MOJ PUT K BOGU I U CRKVU 

Rodjen sam u verujucoj porodici – majka i baka su verovale u Boga. Rastao sam bez oca. Od skolskih dana me je interesovala filozofija i matematika. Vec u starijim razredima sam prestao da budem ateista. Citanje knjiga i razgovori sa prijateljima su neprekidno “podgrevali” u meni zelju da shvatim u sta verujem. Posle citanja knjiga indijske filozofije i joge pozeleo sam da dozivim snazno duhovno iskustvo. Neko vreme sam se, odista neregularno, bavio jogom. Medjutim, moje unutrasnje stanje me nije zadovoljavalo. Osecao sam izolovanost od okoline i bolesnu zatvorenost u sebe. Sve je to, sada znam, bilo bez Blagodati, a moze se reci i gore od toga.

Prestao sam da se bavim istocnjackim vestinama i resio sam da se ogranicim na citanje knjiga, koje se odnose na religiozna pitanja. U to vreme sam procitao Jevandjelje i nekoliko knjiga religiozno-filozofskog sadrzaja. Postepeno se u meni pojavljivalo, kako mi se cinilo, hriscansko shvatanje sveta. U sebi sam jasno rascistio da je hriscanstvo – licni Bog, licni zivot s Bogom u Hristu, Strasni Sud i Vecni Zivot, preobrazenog Coveka u preobrazenom svetu. Unutar sebe sam prihvatio Hrista kao Sina Bozijeg i Spasitelja, iako sam se prema Crkvi odnosio kao prema cisto obrednoj ustanovi.

1983. godine mi se rodila prva cerka. Moja rodjaci su insistirali na tome da se krstim. Dugo sam se protivio, ali sam na kraju popustio i 1984. godine sam se krstio zajedno sa cerkom u seoskoj Crkvi u okolini Tule. Krstenje je za mene bio cisto tradicionalni obred.

Pre dve godine su neki moji prijatelji culi za oca Georgija Kocetkova. Zvali su i mene ali ja to nisam smatrao veoma vaznim i odbijao sam da ga posetim.

I ne tako davno sam osetio, da se u mom zivotu – u meni, u mojoj porodici, u mom odnosu sa drugim ljidima desava nesto veoma znacajno, mozda, najznacajnije. Ne mogu da kazem, kako i kada tacno sam shvatio, sta presusuje Ljubav u meni. Cini mi se da sam prolazio kroz osecanje bogoostavljenosti, i uporedo s tim nesto mi je govorilo o tome da treba da idem u Crkvu i da Crkva nije prosto kulturno zdanje, gde se vrse obredi, vec da je u njoj velika i spasonosna sila. Tih dana me je pozvao drug, koji je vec prosao period oglasenja i krstio se. Od njega sam detaljno saznao o oglasenosti i ocrkovljenosti. Resio sam da odem na “otvoren susret”. Uporedo s tim desavanjima, osetio sam veliko dusevno olaksanje i unutrasnju uverenost da ce sve biti u redu. Neocekivano za mene, moja zena je takodje pozelela da podje sa mnom. Tako smo poceli da idemo na Liturgiju oglasenih u Crkvu. Mi jasno osecamo da je poceo da se menja nas ovozemaljski i dusevno-duhovni zivot. To je zaista slicno drugom rodjenju.  

A.K.

   

Moj put ka Bogu je poceo od najranijeg detinjstva. Mnoge stvari koje sam radila su bile posledica mojih unutrasnjih potreba. Iskreno sam tugovala, tugovala i radovala se, i ne znam zasto savetovala se sa nekim ljudima, radeci stvari u ciju sam ispravnost bila duboko uverena. Sto sam bivala starija, time sam uvidjala zlo ne samo nepoznatih ljudi, vec i rodjaka i meni bliskih ljudi. Kuci sam prolazila kroz nepoznata iskustva i nista nisam shvatala. Zasto je sve pocelo da se rusi? Gde je ta lakoca s kojom se sve dobijalo? Sve vise sam osecala ravnodusnost i beznadeznost, zeleci necemu da stremim. Unutra je bila praznina. I svim silama sam se trudila da vratim ono sto je odlazilo bez traga. Pokusavala sam da se skoncentrisem na mnoge druge stvari, trudeci se da ispunim prazninu, ali me nista nije zadovoljavalo. Nijedan posao mi nije donosio zadovoljstvo kao ranije. Poznanstva, susreti, svi moguci praznici su za mene postali prazni, cak primitivni. Uvek mi je sve, iako ja to mozda nisam zelela, izgledalo usamljeno. Moji svetli dani su poceli da tamne postepeno. Pojavio se veliki broj pitanja. Mnogo toga me je mucilo. Trazila sam odgovore. Prijatelji, odrasli, stari ljudi – svako je odgovarao na osnovu svog iskustva. Slusajuci njihove mudre i u to vreme za mene prazne reci, ja kao da nista nisam cula. S vremena na vreme su pocela da se desavaju cuda: pomalo sam progledavala u datoj situaciji, neki odgovori na pitanja su dolazili sami, ali je posle toga opet nastajao mrak, i meni je bivalo sve gore. Tada sam osecala jaku duhovnu glad.

Jednom sam se nasla u situaciji iz koje je reklo bi se bilo nemoguce izvuci se. Tog trenutka me je neko uputio da se obratim Bogu. Posle usrdne unnutrasnje molitve desilo se neobicno, tajanstveno cudo. Zivot mi je bio tezak, te sam i u divljoj zivotinji videla coveka, koji je sposoban da sastradava i voli. Trebalo mi je dugo vremena da dodjem k sebi. Nisam nista mogla da objasnim, a nista nisam pricala jer sam se bojala da cu biti neshvacena. Sve cesce sam razmisljala o Bogu. Moja porodica nije verovala u Boga. Otac se uvek podsmejavao, a majka se bojala uroka imajuci laznu predstavu o veri. Krstena sam u 16-oj godini. Ranije nije bilo mogucnosti za to. Otac je bio vojno lice, sto sobom povlaci zabranu. Posle krstenja nisam odlazila u Crkvu. Nekako je sve prolazilo mimo mene. Ponekad, kada su se oblaci skupljali nad mojom glavom sa velikom silom, odlazila sam u Crkvu. Bilo mi je tesko. Boraveci u Crkvi, nista nisam ni videla ni cula, samo sam plakala. Zatim bih odlazila.

Tada se u mom zivotu pojavio jedan covek. U njemu sam videla brata, druga i oca, cak i ucitelja. Njegovom pojavom je sve dobilo smisao. Prvi put sam osetila dubinu odnosa, koji je ranije bio sakriven od mene. Poceli smo zajedno da planiramo nas zivot. Cesto sam se osecala veoma dobro. Ali vremenom, sto smo cesce bili zajedno, tim jace sam osecala strah. Napetost je rasla, ali nisam imala snage. Jednog prelepog dana sam shvatila da je moj drug psihicki bolestan. Tog trenutka me je opet neko uputio da se obratim Bogu. Bog mi je projavio Svoju silu. Sve cesce sam susretala vernike. Pocela sam da odlazim u Crkvu, ali retko. Neprimetno za mene pojavile su mi se misli da cu u jednom trenutku ostati bez roditelja. Bila sam u kosmaru. Odjednom sam jasno uvidela svoju nedostojnost – nisam bila prava cerka. Sve vise sam se udubljivala u sebe shvatajuci svoju gresnost. Osecaj krivice me nije napustao. Molila sam Boga za oprostaj, nadajuci se da cu ga dobiti. Kao odgovor, i pored sve moje nedostojnosti, osetila sam Ljubav.  

O.P.

   

Kako i kojim recima obicno pocinju slicne price? Ne znam. Neko je iznenada, i ne ocekujuci to, na svom putu susreo Hrista kao Apostol Pavle, drugi su k Njemu isli veoma sporo, tokom celog svog zivota. Poslednjima i ja pripadam, pa je zato veoma tesko odrediti pocetnu tacku za pricu, jer svaki dogadjaj u zivotu sada ima duboki smisao i znacaj.

Rodjen sam i ziveo u neverujucoj porodici, daleko od vere i Crkve, i nisam nista znao o Hristu, sem glasina i glupih sujeverica. Vise puta sam bio u Crkvi (armjano-grigorijanskoj), i kao i drugi ljudi pokusavao da “umilostivim” Boga svecama. Iako su moji roditelji bili krsteni obicajno, ja nisam bio krsten. I dobro, posto bi me krstili takodje obicajno, i ja bi sebe smatrao hriscaninom i mozda bi se na tome sve i zavrsilo.

Do 15 godina nisam “dosao u dodir” sa Bogom. Secam se da sam se svadjao sa svojim vrsnjacima kada mi je bilo 10 godina: da li ima ili nema Boga. Kao dokaz da Ga nema ja sam – pljunuo u nebo. Munje nisu sevale, ali zasto: tog istog dana sam od Njega sa suzama trazio oprostaj. I zaista, apsolutno neverujuci ljudi ne postoje.

Bog najzadivljujucim putevima privodi ljude k Sebi. Kada je u nasoj zemlji poceo da se siri misticizam, okultizam, astrologija itd., ja sam se i pored svega toga zainteresovao za Isusa Hrista. O Njemu sam znao… Nista nisam znao! Po nekim svojim, neznano otkuda uzetim teorijama (danas je to zagonetka za mene), ja sam razmisljao o Njemu. Ali sto sam vise razmisljao o Njemu, to sam se brze menjao iz ravnodusnog u saosecajnog coveka. Najvazniji dogadjaj se desio kada mi je bilo 15 godina.

Mama je kuci donela malu knjigu. Bila je to brosura protestantskog propovednika Dz. Vandemana “Tom stranom cuda”. U njoj se govorilo o satanskoj prirodi okultizma, astrologije i svega tome slicnog. U to vreme sam mozda postao saosecajniji, jer se posle citanja Vandemanove knjige preda mnom pojavio problem izbora. Evo ima vec pola godine kako se bavim tumacenjem snova (imam sanovnik), a u rukama su mi novine u kojima se objasnjava nova metoda gatanja.

Ili – ili… kroz pet minuta sam bacio i sanovnik i novine u kantu za djubre. Odluka za “vise znanje” je bila brza i definitivna. Medjutim, jos nisam ni zapoceo sa osudom predjasnjeg nacina zivota, i jos nisam postao pravi hriscanin. Nije sve tako jednostavno. Pre odluke da se napusti Egipat, treba da omrznemo ropstvo u njemu. Kazu, da Bog posecuje coveka stradanjima i nesrecma kako bi ga oziveo. To je pravedno. Nevolje sa drugovima u skoli i kuci u porodici, koje sam ranije proklinjao – sada blagosiljam. I zaista, nikakv spoljasnji procvat ne govori o uspehu, nikakva nevolja ne predstavlja obavezno nesrecu. Kako zive ljudi bez Boga, i kako sam ja ziveo? Ocekivanjem necega. Sutra se prikazuje dobar film – postoji smisao zivota, uskoro ce Nova godina – bice lakse na dusi. Ali film ce se zavrsiti (inace sam ga gledao sto puta), procice praznik, i sta dalje? To pitanje je kao – kameni zid, i protiv njega nema prigovora, jer je svaki prigovor – laz, samoobmana, ismevanje samog sebe. Nema nista strasnije od tog pitanja. Nema nista ni spasonosnije od tog pitanja. Koliko ljudi je ono samo izvuklo iz blata! U pocetku ono sazreva u samom centru tvog bica, ali se ne cuje – jer ga zaglusuje sum. Taj isti sum, koji kako pise Balamut (“Pisma Balamuta, Klajva Luisa) vecno caruje u adu. On zaglusuje i savest. Ali dodje vreme kada to pitanje jasno staje pred coveka i kaze: biraj.

Bilo mi je 17 godina kada sam napravio izbor. Jedno jesenje jutro sam se probudio sa resenoscu da postanem hriscanin. Ja to zelim da budem i – bicu. Ono sto treba da uradim za to – uradicu. Evo vec dve godine mi na polici stoji knjiga Elene Vajt “Put ka Hristu”. Nisam je ni uzimao u ruke – ne znam ni cemu mi sluzi. Od cega da pocenm da bih postao hriscanin? Poceo sam da izucavam tu knjigu. Tih dana sam sanjao sledeci san. I pre i posle toga sam cesto sanjao Hrista. Prijatni snovi, ali avaj – obmana, prelest. Tek sad sve to shvatam. Ali taj jedan san se razlikuje od svih drugih i u njega apsolutno verujem. U njemu nema nametljivosti, nejasnoca, laskanja, ali ima nesto sto je nemoguce objasniti recima, a sto postoji u tajanstvenom iskustvu svakog hriscanina.

San je bio sledeci: neko je svima izazivao strah – strah , koji se javlja samo u snu. Pratio je sve i reklo bi se svakoga posebno. Od njega se nije moglo otrgnuti, a stvarao je strah, nepodnosljivi, nemoguc. I tada je poceo i mene da prati. Bilo je cudno to sto sam ja osecao neko jedinstvo izmedju mene i njega, kao da sam ja on, i to je bila prava nakaza od koje nije bilo moguce spasti se. Ja trcim, on – za mnom. Neocekivano sam klekao i zavapio Hristu da me spase. U tom trenutku je nestao taj koji je trcao za mnom, a sa njim je nestala i ta uzasna atmosfera, koju sam osecao u snu. Umesto nje sam jasno osetio Hristovo prisustvo. Ono je bilo tako snazno da sam plakao u nekom mirnom ushicenju. Cudno stanje, koje pre toga nisam iskusio.

Probudivsi se – shvatio sam san. To sto je unosilo strah je bio moj greh, grehovnost u telu, koju mi ne vidimo i ne cujemo zbog povrsnosti zivota, sto je u stvari strasno. Samo Hristos moze da spase od greha, ali sve dok se covek ne uzasne, gledajuci na sebe, on ne moze istinski poci za Hristom. Zatim sam u Jevandjelju procitao reci o tome da samo onaj ko omrzne samog sebe moze postati Hristov ucenik.

