Mitropolit Cernovicki i Bukovinski Onufrije:

"Duhovnik je duzan da vodi coveka ka Hristu, a ne ka sebi"

  - Vladiko, Vi jednom godisnje odlazite na Svetu Goru, radite tamo, cesto posecujete Svetinje.   Sta je uzrok tome?

 - Svaki covek ima dusu i telo.   Dusu ima i mirjanin, i svestenik i episkop, i njoj je potrebna duhovna hrana.   Ja obilazim Sveta mesta, kako bih se po meri svojih mogucnosti duhovno ukrepio, tom silom, koja postoji u tim Svetim mestima. Ta sila je - Blagodat Bozija, koja je na ta mesta nizvedena molitvama mnogih Svetih i podviznika, koji su se tamo podvizavali i koji se i danas podvizavaju.

 - Kako obicno provodite vreme na Svetoj Gori?

  - Za mene je vreme boravka na Svetoj Gori - vreme odmora.   U eparhiji je prakticno nemoguce odmoriti se, cak i ako me niko ne uznemirava, osecam teret odgovornosti.    Na teritoriji eparhije mi nije lako, a na Svetoj Gori - kao da se nalazim na drugoj planeti.   Neko vreme zaboravim na probleme, kojih uvek ima.   Prvih godina, kada sam dolazio na Svetu Goru, obilazio sam mnogo manastira, a sada se uglavnom nalazim u nasem Sveto-Pantelejmonskom ruskom manastiru, posecujem sve Sluzbe, citam, razgovaram sa bratijom.

  - Za Vas kao episkopa i monaha - to je duhovno delanje i odmor od administrativnih obaveza.   A sta biste posavetovali obicnim vernicima, koji zive u svetu, porodicnim ljudima - kako oni treba da organizuju svoj duhovni zivot, kako da nadju vreme za molitvu, duhovno delanje?

 - Mi u nasem manastiru na Svetoj Gori imamo prihvatljiv ustav: u toku dana sva bratija se nekoliko puta skupljaju u hram i saborno vrse sluzbe u odredjeno vreme.   Naizmenicno se smenjuju molitva, poslusanje, trpeza, odmor.   I to je nacin, kako treba ziveti i spasavati se u svetu.   Mirjanin ima mnogo obaveza, opterecen je mnogim brigama.   Njemu je problematicno da odvoji mnogo vremena za molitvu.   Ali, ukoliko je coveku molitva potrebna koliko i vazduh, potrebno je da se onda kako ko i gde moze - moli.   Ne treba cekati neke posebne okolnosti ili raspolozenja.   Treba se moliti u svakom raspolozenju, u svakoj prilici i na svakom mestu: u zeleznici, u metrou, u autobusu, na poslu - onim molitvama koje znas: Isusovom, "Oce nas", "Bogorodice Djevo, radujsja..." Na taj nacin se vrsi molitveno delanje, bez kog se covek ne moze penjati lestvicama duhovnog usavrsavanja. Osnova duhovnog zivota je - smirena molitva Bogu - koja je duhovno zlato, kojom je moguce sve dobiti.

 - A kako covek da nadje vreme za crkvena Bogosluzenja, kojim danima, koliko cesto da ih posecuje?

 - Naravno, za mirjanina - sve po meri mogucnosti: iako jedanput nedeljno treba sebe prisiliti za posetu hramu Bozijem.   Veoma cesto se kada dodje vreme za Sluzbu, pojavljuje gomila poslova, koji nam se svi cine neodloznim i vaznim, iako vremenom, cak posle nekoliko sati, mi ih vec i ne spominjemo.   Zato nedeljom treba sve ostaviti i otici u hram na molitvu.

 - A kako se Vi odnosite prema tome, da je za nas nedelja najbazarniji dan, i ljudi koji su nekada isli u hram, sada svi skupa idu na pijacu?

 - Naravno, odnosim se negativno.   To je masina, o kojoj je receno u Svetom Pismu, da ce trgovati, prodavati, kupovati, zeniti se, zaradjivati, graditi.   I ta masina se toliko razradila, da ju je prakticno nemoguce zaustaviti.  Ali u krajnjoj meri, ljudi treba da shvate, da je to lose i gresno.   Crkva je duzna da povisuje svoj glas pred ljudima, a ljudi treba da znaju, da je to nepravilno, i da se kaju za to a ne da smatraju da pravilno rade.   Jer postoje grehovi zbog potreba, i ako se covek kaje zbog njih - Bog oprasta.

