MANASTIRSKA HRONIKA

 

Svedocanstvo 38

Zovem se Snjezana Stanjevic, rodjena sam u Pakracu, udana u Cupriji, a zivim u Svajcarskoj, u kantonu Cirih. Ovim pismom zelim da se obratim svim vernicima koji ce procitati ovaj broj casopisa "Put, Istina i Zivot", da bi saznali kako i gde sam otkrila istinu o mom zivotu, zahvaljujuci Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i arhimandritu o. Gavrilu. Mnogima ce se ono sto budu procitali uciniti kao cudo, sto ustvari i jeste. Za onoga ko je to doziveo, preziveo i bio spasen to i jeste cudo.

Moje iskusenje pocinje u oktobru 1997. godine. Radila sam u Cirihu, u jednom restoranu, i imala zdravstvenih problema. Obilazila sam doktore, ali niko nije mogao da ustanovi sta mi je i od cega imam bolove u stomaku. Zbog toga su odlucili da me posalju na malu operaciju, na kojoj bi probili stomak i unutra ubacili kameru da bi otkrili uzroke bolova. Operacija je zakazana za ponedeljak, 6. oktobra 1997. godine, no dva dana ranije u razgovoru sa doktorom otkazala sam operaciju jer nisam mogla da se oslobodim straha. Uvece sam otisla kod prijatelja i on mi je preporucio jednog "leteceg doktora" iz Vrnjacke Banje, koji dolazi u Cirih jednom mesecno da obidje svoje pacijente. Leci bioenergijom i kapima na biljnoj osnovi, zovu ga jos i "vidovnjakom". To mi je dalo veliku nadu u ozdravljenje i telefoniram mu odmah drugi dan. Razgovor traje tako da sam rekla kako se zovem i koliko imam godina. On sve rezultate daje preko telefona, a dijagnoza je: zapaljenje jajnika i maternice, spusten zeludac, depresija, po simptomima: bolovi u zelucu, los apetit, gadjenje od jela, posle budjenja ujutro mucnina i vrtoglavica. Nikakva operacija, kaze, on dolazi 19. oktobra u Cirih, dotle da uzmem od preporucenih ljudi cetiri vrste kapi i da ih pijem po 30 tri puta dnevno pre jela sa malo vode.

U nedelju, 19. oktobra, dosao je uvece kod mene u stan. Tada je prepisao terapiju i mome muzu za visoki pritisak, kao i sinu (dve godine i deset meseci) za jacanje misica. Nakon razgovora ostale su nam mnoge bocice sa kapima, koje nisu bile jeftine (350 franaka). Na odlasku mi kaze kako ce mi pomoci i spasti me, samo treba malo duze vremena.

Vec drugi dan pocinje moje veliko iskusenje, koje ce trajati punih sest meseci. Dete je pocelo uporno da place, dva dana nikako ne mogu da ga smirim. Ponovo zovem tog "doktora", da mi kaze sta je sa mojim detetom, a razgovor se sveo na moju srecnu buducnost sa muzem, sa kojim mi u sudbini stoji uskoro rodjenje kceri. Nedelju dana kasnije mora da razgovara sa mojim muzem. Poceo je nekakav beznacajan razgovor, o svemu i svacemu. Sa svima razgovara, najmanje sa njim. Odjednom sam pocela da osecam veliku bol u grudima, koja se brzo siri; bol postaje nepodnosljiva. Tada zapocinje i masaza; "doktor" odvodi jednog po jednog u drugu sobu i masira mu ledja, tj. kicmu, isteze prsljenove, itd. Petero ljudi je za cas gotovo, sesti odlazi moj muz. Sa njim izlazi i "doktor", sav oznojen. Kad sam ja dosla na red, pita me sta me boli. Nisam mu htela reci, a on mi odgovara: "Moras da budes svesna da ce te to boleti mnogo i dugo". Sledeceg dana, 26. oktobra, otisao je za Jugoslaviju, ostalo je na tome da se cujemo telefonom.