Cudno je, ali se ne secam dana svog obracenja i toga sto se tada desilo. Ali sam vec poceo sebe da smatram hriscaninom. Nisam posao u Crkvu: imao sam predubedjenja protiv Crkve. Svidjali su mi se protestanti – njih sam smatrao istinskim hriscanima. Medjutim u nasem malom gradu nije bilo protestantske opstine, i morao sam sam da se snalazim. Prvo, trebalo je da kupim Bibliju. Nisam zeleo da idem u Crkvu, a u to vreme Biblija nije mogla da se kupi u prodavnicama. Ali, usavsi u jednu knjizaru, ugledao sam Jevandjelje i kupio ga. Kada sam je procitao, shvatio sam da je cela Biblija veoma vazna. Opet sam otisao tamo. Tog dana su dobili nove knjige, a medju njima i – Novi Zavet. Poceo sam da ga citam. Hriscanske knjige je bilo tesko naci. Moj prvi pravoslavni pisac je bio otac Aleksandar Men. Vaspitan sam na njegovim knjigama. Ovo je za mene veoma vazan deo price: s uzasom ga se prisecam.

Kao sto je poznato, mi stradavamo od velikog broja laznih hristosa i laznih proroka, koji proricu “kraj sveta”. I ja sam se ulovio na udicu jednog od njih. Leti 1993. godine mi je do ruku dosao listic nepoznatog “Belog bratstva”. I do danas se sa jezom prisecam tih dogadjaja. Posumnjao sam:”A da li je zaista Hristos iznenada dosao na zemlju?” I odlucivsi da prekinem mucenje koje mi je donosilo to pitanje, obratio sam se Bogu s molitvom:”Otvori mi oci, pokazi mi da li je istina to sto je napisano u listicu”. I ranije sam se molio Bogu u teskim situacijama, ali sam se sada molio sa zeljom da dobijem odredjeni odgovor:”Da, istina je”. Zeleo sam da poslednji dan dodje sto pre, smatrajuci da je tesko ziveti dugo sa svim nevoljama koje nosi zivot. Naravno, nisam iznosio to svoje misljenje (javno sam “zeleo” da volim Boga), ali u dubini svog srca, u nacinu zivota (skoro sam prestao da citam Bibliju), ta zelja je bila veoma jaka. I tako je u meni poceo da jaca osecaj da su svi ti listici istiniti. Verovao sam to osecaju, iako me je mnogo smucivao: agresivnost “brace”, nedopustivi ton u listicu itd. Ali sam ja gusio glas razuma i davao na volju “intuiciji”, smatrajuci da ako sam sve poverio Bogu, onda se ne moze desiti da je On dozvolio da poginem i da poverujem u lazi. I ranije sam Mu se molio:”Ne dozvoli da prihvatim laznog proroka i da odbacim istinskog”. Imao sam iskustvo – zbog molitve nisam poverovao munistima.

I tako, uveren, poceo sam sve vise da verujem “beloj braci”, i sto sam im vise verovao, tim vise sam smatrao potrebnim da im verujem (jer Bog ne dozvoljava da pogine onaj ko Mu veruje). To je bio zacarani krug. Moje stanje po prihvatanju “zivog Boga” je bilo slicno stanju pri obracenju, u cemu sam video dokaz istinitosti svoje nove vere. Ali u celoj prici je najcudnije to sto nisam imao nikakvo znanje o verskim ucenjima sekti. Isus je govorio da se Njegove Reci nece izmeniti, i zbog toga ja nisam smatrao potrebnim da razmatram ucenje “bele brace”. Ziveo sam tako kao i ranije, ne znajuci nista o zabranama te sekte. Nisam izlazio iz kuce, ucio sam, nikoga nisam kleo, roditelje nisam odbacio. I jos je strasno (ne, to je dobro!), sto nisam poznavao ( i cak nisam ni reci progovorio) nijednog od “brace”. Smataro sam da verujem Bogu apsolutno, pa ukoliko bih trazio nove dokaze to bi bio – akt neverja i maloverja. Ako bi to bila laz Bog bi me po mojoj molitvi zastitio od nje. Eto na cemu se zasnivala moja “vera”. Interesantno je i to, da mi se vodje sekte uopste nisu svidjale, njihove novine sam citao sa odvratnoscu, ali sam se bojao da to sebi priznam. Svidjao mi se predjasnji Hristos, Isus, i nije mi se potpuno svidjala Majka Bozija. Medjutim, ja sam koreo sebe za to i cak sam pronasao i argument: “Isus se posle Vaskrsenja javio Apostolima u drugom obliku, medjutim to njima nije smetalo da Ga prepoznaju, i zavole”. Cela ova prica bi bila smesna, da to nije bila moja aktivna propovednicka delatnost. Cinilo mi se za osudu da mirno sedim kuci, kada “Hristos” i “braca” “spasavaju” ljude. Sam sam sastavio tekst za listic i za dva meseca sam podelio 194 primerka. Delio sam ih u metrou (nisam se bojao i nisam bio lenj da ustajem u 5 ujutru), u vozovima, autobusima, na ulicama itd. Napisao sam veliki broj poslanica raznim verskim organizacijama, kao i pisma za novine. Malo je nedostajalo da u “takvu veru” obratim i svoju mamu. Ali Slava Bogu, nisam je obratio. Upustao sam se u sporove (i to veoma dugo) sa vernicima jedne protestantske crkve. Za dva meseca sam uradio mnogo toga, I ne mogu mirno da se secam toga iako sam se vec pokajao za to i omio svetim krstenjem (tada nisam bio krsten).

Medjutim, sumnje me nisu napustale. Nisam bio uveren u svoju veru. Sto sam vise izucavao sofizme i kazuistiku, i primenjivao svoj glavni argument, to sam vise sumnjao. U molitvama sam se cak bojao da se obratim:”Bogorodice Djevo…” pretpostavljao sam da je preda mnom Hristos. Gresio sam. Dani su prolazili u napetosti, a moja vera je visila na koncu. Trudio sam se na sve nacine da je ukrepim:”Ne moze biti da bi Bog to dozvolio. On kaze:”Kucajte i otvorice vam se. Trazite i dobicete”. Jednom se u meni javila snazna zelja da na sve odmahnem rukom i da ostavim veru u svakom pogledu. Imao sam osecaj da me tanka nit odvaja od pogibije: samo sto se nije prekinula, a ja odmahujem rukom. Dovoljan je bio mehanicki pokret. Nisam izdrzao. Prosao je rok za “kraj sveta”. Sva “braca” su pohvatani i ostao sam sam. Nisam vise delio listice. Nista se nije desilo – sve je bilo kao i ranije. Ali ja sam padao duhom:”Ne moze biti da bi Bog tako postupio sa covekom i dozvolio mu da pogine”.

I jednom uvece, 16.januara 1994. godine, u nedelju, citao sam knjigu oca Aleksandra Menja “U potrazi za Putem, Istinom i Zivotom”. U njoj se govorilo o tome, da neki ljudi lako potpadaju pod uticaj laznih proroka. To me je sve veoma smutilo. Osetio sam takav talas sumnje, da sam mislio da cu se ugusiti. Bio sam besan, potpuno rastrojen, u mraku, u uzasnoj tuzi. Nepodnosljivo stanje! Bojao sam se da se obratim Bogu sa molitvom za istinu, jer sam smatrao aktom maloverja da Mu se ponovo obratim sa istom molbom. Ali je moja vera bila uzdrmana. Zatim sam zavapio Bogorodici Djevi:”Spasi me od sumnji” i  nije pomoglo. Mucile su me Hristove Reci”Ako vam neko kaze: evo odve je Hristos, ili tamo – ne verujte”. Bojao sam se da uzmem Bibliju u ruke – akt maloverja. Tesko je iskazati sta sam sve tada prezivljavao. Na kraju krajeva sam otvorio Bibliju upravo na tim istim recima. S uzbudjenjem i groznicom i nekom umrtvljenom odlucnoscu sam poceo da izucavam sve sto je Isus rekao o laznim hristosima, trazeci paralelna mesta. Nista nije ulazilo u glavu. i odjednom sam shvatio – sve sam shvatio. Postao sam svestan toga da sam nasao resenje. Zavrseno je sa sumnjama – zavrseno negde u dubini mog bica. Ostalo mi je samo da cekam. Osecam da stremim ka tankoj niti i sve je reseno te mi je ostalo samo da cekam. Nit je pukla. U tom trenu sam osetio Hrista – Njega Samog. Toliko snazno da nema reci kojima bih to mogao iskazati. On je ovde u ovoj sobi. Tako nesto nisam osetio ni u trenutku svog prvog obracenja. Osetio sam olaksanje. Konacno! Pocepao sam listice i sve novine i sve bacio u – kantu za djubre. 29.januara 1994. godine sam krsten jer sam odavno zeleo da idem u Crkvu.

Sta mi je donelo to iskustvo? Mnogo toga. Naucio sam se najvaznijem – da ne pridajem znacaja osecanjima, ushicenju, nadahnutosti. Zavoleo sam Crkvu, Bibliju. Tako je, reklo bi se, Bog na cudan nacin odgovorio na moju molitvu:”Pomozi mi da razlucim istinite proroke od laznih”.

 А. К.

 

Baka me je krstila u ranom detinjstvu. Ne smem da kazem da sam rasla u verujucoj porodici, ali se ona nije mogla nazvati ni ateistickom. Ne mogu da kazem da sam od detinjstva verovala u Boga, ali sam uvek tacno znala da u svetu postoji Sila, Koja ga je sazdala i Koja mu pomaze da opstane. Zapamtila sam frazu koju je neko rekao o tome, da je moguca slucajna pojava zivota na zemlji, isto toliko koliko se na otpadu od razbacanih delova sam od sebe moze napraviti automobil. Moje detinjstvo i mladost su bili obicni: deciji vrtic, skola, pedagoska skola. Bez obzira na to sto se meni i oko mene nije desavalo nista strasno, ja sam uvek znala, da na ovoj zemlji za razliku od bajki retko biva srecan zavrsetak. Mnogo sam citala, pokusavajuci da nadjem odgovor, kako ziveti da bi se bar malo poboljsao svet, svoj zivot i zivot svojih bliznjih. Dugo sam sebe smatrala nepotrebnim covekom. Cinilo mi se da sam se rodila suvise rano ili suvise kasno. Ne mogu da kazem da sam bila sama – uvek sam imala prijatelje, ali je vreme prolazilo, prijatelji su se menjali, ali je zivot i dalje ostajao prazan.

Sve je istina pocelo kada je u nasoj zemlji pocela da se menja ideologija. Odnegde su se pojavile nove knjige, novi ljudi. Ljudi su me oduvek interesovali. Ne samo makarenkovski kolektiv, vec svaki covek ponaosob u odnosu s drugim ljudima. Zbog toga sam volela velike bucne kompanije, gde je bilo moguce zavuci se i posmatrati. A zatim je posmatranje i sozercanje postalo jedno od mojih najomiljenijih zanimanja. Kasnije, u pedagoskoj skoli, sam se upoznala sa psihologijom i zavolela je svom dusom. Sada smatram, da su me dogadjaji koji su se desili posle zavrsene skole priveli teznji da spoznam Boga. Tada su mi se oni cinili slucajnim, malovaznim. Ali sada tacno mogu da ih povezem u karike lanca.

Po zvarsenoj skoli dugo nisam mogla da pronadjem posao u struci. Morala sam da idem ne tamo gde sam zelela, vec tamo gde su bili potrebni ljudi. Zaposlili su me tamo, gde nista nisam mogla da ocekujem. Mastala sam o institutu, o daljem studiranju, interesantnom poslu, kome bi bilo moguce posvetiti zivot. Ali se desilo tako da sam se upoznala sa interesantnim, pametnim ljudima, koji su ozbiljno razmisljali o veri, o Bogu. Zatim sam zajedno sa njima bila na osvecenju novootvorene Crkve, koja se nalazila pored nase firme. Zatim sam pocela da citam duhovnu literaturu, ponekad odlazeci u Crkvu.

Dalja desavanja su se odvijala na potpuno odredjeni nacin. Jos u mladosti sam znala da ukoliko se budem udala da cu se obavezno vencati. Kada sam se upoznala sa mojim buducim muzem i dosla kod njega kuci, ugledala sam tamo ikone, Bibliju i shvatila da ni on nece biti protiv vencanja. Upoznala sam se i sa njegovom bakom – istinskom vernicom. Uvek me je zadivljavalo to kako nepismena starica moze da bude tako pametna i mudra. Sada shvatam, da joj je u tome pomagala i pomaze cvrsta vera u Boga i teznja da zivi po Njegovim zapovestima. Vencala sam se sa muzem i tada sam se prvi put i pricestila. Vencali smo se u Crkvi u kojoj sam se krstila u detinjstvu. A zatim sam stekla i istinske prijatelje – Vladimira i Tatjanu. Mi smo istovremeno, iako nezavisno jedni od drugih prisli veri u Boga, i pomagali smo i pomazemo jedni drugima u jacanju nase vere. Razgovarajuci sa mojim prijateljima, prosla sam dug put bavljenja raznim stvarima. Zadivljujuce je to, da cak i citanje ateisticke literature, i bavljenje okultizmom moze privesti k veri u Boga. Jos smo u skoli na casovima naucnog ateizma, izucavali razlicite religije, i na nase pitanje zasto to moramo da znamo sto odricemo, predavac je odgovorio da treba znati sustinu onoga sto odricemo. Zatim sam shvatila da se veri moze prici i kroz suprotno shvatanje.

Ja mogu da navedem tri konkretna dogadjaja koja su me neposredno privela Bogu i Crkvi. Oni su se desili skoro istovremeno.

I tako, bavljenje okultnim naukama, delimicno astrologijom me je dovelo na kurseve narodnog lecenja, gde su nas ucili kako da lecimo ljude ne samo pomocu magnetizma, kosmicke energije, vec i molitvom prizivajuci Ime Isusa Hrista. Posla sam na te kurseve, vec tada shvatajuci da to nije moj put i da se ja necu time baviti. Postigla sam svoj cilj: ojacala sam u veri, naucila se licnoj molitvi, i citanju Biblije.

