P O D S E T N I K

 O PRAVILIMA PONASANJA U CRKVI I MANASTIRU 

POSETA SVETIM MESTIMA

U stara vremena je postojao blagocestivi obicaj obilaska svetih mesta. Putnici su dolazili u Jerusalim kako bi se poklonili njegovim svetinjama, mestima gde se Hristos rodio, ziveo, smrcu postradao i vaskrsao. Oni su nazvani palomnicima, jer su iz Svete Zemlje donosili palme - palmine grancice, ciji su siroki listovi predstavljali cudo na nasim prostorima. Postepeno su palomnicima poceli da nazivaju sve putnike po svetim mestima, cak i one koji nisu napustali maticnu zemlju. Hodocasce je bio poseban podvig. Putovanje s obilascima svetih mesta, povezano sa velikim teskocama i odricanjima, bilo je priprema za dozivljavanje svetog mesta isto onako kao sto se postom pripremamo za praznik, recimo Vaskrs ili Hristovo Rodjenje. Sto je putovanje bilo napornije, to je s vecom radoscu poklonik postizao svoj cilj, to se usrdnije molio i blagodario Bogu za Njegovu milost i blagodat. Jer, hodocasce predstavlja sluzenje, duhovni rad, ociscenje duse. Cilj mu je prisajedinjenje vecnom Carstvu Bozjem, kao jedinom istinskom smislu covekovog postojanja.

Verujuci poklonik ispunjava zavet Crkve: hvali u molitvama dela i podvige Svetih, postuje njihove likove na ikonama, poklanja se sa strahopostovanjem njihovim svetim mostima. I ta cast se u celosti uznosi Bogu, cijom blagodacu su oni i dostigli svetost. A Bogu je ugodno postovanje koje dolazi iz ljudskog srca, od iskrenih osecanja. Hodocasce je i predivna mogucnost spajanja ljudi (cesto iz razlicitih parohija) putem zajednicke molitve, pojanja i razgovora, osvecenih izvorima Bozje blagodati.

Radi toga se preporucuje da na put sa sobom ponesete: 1) ikonu Majke Bozje Odigitrije (Putevoditeljke) ili Ľudotvorca Nikolaja, zastitnika putnika, 2) molitvenik i Psaltir, 3) pesmaricu duhovnih pesama.

Pored toga, ponesite sa sobom i flasice za svetu vodu s isceliteljskih izvora.

Pozeljno je da poklonik ima krstic na sebi. I obavezno pred putovanje treba uzeti (pismeni) blagoslov duhovnika ili parohijskog svestenika.

O CRKVENOM BLAGOCESCU

Pod crkvenom blagocescu se podrazumeva odnos prema ikonama i svetinjama koje se nalaze u hramu, ali i odnos prema samom sebi kao ucesniku crkvenih bogosluzenja i kao hramu Duha Svetoga. Crkveno blagocesce je odnos prema bogosluzenju, prema svim stvarima koje su na ovaj ili onaj nacin povezane sa hriscanskim ucenjem. Crkveno blagocesce je izraz pravila, kanona, tradicije Pravoslavne Crkve. Crkveno blagocesce pocinje odnosom prema crkvi. Ako covek dolazi u crkvu sa strahopostovanjem, bezuslovnim postovanjem svetinje, onda ce takav covek biti primljen od sveg srca. I nezavisno od toga da li taj covek ume da se ponasa u crkvi, on se nece osecati kao stranac. Ali, vazno je znati pravila crkvenog blagocesca.

PRED ULAZOM

Pre svega, prilazeci crkvi, pravoslavni hriscani se osenjuju krsnim znakom i vrse pojasni poklon, okrenuti svetoj kupoli i svetom krstu.

Osenjivanje krsnim znakom treba vrsiti sa strahopostovanjem. Krsteci se, covek na sebi izobrazava simvol Hristovih stradanja za ljudske grehe. I zbog toga to treba raditi sa najvecim strahopostovanjem i najvecom paznjom. Nepazljivo osenjivanje krsnim znakom jeste greh.

Treba znati da su sve pravoslavne crkve, po drevnoj tradiciji, okrenute oltarom prema istoku - ulaz je naspram oltara, na zapadu. Nekada ima i odstupanja, ali su ona uslovljena gradskim planom izgradnje ili drugim okolnostima. Postoje crkve koje su postavljene u pravcu jug-sever, ali su to izuzeci od opstih pravoslavnih pravila.

