"LIMONKA" U JEDNOJ RUCI, MOLITVENIK U DRUGOJ

INTERVJU SA JEREJEM PETROM LISENKO

- Oce Petre, kako se to desilo da je Vas zivot povezan sa vojskom?

- Otac je bio vojnik, potpukovnik, i ceo njegov zivot je protekao u vojsci. Vojska je pocetkom 90-ih pocela da se raspada pod uticajem Zapada. I naravno ni ja nisam bio najsrecniji u pogledu datog nacina sluzenja i nisam osecao neku veliku ljubav prema toj vrsti delatnosti. A zatim sam poceo da se bavim omiljenom vestinom kojoj sam posvetio ceo svoj zivot.

- Koja je to vestina?

- Dalekoistocne borbe. A potom sam poceo da se molim Gospodu i da se postepeno ocrkovljujem. I nekim Bozijim cudom sam pre pola godine doleteo sam do nase Isimske skole – 242 VDV, koja se nalazi u centru naseg grada. Pokazalo se da je u eskadrili i pre mog dolaska bilo raznih pastira: pa samim tim i iz zagranicne Crkve, cak su bili prijatelji tog vojnog udruzenja. I otac Mihail Vasiljev je takodje tu dolazio. Ali svi oni su dolazili i odlazili ali postojanog plodotvornog rada nije bilo jer je sluzenje u vojsci naravno pozrtvovano i slozeno sluzenje.

Cecenija, a potom nezaboravni Beslan – su me uputili na pravi put i ja sam konacno izabrao vojsku, kao mesto svoga rada i brige. I tako sam je zavoleo! Samo da ta ljubav ne prestane. Zavoleo sam je i shvatate kao da sam se razboleo: vec sam tako vezan za Kavkaz, skoro bolesno, da bez njega ne mogu da zivim. Starice-parohijanke me pitaju: “Oce, je li to poslednji put da idete?” A ja svaki put kada idem tamo ne zelim da to bude i poslednji. Ako Bog da, naravno. Ako da, ja cu jos jednom otici, a ako ne da …kako da…

- A koliko puta ste bili u Ceceniji?

- Tri puta. Poslednji put sam dosao pred praznik Hristovog Rodjenja kod prijatelja, kolega – prosto da ih posetim. Da li su to vojnicki geni ili nesto drugo, ali se meni sve to veoma svidja! Ja prosto sve to iskreno volim – i te jednostavne vojnike-seljake, i sve sto je u vezi sa vojskom.

- Recite nam oce, da li se vojnik sa ratnog zarista po svojim pogledima razlikuje od savremenog coveka, koji se formirao u mirnim uslovima?

- Znate, oni – ti ljudi u vojsci – imaju sasvim drugi pogled na svet. Kada brat ide na zadatak, on se oprasta s tobom kao sa bratom, ili kaze: “Do vidjenja”, jer moze da se desi da se ne vrati. I kada se iz Cecenije vratim kuci u Rusiju, shvatim da je cak i meni kao svesteniku potrebna neka rehabilitacija: jedno dva-tri dana da porazmislim i osmislim sve. Ti ovde zivis u mirnim uslovima to jest ne treba nista da radis na brzinu. Tamo,u vojsci vlada sasvim drugi duh. I svestenik tamo postaje malo drugaciji. Dusevno stanje je sasvim drugacije. Posebno, pravoslavno, blago.

- Da li i svestenik menja svoj pogled na svet posle boravka na ratnom zaristu?

- Moj pogled na svet se veoma promenio. To se desilo veoma brzo: ziveo je neki decak, i imao svoja sportska dostignuca, - bio je vrhunski sportista. Kada je “dobri mladenac” nanisanio na njegovo oruzje, ovaj je zaboravio sve crne pojaseve koje je dobio, i samo se setio majcine molitve, ili bolje receno – bakine, krstio se i govorio – “Ako je Gospodu tako ugodno, ti ces me ubiti”.

- Taj “decak” ste Vi? Ja sam tako shvatio?

- Da. Ali sta je sustina? Tako je isto i u vojsci. Covek se urazumljuje. Jerarhija vrednosti treba da odgovara jerarhiji objektivne stvarnosti. Jerarhija vrednosti se u vojsci pravilno izgradjuje i odgovara jerarhiji objektivne stvarnosti, koju je Bog stvorio. Ta jerarhija je u nasem svetu razrusena, i svi zivotni principi nisu na svom mestu.

