrednija od zajednice. On vec vise ne prihvata one koji isto vide, misle i veruju, vec oni koji znaju da mu se dodvore. I tada se pojavljuje nepromenjena "pomoc svojima" protiv stranaca, to jest licemreje. Drugarstvo, liseno svoje sustine, se pretvara u najbesmislenije prijateljstvo, u "potrebne veze".

Na taj nacin nas drugarstvo kao i svaka prirodna ljubav ne moze sama po sebi spasti. Njegove osnove su duhovne, i njegove opasnosti su prefinjenije i zbog toga ono narocito treba da pribegava nebeskoj zastiti. Njegova staza je uska. Drugarstvo ne moze da postoji bez uzajamnog odusevljenja, ali ono ne treba da postane "zajednica uzajamnih pohvala". Ono pretpostavlja neku gluvost prema "spoljasnjem", ali nema prava da ga prezire. I sto ima vise istina u osnovi drugarstva, time je strasnije njegovo izvrtanje. Ako je drugarstvo zasnovano na veri u Boga, njegovo izvrtanje je – demonsko.

Da bi se izbegle te opasnosti, treba zapamtiti da drugarstvo nije nagrada za um i ukus, vec Bozije orudje. Ne upravljamo mi drugarskom gozbom, vec Gospod. On poziva nase goste. On nam odredjuje drugove ne radi naseg sopstvenog misljenja, vec radi Svojih Promisli.

Precizirajmo jednu, ne malo vaznu karakteristiku drugarstva: ono o cemu se govori, nimalo ne znaci da drugarstvo treba da bude "svecano". Bez lakoce i smirene jednostavnosti, drugarstvo veoma brzo dobija primesu nadmene nepravde, koja je neodvojivo povezana sa farisejskom netrpeljivoscu i samozadovoljstvom

http://pedagog.eparhia.ru/bibl/pastr/pastr6/