PRESTUP JE ODBACITI BLIZNJEGA U TESKOM TRENUTKU

Intervju sa episkopom Izjumskim Onufrijem, vikarem Harkovske eparhije

- Vladiko, mi zivimo u demokratskom drustvu. Totalitarizam je nestao u letu, a zajedno s njim i vojujuci ateizam. Ali kako onda objasniti cinjenicu da danas ucenicima u skolskim klupama govore da bi toboze drustvo bilo dobro i bez Crkve?

- To se objasnjava time sto se drustvo u totalitarnom periodu odviklo da zivi u Crkvi i za Crkvu. Naznacenje Crkve se moze shvatiti samo zivotom u njoj. Taj zivot pocinje od detinjstva, kada roditelji i skolski ucitelji vaspitavaju dete u pravoslavnoj veri, bude u njemu misli o Bogu i moralnosti. U vreme ateistickog samovlasca redovi verujucih su znatno proredjeni. Neko je bio deportovan, a neko streljan. Jedni su se iz nekih razloga odricali od vere a drugi su se svesno odricali Hrista, potpisujuci lazne izjave o pravoslavnim svestenicima i mirjanima, cineci nepravedne izdaje i ucestvujuci u razaranju hramova i manastira.

Cesto razmisljam o zivotu toga vremena kada cujem s koliko prezrenja se danas takozvani “napredni vernici” izrazavaju o pravoslavnim starcima i staricama. Zelim da kazem tim ljudima: “Znate li vi zahvaljujuci kome se mi danas molimo u Crkvama i idemo na hodocasca po manastirima? Ne, ne zahvaljujuci sponzorima, vec upravo tim staricama, koje se guraju u hramovima, sapcu, prave primedbe. Zar one nisu skrivale ikone za vreme pretresa, pricale nama, maloj deci Jevandjeljske price, ucili nas da citamo na crkvenoslovenskom, da se molimo i primoravale nas da ostajemo na dugim sluzbama. Da, mi smo postali napredniji, ali nam to ne daje za pravo da zaboravimo jednu obicnu stvar – mi i nasi roditelji smo poverovali u Boga zahvaljujuci staricama i starcima. Oni su za nas bili apostoli i nosioci blage vesti. Jedan moj prijatelj je branio disertaciju kao kandidat za bogosloviju. Posle dugih aplauza, otac Viktor je rekao: “A sada zelim da zahvalim coveku bez koga ne bi bilo ni nedeljne skole, ni seminarije, ni akademije, ni svestenstva, ni ove disertacije”. S tim recima je on prosao pored mnogobrojnih predavaca Duhovne Akademije, profesora, autoritativnih svestenika. Prisao je poslednjem redu, u kome je na najudaljenijem mestu pored izlaznih vrata sedela njegova baka. Kada je otac Viktor klekao pred njom na kolena i rekao “hvala”, svi u sali su … ne, nisu se zbunili, vec su gromko aplaudirali.

Mi smo danas u veku progresa zaboravili na sve ovo. Drznemo se da kazemo da nam Crkva nije potrebna. Ali ko smo mi bez nje? Sta je nas zivot bez nje? Smatram da insistiranje na beskorisnosti i nepotrebnosti Crkve podrazumeva ili prosto nezahvalnost ili elementarno nepoznavanje istorije.

– A sta biste odgovorili coveku koji bi vam rekao da Crkva nije potrebna?