- Ne idu svi na to porpiste na koje ste Vi posli.

- Zato sto sam treba da prilazem gros. Ne da uzimam, jer smo svi mi navikli da uzimamo i u braku i u drustvu. A kada treba da damo – tu se vec javljaju mali problemi. Jevandjeljska zapovest glasi: “Ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe”. Jer Gospod zatim stostruko nagradjuje za male, srazmerne zrtve …

- A da li se kod Vas javlja u srcu neka ozlojedjenost i mrznja prema Cecencima posle razgovora sa vojnicima i svega vidjenog na ratnom zaristu?

- Boravili smo u raznim naseljima – Centari, Engeni, Gudermes, Ajshara – to jest i kod Samilja Basajeva, i ugosceni smo kod Ahmata Kadirova. Ima normalnih ljudi, ima gordih “brdjana”, uvredjenih kao sto je Kadirov. Ima ljudi koji tako bolesno mrze – to su sahidi. Znate udjete u jedno naselje i vidite takvu mrznju u ocima, veliko neprijateljstvo! Cak strasno! Da, u nekim naseljima su se prema nama odnosili “po-sahidski”. Ali ima i ljudi normalnih, trezvenih, koji trezveno rasudjuju. Bio sam kod jednog takvog – zove se Mahmud – nahranio me je, napojio, poklonio mi rog, samo sto me nije zadrzao na spavanju, i kupio sam kamu od njega u pola cene. Ne bi ni svaki Rus to prihvatio kao sto je on prihvatio.

- A uopsteno govoreci, kako su se oce odnosili prema Vama licno? Kako je primljen svestenik na ratnom zaristu?

- Stvar je u tome sto je tamo kao nigde drugde potreban svestenik tako da je on omiljen i posebno postovan. Nosis ruksak, tezak 35 kilograma i cini ti se da vise nemas snage da ga nosis, i odjednom se pruza ruka Bozanske pomoci: od brata, koji je rad da ti pomogne. Ako im iskreno sluzis – posebno mislim na VDV – onda i oni tebi iskreno pomazu. I tamo dise osecaj bratstva, vojnog, posebnog. Ono funkcionise po posebnom, nepobitnom velikom zakonu.

- A kako u stvari protice svestenicko sluzenje u ratu?

- Vrsenjem Tajni i u molitvi zajedno sa vojnicima. Osnovne Tajne koje sam sluzio su Tajna Pokajanja, Krstenja, zadivljujuce je da su sva ta deca uglavnom krstena. Oni smatraju svojom obavezom da pre odlaska u rat prime pravoslavnu veru. Nekrstenih je vrlo malo. I uopste govoreci, tamo nema neverujucih. Zatim, pored svih ovin Tajni sluzim i Tajnu opela (ja specijalno ne nazivam opelo obredom, vec Tajnom jer u vojsci se ne upotrebljava rec obred), Ispovesti i Pricesca. To je nivo duhovnosti kod vojnika! Shvatate, oni mogu da pitaju: “Oce, da li cemo imati celu sluzbu ili ne?” Oni shvataju sta je to Liturgija, bogosluzbeni krug, Pricesce Predjeosvecenim Darovima. I to veoma raduje.

- Znaci nasa ruska vojska se uglavnom sastoji od pravoslavnih vojnika?

