Igumanija Nina

Samarska zemlja je bogata slavnim imenima. Tako po Bozijoj Volji nije ostao sakriven ni zivot podviznice XX veka igumanije Nine (u svetu Vere Karlovne Bojanus), koja se 11 godina podvizavala u Polockom Spaso-Efrosinijevskom manastiru. Sestrinstvo tog ponovo otkrivenog manastira je uzelo na sebe odgovornost sa upozna sve sa zivotom igumanije Nine i njene divne porodice. Potraga za biografskim podacima dovela je sestre do Polockog manastira u selu Kinel-Cerkasi Samarske oblasti. Dana 16. septembra iste godine u selu Kinel-Cerkasije odrzana je, prva u istoriji regiona, naucno-prakticna konferencija «Porodica Bojanus u Kinel-Cerkaskom regionu i u istoriji Rusije». Na njoj je ucestvovao direktor administracije Kinel-Cerkaskog regiona V.V.Aljmerg; nastojateljnica Polockog Spaso-Efrosinijevskog manastira igumanija Antisa i poslusnica Ana Mironova; nastojatelj Kinel-Cerkaske crkve Vaznesenja Gospodnjeg protojerej Aleksandar Telegin; clan saveta etnografskog muzejau selu Kinel-Cerkasi V.I. Kolivanova i drugi.

Otac Karl Karlovic Bojanus

Ime oca igumanije Nine je poznato skoro svakoj pristalici homeopatijskog metoda lecenja. Enciklopedijsko znanje, prakticno iskustvo i literarni talant Karla Karlovica Bojanusa ucinili su ga poznatim kako u Rusiji tako i u inostranstvu. Karl Karlovic se rodio 23. avgusta 1818 godine u Sankt-Peterburskoj porodici porusenog nemca. Od tri godine, kada je Karl izgubio svoju majku, on je vaspitan u skoli pri luteranskoj crkvi Svetog Petra. Zahvaljujuci istrajnosti i izvanrednim sposobnostima Karl je polozio ispit zrelosti i uspesno zavrsio medicinski fakultet Moskovskog Univerziteta.
Osnova rada Karla Karlovica je bilo uredjenje celog svog zivota na hriscanskim osnovama i vera u Hrista. On je radio kao lekar skoro do same smrti. Cesto je lecio besplatno. A za vreme epidemije kolere Karl Karlovic je sam vise puta odevao pokojnike, spustao u kovceg i posle parastosa odvozio na groblje i sahranjivao. Radio je u Cernjigovskoj guberniji, Niznjem Novgorodu, Moskvi. K.K. Bojanus se bavio literarnim radom, bio saradnik u mnogim homeopatskim casopisima, govorio cetiri strana jezika. Bio je pocasni clan Sankt-Peterburskog drustva lekara-homeopata, clan-korespodent Americkog homeopatskog centra.

U 47-oj godini zivota Karl Karlovic je postao udovac. Iz prvog braka je imao tri sina. Ozenio se drugi put sa Olgom Semjonovnom Davidovom, devojacki Hljustinom. U porodici su se rodili jos tri sina i dve cerke, tako da su vaspitavali ukupno devetoro dece. 1884 godine Karl Karlovic je dosao u Samarsku guberniju, nazvanu «Kljuci» (sada selo Slobodni Kljuci Kinel-cerkaskog regiona), koje je pripadalo Olgi Semjonovnoj. Pored rada na clancima, lecenja bolesnih Karl Karlovic je sa njemu svojstvenom bezgranicnom energijom formirao uzorno domacinstvo. I dan-dana se stari stanovnici sovhoza, koji je nastao na teritoriji salasa 30-ih godina, secaju kako su ga prvi put videli. Napravljena je lepa ograda, a uz put se nalazila duga aleja jorgovana. Bilo je i hrastovih i lipvih aleja, a neko drvece raste i do dan-danas. Cak se na osnovu tragova polurazrusenih zgrada i osnova moze u mislima zamisliti lepota i mir tog kutka Kinel-cerkaskog regiona Samarske oblasti.