- Coveku koji javno izjavljuje da Crkva nije potrebna ne bih nista odgovorio. Mislim da za to nema potrebe. Bog je stvorio ovaj svet i ako se covek ponasa tako kao da je on bukvalno domacin u njemu, onda samo zivot moze da ga ubedi u suprotno. Nama samo preostaje da se molimo za njega. Upravo sam se setio poucne price. Jednom se zakleti ateista setao ivicom nekog obronka. Iznenada se okliznuo i skotrljao nadole. Ali nekim cudom se rukom uhvatio za stari koren. Visi ateista i misli: “U ovoj situaciji me samo Bog moze spasti”. “Gospode, ako postojis, pomozi mi da se spasem”. Odgovor je bio – cutanje. “Gospode, ako Ti sacuvas moj zivot, ja cu obavezno poverovati u Tebe”, - nije prestajao ateista. A Gospod mu je odgovorio: “Ne, ti neces poverovati u Mene i zato te necu spasti”. Covek se opet pomolio: “Gospode ako mi das poslednju sansu, ja cu postati verujuci i nikada necu posumnjati u Tvoju rec”. Spasitelj se sazalio na ateistu i rekao mu je: “Neces posumnjati u Moju rec? Dobro, spascu te. Pusti granu!” “Sta ti je Gospode, necu da je otpustim nisam sisao s uma!” To je bio odgovor ateiste. Pred nama je potpuna suprotnost veri praoca Avraama, koji ni na tren nije posumnjao u Gospoda, i bio je spreman da radi Boga prinese na zrtvu i sopstvenog sina.

– Neki bogoslovi smatraju da je ateizam manje opasan nego ohladnelost u veri. Sta vi mislite?

- Ja ne bih tako rekao. Ateizam i ohladnelost u veri su veoma opasna stanja ljudske duse. Ljudi su vise od sedamdeset godina odricali Bozije postojanje. Sasvim nedavno je nase drustvo bilo napajano bezbozjem, polurazruseni hramovi su zalosno izgledali a svestenik se po danu nije mogao naci ni sa bakljom. I zato ne upada toliko u oci kada neki covek izjavi da nema Boga. Svi su se navikli na takvo ponasanje. Ateizam u sovjetskoj varijanti je ukinut zahvaljujuci intenzivnoj hristijanizaciji savremenog drustva. U prilog te tendencije cu navesti samo da su mnogi danasnji naucnici, politicari i drustveni radnici, koji su se jos juce “mrtvim” hvatom drzali za partijske knjizice, primili Sveto Krstenje i postali revnosni parohijani pravoslavnih Crkava. A neki od njih svojim sredstvima pomazu obnavljanje starih polurazrusenih svetinja.

