RAZGOVOR O VERI

Gospodina  Hadži Vlastirima zanamo kao čestog posetitelja manastira Lepavina. Otuda je gospođa Dana vodila ovaj razgovor s njim, o veri i Manastiru.

Pitanje: Kada i gde počinje Vaša vera o Bogu i ko je bio Vaš prvi duhovni učitelj?

Odgovor: Moja prva sazananja o Bogu dobio sam od svoje majke.  Još od najranijeg detinjstva naučila me da se krstim i da se Bogu molim. Ulivala mi je strahpoštovanje prema Bogu, da je Bog na nebu, da gleda na mene i da mi je dao anđela koji me čuva, ali da će me Bog kazniti za neposlušnost.  Od najranijeg detinjstva se sećam da sam se sa mlađom sestrom pre stpavanja obavezno morao moliti. Moja majka je bila vrlo pobožna žena i tu svoju pobožnost je prenosila na nas decu. Mogu reći da je ona bila moj prvi duhovni učitelj.

Još jedan događaj je dosta snažno uticao na moju pobožnost. Kao petogodišnjaka otac me odveo u manastirBukovo nedaleko od Negotina. Nikada neću zaboraviti ulazak u manastirsku crkvu, gotovo potpuno u mraku, samo je nekoliko sveća i kandila gorilo. Sa desne strane čulo se tiho pojanje jednog starijeg sedog monaha. Taj polumrak, tiho pojanje kaluđera, ikone koje su se jedva nazirale na ikonostasu, ta mističnost, ostali su u sećanju, ostavili snažan utisak na mene, da sam poželo opet da dođem. Otac me nekoliko puta vodio u manastiur i u crkvu, jer me zanosila ta atmosfera i crkveno pojanje. U našu kuću često je dolazi sveštenik, slavila se Krsna slava, u školi je bio obavezan veronauk, pobožna atmosfera u kući, sve je to uticalo na formiranje moje pobožnosti, a kasnije čitanje Svetog pisma i svetiteljskih knjiga.

Pitanje: Poznata je Jevanđelska poruka: «Tko izdrži biće spašen». Mogu li mladi vernici izdržati sva krivoverja i neverja i spasiti se, ostati Hristu verni?

Odgovor: Mogu. Ali za to treba puno vere, molitve, redovonog  prisustvovanja bogosluženju, posta i pričešćivanja. Treba biti uporan u nastojanju da se živi po načelima hrišćanskog morala, ali svakako bi to bilo gotovo nemoguće bez čitanja Svetog pisma i svetootačkih knjiga. U zadnjih 7– 8 godina mnogi mladi počinju verovati u Boga i krštavaju se, jer  shvaćaju da je život bez vere isprazan, prilaze crkvi i nastoje da se othrvaju đavoljim iskšenjima koja im nuti tzv. «savremena civilizacija». Oni uporni i istrajni svakako će ostati verni Hristu.

Pitanje: Koja su najteža iskušenja za vernike u mladosti, a koja za ljude zrelije i straije dobi, a šta nam je zajedničko? Mislim na mirjane, a ne na sveštena lica.

Odgovor: Odgovarajući na drugo pitanje, djelimično sam odgovorio i na ovo, a još bih dodao, da je mladima danas teže, jer su više izloženi iskušenjima «savremene civilizacije», a naročito drogama i raznim sektama.

                Pogotovo se to odnosi na mlade koji nemaju verskog odgoja i ne poznaju Jevanđelje, koje daje odgovor na sva pitanja. Stariji ljudi izloženi su velikim brigama, ali i uticaju raznih sekti, te se bez čvrste vere takođe ne mogu lako othrvati iskušenjima. Zato možemo zaključiti da su nam iskušenja slična, a da nam je izlaz iz teškoća i problema čvrsta vera u Boga i Njegovu moć.

Pitanje: Poštujući jevanđeljsku poruku da smo pozvani govoriti i ne šutjeti, naše vredno manastirko bratstvo krenulo je  u svojevrsni podvig da izdaje naš list «Put, Istina i Život».. Šta kažete na to? Molim kritički osvrt?