Dana 28. maja 1897 godine Karl Karlovic Bojanus je legao da spava da se vise ne probudi, tiho i spokojno presavsi iz ovog privremenog zivota u zivot vecni...

Majka Olga Semenovna Bojanus

O.S. Bojanus je rodjena 13. maja 1837 godine u plemickoj porodici Hljustinih. Pocetkom 60-ih godina Olga Semjonovna je stupila u brak sa Denisom Denisovicem Davidovim, sinom heroja-partizana Otadzbinskog rata 1812 godine ipesnika Denisa Davidova. D.D. Davidov je uskoro umro od ospi, i Olga Semjonovna se udala drugi put za Karla Karlovica Bojanusa. Retko pametna i obrazovana zena, nije bila samo omiljena supruga, vec i pomocnica, prevodilac, sekretar svog muza naucnika. Religiozna uverenja Olge Semjonovne, koju je stroga majka vaspitala u strahu Bozijem i strahopostovanju prema Crkvi, su se narocito ucvrstila u tom periodu. Olga Semjonovna je postala smirena hriscanka, koja je smatrala cascu da posluzi siromasnim i nesrecnim. Zadivljujuca trudoljubivost je usmerena na sluzenje Crkvi ona je cudnim vezenim radovima ukrasavala siromasne crkve, prevodila bogoslovske sastave. Narocito su poslednjih dvadeset godina nejnog zivota bili ispunjeni molitvom i delima milosrdja. Za vreme boravka u Tuflisu od 1895-1898 godine, gde ju je s porodicom dovela bolest njenog muza, Olga Semjonovna je sa svom usrdnoscu i predusretljivoscu pocela da pomaze i podrzava misionarsko Bratstvo Svetog Teodosija Cernigovskog. Olga Smejonovna ne samo da je dala znacajan novcani prilog, vec je skoro svakodnevno posecivala bolesne i nevoljne, u najgorem gradskom kvartalu poznatom pod nazivom Koljucej Balki isla je peske odbijajuci kocije. Ustedjevinu je razdavala siromasnima.
Posle muzevljeve smrti Olga Semjonovna je slobodno vreme posvetila citanju svetootackih dela i prevodjenju. Prevela je na engleski jezik magistarsku disertaciju Preosvecenog Serafima «Prorok Valaam», a sa nemackog na ruski nekoliko kapitalnih sastava o savesti. Na molbu Moskovskog Mitropolita Vladimira Olga Semjonovna je prevela nekoliko sastava o socijalizmu.

Olga Semjonovna i njen muz su na svom imanju osnovali crkveno-parohijsku skolu. Kada su i njena deca trebala da krenu u tu skolu, Olga Semjonovna je pokazala zivo interesovanje za zivot skole. Jednom godisnje je nagradjivala maturante ikonama, Jevandjeljem i knjizicama. Olga Semjonovna je bila clan mnogih dobrovoljnih drustava i bratstava. O broju dobrocinstava, koje je ucinila preko svestenika nisu znali cak ni njeni najblizi. Smrt Olge Semjonovne predstavlja venac njenog dugog svrsishodnog zivota. Gospod ju je udostojio istinskom hriscanskom smrcu. Ona je postila celu cetvrtu nedelju Velikog Posta, a u subotu se pricestila Svetim Tajnama; u nedelju je osetila blagu nemoc, ali je i dalje mogla da hoda, a uvece je posle polucasovnih muka predala dusu Bogu. Bilo je to 28. marta 1910 godine. Pogrebena je u sesti dan posle svoje smrti. Prema svedocenjima ocevidaca nije se osecao miris trulezi.

