|
HRAM NA NEBU Iguman Danilo (Ismatov): “Crkva trenutno prolazi kroz opasan period…” Prvi put sam pokusao da intervjuisem igumana Danila (Ismatova) pre nekoliko godina u Permi. On je u to vreme bio namesnik poznatog Belogorskog manastira i veoma opterecen poslom. Medjutim, i pored svega mi smo se dogovorili da se sretnemo pa nam je to cak I uspelo. Ali nekoliko minuta posle naseg upoznavanja oca su negde hitno pozvali, cini se u bolnicu kod nekog duhovnog ceda. Te zime u Moskvi mi je urednik permskih novina “Buktinja” Svetlana Vitkina pomogla da se dogovorim za razgovor sa ocem Danilom. Ovde zelim da kazem Bela gora-Oce Danilo, kako ste vi dospeli u Belogorski manastir? - Veoma jednostavno. Pozvao me je vladika Atanasije, rekavsi da je nastala veoma slozena situacija. Prethodni namesnik – otac Varlaam (Peredernin) – se upokojio, a posla je bilo previse. Najblize naseljeno mesto je udaljeno 12km, a put je izgradjen tek kada sam ja dosao. Ogromna Crkva u koju bi moglo da stane 8 hiljada vernika nije bila aktivna. Na drugom spratu uglavnom nije bilo prozora. A u podrumu donje Crkve, koju smo mi naknadno osvetili u cast Iverske ikone Majke Bozije, su se nalazile ogromne gomile smeca – sve do plafona. Ogroman prostor. Otac Varlaam se veoma prenapregnuo na tom poslu. - Vi znate nesto o njemu? - Stvar je u tome da sam ja jednom bio u manastiru pre nego sto sam postao namesnik. Otac Varlaam je jos bio ziv i imao je svoju skromnu keliju. Razgovor s njim je na mene ostavio dubok utisak. On nije bio zustar covek, rasudjivao je jednostavno, sa razumevanjem sto je unosilo mir i tisinu u dusu. I eto njega vise nema. - Kakav je bio vas prvi utisak o manastiru? - Mene je zadivila ta lepota. Prvi put sam tuda isao peske od sela Kalinino sa prijateljem, ocem Valerijem Naumovim. Okolo je bila predivna priroda suma, i nista nije nagovestavalo to sto nam je iznenada otkriveno. Hram na Nebu – slika koja se urezuje u secanje. Utisak je zadivljujuci. Put cas ide na gore, cas na dole, i hram nestaje iz vida i opet se pojavljuje i to nekoliko puta. I ti kao da ides i sve vreme se pripremas za susret sa Belom gorom – cigla po cigla. - Koliko stanovnika ste zatekli kada ste poceli da upravljate manastirom? - 12 ljudi. I taj broj je ostao nepromenjen i posle nekoliko godina. Jedni su odlazili, a drugi dolazili. Cudno. Tako je bilo skro dve-tri godine, a zatim je iznenada dosla velika grupa. Ljudi, koji su tamo ziveli, su izgledali potisteno. Neko je tu dolazio zbog teskog zivota, a neko se skrivao od sudske istrage. - Da li je bilo pravih monaha? - Nije bilo ni jednog. Evo u cemu je stvar. Otac Varlaam je imao pravilan stav da odmah proveri ko koliko vredi. Planina je – test. Samo tri-cetiri stanovnika su bili iskreni sami pred sobom da su zaista dosli ovde da traze Boga i zatim su primili monastvo. Ostali su otisli shvativsi da postaje tesko i da treba da se radi. - A cemu ste se radovali? - Znate sta je bila radost? Sam zivot na planini. Trebalo je organizovati sluzbu, preci na atonski ustav kako su zapovedili oci-osnivaci manastira. To je bio poseban nacin zivota, cija je osnova bogosluzenje. Ono pocinje rano, u tri sata ujutru, i zatim se nastavlja s prekidima u toku celog dana. Covek se tako neprekidno nalazi u krugu molitvenog sluzenja Bogu. - Sta smatrate osnovnim od onoga sto je uradjeno? - To sto je manastir privukao paznju mnogih ljudi, pa smo zahvaljujuci tome mogli mnogo da uradimo. Restaurirali smo glavnu