Nisam ni slutila sta ce da se desi, a desilo se ono najgore. Pocinju bolovi, svadje sa muzem, mrznja. Budim se rano ujutro, ne mogu da spavam. Bol u grudima je strasan, i dusa me boli. Muz ustaje iz kreveta u zelji da mi pomogne, a ja ne mogu da ga vidim ocima. Kad mi pridje, osecam smrad mrtvaca. Molim ga da se odmakne od mene, jer mi se cini da cu da povracam od mucnine. Spopali su me strah, nepoverenje, netrpeljivost... Ni sama ne znam sta mi je i zbog cega sve ovo odjednom. Takva odlazim na posao, ali jos uvek imam osecaj gadosti, mucnine i boli u grudima. Tezak mi je ceo dan, jedva izdrzavam na poslu. Zovem muza kod kuce i kazem mu da pozove tog vidovnjaka i da ga pita sta mi je to odjednom. On mu je rekao: "Ma pusti ti nju, vidis da je nacisto pukla sa zivcima!" Kad sam to cula, eksplodirala sam, pocinje svadja preko telefona. Dosla sam kuci i muz mi daje naziv tableta za zivce koje ujutro moram da kupim u apoteci. Opet svadja...

Konacno smo krenuli da spavamo. Ja sam legla kasnije, oko pola dvanaest, ali ne mogu da zaspim. Ponoc. Odjednom cujem nekakvu lupnjavu u dnevnoj sobi, cujem korake, skripanje dasaka, uz to jos i suskanje mantila. Vidim: zena u crnom bori se sa tim vidovnjakom ispred vrata spavace sobe i ne da mu da udje. Ceo taj prizor je meni pred ocima u mracnoj sobi. Bila sam toliko uplasena da od straha jednostavno nisam mogla da ustanem iz kreveta. To je trajalo oko sat i po vremena, tada je prestalo. Ja sam svesna samo toga da je prosla ponoc i da je poceo novi dan, 27. oktobar, i da se tog dana slavi praznik Svete Petke. Zaspala sam tek ujutro...

Besane noci, naporni dani. Strah, svadje, nemir... Preko noci su mi u stanu upaljena svetla, jer pocelo je svasta da mi se prividja, razne senke i mrtvi ljudi. U cetvrtak ujutro sam pokusala da pobegnem sa detetom, ali se muz probudio i nije mi dozvolio da odem. Placem, ne mogu da sebi pomognem. Moram da odem a nemam gde, samo znam da moram da odem. Iznenada mi na pamet pada Nena, ona baca strave od olova. Javljam joj se, sve je spremno, ona nas ceka. Najpre je prekorela muza: "Pa covece, koliko dana ti zena ima muke, sto je nisi odmah doveo? Vidis koliko je izmucena i propala!" Rekla sam joj da ne mogu vise, grudi pucaju od bolova. Bacila mi je tri strave i rekla da se napijem vode koliko god mogu. Posle toga sam zaspala odmah kod nje u stanu. Kad sam polazila kuci, rekla mi je: "Bice tvoja sreca ako povratis stravu, a ako ne, spasa ti nema! Nemoj, kceri, da places, moras se pomiriti sa sudbinom. Nemas vise srece sa muzem, vasa sudbina vise nije zajednicka". Placem, ne mogu da verujem. Zao mi je, ne mogu nikako da se smirim.

