Arhiepiskop Anastasije (Janulatos):
Pravoslavlje i misija
NAPOMENA: Blazeni Arhiepiskop Anastasije (Janulatos) je rodjen u gradu Pireju 4. novembra 1929 godine. On je jos kao sasvim mlad covek aktivno ucestvovao u formiranju pokreta "Idite", ciji je cilj bio budjenje misionraskog duha medju pravoslavnim Grcima. Anastasije je 1964. godine postao svestenik i uputio se u Istocnu Afriku. 1972. godine je postao episkop i posle 8 godina se vratio u Afriku, gde je nastavio misionarski rad. 1982. godine je uz njegovo aktivno ucesce otvorena pravoslavna seminarija u glavnom gradu Kenije. Posle pada komunistickog rezima u Albaniji, Sinod Konstantinopoljske Patrijarsije je Anastasija proglasio za egzarha Albanije, jer u Albaniji vise nije bilo zivih episkopa. Pravoslavna Crkva Albanije (PCA) je 1991. godine postala samostalna, obnovivsi autokefalnost koju je dobila jos 1937. godine. Anastasije je 1992. godine izabran da upravlja PCA. On je za deset godina sluzenja u Albaniji uspeo da uradi mnogo toga: u zemlji je izgradjeno 70 novih hramova, obnovljeno 65 crkava i 5 manastira.
Ovaj clanak predstavlja skracenu verziju izvestaja arhimandrita Anastasija na Generalnoj sednici "Sindesmosa" u Finskoj odrzanoj u Finskoj od 28-30 jula 1964. godine. Tekst clanka je objavljen uz saglasnost redakcije Pravoslavnog Sveto-Tihonskog Bogoslovskog Instituta, koja je izdala zbornik "Pravoslavne bogoslovske misije danas", u koji je usao i clanak arhiepiskopa Anastasija.
Umesto predgovora
Istorija pokazuje da je Pravoslavna Crkva oduvek pozivala na misionarenje. Samo su spoljasnje okolnosti medju kojima je i cetvorovekovna turska okupacija Balkana i Grcke, a u novije vreme prisvajanje vlasti od strane komunista i velika migracija u zemlje u kojima su odvajkada preovladjivale druge ispovesti primoravale pravoslavne da ocuvaju svoju veru, okrecuci se sebi i obrazujuci u odredjenom smislu zatvorene grupe. Takvo ponasanje, s jedne strane razumljivo, ali po svoj prilici i neophodno, je tokom godina preslo u naviku i cesto dobijalo oblike izolovanosti. U danasnje vreme, medjutim, mnogi smatraju da je i u duhovnoj sferi otvoren nastup najbolja odbrana, dok je ravnodusnost ili stagnacija u onome sto se odnosi na vaseljensku misiju Crkve, ravno odricanju od samog Pravoslavlja.
