POKLONJENJE MOŠTIMA SV. ZOSIMA SINAITA I CUDOTVORNOJ IKONI MAJKE BOŽJE KURSKE U MANASTIRU TUMAN

Na dan sv. mučenika Jakova Persijanca 10.decembra/ 27.novembra2003.godine, arhimandrit o. Gavrilo zajedno sa jerodjakonom Vasilijem, gospođom Tankosavom Damjanović i supružnicima Ljubomirom i Jadrankom Dimitrijević posetio je Manastir Tuman koji se nalazi se na severnom Kučaju, na putu Golubac - Turija, desetak kilometara od Golupca a posvećen je Svetom Arhanđelu Mihailu.

Po predanju podogao ga je Miloš Obilić u prvoj polovini 14. veka. U Kočinoj krajini i u Prvom srpskom ustanku manastir je imao važnu ulogu pa je po njihovoj propasti bio od strane Turaka popaljen i razoren. Obnovljen je tek u doba kneza Miloša Obrenovića. Sadašnja crkva, zidana na temeljima starog manastira, potiče iz 1924. godine.

Po arhitekturi i dekoracijama predstavlja vernu kopiju crkava moravske škole. Godine 1993. je unutrašnjost potpuno živopisana i obnovljena, te je zasijao punim sjajem. Stil živopisanja podseća na onaj u oplenačkoj crkvi.

Tuman je 1966. godine postao ženski opštežiteljni manastir. Pored manastira se na Preobraženje Gospodnje održava sabor.

Po prvom predanju, ime manastira dolazi otuda što ga je Miloš Obilić gradio kao svoju zadužbinu nepsredno pred boj na Kosovu, između 1380. i 1389. godine. Građevina je bila stigla skoro do prozora kada je car Murat stigao iz Male Azije i zapretio srpskoj državi. Knez Lazar je tada na Kosovo pozvao i Miloša i poručio mu: "Tu mani (ostavljaj zidanje) pa hajde k meni, jer Turci prekriliše Kosovo Polje, pak hoćedu na nas da udare!" Posle je narod po ovim rečima manastir nazvao Tuman (ili Tumane).

Po drugoj verziji Miloš je u lovu strelom slučajno smrtno ranio

isposnika, Zosima Sinajita (*), koji je živeo u pećini, u blizini mesta gde se danas nalazi manastir.

Miloš ga je na leđima poneo svome dvoru, ali je svetitelj osetio da mu se primiče kraj i zatražio od vlastelina da ga spusti na zemlju: "Neka ti je oprošteno, zlo mi ne učini namerno. Tu me mani, tu me mani" (Tu me ostavi da umrem), ponavljao je neprekidno. Milos posluša, i starac tu izdahne.

(*) Najezda Turaka iz Male Azije i njihova osvajanja na jugu Balkana doveli su do pojave u našim krajevima kaluđera isposnika, takozvanih sinajita. Povlačeći se pred Turcima oni su prethodno napustili Sinaj i Svetu Goru Atosku i formirali jaku monašku oazu u Paroriji. Krajem 14. veka, po padu Jedrena (1368.) i posle bitke na reci Marici (1371.), odnosno posle osvajanja grčkih i bugarskih teritorija od strane Turaka, raspao se i ovaj duhovni centar a veći deo monaha je prešao u tada još slobodnu srpsku državu. Nastanili su se po teško pristupačnim pećinama i pretvorili ih u svoje isposnice u kojima su živeli kao pustinjaci, držeći se strogih pravila i provodeći život u ćutanju i duhovnom radu. Postali su poznati kao sinajiti. Glas o njima brzo se širio, svojim isposničkim i molitvenim životom su privukli mnoštvo vernika, pa se slobodno može reći da su umnogome učvrstili Pravoslavlje u svim krajevima u koje su došli. Iako ih je bilo na stotine, predanje je sačuvano samo o nekima od njih, tačnije samo o sedmorici. Osim Zosima, to su: Grigorije Gornjački, Martirije (manastir Rukumija), Danilo, Sisoje (manastir Sisojevac), Romilo (manastir Ravanica) i Roman Đuniski.

Kasnije je Miloš na Zosimovom grobu u znak kajanja počeo da zida manastir koji nije uspeo da završi zbog kosovskog boja. Dalja Miloševa tragična sudbina, po narodnom verovanju, posledica je upravo ubistva Zosimovog, to jest prolivanja svetiteljske krvi: nakon što su ga Turci živog isekli sabljama i izboli kopljima, isčezlo je ili nestalo u ognju i sve ostalo što mu je pripadalo u ovom kraju, tako da mu sada skoro nema ni traga. Istina Miloš je, zahvaljujući svojoj junačkoj smrti u boju na Kosovu i svojoj bliskosti i povezanosti sa knezom Lazarom u životu i smrti, dobio u narodnom predanju i svetiteljski oreol, ali tek u 18. veku. Tek je u prerađenoj Lazarevoj biografiji taj mali feudalac uključen u Lazarev kult, a sa korišćenjem simbola svetitelja prilikom predstavljanja njegovog lika počelo se najpre u Hilandaru, u 18. veku a potom nastavilo u 19. veku, u okolini Niša i Skoplja. Ali kult Miloša Obilića kao svetitelja, nije uhvatio dubljeg korena u shvatanju i osećanju našeg naroda, pa čak ni u njegovom rodnom Stigu. S druge strane, kult Zosima Sinajita je ostao živ i poštovan. Njegov grob, isposnica i manastir su kroz vekove ostali narodna svetinja. Tako je narod svojim kantarom odredio zasluge i mesto ovim istorijskim likovima.

Za manastir je vezana i jedna krajnje neobična priča - teško da je od strane nekog drugog Srbina zabeležen ovakav "entuzijazam" sa kakvim se možete upoznati dole...

Negde oko 1910. godine u Golupcu je predsednik opštine bio izvesni D.R., bogat i osion čovek. U Golupcu je imao mehanu a prkosio je, kažu, i Bogu i svojoj patrijarhalnoj sredini. Nije bio redak sliučaj da na Veliki Petak, kad narod posti, iznese pred mehanu pečenog brava i prosto navaljuje na prolaznike da uđu unutra, jedu meso i piju vino. Konačno se zaverio sa jednim kapetanom da - minira i sruši manastir Tuman, i to baš na praznik Cveti, kad je unutra najviše naroda. Manastir su minirali sa oltarske strane. Mina je pukla, a od njene detonacije zidovi ipak nisu pali nego su samo ispucali i potresli se. Narod se u paničnom strahu razbežao i služba je prekinuta. Ubrzo potom crkva je po nalogu okružnih vlasti iz Požarevca srušena do temelja a 1924. je završena nova crkva, koja stoji i danas.

Motivi ovakvog postupka možda su u tome što je manastir ponekad davao utočište i hranu hajducima, ali je verovatnije u pitanju to što je manastir na domaku Golupca imao svoju gostoprimnicu pa je tako predstavljao konkurenciju predsedniku opštine. U svakom slučaju, predsednik je uspeo da život u manastiru zatre tokom sledećih petnaest godina. Ali ni njegov život nije bio naročito srećan posle toga: izgubio je nogu, propio se, rasturio imovinu i umro u krajnjoj bedi. Njegov sin je ubio svoju ženu i osuđen je na 20 godina robije, a unuk je bio mentalno zaostao.

(Prema brošuri "Manastir Tuman", protojereja Dušana D. Mitoševića)