Zivot me je slucajno doveo u kontakt sa ljudima iz sekte jehovinih svedoka. Oni su me zainteresovali i ja sam od njih zatrazila literaturu, iz koje sam saznala da lecenje energijom ne moze doprineti nista dobro. Autori tih knjiga, kao i nas ucitelj na kursevima, su se takodje pozivali na Bibliju. Kada sam nasem ucitelju postavila pitanje, - zasto?- on je odgovorio veoma neodredjeno i nerazumljivo, rekavsi da se i jehovini svedoci bave time.

Njegov odgovor je konacno stavio krst na moje bavljenje isceljivanjima. Ispricala sam Vladimiru o mom susretu sa jehovinim svedocima i on me je posavetovao da procitam o njima, predlozivsi mi knjigu protojereja Mitrofana Znosko-Borovskog “Pravoslavlje.Katolicanstvo.Protestantizam”, koja mi je razjasnila mnogo toga i ja sam napustila jehovine svedoke. Zatim mi je Vladimir poklonio knjigu svestenika Rodiona “Ljudi i demoni”. Ta kniga je konacno stavila tacku na moje bavljenje astrologijom. Knjiga iz astrologije je bila prekrivena prasinom. Tako su Bozijom Voljom dva zla duha otkrila meni svoju sustinu, odricuci jedan drugog.

Pre tih desavanja ja sam molila Boga da izleci moju kratkovidost. Gospod mi je skoro trenutno ispunio moju molitvu. Pomoc je dosla neocekivano. Lekari su me operisali i vratili skoro stoprocentni vid. Tada sam konacno shvatila, da covek uvek dobija ono, cemu tezi. Samo tada pocinje da razmislja da li je on to hteo, i ako jeste, zaboravlja, Ko mu je to dao. Tako sam i ja postala mudrija i shvatila da ne treba da mesam veru u Boga sa astrologijom i isceljivanjima. A mozda je to bila provera. Slava Bogu, sto nisam uspela sve da isprobam, vec sam se samo zanimala teorijom. Dobivsi diplomu o zavrsenom kursu narodnog lekara, shvatila sam da mi je ona potrebna samo zato, da bih deci pokazivala i govorila:”Tako ne treba ziveti”.

Zelim da navedem jos jednu knjigu, koja je stavila tacku na moje bavljenje okultizmom kao i moje prijateljice Tatjane, - “Knez ovoga sveta” G.Klimova. Ona nas je prosto protresla: sreli smo se s djavolom licem u lice, uvideli to- i pobegli.

Uskoro sam saznala da Vladimir prolazi oglasenje i da se sprema da se krsti. Pocela sam da mu postavljam pitanja o Bibliji, molitvi, Crkvi. On mi je odgovarao na njih, a zatim me je pozvao na “otvoren skup”. Tako sam se nasla u skoli oglasenih. Kniga “Iskrene price stranca svome duhovnom ocu” mi je pomogla da idem u Crkvu, i na prve skupove oglasenih. Tu knjigu mi je poklonila Tatjana na Bozic.

Danas, kada idem na posao, svako jutro prolazim blizu Crkve, i molim se i zahvaljujem Bogu za to sto mi je dao takav posao koji mi ne oduzima mnogo vremena i dozvoljava mi da ucim da zivim po zapovestima Bozjim. Zahvaljujem Bogu za put koji prolazi pored Crkve.

  L.S.

Muz i sin su se krstili jednog dana u Kolomenskoj Crkvi, 1987. godine. Ja sam ostala jedina nekrstena u porodici. Postepeno sam pocela da osecam dusevnu neravnotezu, i zelja da se krstim je bivala sve veca svake godine.

Krstila sam se 1991. godine u Danilovksoj Crkvi, iako mi se po formi nije narocito svidelo. Oca Georgija sam prvi put cula na “otvorenom skupu” skole za oglasene u Vladimirskoj Crkvi bivseg Sretenjskog manastira, gde me je odveo muz u leto 1993. godine jer je on u to vreme prolazio kroz period oglasenja. Utisak sa susreta je bio snazan, i pored svega toga, nisam se upisala u grupu oglasenih, izasla sam iz Crkve i otisla kuci. U toku poslednjih meseci sam pocela sa radom na svojoj dusi. To je doslo samo po sebi, nezavisno od mene. Bilo je mnogo sumnji, ali sam ja jasno osecala, da je nastalo vreme da izaberem put. Nastupio je glavni, najvazniji deo mog zivota. Sve prosle godine su se pokazale besciljne. Ali sujeta je sprecavala: nedostatak vremena, rad, porodica. U dusi se vodila borba. Iako muz nije insistirao na mojoj odluci, ja sam osecala njegov uticaj

Sledeci put sam se srela sa ocem Georgijem 1994. godine. Posli smo svi troje – ja, sin i muz. Kasnili smo, stajali smo na stepenicama na ulazu. U pocetku sam odbijala da udjem, jer se lose culo i nista se nije videlo. Zatim sam pocela da osluskujem, hvatajuci svako slovo. I upravo posle tog skupa sam jasno shvaila, da je put izabran i da cu ici njime. Drugog resenja nema.

I danas, analizirajuci svoj prilaz Crkvi, shvatam, koliko su za svakog hriscanina – pocetnika, vazni skupovi oglasenih koje vodi otac Georgije.

4. novembar 1994. godine

I.G.

 

U najranijem detinjstvu sam razmisljala o Bogu i zelela da saznam da li On zaista postoji. Ali je ateisticka propaganda postepeno gusila u meni te klice vere. Pocela sam da se bojim Crkvi s njihovim polumrakom, cudnim mirisom i nepoznatim obredima. Kada sam bila u drugom razredu, mama je zelela da me krsti, ali sam ja odbijala bez obzira na zakazano krstenje.

Kada sam odrasla, pocela sam da razmisljam o smislu zivota, i putevima za njegovo pronalazenje. Poceli su da me zanimaju filozofski problemi. Jednom sam jasno spoznala da Bog postoji i da zelim da saznam kakav je On, iako mi je trenutno tesko da se setim kako sam dosla do tog zakljucka. Odlucila sam da za pocetak razmotrim sta postoji u tom svetu, a zatim da Mu pridjem. U moru klasicne literature, koja se izucava u okviru skolskog programa, izdvajala sam mesta koja bi mi mogla pomoci da saznam nesto o Njemu. Pocela sam da citam sve sto mi je dolazilo pod ruku. Tako sam naisla na Ivana Jefremova i preko njega sam pocela da se bavim jogom, ekstrasensorstvom i krisnaitijem. Upijala sam u sebe sve kao sundjer: isla sam na kurseve meditacije, bavila se astrologijom i raznim metodama gatanja. Za mene je sve sto je bilo povezano sa duhovnoscu bilo bozanstveno. Nisam razmisljala o postojanju djavola.

Zatim sam stekla prijatelje koji su delili moje misljenje. Vodili smo slobodan nacin zivota ne pridavajuci znacenje spoljasnjem misljenju ljudi koji su nas okruzivali, prenebregavajuci moral i rasudjivanje. Postupali smo po zeljama svog srca, voleli romanticna putovanja, visoke ideale i filozofske besede. Ali smo najvise diskutovali o Bogu. Zatim smo shvatili da takvih ljudi kao sto smo mi ima veoma mnogo i da oni sebe nazivaju “hipicima” i da u znak protesta nose duge kose i pocepan dzins. Mene je privlacila njihova sloboda i to sto su me prihvatali takvom kakva jesam. Medju njima je bilo mnogo razlicitih ljudi sa suprotnim pogledima, ali ih je sve ujedinjavala razocaranost u zivot, i zelja da se nekako promene, zedj za ljubavlju i nada u bolje sutra.

U toj sredini sam imala prijatelja, koji je iskreno zeleo da spozna Boga. On je na moje oci poceo da se menja – prestao je da pije, pusi, i poceo je da odlazi na baptisticke skupove. Od njega sam prvi put pocela da saznajem Ko je Hristos. Do tada mi hriscanstvo prakticno nije bilo poznato. On mi je pricao sve sto je sam saznavao, i ja sam pocela da shvatam da postoji i nesto drugo. Osecala sam da iza Hristovog Lika stoji nesto vece od onoga sto sam videla u drugim religijama i pravcima ljudskih misli. Bila sam spremna da postanem hriscanka, ali me je dugo plasilo, kako mi se cinilo, netrpeljiv odnos hriscana prema drugim religijama i nesloboda. Baptisticki skupovi su mi se svidjali i cesto sam mnogo plakala, shvatajuci kolika sam gresnica. Ali to stanje radosti je posle skupa neprimetno nestajalo i ja sam osecala nesaglasnost reci i dela. U to vreme sam pocela da citam Novi Zavet i da idem u pravoslavnu Crkvu. Ali ni tamo nisam nasla potreban odgovor. Iako sam tamo primila krstenje, to nije uticalo na moj zivot. Prolazila sam unutrasnju krizu. Bila sam izmedju neba i zemlje. Ljudi, koji su me smatrali svojom, su mi bili strani po duhu, a oni koji su mi bili bliski me nisu prihvatali takvom kakva jesam. Na kraju sam ostavila sve i odlucila da idem sama. Nekoliko meseci sam pokusavala da idem samostalno, citala sam Bibliju i Dobrotoljublje, ali se pojavila protivurecnost izmedju zelja i postupaka. Na kraju sam potpuno zalutala i pala.

Gospod me je izvukao iz toga i priveo u crkvu pedesetnika. Bila sam porazena jednostavnoscu i verom tih ljudi. Shvatila sam da treba da ostanem ovde. Tamo sam nasla prijatelje, ojacala i primila krstenje po veri, svesna svog postupka. Napustila sam Akademiju koju nisam volela i cudom stupila na koledz slikarstva. Zivot mi se menjao na moje oci. Uvidela sam kako jevandjelska rec moze da se ovaploti u stvarnosti. Videla sam isterivanje zlih duhova iz posednutih ljudi, govor na drugim jezicima, prorostva.

Gospod mi je postao veoma blizak. Neko vreme sam se radovala i “plivala” u sreci, ne primecujuci nista naokolo. Tamo to stanje nazivaju “periodom prve ljubavi”. Ali postepeno to, sto sam videla u svetu kroz ruzicaste naocare je pocelo da nestaje, i ja sam se suocila sa gomilom probelma, neslaganja, gresaka, uvidevsi nerazumevanje i cesto povrsnost gledista. Pokusala sam da se borim s tim, ali nista se nije resavalo. Proslog leta sam pozelela da pobegnem od problema i otisla sam na odmor, pokusavsi da saberem milsi i sve ispravim. Ali – vratila sam se i problemi su i dalje ostali.

Kada sam dosla na skup u skolu oglasenih, uvidela sam da mi je sve ovo vreme nedostajao – smisao. Prvi put sam cula da je Crkva – sabornost Duha i smisla. Sta je to bogatstvo Svetog Duha, ja ne znam. Ali se to u sabornosti sa nasom Crkvom cesto srece.

Nasa mala Crkva je bukvalno camac na okeanu. Nema ni kompasa, ni karte, vec samo veru i nadu na spasenje. Nju vetar baca s jedne na drugu stranu i ponekad se cini da je smrt neminovna, ali cudom ona ponovo isplovljava i plovi u nepoznatom pravcu.

Neko vreme sam isla i tu i jos na druga mesta. Na kraju sam shvatila da vise ne mogu da ostanem u toj Crkvi. Razgovarala sam sa pastirom i on me je pustio. Sada sam ponovo na raskrsnici, ne znam gde da nadjem sabornost duha i smisla.

Moze li Pravoslavlje da postane ta Crkva, u kojoj se s jedne strane nalaze darovi i plodovi Svetog Duha, a s druge strane postoji njuhova sjedinjenost s ozbiljnim gledistem, osmisljenoscu i mudrsocu – to je ptanje koje ostaje otvoreno za mene.

Nadam se da cu u skoli za oglasene uspeti da pronadjem odgovor.

 J.F.N.

Postoji predivna prica o tome, kako je jedan otselnik uskliknuo:”Gospode, trazio sam Te trideset godina. Gde si Ti?” I Gospod mu je odgovorio:”Trideset godina Ja stojim iza tvojih ledja”. I evo sada, kada zelim da vam ispricam o svom putu ka Bogu setio sam se te price. S punom uverenoscu mogu da kazem da sam vec odavno nejasno osecao postojanje neke realnosti, neuhvatljive, ali pored toga istinitije nego bilo sta drugo. Upravo to zagonetno prisustvo je prinudilo moju dusu da se pokrene i trazi izlaz iz lavirinta apsurda i bezizlaznosti – neutesnog mesta prebivanja duse koja je otpala od Boga. Sticanjem nekog zivotnog iskustva i posle prvih iskustava sa zlim stvarima, poceo sam da osecam, da se covek, pobedjen grehom, udaljava od istinske realnosti, prestaje da bitise, postajuci kao senka. To tuzno iskustvo prebivanja u nebicu je za mene bilo veoma poucno. Ono me je prinudilo da pozelim pravi zivot i potrazim njegov izvor. Mozda moja osecanja nisu bila takva kakvim ih sad predstavljam, jer nije lako biti autobiograf sopstvene duse.

Od ranog detinjstva sam verovao u znake, magiju, uticaj zvezda na covekovu sudbinu, znatizeljno citajuci raznu misticnu literaturu. Cime sve nisam punio svoju jadnu glavu! Sva ta znanja su mi ucinila rdjavu uslugu, odvrativsi me od pravog puta, tako da sam veoma zalutao ispunivsi srce gordoscu sveznajuceg coveka. Oci su mi bile zamagljene te nisu mogle da uvide ni najjednostavnije duhovne istine. U to vreme sam se osecao kao igracka u rukama stihijskih, strasnih, bezlicnih sila, koje ispunjavaju kosmos. Osetivsi strah od njihovog uticaja, poceo sam da se molim. Podizuci oci ka nebu, trazio sam zastitu od sunca, zvezda, duhova, cak i od boginje ljubavi. Tada mi je bilo sedamnaest godina. Bio sam nadmen, pa cak i onda kad me je sreca pratila, ja sam to pripisivao svojoj vlasti nad prirodnim silama. U duhovnom zivotu sam bio prepusten samom sebi. U blizini nije bilo nijednog hriscanina. Cini se da sam se mnogo ranije upoznao sa jeretickim misljenjima, nego sa Svetim Pismom. Strogo definisana filozofija tih ljudi je kod mene izazivala ushicenje. Divio sam se paradoksalnosti misljenja, neocekivanim obrtima misli, izvrtanjem tradicionalnih ideja.