I. Vaseljenstvo i apostolstvo glavni elementi pravoslavne eklesiologije
A ."Verujem u jednu, sabornu i apostolsku Crkvu" ponavljamo nepokolebljivo skoro posle svakog bogosluzenja. Tom formulom ljudi koji su postavljeni za episkope treba javno da potvrdjuju svoju veru posle arhijerejske hirotonije. Ali, da li je verniku, a posebno kliru, dozvoljeno da misli, sudi ili prihvata odluke samo sa tacke gledista "svoje" eparhije ili "sopstvenih" potreba? Kompletna perspektiva Jedne Crkve sa svim njenim potrebama treba uvek da bude u centru nase paznje i da prvenstveno usmeri nase teznje i dela u svako vreme. Egoisticno pogruzenje u "sopstvene" probleme i ravnodusnost za brige drugih, pokazuje da je nasa vera u Jednu Crkvu svedena samo na usmenu izreku. Svaki put kada kazemo "nasa Crkva" uz iskrenu zelju da zivimo pravoslavno, mi se samim tim pozivamo da mislimo sa tacke gledista Crkve, koja se po recima evharistijske molitve prinosenja, prostire "od jednog kraja do drugog kraja vaseljene" (Liturgija sv.Vasilija Velikog). Nema pojedinacnih pravoslavnih Crkava crkve Grcke, Ruske, Srpske, Rumunske, Japanske, Ugandinske itd. Postoji samo jedna Pravoslavna Crkva Crkva, "koja se nalazi u Grckoj, Rusiji, Srbiji, Rumuniji, Ugandi" (" Crkva Bozija, koja se nalazi u Korintu " (1 Kor.1:2; 2 Kor. 1:1), Crkva koja treba da se svuda prostire. Pravoslavlje nije konfederacija Crkava, vec "jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva", kojoj je Gospod poverio nastavak Svog iskupiteljskog dela - spasenje celog sveta u njegovim pravim dimenzijama. Crkva je apostolska ne prosto po apostolskom nasledju, vec po tome, sto je mnogo vaznije, koliko ona cuva apostolsku revnost i usrdnu spremnost da "propoveda Jevandjelje svakom stvorenju" (Mk.16:15), koliko vaspitava svoje clanove, da bi oni bili " svjedoci [Hrista] i u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje " (Dela 1:8).
B. Svest o tome da je Crkva " Telo Hristovo, punina Onoga Koji sve ispunjava u svemu " (Ef.1:23), i Bozija zamisao je ta da se " sve sastavi u Hristu sto je na nebesima i na zemlji " (Ef.1:10), podsticuci vernika da se oslobodi svakog provincijalizma i da zivi u teznji ka tom jedinstvu svih u Hristu i sa molitvom za to. Ta duboka teznja se ne resava povrsno-sentimentalnim iscekivanjima, vec se iskazuje kao aktivno ucesce u zivom pozivu na neprekidno uzrastanje "tajanstvenog Tela Hristovog" u Njegovu punu meru. Dakle, vaseljenska misija je sa pravoslavne tacke gledista najkrace definisana direktnim citiranjem glavnog dela Simvola vere i dubokog smisla Crkve. Ako Pravoslavlje nema takvo naznacenje vaseljenske Crkve, ono ne bojmo se te reci prosto iskljucuje samo sebe.
II. Pravoslavlje Vaskrsenje - misija
Tesko je zamisliti istinsko Pravoslavlje bez jake teznje za vaseljensku misiju. Na isti nacin je nezamislivo i Pravoslavlje koje nije usredsredjeno na Vaskrsenje Gospoda. Vaskrsenje i vaseljenska misija se nalaze u najtesnjoj vezi. Zapovest o misiji je direktno povezana sa pobedom Vaskrslog Spasitelja. O tome da je Njemu data vlast " i na nebu i na zemlji " (Mt.28:18) treba objaviti " svakom stvorenju " (Mk.16:15). Ucenicima je pre Vaskrsenja, pre zavrsetka spasonosnog Hristovog dela, zapovedjeno da ne napustaju oblasti Izraela. " Na put neznabozaca ne idite, i u grad Samarjanski ne ulazite "- kaze Isus (Mt.10:5). Posle Vaskrsenja njima nije bilo dozvoljeno da zavrsavaju svoju propoved u tim oblastima: "Dakle, idite i naucite sve narode" (Mt.28:19; Dela 10:1-48; 15:8).
Vaskrsenje Gospodnje je granica, odakle pocinje da se siri misija od Izraela po celoj vaseljeni. Oni, koji su nastavili da delaju samo u predelima Izraela, - iako i novog, blagodatnog, - kao da su time tvrdili da zive u vremenima koja su prethodila Vaskrsenju. Da je Tajna iskupljenja posluzila za spasenje "celog sveta", divno izrazava sledeca pesma o Vaskrsu: "Pridjite svi narodi,/razumite strasnu tajnu sile:/Hristos je Spasitelj nas, Koji bese u pocetku Rec, / raspet nas radi i voljno pogreben,/ i vaskrsao iz mrtvih,/ da se svi spasu:/Njemu se pokolnimo" (vaskrsnja stihira 3-eg glasa na "hvalite" Per.)
