POVRATAK SRBA NIJE CRKVENO PITANJE
Oko licnosti i dela mitropolita Jovana (Pavlovica) godinama u se vrtele kontroverze, prvo zbog njegovog odlaska iz Zagreba 1991., a posle zbog njegove povezanosti sa tadasnjim predsednikom Srbije Slobodanom Milosevicem. U razgovoru mitropolit Jovan odbacuje takve tvrdnje, nazivajuci ih tendecioznim: "Kod Milosevica sam isao kao predsedavajuci Svetog arhijerejskog Sinoda da resavam crkvene poslove j nikad nisam isao sam. Bio sam ili sa clanovima Sinoda ili sa sekretarom.
Razgovor pocnjemo prisecajuci se na prve ratne dane i njegov odlazak iz Zagreba: "Zadnji put sluzio sam u Zagrebu 15. septembra 1991., a posle posne sam otputovao u Sloveniju da sluzim u Kranju. Sutradan sam trebao da putujem za Beograd, medjutim vec je bio obustavljen avionski i autobuski saobracaj. Prota Boskovic me je odvezao do Podravske Slatine kod majke. Ostavio sam joj nesto para, posto je ostala samo sa snahom (brat je vec bio u izbeglistvu u Zrenjaninu). Malo smo porazgovarali, u blizini se cula pucnjava, i majka koja je imala slicna iskustva iz Drugog svetskog rata nam je rekla: "Deco, idite vi svojim putem. Ovo nije dobro". Pozdravili smo se i otisli. Odatle smo krenuli prema Slavonskoj Pozegi, gde smo bili zaustavljeni i legitimisani sa puskom uperenom u glavu. Od Slavonskog Broda sve do granice kod Sida stalno smo bili zaustavljani i legitimisani. U Beograd smo stigli u vece. Sutradan sam prisustvovao sednici Sinoda. Vise nisam mogao da se vratim u Zagreb. Nista vise nije saobracalo. Onda su pocele kojekakve price pojedinaca, kako je kome sta odgovaralo, koje su slate na adresu mitropolita Jovana. 11. aprila 1992. minirana je mitropolija u Zagrebu. Povremeno sam odlazio i sluzio u Ljubljani. Bio bih se vratio u Zagreb, ali vise nisu vazile isprave SFRJ, a, osim toga, gde sam mogao da se vratim kad je mitropolija bila minirana", kaze mitropolit Jovan.
Da li ste tada hrvatskim vlastima uputili zvanican zahtev da se vratite u Zagreb?
-Dobivao sam pozive od hrvatskog drzavnog protokola na razne svecanosti. Kad sam nekoliko takvih pozivnica dobio razgovarao sam sa advokatima. Oni su mi savetovali da je moja obaveza da stupim u kontakt s vlastima da vidimo o cemu se radi. Tada su na celu komisije za sredjivanje odnosa sa SR Jugoslavijom bili Stipe Mesic i Josip Manolic. Napisao sam pismo da dobijam pozive i da smatram da sam duzan da se odazovem, ali i postavio pitanje gde da se vratim i kako da dodjem do pasosa i licne dokumentacije kad ova vise ne vazi. Sa cim da udjem u Hrvatsku? Krajem 1993. dosao je savetnik ambasadora Zvonimira Markovica u Beogradu i razgovarali smo o mom povratku u Hrvatsku? Krajem 1993. dosao je savetnik ambasadora Zvonimira Markovica u Beogradu i razgovarali smo o mom povratku u Hrvatsku. Rekao sam da smatram da je moja duznost da se vratim u Zagreb, ali samo pod uslovima da mojom licnoscu ne moze niko politicki manipulisati, i da cu se, ako u okviru ljudskih i verskih sloboda budem mogao da obavljam svoju sluzbu, vratiti vrlo rado. Drugom prilikom kad smo se sreli u Sloveniji donet mi je hrvatski pasos. Za Svetog Savu 1994. sam prvi put posle 16. septembra 1991. dosao u Zagreb. Te dve nepune godine bio je vakum. Ja bih se pre vratio u Zagreb da nije bilo miniranja vladicanskog dvora i saborne crkve u Karlovcu. Kako sam mogao da se vratim posle svega toga? To bi izgledalo da dajemo podrsku onima koji su to uradili.
Hrvatskim vlastima je bilo potrebno zbog medjunarodne javnosti da se vidi da su sredjeni odnosi izmedju drzave i SPC u Hrvatskoj. 21. februara 1995. grupa svestenika i ja otisli smo kod kardinala Kuharica na prijem, a posle, neposredno pred primanje Hrvatske u Savet Evrope, pokojni vladika sumadijski Sava i ja bili smo primljeni kod predsednika Tudjmana. Kad je Patrijarh isao u Trst, bio je primljen i kod nadbiskupa Bozanica i Tudjmana. Oni su, kao drzava, organizovali protokol kao kod papinog dolaska. Od tada do dolaska Mesica na mesto predsednika sve vise se normalizuju ti odnosi.