  - U poslednje vreme postoje razna misljenja, i medju duhovnicima, koja se odnose na ucestalost ucesca u Tajni Pricesti.   Sta Vi mislite?

 - O Pricesti je tesko govoriti.   Sve zavisi od duhovnog stepena coveka koji se pricescuje.   Ljudi, koji vode ozbiljan duhovni zivot, mogu da se pricescuju cesce, dok ljudi koji zive duhovno raslabljeno, ne smeju cesto da se pricescuju. Secam se ranije, teorije prot. Aleksandra Smemana kako se moze cesce i vise pricescivati, ne obaziruci se ninasta.   I mnogi su se pridrzavali te teorije.   To je nepravilno, po necemu cak i jereticko misljenje.   Pricesti covek treba da pristupa po Blagoslovu duhovnika. Ako vodi ozbiljan duhovni zivot, on obavezno mora da ima duhovnog oca, koji treba da odredi, kada mu je korisno da se pricescuje, da to ne bi bilo na sud, ni na osudu, vec na spasenje duse.

  - Vladiko, naceli ste temu duhovnih oceva.   Jedan od najvecih problema u Crkvi - je problem "mladog starcestva".   Kako covek treba da izabere duhovnika za sebe?

  - Treba gledati da taj otac poseduje najveci dar - dar smirenja.   Ako svestenik poseduje taj dar, znaci, on ima sve.   Ako nema taj dar, znaci, nema nista, i na to treba gledati u prvom redu.   Obicno ljudi posmatraju neke spoljasnje vrednosti, ali za duhovno rukovodjenje pastir obavezno mora da poseduje smirenje.   Neka je on i prost, neka  ne moze da odgovori na mnoga pitanja, ali ako je smiren, on ce svojim zivotom nauciti mnoge. Crkva ne odredjuje granice starosti svestenstva, ali kako mladi svestenik, koji jos sam nije naucio da hoda,  moze da bude duhovni otac? On treba prvo sam da nauci da bude pastir, a ne samo kao hriscanin, a zatim da se drzne jos nekoga da uci.

  - Da li postoji razlika izmedju monaha i ozenjenog svestenika? Da li duhovnik treba da se nalazi blizu, kako bi hriscanin imao mogucnost da ga cesto posecuje ili je dovoljno jednom - dvaput godisnje?

  - Monah ili mirski svestenik - nema znacaja.   Bog gleda na smirene: ko je smiren, taj je ugodniji Bogu, a ko nema smirenja - Bog nije naklonjen takvom coveku.   Moze da bude mirski svestenik, koji ima porodicu, ali je bogoljubiv, smiren pred Bogom, i on dobija od Boga mnoga otkrovenja i poznanja, koje dobija ne tako, kako ih je dobijao Mojsije na Sinaju, vec ga Gospod na nevidljivi nacin urazumljuje.   Gospod ne gleda na neki vid crnog ili belog duhovnistva, vec na onoga koji je smiren i drhti pre Bozijim Recima.

 - A kako treba da se ponasa svestenik u odnosu na coveka koji je odlucio da ga izabere za duhovnika?

 - Duhovnik ne treba tog coveka da vodi ka sebi, vec ka Hristu.   On treba da bude po strani, koliko je to moguce, kako je napisano kod Ignjatija Brjancaninova: duhovnik je - pokazivac, koji pokazuje na put ka Hristu. Ljudi ne treba da idu ka tom pokazatelju, vec ka Hristu.   Cesto, ako duhovnik nije iskusan, nema duha smirenja, onda se trudi da ljude privuce k sebi, pripisivajuci sebi neosporni autoritet, koncentrisuci svu paznju i postovanje na sebe.   To je nepravilno, to je lazna duhovnost.  

  - Moze li episkop biti duhovnik svojim svestenicima, mirskim rukovodiocima na teritoriji svoje eparhije?