Odgovor: Za svaku je pohvalu što je bratstvo našeg manastira Lepavina pokrenulo časopis «Put, Istina i Život» i krenulo teškim i odgovornim putem. To je za sada jedini verski – pravoslavni časopis u Hrvatskoj i za njim se osećala i te kako velika potreba. Što se tiče sadražaja, nemam primedbu, jer je to verski časopis i teme su isključivo verskog sadražaja. Moj predlog je jedino taj da bi možda trebalo uvesti rubriku o našim verskim narodnim običajima, naročito što se tiče Krsne slave. Taj  je običaj dosta zanemaren u našem narodu ovde u Hrvatskoj ili ako se i slavi Krsna slava, onda se to često čini bez verskog obeležja. Pa zar Krsna slava nije vezana isključivo uz naš Srpski narod i uz našu Pravoslavnu veru i čini nas onim što jesmo?

Pitanje: Ja se sećam 1994. god. kada se o. Gavrilo bavio ozbiljnom mišlju da pokrene izdavanje časopisa. Te godine je bila deseta godišnjica njegovog dolaska u manastir Lepavinu, bila je trideseta godišnjica njegovog monašenja i njegov poedeseti rođendan. Sada evo, naš list broji četvrti broj i daj Bože da ustraje i dalje. Vas molim da kao svedok onoga vremena iz godine 1984. ispričate Vaša sećanja na to vreme i šta je tome prethodilo?

Odgovor: Prvi puta sam čuo za manastir Lepavinu sredinom 50-ih godina. 2 – 3 puta sam tih godina dolazio u manastir koji je tada bio u dosta lešem stanju, deo konaka je bio poptuno srušen. Zatim sam bio u manastiru kada je Njegovo Visokopreosveštenstvo zamonašio o. Jakova. Kada sam 1984. god. sa pokojnom profesoricom Pribić i bratom Slobodanom posetio manastir, u njemu sam zatekao o.Gavrila koji je došao iz Svete Gore. Sećam ga se kao tihog, mirnog, povučenog monaha koji je vrlo tiho govorio, nije podnosio buku niti glasan govor. Puno smo razgovarali o Svetoj Gori i životu monaha, od njega sam čuno puno iz žitija svetih. Razgovori su bili isključivo o verskim temama  i dao mi je mnogo pouka o hrišćanskom životu. Od dolaska o. Gavrila često sam sam ili sa drugim vernicima iz Zagreba dolazio u Manastir i pred ikonom Bogorodice Lepavinske provodio dugo vremena u molitvi, moleći Bogorodicu za utehu i pomoć i za zdravlje mojih najmilijih.

Manastir je i dalje bio zapušten, narod iz okoline slabo je ili nikako dolazio u crkvu, nedeljom možda dvoje ili troje vernika, a često niko. Ocu Gavrilu je zbilja bilo teško, ne samo zbog toga što je živio u velikoj oskudici nego i zbog toga što sam nije mogao da odsluži svetu Liturgiju. Ali uz pomoć božiju i Presvete bogorodice sve je to savladao, Manastir se počeo obnavljati, narod se sve više počeo vraćati veri i dolaziti u crkvu.

Mnogi su, moleći se pred ikonom Presvete Bogorodice dobili utehu i pomoć. I pre su monasi čitali molitve pred bogogoričinom ikonom narodu, a to je nastavio i o. Gavrilo i posle čitanja molitve događala su se čudesna isceljenja. Neka od njih opisana su u rubrici «anastriska hronika».

Od dolaska o. Gavrila redovito jednom mesečno, a katkada i češće dolazio sam u manastir. Dolazeći u Manastir svaki puta osećao sam se duhovno obnovljen, molitvom i radom u Manastiru nalazi sam duševni mir. Iako sam pobožan od najranijeg detinjstva, tu sam se najviše učvršćivao u svojoj pravoslavnoj veri i ne samo ja nego i svi ostali koji su boravili u Manastiru. Tu bih spomenuo brata Mirka i Slobodana, sestru Maru i pokojnu tetu Zlatu, sestru Boju i brata Milenka, a kasnije sestru Radojku i ostale. O. Gavrilo nas je nazvo «Lepavincima» čime smo se mi posebno ponosili.

Nekako sredinom 80-ih godina zadesio me težak lični problem, ali svaki puta kad sam došao u Manastrir osećao sam se bolje pred ikonom Bogorodice Lepavinske uz molitvu i hrabrenje o. Gavrila. Ustrajnom molitvom i uz pomoć Božiju ja sam svoj problem rešio, uza sve to često ispovedanje i pričešćivanje.