UNUTAR HRAMA

Ulazeci u portu, jos jednom se osenjujemo krsnim znakom, jer se ovde vec nalaze svete ikone. Nije obavezno celivati svaku ikonu, ali je vazno ponasati se kao na svetom mestu. Usavsi u crkvu, treba prekinuti sve razgovore, pogotovo one koji se ne odnose na hram. Prosavsi portu, ulazimo u crkvu. Napravivsi nekoliko koraka, kako ne bismo ometali one koji ulaze za nama, krecemo prema oltaru, to jest na istok, i vrsimo tri pojasna poklona s krsnim znamenjem. Posle toga se moze prici ka delu gde se prodaju svece, knjige, sitni crkveni predmeti. Moze se izmeniti pozdrav s poznanicima, nesto upitati svestenika. Ali ako ste dosli u crkvu kada je bogosluzenje vec pocelo, onda se ne smete pozdravljati niti razgovarati sve do njegovog zavrsetka. Kupivsi svece, mozete ih upaliti pred ikonama, ali pod uslovom da je moguce slobodno prici svecnjacima koji su postavljeni ispred njih. Ako u crkvi ima mnogo ljudi, onda je bolje dati nekome svece rekavsi pred kojom ikonom zelite da se upale. Po pravilu, svecnjak stoji ispred svake velike ikone. Na analoju, nasred crkve, nalazi se ikona praznika, na kojoj je naslikan praznicni dogadjaj (npr. Hristovo Vaskrsenje), ili svetitelj ciji se spomen vrsi u crkvi tog dana. U prvom redu, po mogucnosti, pridjite toj ikoni, celivajte je i ostavite prilog. Ikona se celiva na sledeci nacin: dva puta se prekrstite uz pojasni poklon, blagocestivo celivajte ikonu, i ponovo, prekrstivsi se, poklonite se svetinji. Kada sluzba pocne, treba da se nalazite na onom mestu gde vam je prijatno da stojite i da se molite. (U nasim crkvama muskarci obicno stoje na desnoj, a zene na levoj strani). Ne treba prelaziti sa jednog na drugo mesto u toku bogosluzenja.

MOLITVA U CRKVI

Dosavsi u crkvu, pomolite se ne zureci se. Neka prodje neko vreme, a kad u dusi nastupi mir, mozete usredsredjeno da izgovorite u sebi one molitvene reci zbog kojih ste dosli. Mozda je u pocetku bolje da upalite svece pred ikonama onih Svetih kojima zelite da se pomolite, ili pred kojima zelite da ostavite prilog. Tada cete osetiti ono neophodno duhovno raspolozenje u kojem cete lako i blagodatno obaviti molitvu. Potrudite se da nikoga ne ometate i da vas niko ne ometa. Ne treba da se borite za mesto pred ikonama - radije ga ustupite nekome. Najveci deo vremena, kada je crkva otvorena, u njoj se vrse odredjena bogosluzenja, i najbolje od svega je uzeti u njima molitveno ucesce. Korisno je dolaziti u crkvu radi bogosluzenja, jer je ono i uredjeno tako da svaka nasa potreba - duhovna ili telesna - nalazi svoje zadovoljenje u pravoslavnom bogosluzenju. Pravoslavno bogosluzenje obuhvata nas zivot u celini: nas zivot u svetu i nas unutrasnji zivot, nasu radost i nasu tugu. Na bogosluzenju ima prostora i za unutrasnju i za zajednicku molitvu. Ako vam to vreme dozvoljava, nikada nemojte odlaziti pre zavrsetka bogosluzenja. Casovi provedeni u crkvi ce vam se uvek vratiti stostrukom koriscu - duhovnom i telesnom. Cak i ako ne razumete bogosluzbeni jezik, ali imate duboku unutrasnju potrebu da se ukljucite u zajednicki tok bogosluzenja, da budete zajedno sa svestenikom i svima koji se mole, ostanite u crkvi, dozivljavajte molitveno raspolozenje koje u njoj zivi. Cak i ako samo stojite cuteci, svojim strahopostovanjem ucestvujete u zajednickoj molitvi. U slucaju da vam se ucini nepoznat sadrzaj molitve ili misli pocinju da vam se rasejavaju, trudite se da se molite Isusovom molitvom: "Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog".