  - Moze i treba da bude duhovni rukovodilac.   Moze i da ne bude duhovnik svima u bukvalnom smislu reci - episkop ne mora sve da ispoveda.   Ali osnovna pitanja i svestenici, i mirski rukovodioci, treba da resavaju sa svojim episkopom.

  - A sta ako se rec duhovnika i rec episkopa razlikuje? U takvoj situaciji cija je rec preteznija i koga treba poslusati?

  - Ako postoji duhovna harmonija - i episkop i duhovnik idu pravilnim putem - razilazenja onda ne moze biti.   Svestenik je duzan da se u administrativnim poslovima i pitanjima parohijskog sluzenja rukovodi blagoslovom nadleznog arhijereja, a po pitanjima svog licnog duhovnog zivota - s duhovnikom.   Ako je episkop blagoslovio svesteniku da sluzi, on ne moze da kaze: mene duhovnik nije blagoslovio.   A sto se tice pitanja kelijskog pravila, duhovnog delanja, molitve, tu svestenik mose da izabere izmedju duhovnog autoriteta episkopa i duhovnika. Nepravilno postupa duhovnik, koji se umesto unutrasnjeg zivota mesa u spoljasnju administrativnu delatnost i uci svoja ceda da postupaju suprotno episkopu.

   - Vladiko, u narodu su popularni takozvani "prozorljivi starci, starice, cudotvorci". Kako se treba odnositi prema tim pojavama?

  - Ja licno nikada nisam trazio i ne trazim prozorljive.   Ja znam - da sam najveci gresnik i sta meni jos moze otkriti neko ko je prozorljiv, ako ja znam da sam gori od svih.   A u vezi toga, sta ce biti sa mnom, ja sve prepustam Volji Bozijoj.   Meni nije potrebno da znam sta ce biti sa mnom kroz godinu ili dve.   Ako bih nasao takvog, koji bi mi isprosio od Boga dar pokajanja, suze, molitve, ja bih za takvim otisao daleko.  A takve, koji kazu, sta je tvojoj deci "napravljeno", a tebi predskazano, treba izbegavati.   To nisu duhovni ljudi, vec varalice.   I danas su vecina tih "prozorljivaca", za kojima ljudi trce, sarlatani ili cak satanisti.

 - Vladiko, obicno se neki parohijani za sva pitanja obracaju za blagoslov svesteniku.   Da li se to moze nazvati duhovnim vodjenjem?

 - Treba shvatiti, da sa duhovnikom treba resavati kljucna pitanja, a ne trcati svaki dan i pitati (kakve sokne da kupim, a ako ne bude sa trakom da li oda da kupim bez trake?) - to je lazna duhovnost.   Pitanja zenidbe, vaspitavanja dece, prelomni momenti unutrasnjeg zivota - se vec ne resavaju bez duhovnika.   Covek treba sa duhovnikom da resava osnovna, kljucna zivotna pitanja, a drugostepena sam da razresava.   Nerazumnim pitanjima je moguce medjusobni odnos sa duhovnikom dovesti do apsurda i dovesti ga do iscrpljenosti.

 - Vladiko, da li postoje bogougodni i nebogougodni poslovi, vidovi rada? Kako se odnosite prema drustvenom ili politickom radu? 

Poslovi se mogu klasifikovati po stepenu svoje prirode. Ni za koga nije tajna, koji su poslovi nedolicni.Sto se tice politicke aktivnosti, to je slozen posao, u kojem se nije jednostavno sjediniti sa Bogom, zato sto je u politickoj sferi prisutno veoma mnogo suparnistva, stremljenja da se zadobije uticajnost, lazi, koje na ovaj ili onaj nacin deluju na coveka, pomracuju ga i ne daju mu mogucnost da ugleda Bozanstveni svet.   Poslovi, u kojima ima manje lazi i vise pravde, vise pomazu coveku u njegovom duhovnom zivotu.

  - Znaci hriscanin ne bi trebalo da se bavi politikom?

 - Uopste uzevsi, to nije hriscanski posao, ali Bog i tu priziva hriscane. Jer ako u nasoj pravoslavnoj zemlji medju politicarima budu samo nehriscani, onda cemo se postepeno vratiti u ne tako davnu ateisticku proslost, kada je Crkva bila gonjena.   Tako da, ako Bog priziva ljude na takvo sluzenje, onda im On daje i snagu, da bi mogli da istraju pred sablaznima.