Još jedan događaj pokazuje neizmernu milost Božiju i Presvete Bogorodice. Naime, moja majka je već u podmakloj dobi slomila nogu. Trebala je biti operirana sutradan, a ja sam se brzim vozom vraćao iz Osjeka u Zagreb. Taj voz po redu vožnje nije stajao u Lepavini, ali se taj dan i na čuđenje železničkog osoblja tu zaustavio. Odamh sam sišao sa voza i otišao u Manastir. Otac Gavrilo se začudio što me vidi, jer je to bilo neuobičajeno vreme moga dolaska. Zamolio sam o. Gavrila da pred ikonom Bogorodičinom očita molitvu za uspešnu operaciju i ozdravljenje moje majke. Moja majka je sutradan vrlo lako podnela operaciju i s obzirom na njene godine, oporavak je bio vrlo brz. Unatoč što je imala 76 godina i što je operacija kuka težak kiruški zahvat, ona je već treći dan nakon operacije, uz pomoć štaka, sama hodala. To je još jedan dokaz kako molitva pred Bogorodičinom ikonom i čvrsta vera u Boga, pomoažu.

Pitanje: 26. marta 1986. god. o. Gavrilo primio je od Visokopreosvećenog Mitropolita vrlo opširno pismo u kojem ga upućuje i hrabri da se održi i on i Manastir, a ja ističem samo jednu rečenicu gde Visokopreosvećeni Mitropolit kaže: «Hvala Bogu i Presvetoj Bogorodici koji su Vam dali snage u trpljenju da se uzdignete do visine koja Vam je izgledala nedostižna». Molim Vas da nam ovo komentarišete i objasnite sa stanovišta ondašnjeg života u Manastiru.

Odgovor: O tome sam delimično govor4io u predhodnom pitanju. Nije lako čoveku biti sam ni u gradu gde je ipak okružen ljudima, a kamoli na osmaljenom mestu u teškim uslovima za život. Odgovor je u citiranoj rečenici Visokopreosvećenog Mitropolita Jovana. Samo duboka i iskrena vera u boga, ustrajna i svesrdna molitva, daje snagu da se istraje u nevolji i gtrpljenju «Ištite i daće vam se» (Mt.7, 7). To se odnosi kako na monahe tako i na nas vernike koje u životu snalaze razne nedaće i iskušenja. Post, molitva i beskrajna vera u Boga savlađuje sve prepreke.

Pogledajte kakva je razlika između Manastira kakvog je zatekao o. Gavrilo kada je došao i Manastira danas. Kada je došao, o. Gavrilo je bio sam u pustom Manastiru, danas je i Manastriu bratstvo, dat će Bog pa će se i povećati. Narod dolazi u sve većem broju nedeljom i praznikom, a i svakodnevno na čitanje molitve pred Bogorodičinom ikonom gde nalazi leka svojim bolestima i rešenja svojim problemima. Znači, duboka i ustrajna vera pomogla je o. Gavrilu da ustraje i savlada sva dosadašnja iskušenja i da manastir Lepavina danas bude ovo što jeste.

Pitanje: Šta nam valja činiti da se poboljša naš verski život i koja je uloga nas vernika, a šta predlažete sveštenim licima, našim duhovnim učiteljima?

Odgovor: «Ja sam svetlost  svetu, i ko ide za mnom neće hoditi u tami nego će imati svetlost života» (Jn. 12, 12). Da bi bili dobri vernici i da bi nasledili Carstvo nebesko, mi moramo slediti Hrista. To je tažak i mukotrpan put, ali nas zato na kraju čeka nagrada. Đavo nam svakodnevno postavlja zamke, ali uz Božiju pomoć lakše ćemo sve prebroditi. Da bismo bili dobri vernici moramo se držati deset Božijih zapovesti, postiti sve postove koje propisuje naša sveta Pravoslavna Crkva, često se ispovedati i pričešćivati, čitati Sveto pismo i svetootačlku literaturu, činiti dobra dela, kajati se za svoje grehe i praštati onima koji nas vređaju i slaviti svoju Krsnu slavu. Znači, moramo prvo menjati i usavršavati u veri sebe da bismo mogli pomoći drugima da ustraju u veri. Mi koji sebe smatramo vernicima, dužni smo i moramo podučavati u veri one koji traže savet od nas. Moramo ih uveravati u beskrajnu ljubav i milost Božiju, da su sve nedaće ovog života prolazne i da se uz Božiju pomoć može sve savladati.