Veoma mi je prijatno da razgovaram sa predavacima Harkovskih univerziteta – oni su radnim danima tako vazni, temperamentni, nekad nepristupacni, a nekad ponosni. A nedeljom zajedno sa drugim ljudima stoje u redu za svecu, mole se na Bogosluzenju, ispovedaju se, pricescuju, i prilaze svestenicima sa svojim zivotnim potrebama i pitanjima.
Uveren sam da ce uskoro ateizam postati nesto negativno za ljudsku svest, cemu niko nikada ne bi pozeleo da se vrati. Druga je stvar kada se radi o coveku koji se svojim nacinom zivota i rada pokazao u drustvu kao vrlinski hriscanin. To, da on odjednom pocne da se ponasa neblagocestivo ili da kaze da za sve to vreme uopste nije verovao u Boga, ce obavezno sokirati ljude koji ga okruzuju.
Kada neko na nase oci odlazi iz Crkve, na neko vreme se cak gubi i smisao zivota. Na srcu postaje tesko, a u dusi pusto. Sa takvim covekom je u prvo vreme veoma tesko i razgovarati. On bi nalazio kontraargumente za sve sto bismo mu govorili. Vremenom covek pocinje da se ponasa tako kao da nas vise nista ne povezuje, a razgovor moze prosto da se zavrsi recenicom: “A ko je tebi dao pravo da me poucavas!” Osetivsi se povredjenim, mi najcesce odstupamo, iako bi trebalo da reagujemo malo drugacije. U vecini slucajeva umesto da savetujemo i samo razdrazujemo sagovornika treba snazno da se molimo. Tog trenutka je veoma vazno ne izgubiti coveka, kao druga ili prijatelja, ne prestati biti autoritet za njega. To daje mogucnost da se posle nekog vremena s njim razgovara o Hriscanstvu.
Suocavajuci se sa ateizmom i ohladnelosti u veri, treba zapamtiti da je sve u Bozijim rukama. “… sto je nemoguce coveku, Bogu je moguce”. I otvoreni bezboznik, i odstupnik od vere mogu u svakom trenutku postati revnosni hriscani. Oni postaju ateisti prosto iz neznanja i odsustva iskustva opstenja sa Bogom. Sve se to u principu moze dozvoliti coveku. Ali kada covek odlazi iz Crkve, onda je stvar mnogo slozenija, jer je takav covek spoznao radost molitve, uvideo je lepotu Bogosluzenja i osetio je mudrost crkvenih knjiga.
– Vladiko, oni koji prave prve korake u Pravoslavlju asociraju Crkvu sa necim prijatnim, dobrim i svetlim. Sta moze da primora coveka da ohladni u veri?
- Cim covek dodje u Crkvu, Bog mu otrkiva nepoznati i zanimljiv zivot u veri. Zivot se bukvalno preobrazava. Covek sve radi sa ogromnom radoscu i odusevljenjem: dolazi na Bogosluzenje, uzima knjige iz parohijske biblioteke, cita jutarnje i vecernje pravilo. U tom periodu ljudi imaju blagocestivu zelju da o Crkvi saznaju ako ne sve onda sto je moguce vise. Posle nekog vremena, coveku sve postaje komplikovanije - pocesvi od osenjivanja krsnim znakom do citanja Jevandjelja.
Ljudi se u takvim trenucima obicno predaju. Govorim o coveku koji je cista srca prisao Bogu i pravilno pristupio svom duhovnom zivotu. I zato su se cesto u ocrkovljenim krugovima a prvenstveno u sovjetsko vreme sirile glasine o tome da se neko odrekao Pravoslavlja, videvsi kako bliznji grese. Ali zar narodna poslovica ne kaze: “Sveti ne vidi gresnika”. Covek dolazi u Crkvu da bi se napustivsi prethodni nacin zivota “obukao u novog coveka”. I ako mi vodimo blagocestivi nacin zivota, ponekad cemo obracati paznju na pogreske drugih. Ali nista od toga sto postoji u svetu samo po sebi ne moze da podstakne coveka da napusti Crkvu. U apostolsko vreme je takodje bilo mnogo sablazni, ali su apostoli pronosili veru, predavali Sveto Pismo iz generacije u generaciju i to skoro do naseg vremena. Samo Jevandjelje kaze da su iskusenja u svetu postojala, postoje i postojace, a apostol otkriva tajnu kako se boriti s njima: “Ako je oko tvoje cisto, onda je i srce tvoje cisto”. Ohladnelost u veri koju posvuda gledamo je rekao bih posledica nekog umora. Jedna je stvar kada covek treba samo da “trepne okom” i kada se pred njim otkriva sve predivno sto postoji u Crkvi. I sasvim je druga stvar kada se treba boriti za dusevni mir, osecaj pravednosti i strahopostovanja. Kada se u umu pojavi misao: “Ne mogu vise”, to ne znaci da nas je Bog ostavio i da nama samo preostaje da nepovratno odemo iz Bozijeg hrama. Bas naprotiv, Spasitelj nam na taj nacin govori: “Ako zelis da ti bude dobro i da imas mir, moli se jos vise, idi cesce na Bogosluzenje, Sveto Pismo citaj sa vise razmisljanja, a dobrodetelji (vrline) cini sa vecim strahopostovanjem”. Gospod zeli da nas izvede na visi stepen duhovnog razvoja, a za to su potrebne dodatne snage …

- I ljudi bez obizra na to ipak odlaze iz Crkve … Govori li to o tome da Pravoslavlje ne moze coveku da pruzi ono sto mu je potrebno?

