LJUBAV-PRIVRZENOST

Pocecemo sa najobicnijom vrstom ljubavi - ljubavi-privrzenosti. Najprostiji primer za takvu vrstu ljubavi je – ljubav prema deci. Odmah se uocava kako su ovde slivene ljubav-potreba i ljubav-dar. Ako majka ne rodi, ona umire; ako ne nahrani svoje dete na vreme, ona sama ce se razboleti. Roditeljska ljubav je – potreba, ali ona ima potrebu da se daje.

Medjutim, privrzenost daleko prevazilazi porodicne okvire. Ona ne zna za razliku izmedju polova, uzrast, socijalnu pripadnost, a cak postoji i njen biloski oblik (spomenimo nasu ljubav prema zivotinjama). Privrzenost biva skoro neprimetna, ali ona obavija, i prozima nas zivot. Ona prozima i druge oblike ljubavi. Recimo, zaljubljenost moze da postoji bez nje veoma kratko, a ako i postoji – onda pronalazi ljudsku meru, priblizivsi se ljubavi angelskoj (ljubav Dantea prema Beatrici, puskinovski "vitez siromasni"), ali jos cesce – ljubavi demonskoj (setimo se kako je brzo i pogubno izopacen kult "prelepe dame" na sredjovekovnom Zapadu).

Privrzenost je na primer veoma znacajna jer nas izvodi iz oblasti svojevoljnog izbora. Ako imam drugove onda to jos nista ne govori o mojim dobrim osobinama: ja sam izabrao te ljude, kao sto sam izabrao i knjige koje se nalaze kod mene u sobi. Privrzenost nas najpre uci primecivanju, a zatim trpljenju, a zatim i postovanju onih koji su se po Bozijoj Volji nasli pored nas.

Ali ovde dolazimo do opasne crte. Privrzenost obraca nas pogled prema neprimetnim karakteristikama, otkrivajuci nam lik Boziji u drugima, kao sto ga otkriva i smirenje svetosti. Mozda to i jeste sama ljubav? Mozda domaca toplina i jeste hriscanski zivot?

Takvo misljenje bi pre svega protivurecilo Spasiteljevim recima: "Ako ko dodje k Meni a ne mrzi na svojega oca, i na mater, i na zenu, i na djecu, i na bracu, i na sestre i na samu dusu svoju, ne moze biti Moj ucenik " (Lk.14, 26), " ili neprijatelji coveku postace domasnji njegovi" (Mt. 10, 36).

Na svetu ima malo srecnih porodica. Uzrok tome je ponekad – mrznja i zloba, ali je veoma cesto stvar upravo u snaznoj ljubavi. Osobine privrzenosti, kao osobine svih zemaljskih vrednosti su dvojaka; one mogu izroditi i dobro, i zlo. Ako im se prepusti na volju, i ukoliko se duhovno ne preobraze, one ce se izopaciti i na kraju unistiti nas zivot.

Moze se biti privrzen prema svakome, i zato svako moze da ocekuje privrzenost. Ako se to ne desava, onda se u coveku koji nije slomio svoju samostalnost radja zlobna dosada, neobicno teska, i prakticno neizleciva (setimo se neutoljivih jadikovki oceva-tirana, koje odrasla deca u starosti jedva ili nikako ne trpe). Ti, koji kao da imaju obavezu da osecaju privrzenost, narocito izrazeno mrze bliznje, koji od njih ocekuju ljubav. Kada neprijatan covek neprekidno ukorava bliznje, vice na njih, preti, vredja, onda oni gube dusevnu ravnotezu ali nista ne mogu da urade. Ako se u njima i javi zalost prema njemu, on ce je unistiti nezasitoscu i zalbama. Takvi su plodovi kada se privrzenost (kada postoji) daje na dar.