To se u potpunosti odnosi i na stih, koji raduje vernike na liturgiji Velike Subote: "Vaskrsni Gospode, sudi zemlji, jer ces je Ti naslediti u svim narodima".Vaskrsenje predstavlja osnovu celog pravoslavnog bogosluzenja. I pravoslavna himnologija (u periodu od Vaskrsa do Trojica, a vec da ne govorimo o vaskrsnjim vecernjima i jutrenjima celog crkvenog ciklusa) objavljuje Vaskrs kao centralni momenat spasenja celog ljudskog roda, odredjujuci zajedno s tim i misionarske duznosti, koje proisticu iz te jedinstvene istorijske cinjenice. Lekcije iz Jevandjelja, povezane sa Spasiteljevom zapovescu " Idite " se veoma cesto citaju, a posebno na velike crkvene praznike (Mt.28:16-20; Mk. 16:9-20; Lk. 24:36-53; Jn. 20:19-31; Dela 1:1-8).I zato se samo mozemo cuditi sledecem: da li je moguce toliko zivo sozercavati, opevati, i prezivljavati Vaskrsenje, a pritom ostajati pasivno neodlucan, slusajuci poziv za vaseljensku misiju, neodvojivu od njega? Da li je moguce propovedati ucenje o Vaskrsenju, ne shvatajuci da je obaveza vernika da objavljuje Hristovu pobedu, i iskupljenje ljudskog roda " u svim narodima "?
III. Pravoslavna duhovnost: "zivot u Hristu" i misija
Posle susreta sa Vaskrslim Gospodom, sveti apostol Pavle se prvo udaljio u Arabijsku pustinju na nekoliko godina, ali mu je zatim bilo nemoguce da ostane tamo, iako je neprestano sozercavao i proslavljao Gospoda. Duhovni uticaj tog susreta je bio tako jak, da ga je secanje na njega sve vreme podsticalo na novi trud u novim zemljama. " Jer ako prpovijedam Jevandjelje, nema mi hvale: jer mi je za nevolju; i tesko meni ako Jevandjelja ne propovijedam " (1 Kor.9:16), - pisao je apostol hriscanima Korinta.
Pavlova teznja da propoveda mnogoboscima se ne sme objasniti ni prostom zeljom da izbegne gonjenja od strane Judeja, ni iluzijama da je misionarska delatnost medju njima vec zavrsena. Posto mu je bilo projavljeno otkrovenje, on je prosto-naprosto znao " tajnu Hrista " (Ef.3:4), koja se zavrsavala time " da neznabosci kroz Jevandjelje postanu sunasljednici i sutjelesnici i zajednicari u obecanju njegovom u Hristu Isusu, Kojemu postadoh sluga po daru blagodati Bozije " (Ef.3:6). Apostol upravo na to misli, govoreci u zakljucku: "Duzan sam i Grcima i divljacima, i mudrima i nerazumnima" (Rim.1:14). Sveti Pavle oseca celim svojim bicem da je prizvan da sa drugima podeli dobijeni dragoceni dar iskustvo licnog susreta sa Vaskrslim Gospodom, " zivot u Hristu Isusu ". To je sveobuhvatni zivot u Hristu, uoblicen znacajnim recima: " S Hristom se razapeh, i ja vise ne zivim, nego zivi u meni Hristos " (Gal.2:19-20) koje ne samo da karakterisu nastrojenje apostola, vec u saglasnosti sa mnogovekovnim crkvenim Predanjem, predstavljaju samu srz i merilo pravoslavne duhovnosti. Zapovest: " Budite u Meni, i Ja cu u vama