- Nas zivot nije pravolinijski. Svi imaju periode uspona i padova, svi mi se nekada kolebamo. Svaki covek se sigurno u razlicitom stepenu susreo sa stanjem ohladnelosti u veri. U neprocenjivoj riznici Pravoslavne Crkve se nalazi sve ono sto je neophodno da uputi coveka na pravi put. Ispovest, Pricesce, duhovna literatura, Bogosluzenje, nedeljne skole i parohijski kruzoci, molitva, post, poslusanje, vrline – sve to nije zapecaceno za porodicu. Crkva je spremna da sve to pruzi. Ovde je umesno setiti se price o zabludeloj ovci. Hristos je kao Dobri Pastir ostavio devedeset devet ovaca i posao da trazi jednu zabludelu. Jevandjelje kaze da se Angeli na nebu raduju za jednog pokajanog gresnika mnogo vise nego za devedeset devet pravednika. Tesko je naci reci da bi se opisalo koliko je veliko prezivljavanje duhovnog sveta kada covek odlazi iz Crkve. U Pravoslavlju postoje jedinstvena sredstva da se takav covek vrati, ali avaj u svetu postoji “kamen” koji cak ni Svemoguci Bog ne moze da podigne. To je sloboda ljudskog sveta.

- Pretpostavimo da je covek odlucio da ode iz Pravoslavlja, pri cemu je to praceno nekom vrstom agresije s njegove strane. Sta treba da ucine svestenici – da ga stignu, uhvate za rame, i vrate nazad ili da mu daju mogucnost da sam donese odluku?

- Prvo, ja ne bih zurio da samostalno prihvatam globalne odluke u odnosu na duhovni zivot. Da ne bi podlegao sablaznima, covek treba da ovlada sa dve stvari: prvo, treba unutar sebe da ima cvrstu duhovnu osnovu, zasnovanu na moralnim orijentirima. Takvog coveka u drustvu smatraju jakom osobom.