Stvar nije bolja ni sa neusiljenoscu, koju ona radja. Cesto mozemo videti da su roditelji grubi sa vlastitom odraslom decom ili kako su deca tvrdoglava u odnosu na roditelje. U savremenom sveti postoji uverenje, da je uctivost potrebna samo u ophodjenju sa nepoznatim osobama, a kuci, sa svojima su dozvoljeni i nepostovanje druge licnosti, despotizam, i tvrdoglavost. U stvari nema nikakavih izuzetaka za uctivost jer su ona i druge vrline zasnovane na pricipu: "ne pretpostavljaj sebe drugima". Sto je situacija zvanicnija, tim se strozije ispunjava taj princip. Sa ljudima se moze postupati uobicajenim znacima paznje, koje drustvo formira u toku mnogih vekova. Kuci se zahteva istinska uctivost. Ako nje nema, porodicu ce izmuciti, pa i razoriti njen najsebicniji clan. To kako se covek ponasa kod kuce pokazuje da li je zaista uctiv ili samo ume da se pretvara. Kada mi zaista smatramo interese drugih vaznijim nego svoje sopstvene, mi se zaista ponasamo neusiljeno; mozemo da se zadirkujemo, salimo, igramo ako imamo na umu beskonacnu vrednost i bezuslovno dostojanstvo drugoga. Sto je iskrenija i veca privrzenost, to se ona vise i oseca, kada njene reci ne nanose bol. "Domaci grubijan" daje sebi slobodu da tesi svoje samoljublje ili prosto glupost. Ako njegovi bliznji to ne izdrze on ce se zatvoriti u zlu dosadu, mrmljajuci za sebe: "Ah, eto sta mu je trebala uctivost! A ja sam mislio da smo mi svoji", i pocece da se ponasa sa uvredljivom, preteranom uctivoscu. U kuci, formalni "svetski maniri" svedoce o neuctivosti. Domaca uctivost je sasvim drugacija.

Dosadi, koju radja borba samoljublja u porodici, se cesto dodaje i revnost. Deca ili roditelji stradaju od nje nista manje nego zaljubljeni. Narocito je mucna revnost domacih ne prema coveku, nego prema nekim nepoznatim vrednostima: pogledajte samo neverujucu porodicu u kojoj se neko obratio i prisao Crkvi, ili cak prosto na porodicu grabljivaca, u kojoj je neko odlucio da zivi skromno i po savesti. Konflikt je tako tezak, da se i bez svoje volje setis Spasiteljevih reci o "domacima".

Do sada smo govorili o izopacenostima te vrste privrzenosti koja se moze nazvati "privrzenost-potreba". U "privrzenosti-daru" takodje postoje teske izopacenosti. Najocigledniji i najobicniji primer za sve je – strasna majcinska ljubav, koja je svojstvena onoj vrsti zena koje savremena psihologija naziva "previse briznim". Treba li opisivati kako je ta ljubav despotska, nametljiva, netrpeljiva i po dete pogubna? Istinska majcinska ljubav se daje samo zato da dete postane samostalna licnost, kome vise nije potrebno starateljstvo. Cilj dobre majke je da na kraju krajeva postane nepotrebna. "Ja mu (njima) vise nisam potrebna" – to je osecanje najbolja nagrada za nju, priznanje potpunog uspeha njenog vaspitanja. "Previse brizna" majka strasno zeli detetu samo svoje izabrano dobro, kao Veliki Inkvizitor u romanu F.M.Dostojevskog. "Posle ces mi reci hvala, ako uradis po mome", - uvereno govori takva majka. Njena savest je pritom cista, jer ona zaista "ne stedi sebe" – ne spava, ustaje itd.; na osnovu toga ona zakljucuje "da u njoj nema egoizma, tada kada je u stvari ispunjena najgorim duhovnim egoizmom, kojem je svojstvena potpuna ubedjenost u svoju ispravnost i odnos prema coveku kao prema stvari, a ne kao prema licnosti.

Naravno to se ne odnosi samo na majke. Ta opasnost je veoma velika i za ucitelje, vaspitace, i sto je veoma vazno I za duhovnike, i uopste za sve ko po svojoj zemaljskoj ulozi moze da odlucuje nesto za druge.

Veoma je teska privrzenost ljudi-despota, koju oni ispoljavaju prema zivotinjama. U ovom slucaju se pogreska cini sasvim nevinom, jer zivotinje nisu licnost. U stvari, tamo gde nestaje licni odnos prema onome koga ljubimo, ljubav se pretvara u toliko mracno i tesko osecanje, kao i mrznja. Iskreno govoreci, despotska ljubav je tako snazno povezana sa dosadom i nepostovanjem, da ju je tesko, a i nemoguce odvojiti od mrznje i dominacije. U svakom od nas su skrivena semena zlobe. Ako privrzenost sama po sebi zavlada nasom dusom, onda ce ta semena iznici i ljubav koju smo skloni da izjednacujemo prema Bogu ce postati slicna demonu-kusacu.