Ako zapovijesti Moje uzdrzite ostacete u ljubavi Mojoj " (Jn.15:4,10) ostaje glavni cilj duhovnog zivota pravoslavnih, i zato "biti u Hristu" znaci da mi tezimo da mislimo, osecamo i zelimo kao Hristos. To takodje znaci da imamo " um Hristov " (1 Kor.2:16), " ljubav Isusa Hrista " (Flp.1:8) i da je celo nase bice ukorenjeno u nedrima Njegove ljubavi. Razmislimo na trenutak o sveobuhvatnoj viziji, svojstvenoj Gospodu. Da li je moguce da se Njegov horizont zatvara sa "nasim" gradom, "nasim" narodom, zloglasnim "hriscanskim svetom"? Nije li On " od jedne krvi
stvorio sav rod ljudski " (Dela.17:26). Ne zeli li On " da se svi ljudi spasu i dodju u poznanje istine " (1 Tim.2:4)? Ne brine li On o milionima ljudi, koji zive slicno onima za koje apostol kaze da su " bez dijela u zavjetima obecanja, nada ne imajuci, i bezbozni na svijetu " (Ef.2:12)? Zaista, mi sami primoravamo apostola da jos jednom ponovi: "
na sramotu vama kazem, neki ne znadu za Boga " (1 Kor. 15:34). Odavde neosporno sledi da oni koji zaista zele da budu u Hristu, ne mogu hladno i ravnodusno da posmatraju dramu covecanstva koje se udaljilo od Boga.
I konacno, smisao misije iz "vaseljenske" perspektive ne moze a da ne privede nase srce u saglasnost sa Isusom, da bismo zaista " bili u Njemu ". Upravo u ovome treba traziti izvore istinskih pobuda za misiju. To nije neodlucnost (kolebanje) kosmopolitskog razuma u istrazivanju dogadjaja koji su izvan svoje otadzbine ili kulture. Trezven vernik treba neprekidno da ima u vidu evangelizaciju vaseljene - on drugacije ne moze da postupa. Za njega je nemoguce da misli suprotno Hristovom umu, nemocuge je da voli drugacije od Gospoda, nemoguce je da sudi po istini drugacije, nego u svetlosti Jevandjelja. On veruje da covek nema blago koje je vrednije od istine, koja se otkriva u Reci Bozijoj. On zivo oseca da u nase vreme najvise stradaju oni koji su liseni te Reci, i to ne zbog toga sto joj nisu pridavali paznju, vec samo zato sto oni, koji za nju znaju, odbijaju da je prenose. On je dalje svestan da njegovo "dostojanstvo" i "ljubav" ne mogu biti istinski bez pokusaja da se uradi nesto konkretno i bolje, sto on moze u tom pravcu. Priziv na misiju prodire u njegovo srce tako duboko, da ne ostavlja mogucnost da se deluje drugacije. Taj problem nije toliko moralne prirode, koliko egzistencijalne, nije pitanje "obaveze", vec nesto skrivenije i "misticnije" zasnovano u Recima Gospodnjim: " Ako imate ljubav k Meni, zapovijesti Moje drzite ", " Ko ima zapovijesti Moje i drzi ih on je onaj sto ima ljubav k Meni; a koji ima ljubav k Meni imace k njemu ljubav Otac Moj; i Ja cu imati ljubav k njemu i javicu mu se Sam " (Jn.14:15,21). Covek koji voli i koji je i sam voljen, ispunjava celo Jevandjelje u potpunosti jer zeli da zivi u Hristu. Ima mnogo pitanja koja bi trebalo da postanu predmet detaljnog izucavanja, u svetlosti na nase oci preduzimanih novih misionarskih napora. Zelimo da u ovom kratkom tekstu podvucemo neke zajednicke, i po nasem misljenju, osnovne crte koje karakterisu pocetak misije.