Crkvu, sproveli grejanje, pokrili kupole itd. I sto je vazno – obnovili nezaboravni carski krst. S njim je povezana veoma interesantna prica. On je prvi put bio postavljen dugo pre revolucije – za spasenje cara Nikolaja Aleksandrovica Romanova. Kao sto vec znate, njega je za vreme putovanja po Japanu udario macem neki samuraj. Krst je u pocetku bio od drveta, ali se potom slomio i da se to i dalje ne bi desavalo, monasi su postavili novi, veliki, od metala. Krst je posle revolucije nestao, a na njegovo mesto je postavljen najpre spomenik Lenjinu, a potom Staljinu. Mi smo taj krst restaurirali. - U kakvim ste odnosima sa vladikom Atanasijem? - Veoma sam zahvalan Bogu sto sam ga sreo. Molim se za njega i secam ga se. Da, medju nama je doslo do nerazumevanja… Ali je vladika bio veoma dobar covek, i pred Bogom je stajao tako kako je mogao, po meri svojih snaga. Ovde treba napraviti digresiju i objasniti o cemu se radi. Stvar je u tome da se pojavila grupa ljudi na celu sa nekim arhimandritom V., koji su pomocu intriga i kleveti udaljili igumana Danila sa Bele gore. Vladika je sve to prezivljavao i u razgovoru sa jednim zajednickim poznanikom svestenikom rekao: “Kako se to brate desilo, ko je sve to zapoceo?” Otac Danilo je okrivljen za finansijske pronevere i sl. Posle toga se u manastiru “zacario” taj arhimandrit, koji je sve izmislio. Medjutim komisija, koja se sastojala od eksperata iz Kungura nije nasla nijednu relanu proneveru, sto je bilo potresno cak i za pristalice oca Danila, jer znamo da su pri takvim velikim gradjevinskim poduhvatima neizbezne greske. Ali njih nije bilo, i o tome su veoma hrabro pisale novine “Pravoslavna Perma”. A novi arhimandrit je tamo bio malo vise od godinu dana – njegovo nepostenje je bilo isuvise ocigledno. On je pusio, ne krijuci, voleo je da popije, isao je u kratkim pantalonama. Pricao je da je toboze ratovao u Vijetnamu, da mu je oboren avion nad Egiptom, da je branio disertaciju iz filozofije. Sve je to naravno bila laz. A kroz godinu dana… mnogi ljudi su se molili, i mozda je Gospod uslisio te uzdahe. Vladika je shvatio situaciju i zahtevao da V. napusti Belu goru. On je uklonjen uz obrazlozenje: “Zbog samouklanjanja od obaveza”. On je kao odgovor na vladikinu odluku poceo da mu preti, strajkovao gladju, organizovao neke straze. Na kraju je otisao u Ukrajinu, unistivsi sve sto je mogao. Sloboda – tesko breme- U kakvom stanju ste ostavili monasku zajednicu? - Zajednica je bila dovoljno jaka. Skupilo se oko 30 monaha, a u vreme kada sam ja otisao bilo je oko 100 ljudi ukljucujuci i poslusnike i radnike. Da, bila je to oformljena zajednica. Necu reci porodica, bratstvo, to nismo uspeli da napravimo… i zato se sve previse brzo srusilo, pokazalo se nepuzdanim. Kada smo obnovili monaski zivot na planini, odlucili smo da necemo obnavljati zidove, vec da cemo se brinuti o unutrasnjem delanju. A desilo se suprotno. Zidovi su obnovljeni, a telo kao da nije potpuno. A moglo bi da bude. - Da li biste mogli da nam odgovorite na osnovu svog iskustva i rada u Belogorskom manastiru, zasto kod nas tako tesko ide obnova muskog monastva? - Zenske zajednice takodje uvek ne uspevaju. Spolja je sve blagocestivo i uredno. Ali postoje problemi koji su u vecini nasih manastira veoma izrazeni. Radi se o medjusobnim ljudskim odnosima. Malo je ljubavi. Ja ne mogu da kazem tacne uzroke zasto se sve to desava. Bio sam u zenskim manastirima u Grckoj, Srbiji. Tamo je sve drugacije. Ljudi prosto