Dosla sam kuci oko 12 sati. I stvarno sam izbacila to iz sebe, to su bile dve crne kugle. Spremili smo se i otisli u Bern, kod moje sestre, jer mi muz kaze da tamo treba da dodje moja majka iz Hrvatske. Kod sestre ista prica: svadja, ponovo se plasim muza, od straha ne mogu da spavam. Sledeceg dana sestra dolazi sa posla i hoce da odveze u bolnicu, jer ako ne podjem sa njom doktoru mama nece da dodje. Sokirana sam, dosla sam kod nje da mi pomogne i pruzi malo nade, a ona me vozi u bolnicu. Vidim da drugog izbora nemam, moram da idem. U bernskoj bolnici nam doktori govore da moram ici u cirisku, jer mi je tamo mesto stanovanja. Sestrin suprug vozi mene, muza i dete u Cirih, nas auto ostaje u Bernu. Tek kad smo stigli u mesto pet kilometara udaljeno od stana, shvatila sam u kakvu bolnicu moram da idem. Rec je o bolnici za dusevne bolesnike. Muz place, zao mu je. Meni srce puca od tuge. Oni se vracaju u Bern, ja ostajem u bolnici. Moja majka, sokirana i zabrinuta, tu istu vece polazi za Svajcarsku.

Zadusnice, 1. novembar. Hvata me panika, opet se javlja strah od mrtvih. Srecom, imala sam kod sebe crkveni kalendar sa malim molitvenikom. Sela sam na krevet i pocela da citam molitve. Osecam da mi je tu spas od straha. Srce je pocelo veoma jako da mi udara, ali nisam prestala. Uporno sam citala molitve sve dok nisam zaspala. Ujutro mi je stigla majka. Nudi mi tablete za smirenje, da ih popijem, pa sada pocinjem i sa njom da se svadjam. Svesna sam da nisam luda i nema te sile koja bi me naterala da popijem tablete. Znam da mi treba pomoc, ali ne u tabletama. Videvsi moj otpor, majka me je bojazljivo, tako neznim glasom, upitala: "Snjezo, da li bi popila malo osvecene vode iz manastira Svete Ane?" Niz lice su mi potekle suze: "To je ono sto meni treba, mama". I popila sam. Onda sam ipak uzela i tabletu, samo mami za ljubav. Bilo mi je zao onako umorne i izmucene, toliki je put presla. To je bila prva i poslednja tableta za smirenje koju sam uzela.

Opet sam se preko telefona cula sa "doktorom" iz Vrnjacke Banje. Tera me da pijem tablete, odgovaram mu da mi nisu potrebne. Nazvala sam potom moju baku. Razgovor sa njom me je potpuno smirio, ulio poverenje u samu sebe. "Budi dobra i popij te lekove. I ne bi bilo lose ako bi ikako mogla da dodjes u Hrvatsku. Ti treba da ides u manastir Lepavinu, to je velika svetinja, tamo narod dolazi iz cele zemlje". Rekla sam da hocu, jer sam znala koliko ona voli crkvu, da ide na bogosluzenja, da posti i moli se. Dobila sam neverovatnu nadu u ozdravljenje. Tada sam prvi put cula za manastir Lepavinu. Posle deset dana sam izasla iz bolnice bez ikakve dijagnoze. Savet doktora je bio da mi treba dobar advokat za rastavu braka.

Ja ne odustajem, i dalje postim. Mesec dana prolazi u sve vecim iskusenjima. Baka mi predlaze, posto se priblizava 4. decembar i praznik Vavedenja Presvete Bogorodice, da odem u crkvu, da se ispovedim i pricestim. Osetila sam veliku tugu za crkvom i pocinjem da trazim gde se u Cirihu nalazi nasa pravoslavna crkva. Dana 1. decembra sam otisla u crkvenu upravu da bih se raspitala kako treba da se pripremim za pricesce. Sve mi je to bilo nepoznato, iako sam verovala u Boga i molila mu se pred spavanje. Zena koja radi u crkvenoj upravi me je pustila unutra da sacekam dok neko od svestenika ne stigne. "Tu su i razni casopisi, pa dok cekate mozete i da uzmete nesto da procitate..."