1. Osecaj pokajanja i brige za celu Crkvu
A . Cesto se moze cuti misljenje da je zbog mnogobrojnih domacih problema misionarski rad "luksuz". Nasuprot tom misljenju, mi smo uvereni da je on delo p o k a j a nj a, koje je vazno za svaku pravoslavnu opstinu, kao i za svakog vernika pojedinacno. Pronalazenje i prosirivanje horizonta je tako vazno za nas sopstveni razvoj, kao i za dobrobit onih koji su predmet nase misije. To je delo pokajanja, to jest izmena svesti i dela u saglasnosti sa glavnom zapovescu Gospodnjom i istinitim pravoslavnim Predanjem. Mi nikada necemo resiti nase unutrasnje probleme. Kada su se apostoli uputili "mnogoboscima" (to jest nasim precima), problemi Crkve u Palestini su bili daleko od konacnog razresenja. Sveti Atanasije Veliki, Jovan Zlatoust i Fotije su morali da se suocavaju sa najtezim crkvenim problemima, ali im to nije smetalo da se brinu o hriscanskom prosvecivanju drugih zemalja. Ovde je najozbiljniji problem unutrasnji: da li smo mi spremni da postujemo sve zapovesti Gospodnje (Mt.28:20), ili naprotiv zelimo da sledimo svoju "verziju" Jevandjelja, tumaceci zapovesti prema sopstvenom razumu i predstavi o tekucim potrebama? Ocigledno je da danas u svakoj zemlji postoji veliki teren za misionarski rad. Ali, mi smo prizvani od Boga ne samo radi onih kojima smo potrebni, vec radi onih kojima smo potrebni vise nego svima ostalima. Mi, kao sluge Gospodnje u ovom svetu, moramo da trazimo gde i na koji nacim mozemo da im posluzimo.
B. Nije problem samo u formiranju malih misionarskih grupa. Pitanje je kako pokrenuti celu Crkvu na osnovu te svetske-misionarske vizije. Ucesce svakog clana zajednice treba da bude isto tako neizostavno i redovno, kao i njegovo ucesce u crkvenom bogosluzenju. Ono treba da bude posledica Simvola vere, koju on neprekidno ispoveda. Svi, kao zivi clanovi Crkve su duzni da pomazu, i to treba da bude deviza. Konkretan oblik pomoci je pitanje organizacije. Sve Crkve treba u toku godine da odrede jedan dan ili nedelju misije radi ukrepljenja misionarske svesti pravoslavnih i to propovedanjem, molitvom i sakupljanjem priloga, sa prvenstvenim akcentom na zajednicke molitve i dobrovoljne priloge.
C . Pri tim uslovima misionarenja saradnja treba da bude saradnja svih pravoslavnih Crkava. Nemoguce je biranjem (izborom) predlagati Pravoslavlje u svetu koji sve vise i vise postaje medjusobno povezan. Poslednja okolnost donosi naravno mnogo problema. Ali nas ona sve priziva da sistematicnije i upornije trazimo puteve razresenja tih problema, a ne da samo odmahujemo na njih. Medjupravoslavna saradnja vec sada postaje stvarnost koja uliva nadu.