U osamnaestoj godini sam stavio krst na vrat i odlucio da se prvom pogodnom prilikom krstim. Uzrok za takvu odluku je bio jedan dogadjaj, koji me je veoma uplasio, o kome naravno nema smisla da pricam. Vazno je to da sam krstenju, nosenju krsta, spominjanju Bozijeg imena pridavao magijsko znacenje i pokusavao time da se zastitim od svih mracnih, razornih sila, cije je prisustvo bilo veoma ocigledno. Tokom vremena sam potpuno neprimetno postao monoteista, ne trazeci vise podrsku u zvezdama i duhovima. U vezi sa tim zelim detaljnije da ispricam o svom prvom iskustvu bogopoznanja.

Desilo se to posle gledanja filma “Sto dana Sodoma” Pjera Pazolinija. Moj brat mi je mnogo pricao o tom filmu, govoreci da je on na njega i njegove drugove proizveo cudan, zaprepascujuci utisak. Zaista, u filmu su prikazane strasne stvari. Radnja se odigrava u Italiji krajem drugog svetskog rata. Nekoliko fasista su zakljucali u vili obrazovane ljude, koji su stali na stranu zla. Dalje su u filmu kao nekoj surovoj hronici prikazane zaista cudne stvari. Utisak da putujes po adu je pojacan time sto je film tekstom podeljen na nekoliko delova – “Krug ljubavi”, “Krug ognja” i “Krug krvi”. Na kraju filma sam izasao iz sale kroz masu “udavljenih”, ugnjetanih ljudi. Cinilo se da su ljudi rastrojeni, razoruzani. Ja sam u dubini duse bio porazen time sto mi je bilo neoubicajeno lako i svetlo. Neznano odakle u meni se pojavilo znanje da u svetu postoji dobro i zlo. Sa za sebe novom uverenoscu uvideo sam da je zlo slabo, ukoliko si jak i ukoliko je iza tebe Gospod. I jos sam shvatio da sam svestan svog izbora, da je on neizbezan i da je jedino sto ja posedujem – slobodna volja koju predajem Gospodu. Tog trenutka sam dao svoj licni zavet Bogu.

Dalje je zivot tekao uobicajeno. Nazalost, tada nisam mogao da shvatim da je najbolji nacin poznanja istine – opstenje sa Bogom, pa sam nastavio da trazim istinu u knjigama. Istina, ne smem da kazem, da mi one nisu dale nista. S velikim odusevljenjem sam procitao “Stub i utvrdjenje istine”, oca Pavla Florenskog, “Misli” Paskala, a takodje i “Zitije protojereja Avakuma”. Moj drug koji je nedavno postao hriscanin i koji se zadivljujuce promenio posle toga, mi je poklonio malu jeftinu ikonicu Majke Bozije i knjigu protojereja Aleksandra Smemana “Vodom i Duhom”.

Uopsteno receno, sve je vodilo tome da pridjem Crkvi. Medjutim tome je prethodilo ozbiljno iskusenje. Cini mi se da sam prvi put u zivotu ozbiljno pokusao da ispunim zapovest Gospodnju. Odgovor je bio skoro neodlozan. Jedna zena, koju ne poznajem dobro, mi je saznavsi za moju davnasnju zelju da se krstim predlozila da se obratim “dobrom” svesteniku – ocu Pavlu Visnjevskom. On me je upoznao sa covekom, koji mi je ispricao o mogucnosti prolaska kroz oglasenje. Posle dugih kolebanja dosao sam na “otvoren skup”. Slusajuci svestenika Georgija Kocetkova, bracu i sestre, osetio sam “da njihova usta govore od viska srca”. Poceo sam da verujem i ostao sam u Crkvi, kako bih svojim slabim skromnim snagama sluzio Gospodu i slavio Njegovo Ime.

  S.O.

Rodjena sam u potpuno neverujucoj porodici ciji su svi clanovi nekrsteni – roditelji, bake, dede. To je srednja socijalisticka porodica: roditelji – inzenjeri, troje dece, otac – clan partije, ratovao, deda – komunista. Ne znam sta je sa komunistickim idealima, jer mi ih nikada nisu objasnjavali, ali znam da nijednom od roditelja nisam cula o Bogu, tako da nisam ni o cemu ni razmisljala vec sam u potpunosti zivela po njihovoj volji. Oni su se trudili da mene, i sve nas decu, vaspitaju kao odgovorne, postene ljude. Nisu nas ucili ni da lazemo, ni da krademo, niti da gazimo po lesevima.

Ne znam kako je sve pocelo, ali kada se brat nije vracao kuci kasno uvece, mama se veoma brinula, a ja sam molila Boga za pomoc – uskoro su ga doveli kuci – bezbriznog, glupog brata Kirila. Ja sam govorila da znam da je s njim sve u redu, da on samo ni o cemu ne razmislja i da ce uskoro biti dobro. Prizivajuci Boga, nisam isticala sebe, vec sam znala da je On Svemoguc.

Nasi susedi su sebe smatrali hriscanima, imali su ikone, i u kucu su im dolazili svestenici ili vec neko u rasi. Ali njihov zivot nije bio cist, pravednicki – oni su se nezakonito uselili u stan, a muz je bio rukovodilac gradnje i sve je nosio kuci. Mene to nije cudilo, ali me nije ni privlacilo.

Pored nase kuce se nalazio Savet za religijska pitanja, i pored njega je vecito neko strajkovao, protestvovao, gladovao, a dolazili su i ljudi u rasama.

Ponekad sam odlazila u Crkvu, a veoma retko i slucajno sam putovala u Zagorsk. Nista posebno nisam osecala od tih poseta i putovanja, i skoro mi nista nije ostajalo u secanju. Crkva mi je ulivala strah zbog neceg stranog, nepoznatog, starog.

Secam se antireligioznih plakata na decijoj poliklinici: baka vuce unuka u Crkvu (baka je naslikana kao karikatura), a glupo dete…

Prvi put sam namerno posla u Crkvu sa drugaricom na Vaskrs 1992. godine, kada je mama upucena na operaciju. Moja drugarica je znala kako da se ponasa u Crkvi, i pred kojim Svetiteljem da upali svecu, ali je u dubini duse bila potpuno neverujuca i po tome se malo razlikovala od mene.

Upalila sam svecu i pomolila se za zdravlje. I zaista - od tog trenutka je poceo moj put. Crkva Svetog Nikole u Hamovniku je bila veoma lepa, velika i bilo je mnogo ljudi. Nalazila se pored nase skole. Skola je zbog toga imala mnogo problema, vodila je antireligioznu propagandu, ali se ja ne secam mnogo toga.

Prvi put sam pocela da razmisljam o Bogu kada je brat Kiril rekao da se krstio. Ispricao mi je kako je to bilo, ali je nesto i precutao. Mama je bila mirna u vezi toga. A ja sam mislila – zasto da se krstim kad u stvari ne verujem i prakticno nista ne znam- ni molitve, ni nacin zivota. Mislila sam da nema potrebe da se krstim, jer ja verujem i to mi je dovoljno da bi mi dusa ostala besmrtna i da bi ponovo postala neciji zivot, ne smatrajuci da je previse gresna. Neka posle moje smrti umre i ona i nikome necu nedostajati – jedan los covek manje. Ranije sam zivela i mislila da mi je dusa cista – ne radim nista zlo, nikoga ne vredjam – a zatim sam tokom zivota pocela da sumnjam da mi je – dusa gresna. Evo na primer (posto sam procitala naucno-fantasticnu pricu brace Strugackih “Piknik na rubu” u kojoj se govori o sobi zelja) razmisljala sam sta bi pozelela moja dusa kad bi dospela u “sobu zelja”? Bojala sam se da mislim da ce pozeleti nemir na zemlji, nesrecu u porodici, a zasto – ja ne znam.

Zatim se pojavio Igor. On je bio cudan brat, nismo se cesto vidjali, ali kada se to i desavalo, ja sam ga volela, a i on je mene smatrao za nesto posebno. I on je odjednom postao – duboko verujuci covek. Cesto nas je posecivao, pricao, ali ga ja nisam slusala i to sve je prihvatala samo mama (ona se prva i krstila). Ja ga nisam razumevala – on je bio dobar, lep, veseo, drustven i odjednom je – zacutao, omrsavio. Ja u pocetku nisam verovala u dubinu njegove vere.

Mama je posla na oglasenje (pred krstenje – prim.prev.), i zvala je i nas sve sa sobom, ali se ja nisam slozila s tim. Mama mi nista nije govorila, i ja nisam bila uznemirena. Na leto sam pocela s mamom da odlazim u Crkvu. U pocetku mi je bilo lose, zagusljivo, a zatim sam se navikla. Posla sam u Vaskrsnju grupu na treci skup pred oglasenje, ali me A.M.Kopirovski nije pustio rekavsi da nisam spremna – da sam zla i nadmena. I postupio je pravilno – dao mi je vremena da se konacno odlucim. U zivotu sam prezivela mnogo toga na sta nisam mogla da se naviknem: bilo je mnogo cudnih, novih, naglih preokreta, imala sam iskusenja i sa poslom. Znala sam da ako ne prekinem takav nacin zivota da mogu silno da pogresim. Trgnila sam se i uclanila u Omladinsku grupu. U pocetku mi se vrsnjaci nisu mnogo svidjali – bilo je mnogo neposlusnih, ali sam se veoma radovala A.M.Kopirovskom. Kada nas je on pitao zbog cega je ko dosao, ja sam rekla da zelim da zivim pravednim zivotom. Zelela sam da imam oslonac, i Silu koja me podrzava i koja mi pomaze. Nisam imala vise snage da zivim, da se borim, da budem zla i agresivna. To se desavalo samo u kuci gde bih nakupivsi u sebi gorcine najcesce to ispoljavala u porodici.

Paraleno sam odlazila na “otvorene skupove” u Uspenjsku Crkvu gde je bilo mnogo dobrih, interesantnih ljudi. Crkva je za mene postala rodjeni dom. Zao mi je ljudi koji nista ne znaju o veri kao sto ni ja ranije nisam znala da volim Boga i da Mu verujem.

A.T. 

 

Krstio sam se sa u Pravoslavnoj Crkvi sa nepunih 40 godina. Misli o Bogu i veri su pocele otprilike dve godine ranije. A dotle sam bila dete dostojno svog vremena – ubedjena ateistikinja. Ni u skolskim ni u studentskim danima nisam imala nikakve sumnje povodom toga. Moj analitcki um je trezveno mislio, i bio cvrsto ubedjen da su pogledi ateista – najpravilniji.

Samo u ranoj mladosti, kada sam boravila u nepoznatom gradu ili mestu, isla sam u Crkvu, i tada mi je bivalo lakse, da bi se u nekim trenucima opustala u crkvenoj atmosferi, gubeci osecaj vremena. Zatim sam na pitanje “sta je to” nalazila odgovor – dat na osnovu ruske tradicije. I to je bilo sve – mozda ne bas sve. Nikada se nisam slagala da se od vernih oduzimaju Crkve i da se koriste bezobzirno, cak bogohulno. Jos 70-ih godina, kada sam bila turisticki vodic i izucavala istoriju Moskve, prolazila sam stanje smucenosti pri spoznaji svedocanstava o tome, da su vlasti dosle na stravicnu ideju – da razruse Crkvu Hrista Spasitelja i uniste druge kulturne zgrade.

Vec u zrelom uzrastu, otprilike pre pet-sest godina, kada je Jevandjelje postalo dostupnije, kod mene se pojavio interes za duhovnu literaturu. Moji prijatelji su se videvsi to trudili da me razuvere. Tada kao i sad sam bila okruzena veoma dobrim, ali neverujucim ljudima. Sada mi ih je zao, a u to vreme su neki od tih dobrih ljudi, pokusavali da mi razjasne da vera u Boga – nije prosto glupost, vec jos jedan jaram, koji dobrovoljno stavljam na sebe. Nadam se da ce u jednom trenutku i oni promeniti svoja ubedjenja, iako je za to najvaznija – njihova zelja. Ali je to tada ucinilo moj put ka Bogu duzim i mucnijim.

Tih teskih, veoma mucnih dana sumnje, srela sam jednu dobru prijateljicu i razmenila misljenja sa njom. Ona je kako se pokazala postala vernica – baptistkinja i pozvala me je u baptisticku crkvu. Tamo su me primili veoma toplo, sa radoscu, jer im je dosla jos jedna sestra, sto ja iskreno govoreci nisam osecala u Pravoslavnoj Crkvi, sto je veoma vazno za pocetne korake. Upravo u baptistickoj crkvi su nestajale moje sumnje. Upravo tada sam poverovala u Boga svom svojom dusom. Velika zahvalnost za to baptistickoj crkvi. Ali kroz neko vreme sam osetila da mi nesto nedostaje kod baptista. I svestenicke propovedi su mudre, interesantne, iako me okruzuju dobra braca i sestre, i dobro mi je sa njima, ali dusa trazi nesto vise. Ja i cak i sad ne shvatam – sta. Da li su to bile dubine Tajinstva, ili je to bio zov pravoslavnih predaka…

Nesto me je primoralo da napustim baptiste i predjem u Pravoslavnu Crkvu, gde sam se uskoro i krstila.

Od tada je proslo tri godine i ja sam jos uvek na pragu Pravoslavlja i osecam se nekako cudno: i dalje ne mogu da napredujem i da udjem potpuno u Crkvu jer sam jos medju oglasenima.

To sam i ispovedala, i pricala sta mi je nejasno u crkvenim kanonima i pravilima. Ali sam dobijala odgovor i pravilan i nepotpun: “Idi cesce u Crkvu i sve ce ti biti jasno”. Pri Crkvama se organuzuju, danas istina redje – decije nedeljne skole. Ali zasto decije? Treba poceti od roditelja koji su uskraceni za najvaznije i sada ni sami to najvaznije ne mogu da postignu niti to mogu preneti svojoj deci.