Što se tiče naših duhovnih učitelja, teško je njima nešto savetovati, jer oni valjda bolje od nas zanaju što treba da čine. Nekima od njih bih ipak prfeporučio da se više posvete duhovnim potrebama svojih vernika, da ostave po strani razne poslove koji nemaju veze sa verom i crkvom, da održavaju veronauk gde god je to moguće, pa makar za samo nekoliko dece i vernika i da svojim životom budu primer nama vernicima.

Pitanje: Gospodine Vlastimire, bili ste na Svetoj Gori. Zbog čega ste tamo otišli i kakvi su vaši utisci?

Odgovor: Zahvaljujući milosti Božijoj imao sam tu sreću da obiđem mnoge naše svetinje, da se poklonim moštima mnogih naših svetitelja, da u tim svetinjama - Manastirima, osetim punoću Pravoslavlja. Teško je opisati šta čovek oseća kada ulazi u Studenicu  - majku svih naših crkava – kako reče jednom o. Jovan, Iguman manastira Studenice. Ili Žiču, Sopoćane, Pećku Patrijaršiju, Ljubostinju, Ravanicu, Manasiju, Mileševo, Visoke Dečane, Gračanicu, Manastire Ovčarsko – kablarske Klisure, Fruške Gore i mnoge druge  koje je teško nabrojati. Ja sam lično svaki puta, ulazeći u te svetinje, osećao neko strahopoštovanje, nekakav čudan osećaj telesne lakoće, kao da se nalazim u nekom drugom svetu - vanzemaljskom svetu. Već u odgovoru na prvo pitanje rekao sam šta je za mene značio prvi ulazak u manastir. To neobjašnjivo osećanje doživljavao sam svaki puta kada sam ulazio u svaki od tih Manastira. Od malena sam odgajan i podučavan da su Manastiri baklje iz kojih se uvek širila svetlost naše pravoslavne vere. Manasgtiri su svojim monaštvom i čuvajući mošti naših svetitelja, bili i ostali čuvari našeg Pravoslavlja. Isto tako sam se divio freskama, toj nedostižnoj i neponovljivoj umetnosti srpske srednjovekovne kulture. Ta pogledajte samo na Mileševskog anđela! Isto tako nisam mogao, a da ne pomislim na osnivače tih svetinja koji su gradeći ih mislili na spas svoje duše,  a nama, potomcima ostavili ih da se u njima napajamo u našoj pravoslavnoj veri. Mnogi su od njih svojim životom zaslužili oreol svetitelja.

Još kao malo dete, a kasnije i čitajući o Svetom Savi, učeći na veronauki o njegovom životu i delima koja je sva posvetio Bogu i svome narodu, poželo sam da posetim manastir Hilandar koji je Sveti Sava sa svojim ocem Stevanom Nemanjom – kasnije Svetim Simeonom Mirotočivim, sagradio. Ta mi se želja, milošću Božijom, ostvarila na početku uskršnjeg posta 1984. godine kada smo s blagoslovom Visokopreosvećenog Mitropolita Jovana; o. Stefan, gospodin Dragan Savićević i ja posetili Hilandar. Kako je bila moja žarka želja još iz detinjstva da odem u tu veliku srpsku svetinju, usredno sam se molio Bogu i on mi je uslišio molitvu. Puno bi vremena trebalo da se opište taj put u Svetu Goru, ali spomenut ću samo nezaboravan doživljaj vožnje lađicom uz obalu poluostrva na kome se nalzi SvetaGora i pogled na predivne  Manastire koji se nalaze uz samu obalu kao i na skitove – monaške naseobine, koje se nalaze  visoko iznad obale na gotovo nepristupačnim mestima. Sam ulazak u manastir Hilandar bio je za mene poseban doživljaj. Sve moje želje i maštanja o Hilandaru i Svetom Savi iz detinjstva, sve ono što sam o Hilandaru i Svetom Savi čitao i slušao, slilo se u jedan osećaj velikog uzbuđenja. Na jednom sam postao svestan da se nalzim na mestu gde je živeo Sveti Sava, gde je on hodao, da se nalazim u crkvi u kojoj se on  Bogu molio. Zahvaljivao sam Gospodu na milosti koju mi je podario.U lepoj uspomeni su mi ostali svi monasi u Hilandaru, divio sam se njihovom životu punom samoodricanja i trpljenja. Među njima izdvojio bih blaženopočivšeg starca Nikanora koji me je ispovedao u oltaru manastirske crkve i koji me je na blagi i očinski način savetovao kako da ustrajem u svojoj veri, kao i o. Mitrofana s kojim sam vodio duge razgovore, kako u Hilandaru tako i u hilandarskoj kući u Solunu.