Takodje veliku ulogu u zivotu svakog coveka igra njegova okolina. Ako covek prihvati odluku da ode iz Crkve, znaci da se njegova duhovna osnova klima. U ovom slucaju se sva nada polaze na rodjake, prijatelje, svestenike. Sta znaci dati coveku da sam donese odluku? Zar je on vec nije doneo – da ode iz Crkve. Zar je to odluka? Odlukom se u tom slucaju moze nazvati covekova namera da se bori za svoje spasenje. I u ovom slucaju s njim treba pazljivo razgovarati, jer od tog razgovora ne zavisi izbor profesije, naucne ustanove, i jos neceg primitivnijeg kao sto je stan, vec vecni Zivot, zbog kojeg je taj covek i dosao na ovaj svet. Druga je stvar kako cete vi govoriti. Covek koji je ohladneo za veru se oseca ostavljenim od Boga. To isto je osetio i pravedni Jov. Njegovi verni prijatelji su pokusali da mu ukazu na njegove bezbrojne grehe i nedostatke, ali su time samo sejali bezizlaznost u njegovoj dusi. Nas zadatak je da u dusu tog coveka unesemo uverenje u to da su ohladnelost i apatija samo privremena stanja i da se on nece izbaviti svojim odlaskom iz Crkve. Kada ostane sam, covek se samo zatvori u sebe, a u takvom stanju on tesko da moze da se suprotstavi bujici misli koja se obrusava na njega.
Zabludelog treba ubediti da treba da napravi samo jedan korak kako bi stekao mir i spokojstvo u dusi. I taj korak ne moze da ucini neko sem njega. Okolina moze i treba da se pomoli, da ga podrzi, ohrabri, ponesto posavetuje, ali njegova odluka je poslednja. Jedan svestenik je zeleci da zadrzi coveka da ne ode iz Crkve, u svojoj propovedi stavio akcenat na Spasiteljevo trostruko iskusenje u pustinji. Jer djavo ne moze nista novo da predlozi – sve ono sto je koristio pre vise od pola hiljade godina da bi iskusao verne to isto koristi i danas kako bi ih sablaznio. Kako su se tada pravednici borili sa pomislima i ignorisali satanine sugestije, tako se i danas svakom iskusenju treba suprotstaviti krsnim znakom i molitvom.
Korisno je takodje da pastiri porazgovaraju sa vernicima koji se kolebaju o mucenistvu, jer nam je danas tako malo potrebno da se razocaramo u veru i Crkvu, a tada pravoslavni (pa cak I u XX veku) i pod pretnjom smrti nisu skidali krst sa grudi.
Da, nesumnjivo je da je potrebno razgovarati sa takvim covekom i to promisljeno, mirno i trezveno. Ali pritom treba znati da se niko drugi sem djavola ne trudi da ga izvede iz Crkve, to jest kako kaze Jevandjelje: “…rod ovaj se izgoni postom i molitvom”.
– Jednog coveka je mucila neka strast, I on je upitao svestenika kako je bolje da postupi, na sta je ovaj odgovorio: “Odluci sam”. Vladika, cesto se desava da se jedan svestenik podrobno raspituje o covekovom zivotu. A drugi moze da “razresi” problem ukoliko cuje samo uopstene fraze. Kako naci zlatnu sredinu?
- Ispovest je veoma vazan momenat u covekovom duhovnom zivotu. I bez obzira kako se svestenik ponasa u tom trenutku ne odgovorivsi na to pitanje, bez obzira koliko nesmireno procitao razresnu molitvu, mi uvek treba da imamo na umu reci koje slusamo celivajuci Krst i Jevandjelje: “Sam Hristos nevidljivo stoji medju nama…”. I cilj coveka koji je posao na ispovest je da se pazljivo pripremi za tu svetu Tajnu, da se cista srca pokaje, kako bi izasao “ispod epitrahilja” sa cvrstom namerom da vise ne gresi. Svestenik moze dodatno da ga pita o konkretnom grehu, ukoliko u glasu onoga koji se kaje oseca neuverenost, nepaznju ili mehanicno nabrajanje grehova. Ali glavni zadatak pastira nije da “izvrne na nalicje” covekovu dusu, vec da ga razresi od konkretnih greha. Spomenuli ste stasti. Borba sa strastima se ne svodi na petanestominutnu ispovest. Covek moze i treba da ima veliki broj pitanja, ali je svrsishodnije da ih postavlja u toku duhovne besede, a ne tada kada mu do Pricesca ostaje svega desetak minuta, a pored analoja je veliki red onih koji zele da se ispovede. Ali ja bih ovako odgovorio na taj konkretan slucaj: covek ne treba da ocajava, niti da izvodi brze zakljucke o svesteniku kao ni da zuri da trazi drugog duhovnika. Taj covek treba posle Bogosluzenja da pridje tom istom pastiru sa tim istim pitanjem. Uveren sam da bez obzira koliko svestenik ima posla da ce uvek naci vremena da pomogne. Zar je car i prorok David uzalud govorio: “Srce skruseno i smireno Bog nece prezreti”.

– Pretpostavimo da se covek bavio nekim stvarima pre neko sto je dosao u Crkvu recimo sportom, muzikom ili umetnoscu. Sta on treba da radi sa tim “prtljagom” u crkvenoj porti?

- Pravoslavna Crkva se sa strahopostovanjem odnosi prema ljudskim darovima. U Crkvi treba razvijati i umnozavati talante. Vazno je da covek koji se bavio citanjem knjiga nije zakopao svoj talant pod crkvenu ogradu.

Jednom je jednom svesteniku prisao mladic sa recima: “Pomozite mi da upisem Duhovnu seminariju”. Koliko se on zacudio kada mu je svestenik odgovorio: “A sta ti mislis da su Crkvi potrebni samo svestenici, bogoslovi, dirigenti i pojci. Danas su joj itekako potrebni profesionalni ucitelji, inzinjeri, lekari, politicari i cak i poslovni ljudi”.

