ZALJUBLJENOST

Vrsta privrzenosti, koja se u umetnickoj literaturi i u sustini obicno naziva "ljubavlju" je – zaljubljenost. Recimo, pre svega, u okviru nase teme nesto o pozudi; ona moze da predje u zaljubljenost, a i ne mora. Razlikovacemo pozudu i zaljubljenost ne zbog shvatanja moralnosti, vec radi preciznosti. Snazne i odgovorne zajednice muskarca i zene u kojima nema nikakve zaljubljenosti, i cak je nikada nije ni bilo su potpuno dozvoljene. Naravno, takva zajednica tesko da ce biti odgovorna i jaka ukoliko nije zasnovana na drugim vrstama ljubavi: privrzenosti, milosrdju ili drugarstvu. Ali sada je rec o necem drugom. U nase vreme mnogi smatraju da je zaljubljenost – plod ili maska pozude. U stvari covek mnogo cesce u pocetku dozivljava sasvim drugo, skoro duhovno osecanje. Zaljubljenom je potrebna odredjena licnost, a ne naslada koju od nje moze da dobije. Zaljubljenost cudotvorno preobrazava potrebu u poklonjenje. Zaljubljeni tezi nekom, u zemaljskom zivotu nezamislivom potpunom sjedinjenju sa predmetom svoje ljubavi. Osecaj toga brise granicu izmedju "ja" i "ti", izmedju "uzimati" i "davati".

Sto se tice pozude kao takve, treba reci da savremeni ljudi u odnosu na nju upadaju u dve krajnosti: ili joj pridaju previse veliki znacaj, ili je licemerno precutkuju. Naravno, telesno sjedinjenje muskarca i zene kao oblik zemaljske zajednice izmedju Boga i coveka, kao prirodna tajna, u potpunosti zasluzuje ozbiljno razmatranje jer ono u svetu nalaze najozbiljnije obaveze. Ali mnoge stvari, koje su ozbiljne po svojoj sustini mogu da postanu neki cudan idol, ako se prema njima odnosimo pomalo ironicno. Ako ne obozujemo strast, onda mnogo lakse podnosimo njeno nestajanje, jer je ona po svojoj prirodi izuzetno promenljiva.

Da bi se pravilno odnosili prema pozudi treba se pravilno odnositi prema telu. Kod ljudi se mogu sresti tri osnovne tacke pogleda na njega: asketi – mnogobosci i hriscani monofiziti vide u njemu nesto nepotrebno i ponizavajuce, tamnicu za dusu, hranu za crve, dok mu se pobornici materijalistickih pogleda poklanjaju; istinski hriscanin prema recima svetog Franciska Asizskog (1181 ili 1182-1226) vidi u njemu "slabog brata" – korisnu, lenju, trpeljivu, smesnu tvar, koja nas moze i umiliti i rasrditi. Naravno, biva trenutaka kada je telo ispunjeno poezijom, ali je u njemu mnogo vise smesnog i nepoeticnog. Ako ovo budemo imali na umu, izbecicemo teska stradanja koja su povezana sa razocarenjem.

Cesto se smatra da je opasnost braka – u nepotrebnoj telesnoj (to jest u povladjivanju pozudi) ili dusevnoj nasladi (u zaljubljenosti). U stvari opasnost je drukcija – u sluzenju mamonu. Ozenjenom muskarcu ili udatoj zeni je teze traziti samo Carstvo Bozije i pravdu njegovu (Mt.6, 33). Tu opasnost je moguce izbeci, ukoliko oboje, i muskarac i zena, imaju jedan te isti hiriscanski sistem vrednosti; medjutim to biva mnogo redje nego sto bismo mi to zeleli. Ako se muz i zena ne trude da zive po toj istini, onda je brak izuzetno tezak, to je onda krst, ali se desava da i takav brak donosi plodove. Naravno, ne treba, znajuci od ranije razlicita misljenja, primoravati sebe i drugog na svakodnevno mucenistvo; ali ako se to i desilo u braku koji vec postoji ne treba zaboraviti da se neverujuci muz osvecuje verujucom zenom, i neverujuca zena – verujucim muzem.

Hriscanski mislioci su pisali o tome da je Brak Hrista sa Crkvom – krsni, mucenicki brak. Iskreno govoreci, samo telesno sjedinjenje i ne moze da bude lako. To je neprestana briga, neprekidno oprastanje (oprastanje, ali ne i popustljivost!), snishodljivost prema slabostima drugog i zahtevnost prema sebi. Sve je to moguce i cak i neizbezno u hriscanskom braku, a besplodno i pagubno je potcinjavati se radi muza ili zene zakonu "ovoga sveta".