Pitanje: Vi ste obišli mnoge naše svetinje, hodočastili ste i u Svetu Zemlju, što je ovde velika retkost. Setite se za naše čitaoce t ih događaja?

Odgovor: Da, ne pruža se često prilika da se hodočasti u Svetu Zemlju. I to je jedna moja davnašnja želja koju mi je Gospod Svojom milošću ispunio. Još u detinjstvu sam slušao o Svetoj Zemlji i Hristovom Grobu, kako na veroanuki tako i od ljudi koji su tamo išli na hodočašće. Netremice i sav pretvoren u uho, slušao sam pričanje tih ljudi o onome što su tamo videli i doživeli. Tada sam prvi puta čuo reč – hadžija  - kako su te hodočasnike nazivali. Usrdno sam se molio Bogu, odlazio u manastir Lepavinu i molio Bogorodicu da mi i ona pomogne u ostvarenju moje želje. I tako smo s blagoslovom Voisopkopreosvećenog Mitropolita Jovana; pokojana teta Zlata Bajraktarević, gospodin Dragan Savićević i ja, u organizaciji «Putnika» iz Novog Sada i pod vodstvom mati  Makarije iz Pećke Patrijaršije, krenuli na put u Svetu Zemlju. To je valjda san svakog hrišćanina i posebna je blagodat Božja onome ko to doživi. Rečima je teško opisati, gotovo nemoguće, osećanje tokom posete Hristovom Grobu, golgoti, Vtlejemu, Nazaretu, Getsimanskom Vrtu, mestu Hristovog Vaznesenja, Bogorodičinom Grobu, Kapernaumu, Falilejskom jezeru, Tavorskoj gori, Grobu Vaskrslog Lazara i mnogim drugim mestima u kojima je Hristos obitavao i propovedao Jevanđelje. Ili doživeti Blagodatni Oganj u crkvi Hristovog Groba ili simbolično Krštenje na reci Jordanu itd. Itd. Kada me ljudi pitaju šta sam osećao kada sam ta sveta mesta posećivao, ja imam običaj reći da je nemoguće to opisati, nego da to treba videti i doživeti. To hodočašće po Svetoj Zemlji trajalo je 12 dana i teško bi bilo šta izdvojiti. Hvala Gospodu i slava mu na milosti Njegovoj

Pitanje: «Čekam vaskrsenje i život budućeg veka», kaže nam simvol vere. Reč je dakle, o poslednjem vremenu, o Sudnjem danu. Ako hoćete, odgovorite, kako vernik «čeka» i šta o tome misli?

Odgovor: Mnogi od nas, obuzeti svakodnevnom brigom za egzistenicju pevelikom težnjom za ovozemaljskim dobrima, zaboravljamo da smrt nije kraj života i da ćemo na sudnjem danu morati polagati račune za svoja dela i nedela. Najpogubnije je to što mislimo da «ima vremena» za pokajanje. Mi vernici znamo da to nije tako,  vremena nema, jer ne znamo kada će doći smrt, zato treba da u svakom trenutku budemo spremni da položimo račune Stvoritelju za ono što smo ili nismo učinili u ovozemaljskom životu. Već sam govorio kakav treba da bude život vernika. U svakom slučaju moramo svakodnevno misliti na to «da kraj života našeg bude hrišćanski bez bola, nepostidan, miran i da dobar odgovor damo na strašnom Hristovom sudu».

Na kraju bih hteo da pozdravim uvrštavanje rubrike «Razgovor o veri» u ovaj časopis. Svi mi koji dolazimo u Manastir uverili smo se u moć Božiju. Samo nam vera pomaže i ona nas spašava. Dobro je da vernici iznose svoja iskustva i razmišljanja.

Hvala Bogu što smo obavili ovaj posao i hvala Vama za Vaše odgovore. Ako želite, molim Vas za završnu reč!

Hvala Vam što smo obavili ovaj  razgovor i neka nam Bog i Presveta Bogorodica budu na pomoći.

 Manastir Lepavina, 07.08.1997.                                                                                     

Razgovor vodila

Dana B.