Na pogreb upokojene u «Kljuci» je po blagoslovu Episkopa Polockog i Vtebskog Serafima dosao nastojatelj Saborne crkve protojerej A.M. Matjusenski, iskreni postovalac upokojene starice. Na pogrebu su bila cetiri svestenika. Sa svih strana Rusije su u Kljuci pristizali telegrami sa saucescem zbog njenog gubitka, pa tako i od Mitropolita Moskovskog, Episkopa Samarskog i Polockog. «Mir prahu tvojem draga starice, a dusi tvojoj Carstvo Nebesko».

Matuska Nina

Vera Karlovna Bojanus se rodila u Moskvi krajem 70-ih godina XIX veka. Ona je bila najmladja u porodici. Izvanredne sposobnosti su joj omogucile da shodno domacoj obuci dobije diplomu domace uciteljice a zatim da postane neobavezni slusalac na filosofskom fakultetu Londonskog univerziteta. Medjutim dvadesetdvogodisnja Vera bira drugi zivotni put monaski. Ogroman uticaj na njenu odluku su imali porodici Bojanus bliski Arhiepiskop Vladimir Bogojavljenski (u danasnje vreme prioslavljen kao svestenomucenik) i arhimandrit Serafim Mescerjakov (koji je streljan 1933. godine u cinu Mitropolita). Vera Karlovna stupa u manastir Svemilostivog Spasa u Holmsko-Varsavskoj eparhiji. Vec kroz godinu dana nasuprot svim pravilima i ustavima, videvsi njenu «plamenu religioznu nastrojenost i samopozrtvovano sluzenje bliznjima», postrizena je u monahinju sa imenom Nina. 1904. godine odlukom episkopa Polockog i Vitebskog Serafima prebacuju je u stari Polocki Spaso-efrosinijevski manastir u svojstvu blagajnika. Godine 1905 monahinja Nina je dobila duznost upravnice manastirske Spaso-efrosinijevske skole. I upravo ovde su se u potpunosti otkrili mnogi njeni talenti i darovi koje je dobila od Gospoda. Siromasna skola sa samo tri razreda je pretvorena u skolu sa sest razreda i dobila je status eparhijske skole sa svim pravima i privilegijama za njene maturante. Njenim zalaganjem je izgradjena kamena trospratna skolska zgrada i u njoj crkva posvecena Svetoj Trojici. Sredstva za izgradnju i ukrasavanje crkve su u potpunosti darovali monahinja Nina i njeni rodjaci. Mati Nina je uvela skolski kurs stranih jezika i ikonopis, koje je ona sama i predavala. Upravnica skole je veliku paznju posvecivala duhovno-moralnom vaspitanju svojih ucenica, odrzavajuci posle casove besede o veri i zivotu po Jevandjelju one su izdate 1913. godine u Polocku pod nazivom «Nase besede o zivotu». Te «besede», koje su isticale iz samih dubina njenog srca nisu izgubile svoju vrednost ni danas, posle skoro 100 godina. Manahinja Nina je za svoju delatnost u izgradnji skole nagradjena naprsnim Krstom 1908. godine, a 1914. godine je ukazom Svetog Sinoda bila proizvedena u cin igumanije «za odlicno-usrdnu sluzbu u nastavno-duhovnoj oblasti».

Mati Nina je odlicno vladala engleskim, francuskim i nemackim jezikom, a kasnije je naucila i grcki i jevrejski. Znanje tih jezika joj je omogucilo da prevodi bogoslovske sastave. Dopisivala se sa Mitropolitom Flavijem, Agatangelom, sa poznatim piscem V.V. Rozanovim.

Za vreme Prvog Svetskog rata igumanija Nina je u svom stanu izgradila i malu vojnu bolnicu, koju je odrzavala svojim sredstvima. Kako svedoce njena pisma iz tog perioda, ponekad je morala da napravi i do sto pedeset poveza dnevno, a pritom se brinula i za vise od dvesta ucenica i nastavnog osoblja. Revolucija ju je zatekla na roditeljskom imanju u Samarskoj guberniji. Ovde, na samarskoj zemlji, s kojom je povezana sva dalja njena sudbina, pocinje njeno sluzenje ljudima na novom popristu.