Na prvi pogled mi paznju privlaci tamnocrveni casopis sa nazivom "Put, Istina i Zivot" kojem je na naslovnoj strani ikona Pokrov Presvete Bogorodice. Listajuci ga, na sedmoj stranici ugledam fotografiju ispod koje stoji potpis: "Sa konferencije srpskih pravoslavnih episkopa i svestenstva sa teritorije Republike Hrvatske u Pakracu, 13. septembra 1990. godine". Pakrac je moj rodni grad. Golema tuga u srcu, suze u ocima. Zazelela sam da zadrzim casopis, ali odgovor na moje pitanje nije bio pozitivan. Dolazi otac Drasko. U razgovoru sa njim sam plakala i molila ga da mi se proda casopis, jer imam veliku tugu u srcu, koju ni tada nisam mogla, a ni sada ne mogu da objasnim. On je uslisio moju molbu.

I moja majka se interesuje sta pise u casopisu. Upravo je ona ustanovila da je casopis iz manastira Lepavine, bas od tamo gde mi treba da podjemo. Na unutrasnjem delu korica se nalazi i broj telefona od manastira. Osecala sam se sretnom u nadi da cu naci spas i da ce mojim mukama doci kraj. Ali, jos uvek ne znam istinu o tome zasto mi se sve to dogadja.

Na Vavedenje sam otisla na ispovest i pricesce. Jos sam dala zlatni prsten na osvecenje u oltar, jer sam zelela da to bude za srecan put. Otac Drasko mi je posle svete liturgije vratio prsten, blagoslovivsi moj odlazak u manastir Lepavinu uz srdacne pozdrave za oca Gavrila i manastirsko bratstvo.

Moji nemiri ipak nikako da prestanu. Iskusenja su i dalje velika, izmedju ostalih sada i sa majkom. Ona mi vadi vizu za Hrvatsku, a ja podizem kredit, jer sam vec dva meseca na bolovanju a istrosila sam se lecenjem kod vidovnjaka i obilaskom raznih vracara, koji su mi svi isto govorili: da je moj rastanak sa muzem sudbinski. Medjutim, niko od njih nije znao da mi kaze zasto je to tako i ko je to uradio. Da znam ko je ustvari kriv. Nisam tada poklekla, sama sam sebi rekla: ako treba ici ces i na kraj sveta da nadjes spas!

Kupila sam tri avionske karte, za mene, mamu i sina, koji je tada imao nepune tri godine ali jos nije pricao. U petak smo avionom otisli za Hrvatsku, u subotu sam sa sinom i bakom bila u manastiru Svete Ane. U nedelju ujutro smo uz Bozju pomoc posli u Lepavinu, jer niko od nas nije znao gde se ona nalazi. Srecno smo stigli, pronasli smo manastir. Kad sam ga videla, ostavio je na mene snazan utisak. Sto se vise priblizavamo toj svetinji Presvete Bogorodice, srce mi sve jace udara. Najpre smo otisli po vodu, a zatim ulazimo u crkvu. Nije ni bilo potrebe da pitamo ko je otac Gavrilo. Odlazimo do njega da mu se javimo. Potom me je o. Gavrilo ispovedio. Ľuju se zvona, pocinje sveta liturgija...

U crkvi je mnogo vernika, a ja sam stajala u srednjem delu, uz levi stub. Dete mi je umorno, hoce da ga drzim. Vec na samom pocetku liturgije osetila sam da gubim snagu. Nemam osecaj ravnoteze, vrti mi se u glavi. Rekla sam mami da mi je muka. Dobro se secam, pokraj nas je sedela jedna stara baka sa zavijenim nogama i sa stakom u ruci. Kad je videla da mi nije dobro, podigla se i ustupila mi svoje mesto. Sela sam na stolicu, i dalje drzim sina u rukama. Bio je miran, vidim da je nemocan i da oseca isto sto i ja. Svim snagama se trudim da slusam bogosluzenje, ali je tih i nezan glas oca Gavrila meni nedostizan. Ľujem, cini mi se, svaku drugu rec. Sto liturgija dalje traje moje je stanje sve losije. Vidim narod oko sebe kako me gleda, ali ne osecam sramotu. Borim se da mi dete ne ispadne iz ruku, da ostanem pri svesti, da ne padnem sa stolice. I, pocinje isceljenje...