Veoma sam srecna sto postoji pravoslavno-hriscanska skola za odrasle i ja sam nasla put ka njoj. Iskreno se nadam da cu u njoj dobiti odgovore na mnogobrojna pitanja, i da ce mi skola pomoci da se ucvrstim u veri.

N.P.

 

 

 Pocetak mog puta ka Bogu datira iz perioda mojih tridesetih. Kao povod je posluzila knjiga V.Sidorova “Put na Himalaje”. Knjiga me je privukla svojom tajanstvenosu, potragom za necim neispitanim, ali je najvaznije da me je zadivila. V.Sidorov se kao odrasli covek ozbiljno odnosi prema pitanjima: u cemu je smisao zivota? Gde je izvor svega? itd. Znaci, ta pitanja imaju odgovore? Tacnije, mogu imati? Kod mene su se ona pojavila u vidu besplodnih razgovora.

Posle procitane knjige sam poceo sa traganjem. Ne mogu tacno da kazem sta sam trazio. Nisam trazio Boga – ne. Pre neku atmosferu, ljude, ideje. Gde su odgovori? Na Istoku, razume se. Pojavili su se ljudi kojima ta tematika nije strana, zatim knjige, zapoceli su razgovori. Bilo je lekcija nekih “polugurua” i profesionalnih filozofa. Godinu-dve dana je proslo na usvajanju informacija. Sledece dve godine sam poceo da shvatam odgovore, tacnije da spoznajem njihovu dubinu. Odgovora nije bilo. Primecivalo se da su svi koje sam znao i s kim sam razgovarao osporavali itd – svi ovde “plivaju”. Niko nista nije shvatao.

Nedge u to vreme (negde u 33 godini) i sam sam postao specijalista-ezoterik, i posto nisam imao jasne odgovore, lose sam se orijentisao u mnogim istocnim religijama i ucenjima. To je malo kompenzovalo neuspeh mog traganja. O Bogu kao i ranije nisam razmisljao. U najboljem slucaju – u okvirima dobrog ezotericnog tona, kao o nekoj poluapstraktnoj kategoriji: absolut, toboze, nesto kazes, sami shvatate…

Sa 33 godine sam dosao iz Pitera u varosicu. Selo sa 40-50 stanovnika. Atmosfera “velike zone”. Odnosi – “uzori i sestice”. To je sustina. A spolja – obicni seoski muskarci plus nacelnik. U toj “skoli vodnika” godinu dana posle mog jogi-ezotericnog pogleda na svet nije ostalo kamena na kamenu. Osetio sam se opustosenim i rastrzanim. Kakve cakre, kakva meditacija sa filozofijom – lopatu u zube i podji. Krace receno, joga pred “lopaticom” nije isla…

Uskoro sam se zaljubio i ozenio. Moja zena nije bila hriscanka ali je citala Jevandjelje i nekada ga citirala. Ja sam se zainteresovao i poceo da ga citam. Ono je bilo nesrazmerno dublje od svega sto sam dotad procitao, tacnije ono je bilo van svih okvira i kategorija. Poceli smo zajedno da citamo svaki dan. Pojavila se potreba za citanjem a zatim i zelja da postanem vernik. Mogu da kazem da sam sad vec dve godine vernik, i to pravoslavni. Bog mi se postepeno otkrivao, ali su odnosi sa Crkvom i dalje bili “na Vi”. Postojala je zelja da idem u Crkvu, ali je bilo i prepreka. Stvar je u tome, sto sam sa 25-26 godina mnogo pio. Sa 33 godine sam se “kodirao” i odtad ne pijem. Ali sta je bilo sa Pricescem? Nisam osecao zivotnu potrebu za pricescivanjem, vec sam to jednostavno zeleo. Posle razgovora sa ocem Vasilijem, nastojateljem Sveto-Pargolovskog hrama sam odlucio da podjem na pricest. Od tada ponekad (jednom u 2-3 meseca) odlazim na Liturgiju. Poslednje godine se pojavio osecaj nedostatka necega, neodredjeni osecaj, koji se pokazao kao nerazresiv: nesto ne shvatam, nesto mi nedostaje. Nedostaje najvazniji element. Koji? Nisam znao. Zatim se pojavila grupa katehizacije. Zena i ja smo se upisali, ali u prvo vreme nismo odlazili na skupove, pa je zena donela kuci kasetu sa besedama svestenika Georgija Kocetkova. Te reci su se pokazale kao poslednji elemet, koji je nedostajao. Sve je doslo na svoje mesto. Sada zelim da zivim u Crkvi i hriscanskim nacinom zivota.

J. I.

 

 

Moj put Ka Bogu i u Crkvu umnogome ostaje tajna i za mene samog. Mozda ce se sve “neslucajnosti” otkriti u buducnosti.

Crkvi sam prisao kada mi je bilo 29 godina, a krstio sam se tri godine ranije. Odluku da se krstim sam doneo procitavsi veliki broj religiozne literature razne sadrzine. Odlazak u Crkvu na krstenje je za mene znacilo: trazim “drugu realnost”, ja vise nisam ateista, i nadam se da ce mi tamo sve reci i svemu me nauciti.

Tajne Krstenja se lose secam: s jedne strane sam bio veoma uzbudjen, a s druge me je porazila ravnodusnost svestenosluzitelja prema novoobracenim i obredni formalizam.

Moj duhovni zivot je poceo otrpilike kroz godinu dana kada sam se prikljucio pokretu  “Svest Krisne”. Prvi koraci u vajsnavskom asramu su potvrdili do tada nepoznata unutrasnja prezivljavanja, sto je za mene oznacavalo istinitost tog ucenja. Cinilo mi se da sam nasao to, sto nisam nasao u Crkvi. Privlacila me je otvorenost i entizijazam krisnaita, njihova zivotna radost i istovremeno strogost u postovanju svih ustanovljenih pravila i ogranicenja. Uskoro sam se osetio jednim od njih, iako nisam mogao u potpunosti da postujem njihove regulacione principe. Pretpostavljao sam da ce doci vremenom.

Napredovanje u Krisni su ometale dve stvari: tesko ispunjavanje asketskih zahteva u porodici i hriscanstvo. Za prvo nisam bio dovoljno odlucan, a drugo je u meni izazivalo nedoumicu i sumnju. Ranije sam mnogo puta citao Jevandjelje, ponekad odlazio u pravoslavne Crkve, ali sam bio ubedjen da su sve religije – samo razlicite forme poklonjenja jednom te istom Bogu. Ali su me uvek zbunjivali ostri nastupi Crkve protiv vajsnava i uopste protiv bilo koje religije sem hriscanstva, a u okviru hriscanstva – sem pravoslavlja. Uostalom, neslaganje “najskrivenijeg znanja” i Blage Hristove vesti sam intuitivno osecao od samog pocetka. Izucavajuci “Bhagavad Giti” i “Srimad Bhagavatam” po kojima su “Krisna i Hristos jedno te isto”, sve vise sam shvatao zamku, kao i na osnovu propovedi u hriscanskim zemljama. Nesaglasnost ova dva ucenja se sve vise osecala narocito u nekim spoljasnjim stvarima. Ja to ne mogu da objasnim. Nisam se usudjivo da pitam u Crkvi, bojeci se da ce mi pre svih odgovora traziti da se pokajem zbog “krisnaitske jeresi”. Ozbiljne krisnaite hriscanstvo uopste nije interesovalo.

Poluzaboravljeno krstenje me je ipak na neki nacin obavezivalo. Sumnje sam mogao da razresim samo priznavsi da je Hristos – drugi Bog, a da hriscanstvo nosi drugi duh o cemu mi je jednom ispricao jedan braman – prevodilac svih knjiga Bhaktivedanti na ukrajinski jezik. Uveren da je vajsnavizam – religija buducnosti, on je govorio da su kontakti sa crkvom neizbezni. Ukoliko izmedju pokreta Krisne i hriscanstva nema niceg zajednickog – pred nama je rat za ljudske duse. Meni je ostalo samo da se odlucim, sto sam i uradio, ne bez razmisljanja povratkom normalnom porodicnom zivotu, gde su supruznicki odnosi dozvoljeni ne samo zbog zaceca dece, a prema deci se ne odnosi kao prema sporednom proizvodu materijalnog tela.

Pristupio sam drugom pokusaju ocrkovljenja sa vec u asramu formiranom magijskom svescu. Prvo vreme mi nije bilo tesko da podrazavam zivot vernika. Mesto gurua je zauzeo svestenik, ostao sam vegetarijanac, umesto citanja mantri po dva sata dnevno citao sam jutarnja i vecernja pravila. Sakralni Sanskrit je zamenio crkvenoslovenski, koji sam pazljivo slusao za vreme Bogosluzenja, gde sam se molio “nogama”.

Pri ucenju osnovama hriscanskog zivota, svestenik se ogranicio na apologetiku i blagocestiva predanja. Ispunio sam njegov zahtev da se pokajem zbog “krisnaitske jeresi”, otvorivsi srce vec na prvoj ispovesti.

Uskoro su se pojavili problemi. Nisam osecao dejstvo pricesti, a Bogosluzenje mi je bilo nejasno. Pojava neizbeznih pitanja me je dovela do toga da citam pokajni kanon i da mnogo ne pametujem.

Pokusao sam da razgovaram sa svestenicima, ali sam uvideo da je njihov zivot ponekad daleko od svetosti. Kao nevoljnog svedoka, molili su me da cuvam “skrivene tajne crkve”.

Jednom me je svestenik (imao je neke neprijatnosti na sluzbi) popivsi malo vise, posavetovao da se drzim podalje od Crkve, i da se ogranicim samo na posete Bogosluzenjima i manje-vise regularno pricescivanje.

Tada sam se ja upustio u samostalno “plivanje” i poceo sam da se molim svojim recima posle pravila. Molio sam Boga da mi pomogne da izadjem iz bezizlaznog polozaja i da me uputi ka ljudima, koji znaju duh i smisao Pravoslavlja. U to vreme sam trazio savremene primere obracenja u hriscanstvo – trezvene i mirne. Mnogi su mi savetovali da procitam knjigu oca Serafima Rouza. U potrazi za tim knjigama sam se obratio poznatom slikaru-ikonopiscu, koji me je jednom pozvao u svoju radionicu uz obecanje da ce mi dati da procitam nesto o Rouzu.

Pokazalo se da je to recenzija oca Georgija Kocetkova na knjigu “Pravoslavlje i religija buducnosti” iz novina “Pravoslavna zajednica”; sam slikar je povezan sa moskovskim pravoslavnim bratstvom “Sretenje” i skolom za oglasene.

Zapisi beseda oca Georgija sa oglasenja i novine “Pravoslavna zajednica” su za mene bili otkrice. Osetio sam da napredujem.

Prestao sam da razmisljam o Pravoslavlju kao stilizovanom zapovedniku, u koje je moguce pobeci od stvarnosti (kakvo ono naravno nikada i nije bilo).

Odricanje od duhovne nemarnosti, licno iskustvo opstenja sa Bogom, hriscanski zivot u pravom smislu te reci, i sve ostalo na sta je upucivalo oglasenje mi je bilo kao potok svezeg vazduha.

Uskoro se pojavila nasa vanredna grupa koja je odmah dospela u neobican polozaj. Isli smo u Crkvu ali smo istovremeno bili malo distancirani od nje. Upoznavanje sa knjigama D. Pospelovskog o istorijatu Crkve je na kraju rasprsilo moja “opoziciona” nastrojenja.

Moje oglasenje je, nasuprot sopstvenim ocekivanjima, teklo tesko. Nekoliko ozbiljnih padova me je primoralo da se zamislim o tome da hriscanski zivot zahteva od coveka napor, usredsredjenost, disciplinu i odgovornost. Tek kad se utvrdis u tome mozes da ides dalje.  Ja se nadam da ce mi Gospod dati snage  i da ce mi pomoci da nastavim svoj put ka Bogu i u Crkvu.

R.U.

 

  

Rodila sam se i rasla sam u potpuno ateistickoj porodici. Cak su i baka i deda, ukoliko uopste ja smem da sudim, bili neverujuci (ili nereligiozni) ljudi, iako su svoju decu krstili, ali se na tome sve i zavrsilo. Moji roditelji cak nisu ni razmisljali da krste mene i brata, ali se sada mama neprekidno moli da se ja krstim.

Prvi put u svom zivotu sam otisla u Crkvu kada mi je bilo 17 godina. U to vreme sam bila brucos – tek sto sam dosla iz provincije i upisala se na Moskovski Drzavni Univerzitet. Bila je to Crkva Svih Svetih na Sokolu. Drugarica i ja smo cesto odlazile da je posmatramo. Utisak je bio takav kao da sam se priklonila necemu tajnom i zabranjenom. Zapamtila sam natpis nad Carskim vratima:”Svi Sveti molite Boga za nas”, koji sam zatim na ispitima pisala u uglu na svim konceptima. Mozda mi je upravo to i pomoglo da tako lako upisem fakultet? Razmisljala sam o tome, ali mi to “nije pomagalo” na kasnijim ispitima, pa sam o svemu tome i zaboravila.

Odlazila sam ponekad u Crkvu i tamo mi se svidjalo, ali samo kada nije bilo sluzbe. Sluzba me je odbijala svojom nejasnocom, babama sa tamnim maramama, koje su na tebe gledale osudjujucim pogledima (nije mi bilo jasno – zasto?) i nekako neprekidno ostavljale neki negativan uticaj povezan sa smrcu. Biblija se u nasoj biblioteci studentima filozofskog fakulteta mogla izdati samo na jedan dan (vise nije bilo dozvoljeno)..

Tada su mi se mnogo vise svidjale katolicke Crkve sa praznicnim, lepo i savremeno odevenim ljudima, sa uredno poredjanim klupama ( na kojima moze da se sedi i ne lomi kicma). I same Crkve su sa esteticke strane izgledale mnogo privlacinije: svetlije i prostranije (istina ovde je dosla do izrazaja moja ljubav prema istoriji srednjovekovne Evrope i gotskom stilu).