SPOLJASNJI IZGLED

Za blagocestivog hriscanina spoljasnji izgled ima veliki znacaj, buduci da je taj izgled tesno povezan s unutrasnjim stanjem. Blagocestivost pocinje unutra, u dusi. Stremljenje k unutrasnjoj cistoti prirodno dovodi i do spoljasnje urednosti. Smirenost i skromnost se pokazuju skromnoscu odevanja i krotkim ponasanjem. Dusevni mir navodi coveka na tihi razgovor, uzdrzanu gestikulaciju i mimiku, pazljivo birane reci. Ocrkovljen covek tezi da u svemu - i spoljasnjem i unutrasnjem - nadje meru i poredak. U ponasanju hriscanina i njegovom spoljasnjem izgledu nema nista slucajnog, nepotrebnog, suvisnog. Blagocestive vernike odlikuje pazljiv odnos prema svemu: svecama, beleskama, cak i novcu. Glasni razgovori i neumerena gestikulacija nisu dozvoljeni u crkvi. Naravno, nije dozvoljeno ni da u crkvi zvoni mobilni telefon, a tim pre nije dozvoljen telefonski razgovor. Licnost pravoslavnog hriscanina je izgradjivana vekovima, na osnovu cega ga je moguce poznati izdaleka. Taj lik je postao tradicija, cak i nepisano pravilo.

ODECA

Odeca pravoslavnog hriscanina treba da odgovara polu. Zene treba da su odevene u haljine s dugim rukavima ili u bluzi (takodje dugih rukava) i suknji koje prekrivaju noge, kako niko ne bi obracao paznju na njih. Pantalone, kao muska odeca - nisu dozvoljene. Muskarci treba da su u pantalonama (ali ne u sorcu) i kosulji dugih rukava. Xins je dozvoljen, ali da nije poderan i prljav. Uopste, sva odeca treba da je cista i uredna. U praznicni dan ona moze biti i elegantna, (pozeljno je) u bojama koje se slazu sa svestenickim odezdama i ukrasima u crkvi.

CISTOCA

Telesna cistoca je obavezna za sve, narocito za one koji se pricescuju. Kosa muskaraca treba da bude uredno ocesljana i svezana (ako je duga), kako ne bi opadala po svetinji; zena treba da pokriva glavu maramom. Ne preporucuje se upadljiva i prekomerna kozmetika (narocito ne izrazito nakarminisane usne). Ne dozvoljava se dolazak u crkvu namirisan jakim, izazovnim parfemima.

PRILOZI

Prilaze se uglavnom novac. Ali moguce je priloziti i sve ono sto se upotrebljava u crkvenom nacinu zivota. To mogu biti case i prestolno Jevandjelje, svece i vino, materijal i ulje za kandilo. Moguce je priloziti namirnice za svestenicku (ili manastirsku) trpezu. Prilozi mogu biti za crkvu i za svestenike. U poslednjem slucaju oni se predaju licno. Svaki prilog Gospod prima kao zrtvu verujuceg. Prilozi se mogu davati i za pomen bliznjih.

OBRACANJE DUHOVNICIMA

Ako treba da pridjete svesteniku, mozete upitati crkvenjaka da li je taj svestenik koga trazite dosao i gde da ga nadjete. Ako se svestenik nalazi u oltaru, mozete zamoliti crkvenjaka da ga pozove. Ako svestenik ne moze da izadje, ne treba da tugujete zbog toga; kada je svestenik zauzet pripremom za bogosluzenje, ne smete ga ometati.

Kada pridjete svesteniku, poklonite mu se pojasnim poklonom i zamolite ga da vas blagoslovi. Za to napravite krst dlanovima: desni dlan stavite na levi, okrenute nagore, i priklonite glavu. Svestenik ce vas oseniti krsnim znakom. Blagosloveci, svestenik postavlja prste tako da oni predstavljaju grcka slova IC XC, to jest Isus Hristos. Dobivsi blagoslov, celivajte svestenikovu ruku kojom vas je blagoslovio kao nevidljivu ruku Samog Hrista. Posle toga mozete da ga pitate sta zelite. Ako se svestenik zuri, a vi imate preku potrebu da ga to pitate, onda se potrudite da formulisete kratko pitanje, bez suvisnih detalja. Ako zelite da porazgovarate sa svestenikom ili da se ispovedite, onda ga pitajte kada on ima vremena. Pozeljno je da se oko toga dogovorite ranije.

Svesteniku se treba obracati na sledeci nacin: ako ne znate ime svestenika, onda prosto recite - "oce". To je uobicajen nacin obracanja, uctiv, jednostavan i prijatan za cuti.