Osecanje zaljubljenosti je veoma snazno, cak snaznije od straha pred nesrecom i cak i pred smrcu. Zaljubljenost "ne trazi svoje", "pobedjuje strah", izlazi van okvira samoljublja. Ono lici na rajski glas. Ali ono u svom cistom obliku moze postati veoma tesko zlo. Obicno se smatra da na greh lakse navodi bezduhovno, nisko osecanje. Ali nije bas sasvim tako.

U nase vreme se zaljubljenost lako obozuje, ali njena bozanstvenost nije po slicnosti, vec po bliskosti. Ako mi radi nje zrtvujemo ljubav prema Bogu, milosrdje prema bliznjemu, onda nas ona ne moze privesti u Carstvo Nebesko. Njeno potpuno samoodricanje je – samo model, priprema za tu ljubav kojom mi treba da ljubimo i Boga, i bliznjega, ona nas samo priblizava Onome Koji je sama Ljubav. Kao da nam Hristos govori njenim ustima: "Evo s kojom radoscu, i kako pozrtvovano ti treba da Me ljubis, i svakog malog od Moje brace, a ne samo tog coveka".

Ali, ako se zaljubljeni toj ljubavi poklanja bezuslovno, onda ce se ona od Bozanskog podobija pretvoriti u demonsko. Njena opasnost je u tome sto ona zahteva bezuslovno potcinjenje i poklonjenje. Ona kao Angeli ne cuje zov samoce, kao demoni ne cuje ni Boga, ni bliznjega. Od svih vrsta ljubavi, ona najvise lici na Ljubav Boziju i zato najlakse postaje idol. Podvlacimo: sama zaljubljenost, a ne voljeni covek postaje idol, i lazni bog. U braku je prosto nemoguce oboziti muza ili zenu – tome smeta privrzenost i domaca jednostavnost. Ali i van braka je malo verovatno obozenje zaljubljenih; zaljubljeni se poklanjaju samoj zaljubljenosti, i ona lako preuzima Bozanska punomocja.

Kada covek kaze: "Ja sam to uradio iz ljubavi", on se ne stidi, vec gordi. Zaljubljenost ima svoj zakon i oni koji mu se potcinjavaju prevazilaze okvire dobra i zla. "Ljubav" opravdava njihove postupke – ne samo grehe protiv celomudrenosti i supruznicke vernosti, vec i (sto je posebno strasno) nepravdu, bezdusnost. Ljudi cesto zbog zaljubljenosti vredjaju roditelje, ostavljaju decu, razaraju porodice, ne saosecaju sa bliznjima i primoravaju ih na stradanja.

Medjutim, idol kao i svaki lazni bog ih obmanjuje. Zaljubljenost je najnepostojaniji vid ljubavi. Covek to ne moze da shvati dok je zaljubljen. Od njega ne treba traziti obecanja – jer on samo i misli kako da ih da, i to "zauvek" – tesko, a da nije prva rec ljubavnih objasnjenja. Cak i onaj ko se neprestano zaljubljuje svaki put iskreno misli da je upravo trenutno osecanje vecno. To je lako razumeti. Zaljubljenost nas veoma brzo i snazno menja. Ona trenutno nadvladava nasu samostalnost, povecava pohotu, i stavlja svoje vrednosti iznad svih zemaljskih radosti, i mi bez ikavog napora ispunjavamo zapovest o ljubavi prema bliznjemu, ali samo prema jednom coveku. Ali to stanje se nikada ne moze odrzati samom zaljubljenoscu.