  - A ako je vec formirani politicar ili covek, koji zauzima odredjeni polozaj u drustvu, u nekoj politickoj ili ekonomskoj strukturi, iskreni hriscanin, da li on treba da napusti svoj posao?

  - Ja mislim, da treba postupati po svojoj savesti.   Mozda da napusti, a mozda ga Gospod ostavi na tom polozaju radi svedocenja.   Da, ponekad se politicari iskreno obracaju Hristu.   Setite se samo Svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira.   Glavno je, da covek ima pravilni duhovni kriterijum, pravilne mere, na osnovu kojih se moze opredeliti izmedju pravde i nepravde.   Ako razlikujete pravdu i nepravdu, vi se mozete ukloniti od nepravde.   Mozete se, ne potpuno, ali na neki nacin ukloniti.   Ako to covek ne moze da raspozna, to je njegova licna tragedija.

  - To je na primer pitanje, s kojim se treba obratiti duhovniku?

  - Bezuslovno.   Coveku je veoma tesko da bude objektivan u odnosu na samog sebe.   Obicno se ljudi prema sebi odnose pristrasno, pokusavaju da dokazu svoju pravednost ili da se opravdaju.   Da biste bili uvereni u pravilnost svojih pogleda, potrebno je savetovati se sa duhovnikom, i ako duhovnik odobri, postupati u saglasnosti s tim.

  - Mi imamo pravoslavna bratstva, drustvene pokrete.   Da li pravoslavni treba da se ujedinjuju u organizacije, da li je to potrebno i korisno?

  - Bratstva su opravdana u slucajevinma kada je Crkva bila veoma gonjena. To su bili mirjani koji su se revnosno odnosili prema cistoti vere, oni su se ujedinjavali, jer Crkva nije bila u stanju da ih objedini. Oni su se ujedinjavali i borili. Kada je Crkva u stanju mira, onda vojinstvena bratstva ne moraju da postoje.   Ljudi treba da dolaze u Crkvu i da rade, da nose poslusanje pod duhovnim rukovodstvom.   Glavno je ovde da ljudi ne odu negde bez duhovnog rukovodstva, misleci da se bore za Crkvu, stite je, a u stvari se bore protiv nje.  Ako su to pravoslavni ljudi - oni treba da budu u Crkvi.   Ako su pravoslavni, a nisu crkveni, njih treba ukljuciti u drustvene pokrete. Ako covek sebe smatra pravoslavnim i crkvenim, onda nikakva bratstva i pokreti (udruzenja) nisu potrebni. Treba biti u Crkvi, treba imati poslusanje u Crkvi, sluziti narodu, i tada ce Gospod sam upraviti.

  - Koga je moguce nazvati pravoslavnim?

 - Pravoslavni covek je taj koji je krsten, i koji u odredjenoj meri zeli da zivi pravoslavno.   Ne samo da ispoveda pravoslavne dogmate, vec da zivi saglasno sa tim pravilima.   Ako on umom veruje pravoslavno, a zivi po potpuno drugim zakonima, taj covek se ne sme nazivati pravoslavnim.   On saoseca Pravoslavlju.   Blizak je Pravoslavlju, ali ne potpuno pravoslavan. Sto se tice crkvenih kanona, prema njima, covek koji u toku tri nedelje ne posecuje Bogosluzenja, bez opravdanih razloga, moze biti odlucen od Crkve.  To ne znaci da Crkva ne treba da ga pominje kao svoja zabludela ceda. Ona se moli za sve.   Pritom na proskomidiji, u oltaru, po crkvenim pravilima, treba da se pominju aktivni clanovi Crkve, a na molebanima, jektenijama se pominju svi koji su krsteni.   Uopsteno, moze se moliti za sve, pa u tom smislu i za bezboznike. Na proskomidiji se vade cestice za clanove Crkve, koje se polazu na diskos pored Agneca, kao simbol toga, da ti ljudi nose svoj Krst i penju se sa Hristom na Golgotu.   I neophodno je, da se to simbolicno delo, ne razlikuje od stvarnosti.  

Razgovarao прот. Георгий Коваленко

http://www.otechestvo.org/