Prvi put sam se susrela sa smrcu bliskog coveka kada je umro moj deda. Tuga je bila neopisiva, i samo sam u Crkvi, za vreme opela, bez obzira na to sto se svestenik neprekidno zbunjivao i nazivao mog dedu cudnim imenom, osetila neobicno olaksanje. Utisak je bio toliko snazan, da sam taj osecaj zapamtila do danas.

Cela porodica je odlucila da se krsti. Malom sinu je tada bilo oko dve godine. Kada smo dosli u Crkvu, pokazalo se da mene ne mogu da krste, jer nisam ponela kosulju. Zato su se toga dana krstili samo musakrci u nasoj porodici. Muz je drzao dete na rukama, i svestenik je prolazeci po krugu, izvrsio sve obrede koje je trebalo nad detetom, a na njegovog oca je neprekidno zaboravljao (“Oce a mene?”), sto naravno nije umanjilo velicanstvenost dogadjaja, ali je ostavilo osecaj nekog nezadovoljstva. Tako sam ja ostala nekrstena. Nas porodicni zivot nije bio harmonican, i odnosi su nagovestavali “bojeva dejstva”: niko nije odstupao od svoje pozicije, buduci u potpunosti uveren u svoju ispravnost. Desilo se nekako da me je jedna moja rodjaka, koja me cesto podrzavala u teskim trenucima, i koja je morala da slusa moje zaljenje na nesrecan porodicni zivot, posavetovala da odem na pastirski razgovor kod nekog oca Georgija u Crkvu na Sretenki. Otac Georgije je iz nekog razloga odmah pozvao mene i mog muza, i saslusavsi nase zamrsene zalbe, rekao da je uzrok nasih nevolja – u uniniju i gordosti (tada sam pomislila:”kao u centar!”). A jos sam zapamtila osecaj, da od njega dolazi dobrota, koju sam ja skoro i fizicki osetila. Posavetovao me je da ostanem na sluzbi i da se upisem u skolu za oglasene. Na sluzbi smo ostali ali se nismo upisali u skolu, a mir u porodici je bio uspostavljen na neko vreme.

Moj muz je kroz dve godine ponovo otisao kod oca Georgija i upisao se u skolu za oglasene. Videla sam svojim ocima kako se menjao (iako naravno ne odmah) – kako se promenio njegov pogled na svet, odnos prema ljudima i prema meni. To je za mene bio najbolji argument u korist oglasenja. Pocela sam zajedno sa njim da odlazim na otvorene skupove, na sluzbu u Crkvu, iako moram da priznam da nisam osecala veliku potrebu za tim. Tacnije, odnosila sam se prema tome kao prema necemu obaveznom.

Ali je to cisto spoljasnji put. Isprekidano sam izlagala, jer je i sam put bio tako isprekidan.

Istina, u Crkvi i u veri me je u pocetku privlacila estetska strana (zivopis, muzika, dusa koja stremi navise), ucestvovanje u necem uzvisenom, a takodje i eticka strana. Za mene je uvek bilo neosporno da u etici ne moze biti drugih zakona, sem onih koje propoveda hriscanstvo. Znala sam da vera donosi utehu tuznima.

Medjutim sama religija mi nije pricinjavala neko zadovoljstvo. Nisam je shvatala, niti sam videla bilo kakvu vezu izmedju uzvisenog dusevnog stanja, koje sam osecala u Crkvi, i nestvarnim pricama o Hristu, u koje je cak bilo “sramno” verovati. Jevandjeljske price sam prihavatala kao bakine bajke. Svemoguci Bog po mom shvatanju nikako nije bio povezan sa Isusom Hristom. Religioznost me je asocirala iskljucivo na babe sa tamnim maramama. Vera je – mislila sam – uteha za slabe ljude. I okrecuci se u Crkvi, ja sam se pitala sta ja imam zajednicko sa svim tim ljudima. Istina, sve ovo zvuci uzasno, ali sam ja ubedjena da ovakve poglede ima 80% mojih vrsnjaka. U Crkvu sam odlazila samo kada mi je bilo veoma lose, kada se dusa kidala od tuge i ocajanja. Tamo sam nalazila utehu. Crkvu nikada nisam asocirala sa necim radosnim i srecnim, pa cak ni Bozic ni Vaskrs nisam prihvatala kao nesto radosno, vec pre kao nesto tuzno.

I tek sam u predavanjima i propovedima oca Georgija nasla ono sto mi je nedostajalo: povezanost vere i crkvenog zivota sa mirskim zivotom. Odjednom sam shvatila da hriscanstvo nije samo skup prica i dogmata, vec da je to sredina u kojoj treba da se odvija nas zivot. Pokazalo se da fizicki zakoni i postanak sveta i coveka ne protivurece hriscanskom pogledu na svet, a da religiozna literatura nije – zbornik “bakinih bajki”, vec traganje za istinom i dobrotom. Zbog toga sam u Crkvi na Sretenki videla da vernici mogu biti mladi, veseli, lepi ljudi.

Ne mogu da skrivam da nemam dovoljno vere. Mene i dalje muce protivurecnosti, i nastavljam da vodim beskrajne sporove sa sobom i unutrsanje sa – ocem Georgijem. Nije lako izbaviti se od “ateisticke proslosti” – sve sto me je ranijih godina smucivalo se jako urezalo u svest, a verovatno i u podsvest. Oglasenje mi je pomoglo da pronadjem odgovore na neka predjasnja pitanja, ali su se pojavila i neka nova koja mi je tesko da formulisem. Za mene je put ka Bogu i u Crkvu jos uvek dug put.

E.L.

 

  

Ljudi iz moje generacije dobro pamte rat, tacnije njegove posledice: glad, plac i tugu u svakoj porodici. Kandilo, plamen svece pored ikone su bili u vecini domova te varosi gde sam proveo svoje detinjstvo – Krst sa Raspecem na raskrsnici puteva. Ljudi, koji su prolazili pored, osenjuju se krsnim znakom, tiho, samo usnama sapcu molitvu. Samo oni sami znaju sta mole od Boga. U Zapadnoj Belorusiji gde je kako sada znamo svaki cetvrti covek poginuo od fasisticke ruke (a koliko njih od ruku svojih krvnika) bilo je dosta povoda za obracanje Bogu i bilo je toga sto je trebalo od Njega moliti. I bez obzira na glad i nevolje koje su se nastavljale, na teror sovjetske vlasti, koji je povezan sa likvidacijom narodnog pokreta – “bandita”, ljudi su ostali tihi i gostoljubivi – u njhovim dusama je bukvalno gorelo kandilo nade na spas i zastitu Odozgo.

U svakoj kuci, gde sam sticajem okolnosti morao da boravim (prosio sam milostinju), su me hranili, deleci sa mnom poslednje, i pricali o Bogu, tesili, i prateci na put, krstili me, govoreci:”Spasi Gospode!” U takvo surovo vreme, u ranom detinjstvu, u jednoj meni nepoznatoj beloruskoj porodici, mala starica me je povela u Crkvu i zamolila svestenika da me krsti. Ne secam se tajne krstenja, nisam zapamtio ni kraj, ni Crkvu, ni svestenika, koji me je krstio – ne secam se da li su me uopste krstili toga dana, ali sam zapamtio za ceo zivot: gde je Crkva – tamo je dobro! Tu veru u dobro, u ljubav sam nosio u sebi ceo zivot a da i nisam bio svestan toga.

Zatim je nastalo vreme zaborava… Bio sam mlad, zdrav – Crkva mi nije bila potrebna, na Boga sam zaboravio. Za to sam i platio dugim godinama zatocenistva. I tamo sam opet nasao Boga, prisao Crkvi, sada jednom za uvek. A bilo je to ovako. Zivot me je nosio po ogromnim prostranstvima bivseg Sovjetskog Saveza. Proputovao sam od Bresta do Kamcatke, ziveo sam svakako, nimalo ne razmisljajuci o smislu zivota, kao ptica selica, mozda i gore; nigde nisam savijao gnezdo. Bilo je tu i kradje, i ubistava, i izdaja , i prevara. Nikada nisam razmisljao o tome da su to strasni gresi. Jednom sam sedeci u zatvoru razmisljao:”Zatvorili su te – tako ti i treba. Ne zevaj Fomka – nije to vasar”. A na to tom zivotnom vasaru kojim sam se ja bavio je sve bilo normalno. Svi su krali, svi su lagali, mislili jedno – radili drugo, ceo zivot je bio dvostruki. Nekada sam sumnjao u ispravnost takvog zivota, i razmisljao sam da to nije tako. A kako je pravilno? U cemu je smisao zivota? – niko mi u to vreme nije mogao da kaze.

U mladosti sam voleo da posecujem groblja: tisina, mir – posedis, porazmislis o prolaznosti zivota. Nekada je groblje bilo za mene i mesto sklonista od islednika. Pored groblja se nekad nalazila Crkva. Odlazio sam u nju, secajuci se da su me nekad krstili … a mozda i nisu? To pitanje se s godinama javljalo sve cesce. Medjutim sto sam bivao stariji, to sam se vise udaljavao od Crkve, to sam vise nakupljao grehova, dolazeci do krajnje tacke… U svesti mi je bila jedna zloba, a razmisljajuci o prozivljenom zivotu trazio sam neprijatelje i nacin da im se osvetim. Slatko je zamiralo srce od slika prividnih zlih dela…. Da i nije pametno: sa 60 godina, isprobavsi sve i znavsi da ce skoro kraj – treba otici, zalupivsi vratima! “Koga da zalim? – mislio sam, - Ceo svet je komina, a ljudi – nistavni. Mene niko nije zalio”. I tada bih se i prisecao dalekog detinjstva – starice koja se sazalila na mene, nahranila me, utoplila i odvela u Crkvu.

Priblizavao se kraj mog poslednjeg roka. To uopste nije najlaksi period u zivotu svakog zatvorenika. Misli su se motale po glavi kao zivotinje po kavezu sta raditi, kako ziveti i da li ziveti uopste? Da li ostvariti ili ne plan osvete koji sam vec odavno razradio? Ako ga ostvarim – sta mi to donosi? Dodati grehova u moj sud, koji je vec ionako prepun? A sta je sa ljudima koji su postradali ni za sta u godinama represije? Zasto ne pocinje gradjanski rat? Znaci osveta nista ne resava? I u tom preiodu mi je dosla do ruku Biblija – nesto treba da radim, posla u to vreme nije bilo (proizvodnja je pozatvarana). Citam i nalazim odgovore na pitanja koja su me mucila. Udubivsi se u citanje, poceo sam da primecujem da su mi mnoga mesta nejasna, a druga potpuno nedostizna. Poceo sam da trazim objasnjenja.Slava Bogu, u to vreme u “ne toliko udaljenim mestima” je bilo dozvoljeno veroispovedanje, a zakon “O slobodi savesti” je dozvoljavao postojanje soba za molitve raznih konfesija. Jedna takva soba je postojala u koloniji u bivsoj zgradi osnovne skole, a pravoslavne jos nije bilo. Kada sam se konacno setio da sam pravoslavan po krstenju, i da me moja vera obavezuje da obezbedim mesto za molitvu, citanje duhovne literature itd. Poceo sam da trazim ljude koji streme pravoslavnoj veri, i uskoro sam ih nasao. Zajedno smo u administraciji kolonije dobili dozvolu da otvorimo sobu za pravoslavne. Povezali smo se sa parohijskom Crkvom i uz pomoc parohijskog svestenika oca Nikolaja, formirali smo sobu za molitvu, gde smo se okupljali radi citanja Jevandjelja i duhovne literature koju je donosio otac Nikolaj. On je drzao propovedi, odgovarao na nasa pitanja, ucio kako da se molimo. Poslednje dve godine su neprimetno proletele. S verom u Boga je dosao i mir. Nasao sam odgovor na mnoga pitanja koja su me interesovala. Na slobodu sam izasao kao sasvim drugi covek. Sto nije uspeo da uradi kazneni dom, ucinila je jedna knjiga – Biblija, istinska zivotna knjiga.

V.D.

 

  

Vise se ne secam kada sam prisla Bogu – tacnije ne secam se tacno odredjenog trenutka.

Prvi put sam cula o Bogu sa sedam godina. Tada sam zivela kod bake. Baka moje drugarice se molila i odlazila u Crkvu. Drugarica mi je i rekla da postoji Bog. Ja u to nisam sumnjala, ali je tada Bog bio “Onaj Koji kara” (to je bio Bog iz Starog zaveta).

Tada nisam isla u Crkvu, jer su moji bliznji bili daleko od toga. Tako sam i ja zivela. O Isusu sam saznala iz slucajnih razgovora, kada mi je bilo 13 godina. Sada znam da je to bio preprican odlomak iz “Majstora i Margarite”.

Vec na studijama sam pokusala da idem u Crkvu. Nista se nije desilo: bilo mi je nekako neprijatno. Ali sam se vec nekako molila. Kada sam shvatila da mi Bog pomaze opet ne mogu da se setim.

Veoma mnogo sam se molila za sina. Kada se on rodio, ja sam konacno poverovala u to, da me Gospod cuje, pomaze, i ne ostavlja, i da je sve dobro sto imam u zivotu On poslao, i da samo zahvaljujuci Bogu ja i zivim. Zbog toga sam krstila sina.

Tada sam shvatila da se ne sme ziveti nekom “svojom verom”. Tako je poceo moj put u Crkvu. Pocela sam da se molim svaki dan, da citam Bibliju, pokusala sam da idem u Crkvu. Ali iz Biblije nisam shvatala ni reci, a i u Crkvi sam se cudno osecala.

Nekako u to vreme su me poznanici pozvali na otvorene skupove, i ja sam pocela s njima da idem na oglasenje. Polako mi je postajala jasna Biblija. Tada jos nisam bila spremna da se krstim, ali sam mogla da citam Novi zavet. Plakala sam nad Hristovim Stradanjima.

Proslo je nekoliko godina. Isti poznanici su me opet pozvali na otvoreni skup i ja sam ponovo posla na oglasenje. Tesko je poverovati da sam u pocetku oglasenja mislila da je moguce ne ici u Crkvu, a mnogo toga iz Biblije je kod mene izazivalo bunt. Ali trebalo je uciniti napor i ici na Liturgiju. I jednom sam osetila da postajem clan Crkve.