2. Urastanje, a ne samo adaptacija
A . Mnogo kritike, ponekad i s pravom, je u proslosti izazivalo to su mnoge misije prevashodno bile usmerene na formiranje duhovnih kolonija ili prisajedinjenje sopstvenoj Crkvi, nego na izgradnju novih, zivih Crkava, ukorenjenih u dusi i zivotu naroda. Pravoslavna tradicija je po tom aspektu, na srecu, veoma jasna, imajuci iskreno uvazavanje prema samoidentifikaciji licnosti i naroda i blagosiljuci njihove jedinstvene karakteristike, dozvoljavajuci im da u pravom smislu budu ono sto jesu. Direktno ostvarenje te tradicije je hriscansko prosvecenje Etiopije, Armenije i slovenskog sveta. Na njoj se zasniva i najnovija praksa pravoslavnih misionara, koji misionare kako medju velikim narodima (primer ep.Nikolaja Kasatkina u Japanu), tako i u malim prvobitnim plemenima (sv.Inokentija Venijaminova medju aleutima Aljaske). Nacin pravoslavne misije nije rezultat ljudske mudrosti. On je proistekao iz dosledne bogoslovske uverenosti, i bio je direktna potvrda toga da je Poslani od Oca " obitavao sa nama " (Jn.1:14) i postao Jedan od Svog naroda. Na osnovu toga je Ovaplocenje Reci Bozije u jeziku i obicajima odredjene zemlje prvi zadatak svake pravoslavne misije. Osnova pravoslavne misionarske prakse jeste veliki dogadjaj Pedesetnice, kada " svaki od njih slusase gdje oni govore njegovijem jezikom o velikim djelima Bozijim " (Dela 2:6-11). Prevod Biblije i Bozanstvene Liturgije na jezik svakog naroda je bila neprekinuta tradicija Istocne Crkve. Ruske misije, kako smo to vec videli, su isle tim putem, prevodeci tekstove Svetog Pisma na jezike malih naroda Sibira, Kamcatke i Aljaske. I cim se zaboravljalo na tu praksu, odmah bi nastupao zastoj u samom misionarskom radu. Jedan od znacajnih primera za to je N.I.Iljminski koji je obogatio misiju metodama i rezultatima lingvistickih i etnoloskih istrazivanja, sto je omogucilo ostvarenje najsvrsishodnijeg pristupa prosvecenju prvobitnih naroda i pripremu prevoda Novog Zaveta na njihove jezike. Ovaj primer pokazuje koliko mnogo paznje pravoslavna misija treba da posveti opisnoj lingvistici, koja je zadivljujuce napredovala u nase vreme. Po poslednjim podacima, do danasnjeg dana postoji oko pola hiljade jezika koji "cekaju" kompletan prevod Novog Zaveta.
B. To je prvi korak. A poslednji korak na putu pravoslavne misije treba da bude procvat starosedelacke Crkve, koja je prizvana da osvecuje i uvodi u za to odgovarajucu upotrebu sve ciste elemente narodne tradicije, sto bi na svoj nacin uticalo na preobrazaj narodne licnosti. Sa te tacke gledista, obaveza misionara je da razume civilizaciju drugih hriscanskih naroda. Medjutim, to ni na koji nacin ne treba da bude usmereno na pasivno oponasanje ili "asimilaciju". Delatnost solunske brace Kirila i Metodija, kao i ceo razvojni put Ruske Crkve, koji je zapoceo usvajanjem vizantijskog duhovnog nasledja, ali protekavsi u pravcu originalnog stvaralastva su orijentiri od ogromnog znacaja. U principu treba sa uvazavanjem da se odnosimo prema proslosti svakog naroda. Sveti apostol Pavle je napomenuvsi da je Bog " u prosavsijem narastajima pustio sve narode da idu svojijem putovima ", govori dalje da On " ne ostavi Sebe neposvjedocena, cineci dobro, dajuci nam s neba dazd i godine rodne, puneci srca nasa jelom i veseljem " (Dela 14:16-17). Odavde proizilazi da je ne toliko pedagoski, koliko bogoslovki zadatak da istrazuje na koji nacin je Bog svedocio o Sebi odredjenim narodima. Mozda ce nam Pavlovo " ne ostavi Sebe neposvjedocena ", zajedno sa "jelom i veseljem", pomoci da uspesnije proniknemo u smisao nekih praznika tih naroda praznika koji su vekovima povezani sa njihovim zivotom i sa njihovim ponovnim uspostavljanjem.