Ta sila ne moze da se objasni, samo onaj ko je doziveo tu moc isceljenja zna o cemu pisem. Za vreme citanja Svetog Jevandjelja ja ne znam ni ko sam, ni sta sam, ni gde sam. To su trenuci koje naprosto ne pamtim, niti znam koliko su trajali. Dosla sam k sebi. Osecam ogromnu snagu, osecam se prelepo, kao ponovo rodjena. Ustajem i odlazim da se pricestim.

Nakon zavrsetka liturgije svi odlazimo u manastirsku trpezariju, na posluzenje kafom. Majka je rekla, mislim, ocu Vasiliju da bismo hteli da razgovaramo sa ocem Gavrilom, a on nam je kazao da cemo to moci tek kasnije. Objasnio nam je da je o. Gavrilo otisao da se odmori jer uskoro mora da cita molitve za zdravlje, da je iscrpljen i da se to desava ponekad kada su molitve teske.

Kada smo opet usli u crkvu, sela sam na klupu. Ispred mene, na stubu, bila je velika ikona Vavedenja Presvete Bogorodice. Setila sam se mog pricesca u Cirihu i zlatnog prstena u oltaru. Dete mi je odmah zaspalo na rukama. Otac Gavrilo pocinje molitvu ispred cudotvorne ikone Presvete Bogorodice Lepavinske. Slusala sam reci koje je izgovarao oko pet minuta, potom sam zaspala. Nisam bila pospana ili umorna, niti mi je molitva bila dosadna. To je jednostavno bila neka sila zbog koje ja nisam mogla da vladam sobom.

Dok traje molitva ja spavam i sanjam. Sanjam kako otac Gavrilo ispred ikone Presvete Bogorodice cita molitvu. Sanjam kako ljudi stoje pokraj njega i slusaju reci molitve. Sanjam ceo manastir i ikone u hramu. Ali, odjednom se iznad oca Gavrila i ikone Presvete Bogorodice pojavljuje covek po imenu J. J., bas onaj "doktor" iz Vrnjacke Banje. On je ljut na mene, pita me sta cu ja tu u manastiru, pa onda u ljutnji ispruza dugacku ruku i udara me po glavi. Trgla sam se iz sna, baka mi prica nesto, ali ne razumem sta. Tek tada dolazim sebi i vidim gde sam. "Digni se da ides na pomazanje uljem", kaze baka. Kad sam dosla na red, o. Gavrilo me upitao da li sam lepo spavala. Odgovorila sam da jesam, ali mi na pamet nije palo da mu kazem sta sam sanjala. Najpre ni meni nije bilo jasno zasto sam to sanjala, a upravo to i jeste bilo cudo da mi je Presveta Bogorodica u snu pokazala coveka koji mi je uradio zlo. Ali ja to nisam mogla odmah da shvatim.

Osecam se prekrasno, puna sam duha. Ocu Gavrilu sam rekla da cu opet doci u petak, a na odlasku su mi potekle suze. Tesko mi je da odem, no tesi me pomisao: dace Gospod da opet dodjem. Ali, djavo ne spava. Ponovo sam se cula sa vidovnjakom, koji me je odgovorio od toga da u petak odem u manastir. I nisam otisla, zbog cega sam imala griznju savesti. Posle dan-dva opet je dosao nekakav vracar. Treba da mi gleda nesto, da izgrcem zar u vodu; jednom, drugi put, treci put se ne osecam dobro i prekidam. Necu vise to da radim! Svi se ljute na mene: "Ľovek je presao toliki put, a ti sada odustajes". Nisam popustila. On je isto radio i mojoj mami, a onda sa tom vodom moramo da poprskamo kuce u dvoristu, da bi on video hoce li se ono stresti. Kuce se streslo. Na kraju ta voda mora da se baci tamo gde niko ne prolazi. Time se to zavrsilo.