Sad boravite u Trstu. Kad cete se definitivno vratiti u Zagreb?
-U razgovoru sa tadasnjim ministrom obnove Jurom Radicem (na vlasti je bio HDZ, op. a) koji je bio zaduzen i za verske zajednice pokrenuo sam pitanje nadoknade stete ratnog terorizma. Molio sam Radica da resimo pitanje moje rezidencije posto su hrvatske vlasti neprestano izrazavale potrebu mog boravka u Zagrebu u cilju dobrih odnosa crkve i drzave. Rekao sam da je najbezbolnije da to pitanje resimo ispraznjenjem prostora u Ilici 7, gde je bio muzej sportskog arhiva koji nikad nije bio koristen. Gospodin Radic je imao razumevanja. Doslo je do realizacije nasih dogovora. Insistirao sam da se taj prostor uredi da crkvene i drzavne velikodostojnike tu mozemo da primimo. U tome mo dosta uspeli tako da je o pitanje uglavnom reseno. Sada radimo na uredjenju prostora za crkvenu biblioteku, muzej i ahiv.
Koja je uloga Srpske pravoslavne crkve u povratku Srba iz Hrvatske?
- To pitanje je upuceno na pogresnu adresu. Pitanje povratka Srba iz Hrvatske je politicko pitanje. To moraju da resavaju politicke institucije. Crkva nije kompetentna da resava to pitanje. To je pogresan kolosek na koji zeli da se gura crkva. Crkva nema nikakvog udela, niti je doprinela da se Srbi isele iz Hrvatske. niti je kompetentna da na sebe preuzme odgovornost povratka. To je stvar drzava, stvar politicara Hrvatske i Jugoslavije. One to moraju da resavaju u dogovoru sa medjunarodnom zajednicom koja ima odredjenu odgovornost za sve ono sto se dogodilo.
Koja je onda njena uloga?
- Jasna je uloga SPC. Ne moze SPC da predje granice svojih kompetencija. Ko moze da garantuje zivotnu bezbednost povratnicima? Mozemo mi na sva zvona da razvijemo propagandu i narod ce poverovati crkvi i svestenicima, a posle kad neko stavi eksploziv u stan ili na njivu, ko ce odgovarati? To nije posao crkve to je posao drzava.
Da li nastojite privuci Srbe iz Hrvatske crkvi?
- To je licna stvar svakog pojedinca. Sta moze tu crkva da uradi? Ko moze Milanu Djukicu, kao predstavniku srpskog naroda u hrvatskom Saboru, da stavi religiozu bubu u glavu? On, ako dodje u crkvu, dodje sa odredjenim ciljem, a ne kao pobozan i religiozan covek. Crkva je otvorena uvek. Nikad ga nisam video da je dosao da zapali sevcu ili da se pomoli Bogu. Ovi drugi politicari koji dolaze, dolaze, bar ja tako procenjujem, ne zato sto je osnova religiozna pobuda, nego gospoda odu u manastir Krku na preobrazenje i sad nije vazno sto je sluzio vladika ili sto je bio narod, vec je vazno da je dosao politicar taj i taj. Kao da nisu imali bogosluzenja u crkvi u Zagrebu, Belom Manastiru i ne znam gde. Kome prodaju maglu, kome sipaju maglu u oci? Ta gospoda, ako su se vec prihvatili politickog posla, moraju da stave prst na celo i da razmisle sta da se radi i da preuzmu odgovornost a ne da stalno prozivaju crkvu.
Da li takav stav SPC u Hrvatskoj stavlja u suvise pasivan polozaj?
- Zadatak crkve je da verski i moralno vrsi svoje aktivnosti i ona to radi. Ne moze Crkva politicki da deluje. Ja mogu biti politicki aktivan u svojim privatnik koncepcijama, ali se ne mogu javno opredeliti za neku partiju ili politicara, kad crkva mora biti otvorena za sve.
Smete li se upustati u politicke ocene?
- Moze nasa crkva da radi isto sto i hrvatsa biskupska konferencija, da cita lekcije politicarima i da im posle predsednik drzave udari "pljusku" i da im kaze: "Popovi gledajte svoj posao, a nas politicare ostavite na miru". Suvise hrabro i smelo, cak i opasno, bilo bi da crkva izda takav apel ili saopsetenje. Ako vernici krenu u realizaciju takvih apela, to moze biti vrlo opasno.
Ipak smo imali slucajeve uplitanja predstavnika SPC u politiku.
- Mozete govoriti samo o pojedincima, ne o celoj crkvi. O crkvi kao instituciji mozete da govorite samo onda kad tako nesto izadje u glasniku SPC, ako je to odluka Sabora ili Sinoda. Pojedinci mogu da rade sta hoce, ali ce odgovarai svojim staresinama u crkvi.
Razgovarao:
Milorad Markovic
NOVOSTI, Samostalne srpske novine, br. 113, godina 4, 15. februara 2002. str. 5