Mati Nina je imala zadivljujuci dar vere, silu duha i ogromnu zelju da posluzi ljudima. Bila je starateljka i neimarka dve crkveno-parohijske skole u Samarskoj eparhiji. U za Crkvu najtezem periodu, kada su njeni sluzitelji surovo gonjeni, igumanija Nina je skoro u pedesetoj godini zivota upisala medicinski institut u gradu Samari i postala lekar opste prakse. Mati Nina se uvek trudila da po svojim snagama a u Slavu Boziju pozrtvovano posluzi bliznjima. Glavni cilj mati Nine je prema svedocenjima savremenika bilo sto vece i punije usavrsavanje u dobru. Pomagala je svima koje je sretala na svom putu, i to svojim licnim primerom, delom, recju, molitvom. «Najvaznije je kako cemo stati pred Gospoda», - govorila je ona.

Mati je uvek posecivala Boziju crkvu, i ako bi zatvorili crkvu u jednom mestu, ona bi odlazila tamo gde je postojala aktivna crkva. Stanovnici sela Kinel-Cerkasi duguju zahvalnost igumaniji Nini za to sto zahvaljujuci njenom pismu nije bila zatvorena poslednja lokalna aktivna crkva posvecena Vaznesenju Gospodnjem. Upravo u toj crkvi se ona molila poslednjih pet godina svog zivota, u toj crkvi je odrzano njeno opelo i u njoj je poslednji put ispracena.

U secanju starih vernika se sacuvao lik male, pogrbljene zene, koja je zivela veoma usamljeno, i koja je pre svih peske dolazila u crkvu, stajala uvek pored leve pevnice i pazljivo po knjizi pratila sluzbu.

Zemaljski put igumanije Nine je zavrsen uoci velikog praznika Pokrova Majke Bozije, jednog toplog suncanog dana 1953 godine. Veliki broj ljudi koji su je poznavali i voleli se okupio da je isprati poslednji put. Na opelu je bilo i mnogo duhovnistva. Kovceg s telom pokojnice je nosen na rukama ceo put od Crkve do groblja (a to je vise od dva kilometra), odajuci joj time poslednji dug ljubavi.

Prosle su desetine godina. Zaboravljeno je mesto na kojem je sahranjena igumanija Nina. Nije bilo vise skoro nikoga od ljudi koji su licno poznavali mati Ninu. Njeno ime je zaboravljeno medju ljudima, ali je Bog nije zaboravio. Pojavio se sin Tekle Ivanovne Stepanove, kelejnice mati Nine, Mihail Mihajlovic Stepanov (umro 1. januara 2002 godine). On je ukazao na mesto na kome je sahranjena. Godinee 2002 sestrinstvo Poloveckog manastira je dovezlo i postavilo krst na grobu igumanije Nine u Kinel-Cerkasu.

Tako zivot i podvizi igumanije Nine nisu ostali skriveni za nas. Za tri protekle godine sestre Polockog Spaso-efrosinijevskog manastira su uspele da publikuju knjigu o njoj i njenoj porodici. Svako ko je dao i najmanju leptu za ovo bogougodno delo ima vecnu molitvenicu i zastupnicu igumaniju Ninu.

Iz secanja Lilije Sergejevne Lisicine, stanovnice sela Kinel-Cerkasi.