zive i nekako se spasavaju. - Ruske monahinje su oformile srpsko zensko monastvo. - Da, ono je nastalo od ruskog zenskog monastva. Vladika Amfilohije je govorio:” Sve dobro sto imamo su nam doneli Rusi. I mi to dobro treba da podelimo i vratimo ga na Rusku zemlju”. - Ne prolazi kroz teskoce samo monastvo. Zasto ljudi, koji imaju sposobnost da vole, ostavljaju taj dar pred pragom Crkve? - To je porazavajuce, neobjasnjivo. Vise puta sam se susretao sa tim da ljudi koji su bili tako primerni u zivotu, posle nekoliko godina “ocrkovljenja” postaju neprimerni, nesnosljivi, pocinju da vredjaju i povredjuju recju srca drugih ljudi. To je veoma zalosno. Mi treba da se duboko zamislimo nad tom pojavom. Crkva trenutno prolazi kroz opasan period, po svim pitanjima. Pod odumiranjem se kod nas podrazumeva privrzenost svetskim vrednostima, ali to je samo na povrsini. Odumiranje je – nedostatak ljubavi. - Koju radosnu okolnost vidite u Rusiji? - Kod nas nema mnogo izmedju reci i dela. Covek ako je potrebno prosto ustaje i radi. Istina ustaje i ako to nije potrebno. Postoji neka naivnost koja i pomaze i odmaze. Ali ono sto je vazno je da se kod nas cuva cistota srdacne vere, i ljudi se trude da podrze jedni druge. Imamo sve neophodno da se vratimo na ono sto smo ranije imali. Stvar je samo u iskustvu i jasnoj spoznaji puta. - Pored vas u Permi je bilo mnogo inteligencije – slikara, pisaca, rezisera. Vi ste polagali nadu na to da cete ih okupiti? - Ja nisam polagao nikakvu nadu na to – jednostavno sam ziveo onako kako sam uvek ziveo. Ono novo sto se pojavilo u mom zivotu je bilo jasno shvatanje sta moze da se uradi, i vera u Boga. I ja sam to delio sa ljudima koji su me okruzivali. I to je imalo svog odziva. - Mnogi su posle vas pokusali da nastave tradiciju Bele gore. Ali je malo toga bilo uspesno. Zasto? - Istina je da smo mi imali radost zajednickog opstenja. Nastalo je svojevrsno bratstvo, a povod je bilo konkretno delo. Nije vazno koje – glavno je da je ono davalo mogucnost da se zivi delateljno. I ljudi su zbog toga spremni da se zalazu, jer za njih to predstavlja otkrice samih sebe. - Moguce je da je neku ulogu odigralo i vase duhovnistvo? - Ja sebe ne smatram duhovnikom. To jest naravno ispovedam – ali duhovnistvo je nesto drugo. Najvise sto ja mogu je da dam neki savet. Ja sa covekom razmatram varijante ponasanja u odredjenim situacijama. Ne mogu da mu kazem: postupi tako i tako i tako i bice dobro, iako mnogi to ocekuju. Shvatate – sloboda je tesko breme, koje je covek spreman da prebaci na nekoga. Ja nikada nisam insistirao da se ispunjavaju moji saveti. Ali ako moje duhovno iskustvo pomaze coveku da ponekad otkrije neki pravilan pogled na stvari, onda smatram da sam ispunio svoju misiju. Vera i umetnost- Kako ste vi prisli veri? - Zavrsio sam GITIS, u ateljeu Anatolija Aleksandrovica Vasiljeva. Radio sam ovde u Moskvi kao reziser, ali se potom moja sudbina promenila. Prisao sam Crkvi potpuno razumno. Jos u pozoristu sam poceo da izucavam klasicnu rusku literaturu, a pre toga sam se bavio Platonom – filozofijom ciste ideje – itd. I na kraju sam shvatio da moje mesto nije u pozoristu. Primio sam postrig u Danilovom manastiru, misleci da zauvek ostavljam svoju predjasnju profesiju. - Ko je uticao na vas izbor? - Cesto sam se ispovedao kod oca Alekseja (Polikarpova), nastojatelja Sveto-Danilovog manastira. On je veoma trezven, miran covek. On mi je pomogao da izaberem svoj put. A moj duhovnik je otac Kiril (Pavlov). Samo razgovor s njim mnogo znaci. Otac Kiril ne daje direktne savete i naredbe, ali posle razgovora sa njim pocinjes da se secas sve sta ti je rekao, i javljaju se misli koje su znacajne i vazne za dalji zivot. - Filmom ste se bavili vec kao monah? - Da, ranije je to za mene bila potpuno nepoznata oblast. Ali, zamolili su me da pomognem u snimanju filma o arhiepiskopu Teodoru (Pozdejevskom) – poslednjem nastojatelju Sveto-Danilovog manastira pre revolucije, coveku koji je odigrao veliku ulogu u istoriji Crkve. - Istoricari tvrde da je on poginuo u istrazi. To je glavni uzrok tome sto vladika Teodor nije bio proslavljen. - Ja sam dovoljno duboko i detaljno upoznat sa dokumentima i detaljima njegove pogibije. Zato mogu da kazem da u njegovom radu nista nije jednoznacno. Njega su mucili, nisu mu dali da spava u toku nedelje, i ta iskusenja su nadmasila meru ljudskih mogucnosti. Tako se pojavio njegov potpis na dokumentu koji su sastavili cekisti. Vidi se da je on potpisan drhtavom rukom i da je vladika u tom momentu bio neuracunljiv. Da, postoji misljenje da je on u istrazi rekao vise nego sto je bilo potrebno. Medjutim, otac Kiril (Pavlov) je vise sklon da opravdava nego da okrivljuje vladiku. Taj film je i sniman njegovim zalaganjem. - Sta je po vasem misljenju bilo glavno u liku arhiepiskopa Teodora? - Trezven odnos prema realnosti. Sveti Tihon se cesto obracao njemu za savet, posebno kada je trebalo uciniti nesto komplikovano. Do danas je aktuelan vladikin pogled na obnavljanje. On je meni licno pomogao da se snadjem i orijentisem u danasnjem stanju stvari u Crkvi. - Sta po vasem misljenju predstavlja savremeno obnavljanje? - Ono je dobilo druge forme, ali je sustina ostala ista. To je pokusaj da se Bozije zameni ljudskim. Ponekad to moze da izgleda tako da covek ispunjava neke kanonske crkvene zahteve, a u stvari je daleko od njih. Otac Aleksandar Sargunov je predivno rekao da ce doci vreme kada ce se demonstrirati crkveni sudovi, izucavace se ustavi, crkve ce biti lepe, ali ce nestati ono najvaznije – zivot po Duhu. Niko ne zeli da zivi u saglasnosti sa duhom ljubavi. - Koje ste jos filmove uradili? - Ne mogu da se pohvalim velikim brojem snimljenih filmova. Bilo ih je svega tri. O prvom sam vam vec pricao, a drugi, za mene najvazniji, je bio posvecen sudbini Jelisavete Teodorovne Romanove. A treci film je o litiji na Beloj gori. - Sta se s vama desilo posle teskoca u Permskoj eparhiji? - Vratio sam se u Danilov manastir, gde me je ponovo primio otac Aleksej (Polikarpov). Morao sam da pocnem sve ispocetka. Bilo je tesko posle duznosti namesnika velikog manastira ponovo postati prost monah, i prolaziti obicno poslusanje. Ali istina sve je to bilo na korist. Postepeno sam poceo da se interesujem problemima klasicnog vaspitanja, i bilo je organizovano nekoliko konferencija na tu temu. Zatim sam postao svestenik Visoko-Petrovskog manastira, saradnik odeljenja za obrazovanje Moskovske Patrijarsije. Trenutno odrzavam veze sa eparhijama, organizujem razlicite festivale, koncerte. - To jest vratili ste se poslovima u svetu umetnosti? - Istina je da nas Gospod opredeljuje za to sto nam najvise odgovara. Poslednjih godina sam otkrio nesto o sebi sto me je veoma zadivilo. Shvatio sam da je covek prizvan da stvara. Ali to nije ono stvaralastvo sta pod njim podrazumevaju nasi svetski slikari. Sopstvena izgradnja u Duhu Svetom - to je glavni zadatak koji smo dobili od Boga. Oni koji odbacuju ljudsku