- Znate za poslednju prekomandu sam najpre posao prema nasem Tjmenskom OMON- u. Planirao sam da posetim “VDV Hatunj” a zatim da odem kod nasih. Ali se nisam probio do svojih, jer su Cecenci srusili most. I krstio sam cetiri mladica. To su bila nasa deca i ja sam se radovao sto oni primaju veru. Krstio sam ih i ovde vec nije bilo nekrstenih. Svi vojnici su krsteni. Kada se okupimo na predavanjima, ja kazem – “neka podignu ruke oni koji nisu krsteni” – ima devedeset procenata krstenih pravoslavnih ljudi. Mozda cak i vise mozda gresim. Secam se kada sam jednom okupio celu 42 bojevu hankalsku diviziju. Diviziju sacinjava veliki broj vojnika. Zamolio sam inoverce da istupe iz stroja – bio je to mali broj mladica. Svi ostali su sebe smatrali pravoslavnima. Otac Dimitrije Smirnov je nedavno na Bozicnim sekcijama govorio o tome da mi nismo mnogokonfesionalna zemlja, vec pre svega pravoslavna i da kod nas ima mnogo krstenih pravoslavnih ljudi. Tako i jeste … Jednom je bilo postrojavanje: stab se postrojio, sama divizija se postrojila, - a desilo se to u Hankalu. Bilo je oblacno – nije bilo sunca i poceli smo da sluzimo moleban. To je bila kopnena vojska, koja ima veoma mali broj svestenika, i njima su oni veoma potrebni, i njima se odjednom kao znak vere promolio zracak svetlsoti kao “zrak svetlosti u tamnom carstvu”, osvetljavajuci samo to mesto gde smo stajali i molili se. To je bila veoma cudesna pojava.Ona deluje veoma utesno – kao melem za srce. Ja sam to zabelezio videokamerom i snimak je neobicno jasan.

- A kada se vratite kuci da li imate teskoca u odnosu sa ljudima koji nisu bili u ratu?

- Znate tu je pitanje prosto hriscaskog smirenja i pitanje rada nad grehom gordosti. Svaki covek kome se sve otrkiva to treba da cuva u svojem srcu- po primeru Majke Bozije kao sto to znamo iz Jevandjelja. Svestenik se fizicki veoma zamara – shvatate, strogo kontinentalna klima, vreme se menja petnaest puta u toku dana. Desava se ponekad da se u toku 24 casa mogu videti sve prirodne pojave. I zato kada dodjes tamo fizicko zdravlje ti je mali poremeceno, ali ako cesto putujes, razgorevas duh i ne gasis ga, ispunjavas Hristove zapovesti, onda osecas da cinis dobro i potrebno delo.

- Recite nam oce da li ste nekada bili u smrtnoj opasnosti na tim putovanjima?

- Prva od njih je ta sto smo putovali bez ikakve zastite. Desilo se tako da se nasi avion pokvario, ali slava Bogu ne u vazduhu vec u Rostovu. Secate se pala su dva TU-104 – tada smo mi leteli u Ceceniju. I posle toga se nas misionarski plan promenio. Dolazimo prvi put na ratiste i tamo nas niko nije cekao. Morali smo da putujemo bez zastite od mestasca Ahmata Kadirova u Ajshari do Vedena, gde su nas cekali vojnici desantne jedinice. Bilo je veoma “interesantno” cekati tada – "limonocka" u jednoj ruci, a molitvenik u drugoj. “Zasto "limonocka"?” – pitao sam u pocetku. “A to je bolje od zarobljenistva”, - odgovorali su mi iskusni ljudi. A ja se mislim a sta je sa grehom samoubistva? Ali stvar je ovde u tome sto zapovest o samoubistvu otpada. Postoji samo zapovest “Blazen je onaj koji dusu svoju polozi za bliznje svoje” – ta zapovest se primenjuje u vojsci. I sva kanonska pravila su takodje malo drukcija. Ovde vaze posebne nijanse, neke olaksice ako tako mogu da kazem. Drugi slucaj je kada smo zaboravili lozinku. Strazar je pitao – “Stoj, pet …” – i treba dodati odredjeni broj. A mi nismo bili na vecernjoj proveri i nismo znali parolu. I malo je falilo da nas nasi vojnici prebiju nocu na strazi. Treci slucaj - raketni puk u kome smo se nalazili je bio napadnut. Reklo bi se da je Hankala mirno mrsto, zastave ovde stoje pod Groznim i ima oko petanest hiljada vojnika u odbrani. I bez obzira na to Cecenci su se nekako probili do nas. A ja sam krstio mladice u kasarni. Oni su se krstili i mi smo otisli odatle, i za manje od pola sata puk je bio napadnut najjacim dalekoseznim dejstvima. Unisten je i komandirov automobil, i krov na kasarni je probijen. Ali hvala Gospodu – On nas je uvek spasavao od nevolja. Vera spasava u ratu. Divan je Bog hrsicanski!

S jerejem Petrom je razgovarao student pete godine Sretenjske Duhovne Seminarije Sergej Arhipov

18 / 02 / 05

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/guest.cgi?item=7r050218120539