Vratila sam se u Svajcarsku sa osecanjem da sam zdrava, ali iskusenja nisu prestala. Nemiri i svadje se nastavljaju... Posle jedne od njih sam otisla od kuce. Sledeceg dana, 31. decembra, dok mi je muz radio, uzela sam svoje stvari i odnela ih sa sobom na posao. Dete je tada bilo kod sestre u Bernu. Kad se vratio kuci, muz je bio zaprepasten. Dosao je k meni na posao i zvao me da se vratim. Vratila sam se.

Na Badnje vece sam opet otisla u crkvu, a na Bozic, posle 72 dana posta, pristupila sam svetom pricescu. Drugi dan Bozica, na Sabor Presvete Bogorodice, ustala sam rano ujutro da bih odvezla muza na posao, jer je auto i meni trebao, pa sam se onda vratila kuci. Sela sam u dnevnu sobu i pogledala na sat. Pola sedam. Pocinjem polako da gubim svest, osecaj je slican onome u manastiru. Kad sam opet u polusnu pogledala na sat, bilo je sedam. Vise se nicega ne secam, ne znam cak ni sta mi dete radi i gde je. Zaspala sam i ponovo sanjam J. J-a. Ovaj put zeli da udje kroz prozor dnevne sobe, ali se sa njim opet bori zena u dugackoj crnoj haljini. Nije mogao da udje jer ga je ona sprecila, ali je ispruzio ruku kroz prozor i udario me po glavi. Trgnem se i probudim. Ugledam dete kako spava ispod stolica, istog momenta zazvoni telefon. Gazda sa posla je ljut, vec je deset sati a ja sam trebala poceti da radim u devet.

Navece me je nazvala mama, i u razgovoru mi kaze: "Znas ono kuce na koje smo sipali vodu, ujutro je strasno zavijalo i tata ga je pustio da se istrci. Oko osam sati je nastradalo bas tamo gde sam bacila onu vodu. Udario ga je auto..." Zamislila sam se. Zao mi je kuceta, ali - kako sam razmisljala - da nije ono stradalo mozda bih ja.

Dana 14. januara J. J. je opet dosao, da bi se upoznao sa mojom mamom, koja nam je par dana ranije stigla u posetu. U kuci su ovaj put bile ikone, i on nije mogao mnogo da razgovara. Ipak je doneo iskusenje mami, rekavsi joj: "Ostavi se ti svega, pusti i Jovu i decu i idi, zeno, svojoj kuci. Pusti ove budale i gledaj sebe". Majka jednostavno vise nije znala sta da radi. Nazvala je o. Gavrila, i tek posle razgovora sa njim sve joj je bilo jasno. Otac Gavrilo joj je rekao: "Pa sta vama taj J. J. radi u kuci? Snjezana je sada u velikom iskusenju, ne zna se na koju ce stranu da podje: Bozju ili onu drugu. Ja cu se opet pomoliti za nju pred ikonom Presvete Bogorodice". Tek tada smo zapravo shvatili istinu da Crkva i vracari nikako ne idu zajedno.

Kad sam se ponovo cula sa o. Gavrilom, za dva meseca, rekla sam mu da sam prekinula odnos sa svim vracarima, ali da taj vidovnjak nece da me pusti na miru. Zamolila sam ga da se za to pomoli Presvetoj Bogorodici. Posle toga se J. J. vise nije pojavio.

Ovo je bila moja ispovest o iskusenju koje je trajalo sest meseci. Ne osecam stid zbog toga sto sam sve napisala, vec zelim da porucim onima koji ce ovo procitati da lek za svoje nevolje potraze u Crkvi, a ne kod raznih samozvanih iscelitelja. Moje dete je pocelo da prica odmah posle prve posete manastiru Lepavini, zdravstveni problemi koje sam imala su prestali, a u braku sam srecna kao sto sam i nekad bila. Zahvalna sam za to Gospodu i Presvetoj Bogorodici, kao i ocu Gavrilu, cijim sam molitvama spasena.