Svaki covekov talant, bez obzira koliko se nama cinilo da je on daleko od duhovnog zivota, Crkva moze da preobrazi i da iskoristi. Evo naprimer u Pravoslavlju nema rok-en-rola. A sta recimo da radi bivsi solista grupe “Vatrene glave”, koji je odjednom odlucio da pridje Pravoslavlju? Takvom coveku treba mudro pristupiti, uzimajuci u obzir to da on ima stoprocentni sluh, i da je jedinstveni bariton ili tenor, kao i to da on predivno svira gitaru ili klavir. Znam mnogo svestenika koji su u proslosti bili bokseri, karatisti, profesionalni vojnici itd. I nista zato, tiho sluze u slavu Boziju a na korist bliznjemu.
– “Subota je radi coveka, a ne covek radi subote”, - kaze Sveto Pismo. Ako se povuce paralela, sta je onda pravilno: “Crkva radi drustva ili drustvo radi Crkve?” Sta je potrebno cemu?

- Sveto Pismo kaze: “… Bog je dao Sina Svoga Jedinorodnoga, da svako ko veruje u Njega ne pogine, vec da ima Zivot vecni”. Spasitelj je dosao na ovu zemlju radi covecanstva, i Svoju Crkvu je osnovao radi toga, da bi se u njoj spasavale generacije. Cesto spominjem sledeci primer: svestenik je dosao u starije razrede i govori im nesto iz Zakona Bozijeg. Ucenici ga u prvo vreme slusaju u smislu da je sve to potrebno svesteniku i tako. Ali u stvari molitve, Bogosluzenja, citanje Svetog Pisma, vrline, postovi, pokloni, Tajne su potrebni coveku radi toga da bi se na neki nacin priblizio Bogu. Neko moze da pita a zasto da se mi Njemu priblizavamo, jer je lakse ziveti sa svescu da Boga nema.

Tako se cini samo na prvi pogled. Covek moze da prozivi pola zivota ne postujuci crkvene propise, bez posta i molitve, ali ce se pre ili kasnije susresti sa tim da sve u ovom svetu ima svoj izvor, da se sve desava po odredjenom planu i da sve ima premudre posledice. I cak i vise od toga: cineci neke negativne stvari, covek ce obavezno mozda cak u podsvesti doci do toga da negde pored stoji nevidljivi Svedok, Koji sve zna i vidi. Pri cemu On nista ne radi – ne razoblicava, ne poucava, ne ukorava, vec samo posmatra.
Jevandjelje to predstavlja na drugaciji nacin. “Stojim pored vrata srca tvoga i kucam…”, - kaze Hristos. Malo je reci da je Crkva prosto potrebna drustvu vec i samo zbog toga sto samo u njoj covek moze da zadobije unutrasnji mir, bez koga je zivot “nepodnosljivo breme”. I vise od toga – Crkva pomaze coveku da postane snazna licnost. Neobrazovani ateisti-bezboznici su u sovjetsko vreme mogli da kazu da religija sprecava razvoj. Danas vidimo nesto sasvim drugo – pored kormila progresa stoje upravo vernici pravoslavnih hramova. I vise od toga – visevekovno istorijsko iskustvo pokazuje da sto je Crkva naprednija, to je i situacija u drzavi stabilnija. Radi ociglednosti cu reci da su se Crkve punile u periodima svemogucih stihijskih nevolja u zapadnim regionima Ukrajine. Pri cemu, ponekad u tim trenucima veri prilaze cak najotvoreniji bezboznici. I samo to vec u nekom stepenu svedoci o tome da je Pravoslavna Crkva potrebnija drustvu nego obrnuto.

Razgovor je vodio Aleksandar Andruscenko

“Pravoslavlje u Ukrajini”
31 / 01 / 05