Ako vam je poznato ime svestenika, onda ga mozete nazvati, npr. "oce Gavrilo" ili "oce Milenko". Slican je nacin obracanja i djakonu, iako njega ne bi trebalo da nazivate "ocem". Neprihvatljivo je trenutno rasprostranjeno obracanje svestenicima sa "sveti oce".

Ctecima, onima koji posluzuju u oltaru i pojcima se treba obracati prosto po imenu. Prezimena se u Crkvi ne upotrebljavaju.

Ako treba da se obratite episkopu, onda njegovom imenu treba dodati "vladiko", npr. "Vladiko Savo". I episkopa se takodje moze zamoliti za blagoslov kao i svestenika. Pri obracanju episkopu u nekoj zvanicnijoj situaciji ili pismom, koriste se sledeci izrazi: "Vase Preosvestenstvo" ili "Preosveceni Vladiko" (za episkope); "Vase Visokopreosvestenstvo" ili "Visokopreosveceni Vladiko" (za arhiepiskope i mitropolite); "Vasa Svetosti" (za njegovu Svetost Patrijarha).

Nikada nemojte misliti da svestenik ne zeli da razgovara s vama i da vi ne treba da mu dosadjujete sa svojim pitanjima, da svesteniku nije stalo do vas. Svestenik u crkvi je vas pastir i njegova je duznost da odgovori na vase duhovne molbe, da vam pomogne. I zato svoja vazna pitanja, koja ne mozete da resite bez svestenika, ne precutkujte zbog lazne skromnosti. Ako je to pitanje na koje moze da odgovori svaki vernik, nemojte onda pitati svestenika. Neka pitanja mozete da postavite i djakonu, a takodje i onima koji sluze u oltaru ili ctecu. Ali pitanja ispovesti, pokajanja, licna pitanja treba postavljati samo svesteniku.

Bez obzira gde se sretnete sa svestenosluziteljem, uvek treba da mu ukazete duzno postovanje. Za to je dovoljno pokloniti mu se, kako biste izrazili postovanje svestenickom cinu i Prvosvesteniku, to jest Gospodu Hristu. Nije obavezno na ulici traziti blagoslov od svestenika. Ali ako to zelite, onda mozete da uradite.

STA TREBA ZNATI O PONASANJU U MANASTIRU

Poznato je da pravoslavni narod voli manastire. U mnogima od njih su, sem njegovih zitelja, jos i radnici, i poklonici koji dolaze da bi se ukrepili u veri te pomogli u obnovi i uredjenju - u slavu Bozju.

U manastiru je stroza disciplina nego u parohiji. Iako se greske novopridoslih obicno oprastaju i pokrivaju ljubavlju, pozeljno je odlaziti u manastire znajuci osnovna manastirska pravila.

DUHOVNO-ADMINISTRATIVNO USTROJSTVO MANASTIRA

Manastirom upravlja arhimandrit ili vladajuci arhijerej, ako je manastir stavropigijalni.

Medjutim, manastirom neposredno upravlja namesnik (to moze biti arhimandrit, iguman, jeromonah). On se nekada zvao strojitelj, ili iguman. Zenskim manastirom upravlja igumanija.

Zbog neophodnosti urednog vodjenja manastirskog zivota (a monastvo je duhovni put proveren i odredjen vekovnom praksom), svako u manastiru ima odredjeno poslusanje.

Prvi pomocnik i zamenik namesnika je - nadzornik (rus. blagocinij). On je odgovoran za bogosluzenja i ispunjenje ustavnih zahteva. On je obicno zaduzen za razmestaj poklonika koji dolaze u manastir.

Vazno mesto u manastiru pripada duhovniku, koji duhovno rukovodi bratijom. Pritom to ne mora obavezno da bude starac (kako u smislu starosti, tako i u smislu duhovnih darova).

Od iskusne bratije se biraju: blagajnik (odgovoran za cuvanje i raspodelu priloga po blagoslovu namesnika), riznicar (odgovoran za lepotu crkve, za odezde, zivotne potrepstine, cuvanje bogosluzbenih knjiga), ekonom (odgovoran za domacinski zivot manastira, rukovodi poslusanjima radnika koji su dosli u manastir), kelarit, tj. podrumar, magacinar (odgovoran za cuvanje i pripremu proizvoda), gostoprimac (odgovoran za razmestaj i zivot manastirskih gostiju) i drugi.

U zenskim manastirima ta poslusanja nose ziteljke manastira, uz izuzetak duhovnika, koji je obicno iskusan i stariji monah.