3. Bogosluzenje i autonomija
A . Pravoslavno bogosluzenje je, kako je pisao profesor Berlinskog univerziteta Zeberg, - svoje vrste jedinstveno bogosluzenje, koje moze da bude lako osmisljeno i prihvaceno od strane ljudi sa Istoka. Misticna atmosfera naseg bogosluzenja je na najdublji nacin okrenuta prema coveku u celosti, i to prema svakom coveku. Na odgovarajuci nacin prevedeno i prilagodjeno jeziku i karakteru odredjenog naroda, ono zaista moze da mu pomogne da se priblizi tajni iskupljenja. Liturgijski zivot je odigrao odlucujucu ulogu u hristijanizaciji Rusije, o cemu svedoce uzbudjenost ruskih poslanika velicanstvenim bogosluzenjem u hramu Sv.Sofije i kasnije duhovno zracenje manastira na celom prostranstvu ogromne imperije.
B. Administrativna autonomija pomesnih pravoslavnih Crkava nije nista manje vazna u nase vreme, kada su nacionalna osecanja naroda Afrike i Azije dostigla vrhunac. Jedinstvo Pravoslavne Crkve nije zasnovano na povrsnoj jednolikosti jezika ili civilizacije, vec na jedinstvu vere i svetotajinskog zivota. Sa misionarske tacke gledista je veoma zanimljivo da je u prvim vekovima postojanja jedinstvene Crkve u njenom uobicajenom nacinu zivota bilo do cetrdeset razlicitih liturgija i oko sedamdeset bogosluzbenih jezika. Problem nije u tome kako izbeci mnogoglasje vec kako to mnostvo pretvoriti u usaglaseno slavoslovlje Boga. I slicno tome kako svaki vernik predstavlja licnost, koja se blagosilja, ali i ne gubi, tako i svaki narod ima sopstvenu neponovljivu licnost, koja treba da razvija autonomiju razume se na osnovu za nas dragocenog Predanja jedine Crkve. U Gospodnjem vrtu ima mesta, koja odgovaraju svakoj vrsti cvetova. Razvoj pomesne Crkve u saglasnosti sa pravoslavnim Predanjem stavlja pred nas veliki broj problema. Ti problemi nas sve vreme podsticu da trazimo i odvajamo to vecno, sto je deo Predanja " jedne svete saborne i apostolske Crkve ", od prolaznog, koje je deo predanja pomesne Crkve i odredjenog naroda, pa prema tome i ne moze biti pravilo za ostale narode.
4. Najvaznije karakteristike pravoslavnog misionara
Kao dopunu u opstim crtama iznetim principima pravoslavne misije neophodno je razmotriti tip duhovnosti, koji karakterise pravoslavnog misionara. Ukoliko je rad misionara nastavak zemaljskog sluzenja Gospoda, onda on treba da usvoji i nacin zivota svog Vladike. Zivot misionara treba da bude kao kenosis ("[samo]unistenje") (Flp.2:1) i djakonija ("sluzenje") (Mk.10:45). On je duzan da ide stopama prvog Bozijeg Poslanika, Koji " nije dosao da Mu sluze nego da sluzi, i da dusu Svoju u otkup za mnoge " (Mk.10:45), Koji " ako je i bio u oblicju Bozijemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je ponizio sam sebe uzevsi oblicje sluge, postavsi kao i drugi ljudi i na oci nadje se kao covjek; ponizio sam sebe postavsi poslusan do same smrti, a smrti krstove. " (Flp.2:6-8). Kako je On " obitavao sa ljudima svojim " i javio slavu svoju (Jn.1:14), tako je i misionar pozvan da zivi medju ljudima, javljajuci slavu Boziju i tajnu Ovaplocenja.