Moja baka Olga Mihajlovna i kuma Lisicina Ana Teodorovna su bili duboko verujuci ljudi. Kuma je radila u nasoj Sveto-Vaznesenjskoj crkvi kao oltarnica. Kada je 1948. godine u nase selo dosla da zivi Vera Karlovna Bojanus, jaka vera i zajednicki duhovna interesovanja su zblizila te ljude. Do same svoje smrti Vera Karlovna je dolazila kod nas skoro svake nedelje i za velike crkvene praznike. Citali su bozanske knjige, pevali molitve, a zatim su pili caj. Ja, tada jos mala devojcica sam ih slusala ne disuci. Slusala sam sedeci na dascanom lezaju iznad zidane peci. I silazila sam odatle tek kada bi svi sedali za sto. Vera Karlovna je cesto dolazila sa mladim ljudima koji su dolazili iz Samare. «Mama, oni govore na nasem jeziku», - nekako sam rekla mami. Mama mi je objasnila da im Vera Karlovna daje casove stranih jezika, i da za njih prevodi stranu medicinsku i bogoslovski literaturu. Secam se da je Vera Karlovna cesto govorila mojoj baki: «Mihajlovna, privuci devojcicu u Crkvu». Baka je odgovarala: «Privlacim je ali samo iz skole ona odlazi kod drugarice». Kod Vere Karlovne se na stolu kao po pravilu nalazila posna hrana i baka je stalno pekla posni hleb i mazala ga slatkim.

Zapamtila sam Veru Karlovnu kao malu, mrsavu, inteligentnu staricu. Ona je uvek imala na sebi belu vezenu kapicu, jednostavnu odecu, nosila naocare. Uvek je sa sobom imala malu torbu. Za vreme pijenja caja cesto je nesto pisala u svesku. Po svojoj odeci se malo razlikovala od ostalih ljudi. Ali bez obzira na mlad uzrast (bilo mi je 10-13 godina), ja sam jasno videla da je Vera Karlovna bila potpuno drugacija od mojih bliznjih. Cak sam je se malo i bojala. Od detinjstva se secam njenog ozbiljnog pogleda i ociju zadivljujuce dobrih i svetlih. Vera Karlovna je bila veoma skromna, drzala se neprimetno i govorila je nekako meko i tiho. Zivela je u kuci u Komsomolskoj uclici sa svojom kelejnicom i vernom pomocnicom Teklom Ivanovnom Stepanovom jos od perioda zivota u Poloveckom manastiru. Ta kuca je sacuvana i do danasnjeg dana. Setila sam se i dana upokojenja Vere Karlovne: 13. oktobar 1953 godine. Bio je veoma topao, suncani cak vreo dan. Mama i ja smo dosle kuci sa praznika ubiranja letine, a baka nam je rekla o tom tuznom dogadjaju. Odmah sam posla s mamom da se oprostim od voljene Vere Karlovne. Setila sam se njenog strogog, veoma belog lica i sa belom kapicom.

Gospodnji putevi su zaista neispitljivi. Kada su u nase selo dosli ljudi iz Poloveckog Spaso-efrosinijevskog manastira radi skupljanja materijala o samarskom periodu zivota igumanije Nine, otac Aleksandar ih je uputio na mene. Ja sam im ispricala sve cega sam se secala, poklonila fotografije (vidite ih u casopisu), stare folijante Psaltira i drugih knjiga, koje je igumanija Nina svojevremeno poklonila mojoj kumi, a takodje i veliki portret majke igumanije Nine Olge Semjonovne Bojanus.

Jos zeli da kazem citaocima da se tekla Ivanovna Aljbina iscelila od veoma jakog ekcema po moltvama igumanije Nine. Aljbinina i ja smo zajedno studirale medicinski fakultet. Secasm se da je uvek nosila haljine sa veoma dugim rukavima, kako bi prikrila zglob sake. Nikakva sredstva joj nisu pomagala. Sama Aljbina mi je ispricala da ju je iscelila Vera Karlovna. Ona je dosla iz Kinel-Cerkasi iz Samare, na konferenciju koja je bila posvecena porodici Bojanus.

Ja sam zaista srecan covek bez obzira na mnoge zivotne nevolje, jer sam se udostojila da licno poznajem igumaniju Ninu, i budem bliska sa shimonahinjom Marijom (Matukasovom). Ja i sada osecam molitveno zastupnistvo mojih baka, mame, i kume iz obitelji Cara naseg nebeskog. Mozda se oni tamo zajedno sa igumanijom Ninom sa suzama mole za nas, mnogogresne.

Izvor: http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?AID=2042