OBRACANJE MONASIMA

Za pravilno obracanje ziteljima (ziteljkama) manastira, neophodno je znati da u njima postoje iskusenici (iskusenice), rasoforni monasi (monahinje), monasi (monahinje) u mantijama, shimonasi (shimonahinje). U muskom manastiru deo monaha ima svesteniski cin (sluze kao djakoni, svestenici). Obracanje u manastirima se cini na sledeci nacin.

U muskom manastiru: Namesniku se moze obratiti navodeci njegovu duznost ("oce namesnice, blagoslovite") ili ime ("oce Gavrilo, blagoslovite"), a moze i prosto "oce" (redje se upotrebljava). U zvanicnoj situaciji: "Vasa Visokoprepodobnosti" (ako je nastojatelj - arhimandrit ili iguman) ili "Vasa Prepodobnosti" (ako je jeromonah).

Duhovniku se obracamo upotrebom imena ("otac Jovan") ili bez njega ("otac"). Ako ekonom, riznicar, magacinar, blagajnik imaju svestenicki cin, njima se mozemo obratiti sa "oce" i zamoliti za blagoslov. Ako oni nisu rukopolozeni, a imaju postrig, onda se kaze: "otac ekonom", "otac blagajnik".

Jeromonahu, igumanu, arhimandritu se moze reci: "otac (ime)" ili samo "otac".

Monahu koji ima postrig se obraca sa "otac", a iskuseniku sa "brat" (ako je iskusenik stariji, onda "otac"). Pri obracanju shimnicima, ako se upotrebljava cin, dodaje se prefiks "shi", npr. "Molim Vas za molitvu, oce shiarhimandrite".

U zenskom manastiru: Igumanija, za razliku od monahinja, nosi zlatni krst na grudima i ima pravo da blagoslovi. Zbog toga se od nje trazi blagoslov, obracajuci se sa "mati igumanija", ili upotrebom imena - "mati Varvara", "mati Anastasija" ili prosto "mati". (U zenskom manastiru se rec "mati" odnosi samo na igumaniju. I zato, ako se kaze: "Tako smatra mati", misli se na igumaniju.)

Pri obracanju monahinjama se kaze: "mati Mihajla", "mati Serafima", ali u konkretnoj situaciji se moze reci samo "mati". Iskusenicama se obraca sa "sestra" (u slucaju da je starija, onda se kaze "mati").

Nema duhovne osnove praksa u nekim parohijama gde vernice koje rade u kuhinji, krojacnici itd. nazivaju "mati". U svetu je majkom moguce nazvati samo zenu svestenosluzitelja.

O MANASTIRSKIM PRAVILIMA

Manastir je poseban svet i potrebno je vreme da bi se usvojila pravila monaskog opstezica.

Posto se nas clanak odnosi na mirjane, ukazacemo samo na ono najneophodnije, sto mora da se postuje u manastiru prilikom hodocasca. Dolazeci u manastir kao poklonik ili radnik, zapamtite da se u manastiru za sve trazi blagoslov i to strogo postujte. Ne smete izlaziti iz manastira bez blagoslova. Vode se samo duhovni razgovori, ne pominjuci pritom zivot u svetu, ne poucavajte jedni druge, nego znajte samo za dve reci - "oprostite" i "blagoslovite". Bez roptanja treba prihvatiti hranu, odecu, uslove za spavanje. Ne treba odlaziti u tudje kelije, osim u slucaju kada vas posalje nastojatelj. Pri ulasku u keliju govoriti naglas molitvu: "Molitvama Svetih Otaca nasih, Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj nas" (u zenskom manastiru: "Molitvama Svetih Majki nasih..."). Ne ulaziti u keliju dok ne cujete iza vrata: "Amin". Izbegavati slobodno obracanje, smeh, sale. Pri radu na poslusanju pomagati slabijeg s kojim se radi, s ljubavlju pokrivajuci njegove pogreske. Pri medjusobnom susretu pozdravljati jedan drugog poklonima i recima: "Spasavaj se, brate (sestro)"; a drugi odgovara: "Spasi, Gospode!" Za razliku od sveta - nema rukovanja. Za stolom u trpezariji sedite postujuci poredak staresinstva. Na molitvu, koju izgovara onaj koji sluzi hranu, odgovara se sa "Amin", za stolom se cuti i prati citanje. Ne kasniti na bogosluzenja, osim u slucaju izvrsavanja poslusanja. Uvrede, pri zajednickim poslusanjima, podnositi smireno, sticuci iskustvo u duhovnom zivotu i ljubavi prema bratiji.

prevod s ruskog: R. M.