stranu tog delanja, vode spoljni skoro angelski zivot, ali nemaju tu punocu koja nam je Hristos zapovedio. Jer je On i Bog, i Covek, sto je u Njemu nerazdvojno. I ne treba teoretisati, formalno upadati u jeres, kako bi se u sebi unistila misao o tome. Moze se upasti u zabludu samim nacinom svog zivota, nepravilnim shvatanjem vere. - Ali su iskusenja prisutna i u umetnosti. Vi ste cesto u kontaktu sa ljudima iz pozorista – kakve oni teskoce imaju? - Ono glavno sto smeta je – navika za igru. Njoj je veoma tesko odoleti, i to se odrazava na duhovni zivot. Gospod je rekao: “Ne bacajte bisere pred svinje”, a pisac Hese je napisao roman pod nazivom “Igra u biser”, koji kao da poziva da se ignorisu Hristove reci. Igra u Bozanski biser postaje cesto sama sebi cilj. Ali covek koji je navikao da zonglira smislom i koji voli da zauzima ironican stav, ne moze da se u tome zaustavi dolaskom u Crkvu. Ali ono sto je zdravo kod ljudi u umetnosti je – oni ne stoje pred izborom: stvarati ili ne stvarati. Samo je vazno da to ne preraste u igru, vec da bude osveceno. Da bi se priblizili Hristu- Mnogi su vam zamerali da naginjete grckoj, a zaboravljate svoju, rusku tradiciju. Vasi pevaci naprimer su obicno pevali na grckom. - To nije grkofilija. Jednostavno smatram da ruski narod dosta duguje grckom. Da, mi smo se dosta razisli, i neke stvari kod nas u Rusiji nisu iskrivljene – ne, ali su dobile novi pravac. To je prirodno jer i svoje treba dobro da znamo. Ali pored toga treba da izucavamo izvore da bi znali gde se trenutno nalazimo. - Oce, cuo sam da se spremate da se spremate da postanete postdiplomac vladike Amfilohija (Radovica)? - Da, upisao sam se na bogoslovski fakultet Beogradskog univerziteta. Pisacu naucni rad pod nazivom “Dogmati Svete Trojice u stvaralastvu prepodobnog Andreja Rubljova”. - Sta mi mozemo da prihvatimo iz balkanskog pravoslavlja? - Ono je raznoliko. Ali ono sto mi se svidja kod tog vladike Amfilohija je – covecnost, i ljudski odnos prema veri u najboljem smislu te reci, a to je kada pravoslavac ne pokusava da prihvati neke nemoguce uloge, trudeci se da dostigne bogoopstenje. Sve je prirodno, jevandjelski jednostavno. Ljudi razgovaraju jedni s drugima kao covek sa covekom, a ne kao funkcija sa funkcijom. - Isto je i kod starca Kirila (Pavlova)? - Da, naravno. Mi treba upravo od njega da se ucimo. - Zasto ste se odlucili za svoj daleki put u Srbiju? - Tamo je bilo i danas ima predivnih bogoslova, takvih kao sada pokojni Justin Popovic, Nikolaj Velimirovic, a takodje i vladika Amfilohije koji je slava Bogu ziv i sa nama. Nisam ubedjen da mi mozemo da razresimo teskoce u obnavljanju Ruske Crkve ako se izolujemo od svetskog pravoslavlja. Mitropolit Crnogorski Amfilohije (Radovic) je rekao da svaki Rus i Srbin treba da postane Grk, Grk – Jevrejin itd, sto u duhovnom smislu znaci obogatiti se svom punocom pravoslavne tradicije da bi se na kraju krajeva priblizili Hristu u neprekidnoj sabornosti. V.Grigorjan
|
nekoliko reci o ocu. On je za nekoliko godina napravio cudo na Beloj gori, i nije samo stvar u tome sto je manastir podignut iz rusevina – vaznije je to sto je manastir koji se nalazi 120km od glavnog grada te oblasti postao centar pravoslavlja permske oblasti. Ljudi su neprekidno spominjali taj manastir i odlazili u njega u velikom broju. To je istina zato sto iguman Danilo ima redak dar – ni na cemu ne insistira, vec jednom svojom unutrasnjom usredsredjenoscu i snagom ume da objedini ljude.