B. Da bi u svako vreme bio zivi svedok pojave Gospoda, misionar treba da bude u neprekidnom opstenju sa Njim: ne samo da misli ili govori o Njemu, vec i da " zivi u Hristu " (Gal.2:20). To podrazumeva duboku vezu celog coveka sa Hristom, a ne samo razuma drugim recima, preobrazen zivot celokupnog bica u Hristu, koji i jeste odlika istinskog misionara. Spasitelj odredjuje misionarsko sluzenje Svojih ucenika kao direktan nastavak Svog dela. " Kao sto Otac posla mene tako i ja saljem vas " (Jn.20:21). U kontekstu "kako tako i" mi treba da trazimo ne samo sadrzaj vec i sredstva i metode misionarskog rada. Jevandjelje od Jovana podvlaci skrivenu vezu i jedinstvo Oca i Sina. Svaka rec i delo Gospoda je uslovljeno Ocem i povezano s Njim: " nista sam od sebe ne cinim; nego kako me nauci Otac moj onako govorim; i onaj koji me posla sa mnom je; ne ostavi Otac mene sama; jer ja svagda cinim sto je njemu ugodno " (Jn.8:28-29). Njegova vest nije nista drugo, nego ono sto je On sam " cuo " i " video ". " Onaj Koji me posla istinit je, i ja ono govorim svijetu sto cuh od Njega ", " Ja govorim sto vidjeh od Oca svojega "," Ja od Boga izidjoh i dodjoh " (Jn.8:26, 38, 48; Jn.12:49; 10:25;5:36). Njegova volja je isto sto i volja Njegovog oca. " Ne trazim volje svoje nego volju Oca koji me je poslao " (Jn.5:30; 6:38). Njegova dela su Oceva dela. " Ovi poslovi koje ja radim svjedoce za mene da me Otac posla " (Jn.5:36). Apostoli su deo tog odnosa izmedju Oca i Sina: " Koji prima onoga koga posljem mene prima; a ko prima mene prima Onoga koji me posla "(Jn.13:20; 17:23). Osnovni problem svakog misionara je ostvarivanje takve tesne i zive veze sa tajanstvenim zivotom Svete Trojice.
C. U uspostavljanju te zive veze su bitna dva momenta. Prvi je osvecenje misionara jevandjelskom istinom. " Osveti ih istinom Svojom: rijec je Tvoja istina " (Jn.17:17; 15:7, 8:31). Drugi je trezveno ucesce u Tajnama, posebno u Tajni Svete Evharistije: " Koji jede moje tijelo i pije moju krv stoji u meni i ja u njemu; kao sto me posla zivi Otac, i ja zivim Oca radi, tako i koji jede mene ce zivljeti mene radi "(Jn.6:56-57; 6:53;15:4-5). Razumljivo je da postoji direktna veza izmedju "jedenja i pijenja" i "poslanistva", to jest izmedju ucesca u svetotajinskom zivotu Crkve i misionarske delatnosti.
Zakljucak
Dakle, prema svedocenju Gospoda izrazenom u recima " kao sto Otac posla mene, i ja saljem vas" (Jn.20:21), misija Crkve je nastavak Njegovog zemaljskog sluzenja i udeo u zivom prisustvu Hrista u svetu. To je udeo u zivotu Gospoda, Koji nam " dade sluzbu pomirenja " (2 Kor.5:18)..Misionar je "emisar", " po volji Bozijoj apostol Isusa Hrista " (Ef.1:1), cija rasudjivanja o misiji nista ne vrede bez teznje za neprestanim opstenjem sa Hristom. Nije stvar u tome, sta on sam ima nameru da kaze i uradi, vec u tome sta Gospod kroz njega kaze i ucini.I zato je nasa obaveza da maksimalno koristimo sve povoljne mogucnosti i dostupna sredstva savremenog sveta radi sirenja Carstva Bozijeg, ne upadajuci pritom u sablazan povrsnog aktivizma. Nasa glavna briga nije u tome sta preduzeti, vec kako biti zivi svedok Gospodnjeg prisustva u svetu.
Prevod sa engleskog J.S.Terentjeva
1. Ovde autor podrazumeva dva znacenja reci "Izrailj" kao geografskog pojma i znak blagodatnog opstenja ljudi sa hriscanskom Crkvom. Red.
http://www.fomacenter.ru/prizvanie/index.php?issue=3§ion=34&article=458