Zahvaljujuci oglasenju Biblija je za mene pocela da se ispunjava zivotima zivih ljudi. Bilo je neshvatljivo da su oni bili tako bliski Bogu.

Sada se u svemu trudim da zivim po savesti. Cini mi se da sam spremna za Krstenje, kao da i dalje idem tim putem.

N.

 

  

Moj put ka Bogu je poceo na dan mog rodjenja, 5. septembra 1996. godine u dalekom zauralskom gradu Kurganu. Istina, to je bio grad sa najvise neverujucih ljudi na celom belom svetu. Ovde niko nije verovao u Boga. U njemu su ziveli jednostavni sovjetski ljudi, od kojih su mnogi bili dobri i svetli, ali svest o veri i Bogu kao takva nije postojala u odnosima medju ljudima. U celom gradu od 300 000 stanovnika nije bilo nijedne aktivne Crkve. U jedinoj Crkvi u centru grada se nalazio ethografski muzej, u koji sam ja kao decak voleo da odlazim, da bih posmatrao mitraljez “Maksim”. Pri tom cak uopste nisam razmisljao zasto je ta zgrada tako interesantnog oblika, i sta je u njoj bilo ranije, i tada tamo nije bilo nicega da bi se o tome razmisljalo. Naravno, moj opis duhovne situacije u Kurganu je malo preteran, ali sam je ja tako zapamtio. I moji roditelji su takodje bili neverujuci. Oni su bili (i jos uvek su) veoma cestiti, porodicni ljudi, od onih koji se trude da zive i zive po savesti, bez obzira na sve. Ali u toku celog svog detinjstva i mladosti ja u porodici nisam cuo ni jednu rec koja se odnosila na veru i Boga. Tako sam poceo svoj zivotni put u atmosferi sterilnog materijalizma.

Mislim, da je faktor koji me je od ranog detinjstva neprimetno orijentisao ka Bogu bila moja porodica. Moji roditelji su ziveli teskim zivotom. Iz dana u dan, iz godine u godinu njihov plan dana je bio isti – ujutru na posao, a posle posla u vikendicu. Oni nisu znali za slobodan dan i uopste za vreme kada mogu da se odmore. Cini mi se da je zivotni primer mojih roditelja – primer cestitog zivota dvoje radnika, izgradio u mojoj dusi te dobre osnove, koje su mi pomogle da napravim pravilan izbor duhovnog puta. Drugi faktor, koji je u mojoj dusi ucvrstio svetle osnove, je bila mamina bezuslovna ljubav i nada. Treba reci da sam rastao kao lazljiv, lenj i raspusten decak, tako da su roditelji morali nekad da se bave mojim vaspitanjem i taj nedostatak je dopunjavala ulica. Poceo sam da pusim vec u starijim razredima, a rano sam probao i alkohol. Kada sam zavrsio skolu tesko je bilo pretpostaviti da ce od mene postati nesto dobro. Bio sam neuracunljiv mlad covek, nisam nocevao u kuci, cesto sam isao sa modricama, dospevao u ured za otreznjenje. Vreme pred vojsku je bilo potpuno beznadezno. Mislim da me je samo Gospod spasao od zatvora. Pritom me je mama uporno, bez obzira ni na sta, smatrala dobrim decakom, uvek mi je izlazila u susret, ukoliko bih joj se obratio za pomoc. Cini mi se da su se moji roditelji tada odnosili prema meni onako kako sam zasluzio – ja bih poginuo. Secajuci se sada tog vremena, vidim da je u meni postojala nada na samog sebe, prosto zivot mi je bio takav da ni u cemu nije bilo smisla, i ja sam se kotrljao nizbrdo. Ali je majcina ljubav nekako podgrevala tu nadu, primoravajuci me da budem odgovoran barem pred njom. Otac je ipak bio trezveniji. On je smatrao da od mene nikada nista nece biti, ali me nikada nije ismevao  - bio je uveren da je to beskorisno. Ali je on u svakom slucaju smatrao svojom obavezom da mi pomogne i da materijalnu podrsku da steknem obrazovanje, ukoliko zelim da ucim. Treba da kazem da nisam ucio tako lose i da sam zavrsio skolu bez trojki.

Zatim je dosla vojska. Ovde treba spomenuti najvazniju cinjenicu, koja nije direktno povezana sa vojskom, ali se desila nekako u to vreme. Prvi put sam se molio. Moja sluzenje je bilo povezano sa stabnom vezom i u jednom od pisama kuci sam odao vojnu tajnu. Naravno, to je bila smesna tajna, ali su mogli ozbiljno da me kazne. Ja sam tacno znao da se pisma voda, u kojem sam sluzio, kontrolisu. i nije preostalo nista drugo nego da se molim. I pomolio sam se! “Gospode, ako postojis, izbavi me!”Gospod me je spasao. Pismo nije dospelo u tajni odeljak, a nije stiglo ni kuci, kako sam posle saznao. To sto se desilo nije preokrenulo moj zivot, ali se secanje na to snazno urezalo u mojoj dusi. Iako nisam prestao da budem materijalista, ali su pocele da mi dolaze misli o tome da cu jednom morati s tim da raskrstim – molio sam se i pomoc je dosla. Uopste uzevsi, bez obzira na to sto je vojska sama po sebi losa i mnoge obogalji, u mom zivotu je ona odigrala pozitivnu ulogu. Ocito, zahvaljujuci dugotrajnom disciplinovanom nacinu zivota, ja sam se nekako osvestio od hvalisanja pre armije. Na bojevim dezurstvima, gde nema apsolutno nista da se radi, a ne sme da se spava, ja sam poceo da citam. Citao sam veoma mnogo, pritom klasiku – zadivljujuce su te vojne biblioteke, cesto su u njima skupljena remek dela svetske literature. Najvaznije je to sto sam se zamislio nad svojim zivotom. Vojska mi je dala vreme prinudnog trezvenog nerada, kada sam ja prosto lezao i gledao u plafon, i kod mene se pojavila neka zalost, teznja da realizujem nesto u sebi. Te misli su bile neodredjene, ali je iza njih stajala neka sila, koja je od tada zauvek usla u moj zivot. Kada sam odsluzio vojni rok, imao sam vec pozitivnu predstavu o svom gradjanskom zivotu. Pre vojske sam upisao Kurganski masinski fakultet i sada sam se spremao da uspesno ucim, kako bih postao inzinjer, dobro radio i na taj nacin dostojno ziveo na materijalnom i moralnom planu. Ali nije sve bilo tako. Po povratku iz vojske je poceo najopasniji period u mom zivotu. Demobilisan sam jeseni 86 godine, odmah posle upisa fakulteta, ali ozbiljnijeg ucenja nije bilo. U pocetku sam zeleo da se nasitim “gradjanskog zivota”, i tada sam se udruzio sa svojim prijateljima s kojima sam se druzio pre vojske, koji su takodje bili demobilisani, i kroz neko vreme sam se nasao u veselom drustvu. Kao po obicaju imao sam cak i dobre ocene na kraju prvog semestra, ali u stvari sam se ocajnicki kotrljao nizbrdo. Nismo izlazili iz restorana, organizovali smo pijanke u fakultetskim prostorijama, pravili sitne prestupe. Posto nisam verovao u Boga ponasao sam se saglasno tome, “najlogicnije” – ispovedao sam “religiju” haosa i razvrata, bez ikakve odgovornosti za sve. Iako sam mogao da vidim nesto dobro u sebi bilo je to samo zahvaljujuci zadivljujucoj majcinoj ljubavi. Sada tacno znam, sta je to – “ljubav koja sve prasta, svemu veruje, svemu se nada”. Jos je u meni bila ziva ta sila koja me je primoravala da stradam.  Na kraju drugog semestra poceo sam intenzivno da mastam o tome da odem negde iz Kurgana, kako bih prekinuo takav zivot. Leti 1988 godine sam pao semestar i bio sam ispisan sa Kurganskog masinskog fakulteta. U principu sam mogao da izbegnem ispisivanje, ali nisam ulozio nikakve napore za to posto sam jasno shvatao da necu postati nikakav inzinjer, i da vise tako ne smem da zivim. Od tog trenutka je pocela moja nova zivotna etapa.

Odluka da upisem Sverdlovski fakultet je bila potpuno neocekivana – i za ljude koji su me okruzivali i za mene samog. Ali od tog trena kada mi se ta ideja pojavila u glavi, ja sam iz nekog razloga cvrsto znao, da je to ono sto treba da bude. Ovde jos jednom napominjem ulogu roditelja  - oni su ponovo poverovali da ce nesto biti od mene i podrzali su me moralno i materijalno, jer bez njihove podrske ne bih mogao da studiram prosto iz finansijskih razloga. Tako sam na jesen 1988 godine dosao u Sverdlovsk, i ne upisavsi se prvim dolaskom, upisao sam se preko radnickog fakulteta na Uralski univerzitet na ekonomski fakultet. Od tog trenutka se nesto principijelno promenilo za mene. Uceci ranije u skoli, KMI, ja sam bez obzira na neozbiljan odnos prema ucenju imao dobre ocene. Imao sam utisak da treba samo malo da radim i sve ce biti dobro. Na univerzitetu sam poceo da ulazem napore da sistematski ucim i ostvarim svoju davnasnju misao o tome da postanem ozbiljan priofesionalac i ozbiljan covek. Ali prva dva kursa sam i pored sveg truda bio na granici za ispisivanje. Tada sam shvatio da uopste ne znam da radim i svesno sam pristupio radu na sebi, da bih od aljkavog coveka postao pravi radnik. Pored toga, studirajuci na radnickom fakultetu, ziveo sam u drustvu filozofa, razgovarao sam sa njima, i zahvaljujuci tome se kod mene pojavila zelja za citanjem ozbiljne filozofske literature. Narocito mi se urezala jedna fraza od Alberta Kamija: koji je zivot vredan zivljenja? I upravo u tom obliku je kod mene postalo aktuelno pitanje smisla zivota. Treba reci, da to pitanje nije bilo pitanje zivota i smrti, vec je to bilo pitanje o tome kako ziveti. S jedne strane sam video vrednost teskih napora da bih nesto shvatio, i nesto znao, da bih bio specijalista, a s druge strane kao i ranije ni u cemu nije bilo nikakvog smisla. U tom periodu se desio jedan veoma vazan susret u mom zivotu – jeseni 1988 godine sam se upoznao sa svojim sadasnjim drugom i bratom u Hristu. U njemu sam nasao prijatelja i sagovornika o vaznim zivotnim pitanjima a pre svega o tome koji je zivot vredan zivljenja. U to vreme – pocetkom 90-ih – pocela je da se ponovo radja pravoslavna Crkva. Pocele su da se otvaraju Crkve, i pojavili su se ljudi koji su otvoreno ispovedali hriscanstvo. Moje interesovanje za njega je tada bilo podstaknuto citanjem filozofske literature. Ali je to interesovanje bilo intelektialnog tipa, dok su mi se hriscanske vrline (tacnije ono sto sam ja o njima mislio) cinile neprihvatljive. U meni se pre svega formiralo neko agresivno raspolozenje prema hriscanstvu pod uticajem Nicea, koga smo ja i moj drug veoma voleli i cije smo cele odlomke ucili napamet. Mislim da mi je to bilo na korist, jer me je taj neravnodusni – agresivni odnos prema hriscanstvu podstakao na dijalog sa vernicima. Takodje u to vreme se kod mene pojavilo snazno interesovanje za razlicite okultne nauke. Citao sam sve redom: astroloske traktate, prakticnu magiju, itd. – nije me medjutim interesovalo nesto konkretno, ali me je zanimao nevidljivi svet jer mi se cinilo da u njemu treba traziti odgovore na najvaznija pitanja o coveku i zivotu.

Doslo je vreme da se isprica najvazniji momenat u mom zivotu, posle koga je moj put ka Bogu postao prav kao strela. Taj trenutak je povezan sa necim sto ja nikada ranije u zivotu nisam radio. Uzeo sam na sebe odgovornost za drugog coveka. Ja to uopste nisam zeleo, i u meni se nesto bunilo, ali sam u odredjenom trenutku shvatio da ukoliko to ne ucinim da ce se u mom zivotu desiti neka tragedija. To nije bio strah, vec je to bio neki podsvesni osecaj izbora puta. I bez sumnje Gospod mi je pomogao da napravim taj izbor. Posle toga je u moj zivot usla druga stvarnost – pojavili su se ljudi, koji zavise od mene, i trebalo je organizovati ne samo svoj vec i njihov zivot, i brinuti se o hlebu nasusnom: studije na fakultetu su dobile prakticnu vrednost kao mogucnost za dobijanje profesije i zaradjivanje. Sve te brige su me veoma opterecivale, studije su tesko isle, i ja sam ponovo poceo da se molim. Molio sam se Presvetoj Bogorodici pred svaki ispit i davao semestar sa “mnogim cudima”. Treba da napomenem, da sam se krstio 1991 godine, ali je to krstenje bilo kao slucajno, jer ono za mene nekako nije odgovaralo realnom zivotu. I pored svega, posle toga sam sreo coveka koji me je pozvao na oglasenje. U to vreme se kod mene sve odjednom uplelo: i pitanje o smislu zivota, zelja da spoznam nevidljivi svet, neshvatljiva zelja da unizim hriscanske vrednosti, svesna potreba da razotkrijem Onoga Koji odgovara na moje molitve. Spriateljio sam se sa covekom koji me je doveo na oglasenje. Nesto me je vuklo tom coveku, jer je u njemu bilo nesto sto nisam sretao kod drugih, i on mi je jednom rekao da je hriscanin. Bio sam razocaran time i mi smo mnogo vremena proveli u diskusijama o Jevandjelju i Hristu. Jednom me je pozvao na razgovor sa svestenikom, koji je odgovorio na moja pitanja mnogo bolje nego on. Bio je to otac Georgije. Oglasenje je bilo upravo ono sto mi je bilo neophodno da bih prisao Bogu i Crkvi. I prisao sam.

V.I.