Onaj, ko polaze nadu samo na zaljubljenost se neizbezno razocarava i pocinje da krivi drugog ili samu ljubav. Ali u stvari, on moze da krivi samo sebe zbog toga sto se uzdao u obicno, veoma prolazno osecanje. Zaljubljenost coveku daje obecanja, a on sam treba da ih ispuni. Ljudi koji teze istinskoj, odgovornoj zajednici, znaju da ta skromna stvar zahteva smirenje, milosrdje i Boziju blagodat, to jest zivot u Hristu. Ako svega toga nema, zaljubljenost nestaje i njen kraj je strasan. Istinski zaljubljeni ljudi muce jedno drugo – uzimaju, ne dajuci, dosadjuju, bore se za vlast jedno nad drugim, za sopstvenu slobodu, nipodastavajuci milosrdje, nasladjujuci se osvetom i ponizavanjem onoga, koga su jos juce strasno uzdizali. Njihov zivot se moze uporediti sa adom, dok su oni u vreme zaljubljenosti bili na nebu

Na taj nacin svaki prirodni vid ljubavi nestaje, i strasno se izopacuje ukoliko postane idol. Nije dovoljna samo prirodna ljubav; ona je zivotna i dobra samo onda kada je upotpunjena sa hriscanskim vrlinama i blagodacu Bozijom.

Kada toga nema, onda prirodna ljubav predstavlja smetnju za ljubav prema Bogu. U nase vreme je o tome teze govoriti nego ranije, jer se prirodna ljubav danas najvise odrazava u ljubavi prema sebi i zato je opasno zahtevati od coveka da odbaci zaljubljenost i privrzenost; mozda on jos nije dorastao do njih. Veoma je lako ne ljubiti bliznje i misliti da je to zbog ljubavi prema Bogu. Nekome je sasvim lako mrzeti zenu ili majku. Pre nego sto pocnemo da govorimo o nadmetanju prirodne ljubavi sa ljubavlju prema Bogu, razmotrimo tu opasnost.

Verujuci ljudi, a posebno novoobraceni, cesto smatraju da se srcem ne sme vezivati nizasta drugo sem za Boga jer je ljubav prema ljudima obremenjena stradanjima. Takav pogled je savrseno netacan. Gospod nimalo ne podstice teznju za zivotom u kojem nema stradanja. Ta teznja nije tipicna za hriscanstvo, vec za drevne stoike. Hristos je narocito voleo Svog ucenika Jovana. On je plakao nad umrlim Lazarem. U sustini, visoka, "duhovna" zagarantovanost izbegavanja stradanja je – prosto mit. Ako zelis da ogradis svoje srce, nemoj ga predavati ni coveku, ni zivotinji, ali ce ono tada biti mnogo pre ne u vlasti Boga, vec pocinjeno sitnim grehovnim prohtevima i demonu samoljublja.

Istina, ni najbezakonitija, ni najpomamnija ljubav nije toliko protivna Bogu kao okorelost. " Znao sam da si Ti tvrd covjek " (Mt. 25, 24). Bogu se ne priblizavamo izbegavajuci stradanja, vec prihvatajuci ih Njega radi.

Naravno, svaka prirodna ljubav moze da postane neumerena, ali to znaci i "neoprezna" ili "previse velika". Prirodna ljubav je neumerena tada kada se opredeljujemo za nju a ne za Boga ukoliko dodje do takvog izbora. Nju treba odbaciti kada nam smeta da idemo za Gospodom. Setimo se Hristovih reci o mrznji prema bliznjima (Lk. 14, 26). Razume se da se tu ne radi o mrznji u obicnom smislu reci – ne o zlobi, ili dosadi, niti o zeljenju zla. Hristos uci da ce covek koji sluzi dva gospodara jednoga omrznuti a drugoga zavoleti. Nije stvar u osecanjima, niti u odbacivanju i ushicenju – takav covek ce sluziti jednom, a ne drugom gospodaru, saglasujuci se sa njim. Nasa "mrznja" prema bliznjima treba da se zavrsi na tome da se ne slazemo s njima i da ih ne slusamo onda kada oni od nas zahtevaju izmenu nasih obecanja Hristu. Oni to mogu smatrati mrznjom, ali to nimalo ne protivureci zapovesti " postuj oca svojega i majku svoju " (Ish. 20, 12), i uopste ljubavi prema bliznjima.

Da li je to tesko ili lako? Ljudima koji su navikli da dominiraju je previse lako, a milostivim i onima koji ljube je veoma tesko. Stvar treba postaviti tako da bliznji unapred znaju koje vrednosti mi ne mozemo da zrtvujemo radi ljubavi prema njima. Tada ce i sam izbor i porodicni konflikt biti mnogo laksi. Medjutim, za hriscanina je on uvek moguc i to treba imati na umu. U sustini, ako zaljubljena ili njen prijatelj to ne shvataju onda je bolje izbeci takav brak i takvo druzenje. Roditelje i decu ne biramo, pa je zbog toga veoma rasprostranjen konflikt po pitanju vrednosti.