 

  

Krstena sam “u letu” sa pet godina. Krstenje sam zapamtila kao obican ali strasan dogadjaj i vise do 25 godina nisam odlazila u Crkvu. Secam se svog prvog shvatanja u vezi sa Nekim (Tim, od Koga zavisimo) – bilo je to kada sam imala devet godina i kada mi je umro otac. Otac je bio jedini koji me je mnogo voleo. Mama me je smatrala nepotrebnim detetom i na sve nacine mi je to stavljala do znanja.

Ali se tada za moje vaspitanje pobrinuo Gospod. Skoro mahinalno sam primecivala Necije oko na sebi, koje me je pratilo, i cas ukoravalo, cas ljubilo, cas nesto objasnjavalo, vodeci me u zivotu. Bilo je trenutaka, kada mi je bilo 12 godina, kada sam zelela da se otrujem zbog bezlicnosti, zlobe ljudi koji su me okruzivali i majcine bezdusnosti. Prosedela sam pola noci nad oprostajnim pismom, paralelno prozivevsi ceo zivot, i govoreci s Nekim. I kada sam shvatila nepotrebnost tog postupka, sve se sredilo i ja se dugo toga nisam secala.

Bog mi je poslao jedinstvenu prijateljicu, s kojom sam se druzila od detinjstva. Ona je bila iz verujuce porodice. Mi se u nasim razgovorima nismo doticali pitanja vere, jer je ona prosto jednom rekla da Bog postoji i da ona to zna. Svojim ponasanjem i dobrotom nisam mogla a da ne primetim razliku izmedju verujucih i neverujucih ljudi.

Moj zivot je uvek bio tezak, sve sam sticala teskom mukom, i bila sam dosta bolesna. Do sesnaest godina su me klevetali i vredjali, tako da se ne secam srecnog detinjstva.

Ali nekako u to vreme sam se odjednom veoma promenila: postala sam simpaticna, prestala sam da bolujem, nauka mi je isla, pojavio se ogroman stvaralacki potencijal, mnogo prijatelja, a narocito mnogo (dobrih) mladozenja.

Sve sam cesce naglas pocela da govorim:”Slava Bogu”, - ali ne uzalud. I vise od toga – ako bih se veoma ozbiljno, u srcu obratila Bogu, obavezno sam dobijala ono za sta sam se molila.

I ja sam to pocela da razumevam, i cesto sam se secala reci nepoznate zene, koja mi je posle oceve smrti rekla:”Sada ce se o tebi brinuti Sam Gospod – jer si siroce”.

Oduvek sam znala ne samo da necu ziveti u ocevoj kuci, nego ni u toj drzavi (zivela sam u Kirgiziji, u gradu Frunzi), i u 24-oj godini sam otisla u pravi ruski grad Aleksandrov Vladimirske oblasti, koji je jos za vreme Ivana Groznog bio veliki duhovni centar – Zagorsk je od njega bio udaljen 20 minuta zeleznicom. U meni se probudila snazna zelja da putujem po Rusiji (bilo je to 1985 godine), a pritom sam se narocito interesovala za staru crkvenu arhitekturu. Prosla sam ceo Zlatni obruc. Crkve su mi unele nove misli i interese. U to vreme sam se upoznala sa seminaristom iz Trojice-Sergejeve Lavre, i puna komsomolskog zara, zasipala sam ga pitanjima. Za vreme naseg dvogodisnjeg opstenja, on je postao o.K. i proveo je mnogo sati sa mnom i mojim dvema prijateljicama, odgovarajuci na nasa pitanja. Ti razgovori su ostavili trag u mojoj dusi, i kada sam presla u Piter, veoma su mi nedostajali razgovori sa njim. Pitanja je bilo sve vise, tim pre sto nas je pocetkom 90-ih prosto “zatrpala” sva moguca literatura, i prvo sa cim sam se upoznala je bila teosofija. Ali sam se ja navikla da svu literaturu citam kriticki, a narocito takvu. Pojavilo se veliko interesovanje za filozofiju. I desilo se tako, da sam istovremeno pocela da odlazim u Crkvu (samo da ulazim) i da idem po razlicitim kursevima i skolama teosofsko-indijskih pravaca. Zatim se pojavio veliki interes za istoriju hriscanstva i druge religije – muslimanstvo, judaizam, budizam itd.

Kao rezultat tih traganja je bila uverenost u pravilnost mog uzbora – Pravoslavlje. Sva poredjenja su se pokazala potvrdom Istine. I kada sam izasla iz tog kosmara, pojavila se potreba da zivim hriscanski, da se ispovedam, da nadjem duhovnika. Kroz godinu dana Bog mi je poslao takvog coveka – o.I. iz Preobrazenjske Crkve. Razgovarajuci s njim satima, prisustvujuci na Bogosluzenjima, citajuci Bibliju, ja sam osecala da na mene silazi takva Blagodat, da se sve u zivotu desava cudom. “Svaljivala su se” i iskusenja, i to veoma jaka, ali ih nije bilo tako tesko prevazici – sve se desavalo po Volji Bozijoj!

U to vreme su mi prilazili ljudi sa pitanjima i simpatijama. Odjednom sam shvatila da je uzrok svih njihovih problema – dusevna praznina i nepoznanje Boga. Posle razgovora, u kojima sam im pricala o svom duhovnom iskustvu, o hriscanstvu, ljudi su odlazili u Crkvu, menjali se, resavali svoja pitanja znatno lakse. Ali sam ja sama (proputovavsi sveta mesta) shvatala da nemam oslonca, na kojem mogu da se odrzim, i privodeci nekga u Crkvu, sve sam vise postajala sujetna, sve cesce sam upadala u “zamke”, i nemoc se povecavala. A tada sam jos i mamu dovela kod sebe jer je umro brat. Ziveci odvojeno mnogo godina, mi smo postale jedna drugoj toliko strane, da me je samo obaveza (genetska) primoravala da se sve vreme brinem o njoj. Ali sam ja odlucno stajala na pravoslavnoim putu, a ona na protestantskom (pedesetnica). Ona je postala agresivna i nepodnosljiva prema svemu sto nije protestantsko, a posto njih svaki dan uce kako da napadaju i sta da govore, ja sam shvatila da meni pored ispunjavanja hriscanskih pravila nedostaje jos i teorija. Krace receno, odlucila sam da radikalno pristupim religiji. Cele godine sam razmisljala da podjem na neke kurseve, ali mi je uvek nesto smetalo. I tada me je jedna od mojih prijateljica pozvala na oglasenje, koje je ona sama prosla sa blagoslovom svog duhovnog oca. Ja sam na njoj videla velike dobre promene i u svemu se uverila u Volju Boziju i posla na oglasenje. Oglasenje je islo preko trnja, ali sam iz nekog razloga znala da to tako mora da bude, i mislim da je to sve samo pocetak.

В. Е.

 

  

                                   – Kako si stekao umece da resavas

                                             diferencijalne jednacine?

                                           - Poceo sam bolje da resavam

                                             diferencijalne jednacine…

 

Otkako sam poverovao u Boga moj zivot se veoma izmenio. Ja ne samo da sam poceo da spoznajem sta znaci pravoslavlje, o cemu je napisano u Jevandjeljima – vec se u mom zivotu pojavila jos jedna grana kao neko dopunsko svojstvo. Posto je tesko odrediti koliko su blagotvorne promene koje su mi se desile od trenutka pronalaska vere – uglavnom iskusenja poslednjih meseci nisu nimalo laka, i meni sada predstoji da ispravljam posledice nekih sablazni, pred kojima ja na zalost nisam mogao da se uzdrzim. Ne smem medjutim a da ne primetim da mi to ne uspeva, jer se pokazalo da mogu da spavam po sedam sati u toku dana cele godine i da se ne umorim. Cini mi se da postepeno ucim da se “uzdam u Boga, i sam da ne gresim”.

Rodjen sam i odrastao u gradu Bakuu, u porodici ateista. Bez obzira na to sto je u Azerbejdzanu siroko rasprostranjeno muslimanstvo i sto su mnogi moji prijatelji bili nosioci muslimanske kulture i tradicije, ja sam imao “sovjetski” pogled na svet, koji nije bio “opterecen” nikakvim religioznim idejama.

Ne smem da kazem da mi u detinjstvu nikada nije dolazilo da se molim. Kao i svi moji vrsnjaci i ja sam cesto govorio nesto slicno:”Gospode, samo da ne zakasnim na ovaj autobus”, iako sam uveren da se to ne moze nazvati molitvom samo zato sto se spominje Bog.

U petnaestoj godini sam se puno bavio programiranjem i sve svoje slobodno vreme sam provodio na radu sa kompjuterima ili potrazi za mestima, gde se moze pristupiti mnogobrojnoj tehnici. Posto su svi racunari kojima sam imao pristup veci deo vremena bili zauzeti, ja sam svaki dan sumnjao hocu li se dokopati nekog racunara ili se desi situacija zbog koje ne mogu da radim na EVM (ili su svi zauzeti, ili iskljuce struju, ili je administrator sale lose raspolozen itd.). iz tog razloga sam postao veoma sujeveran. Na primer, neko vreme sam bio ubedjen, da ukoliko na putu od kuce udarim nogom kamicak, onda je slobodan racunar meni zagarantovan.

Razume se, desavalo se da taj i drugi “zakoni prirode “ ne vaze, pa sam u njih morao da unosim neznatne promene, ne menjajuci sustinu (pokazalo se da kamicak treba da sutnem obavezno desnom nogom).Tako sam se dugo vremena nalazio pod uticajem mojih izmisljenih zakona, i ostaje mi samo da se radujem sto oko mene nije bilo nikakve sekte, koja bi me uvela u okultne radnje.

S prelaskom u Moskvu i upisivanjem fakulteta mnoga sujeverja su nestala, medjutim predstava o tome da je verujuci covek – anahronizam se produzila do treceg kursa, dok se jednom nisam sporeckao o religiji sa upravnikom firme, gde radim nekad i po ceo dan. U vreme diskusije on mi je postavio nekoliko pitanja, o kojima pre toga nisam posebno razmisljao. Dugo vremena posle razgovora sam razmisljao o tome zasto 95% stanovnistva na zemlji ispoveda neku religiju, i mogu li nekoliko medjusobno iskljucivih sistema znanja o svetu da budu istiniti. Interesantno je primetiti da sam o muslimanstvu znao manje nego o hriscanstvu. Zatim sam procitao nekoliko knjiga o.Serafima (Rouza) i jos jednog naucnika koji se bavio poredjenjem arheoloskih podataka sa biblijskim prikazima. Ja sam shvatio, da zaista ne postoje cinjenice koje bi opovrgle postojanje Boga i koje su u dubokoj protivurecnosti sa Biblijom (opravdanosti radi treba primetiti da samu Bibliju u to vreme jos nisam citao, iako sam neke predstave sta je u njoj napisano ipak imao). I zaista se pokazalo da su sva senzacionalna otkrica, koja opovrgavaju na primer biblijsku pricu o stvaranju sveta, nista drugo nego hipoteze. Ideje koje sam osporavao u razgovoru sa direktorom, kroz nekoliko meseci sam iskoristio u sporu sa prijateljima. Od tog trenutka sam pozeleo da odem u Crkvu, ali nisam znao kako tamo da se ponasam, kada mogu tamo da idem, ili krace receno, svaki put kada bih prolazio pored Crkve, nalazio sam brojne razloge da samo prodjem.

Jednom, kada sam prolazio pored Crkve, koja se nalazi pored istorijskog muzeja na Crvenom trgu, resio sam da po svom obicaju odlozim odlazak na “potom”, istrosile su se baterije na mom motoru. Usao sam unutra i osetio kao da se izmenio vazduh: on je odjednom postao gusci, i ja sam bukvalno plivao. Nekoliko minuta sam stajao potpuno porazen tim utiskom, gledajuci na ikone, a zatim sam se prekrstio i odmah sam se postideo tog gesta.

Od tog ternutka sam poceo povremeno da odlazim u Crkvu, i boraveci unutra kopirao sam kretanja ljudi koji su me okruzivali. U jednom momentu sam sebe smatrao verujucim covekom. Tesko je odrediti kako i kada se to desilo – ali nije bilo nikakvih “stepenica”, i vera u Boga je uzrastala naglo. Jednom sam osetio kako zivim nepravilno, osetio sam koliko je u meni zlobe, poroka. Potom sam procitao katehizis i poceo da pratim svoje misli, postupke, pri cemu, sto sam se detaljnije analizirao to sam sam sebi izgledao losijim covekom!

Jednom sam uradio jedan veoma los postupak, pokajao sam se, i sve vreme sam mislio kako da ga ispravim, kako da se oslobodim tog greha, i kroz nekoliko dana u katehizisu sam procitao da krstenje ociscuje coveka od svih grehova. To je bilo moje drugo iznenadjenje, i ja sam osetio ogromnu radost od toga, sto put ociscenja postoji, i sto me Gospod prima I oprasta mi. Tada sam shvatio da zelim da se krstim, otisao sam u Jelohovsku Crkvu i zamolio svestenika da me krsti, ali sam osetio da nisam spreman. Svestenik me je posavetovao da procitam Novi zavet. Citanje Jevandjelja je u meni izazvalo snazan dusevni uspon, i istovremeno sam osetio kako je tesko ispunjavati Hristove zapovesti, i koliko je snage i odlucnosti potrebno za to. I tako jednom kad sam ugledao jednog siromaha koji je pao na stepenicama u predvorju metroa, pozeleo sam da mu pomognem da ustane, ali nisam mogao u sebi da savladam strah da cu od njega dobiti vaske ili da cu se necim zaraziti.

U to vreme sam poceo nedeljom da odlazim na Liturgiju oglasenih, i istina malo toga sam shvatao. Uskoro me je tehnicki direktor nase firme odveo na “otvorene skupove” skole za oglasene pri Sveto-Filaretovskoj skoli, gde prolazim oglasenje nekada i po ceo dan.

V.S

  

  

Rasla sam u jednostavnoj porodici, ali niko od nas nije isao u Crkvu. Otac je bio okoreli ateista, i zato se u kuci cak nije ni govorilo o veri. Zatim su dosli pioniri, komsomol…

Pocela sam da razmisljam o Bogu kada mi se razbolelo mladje dete. Njemu je bilo nesto vise od sest meseci. Sta sve nismo radili – i nista nije pomagalo. Neko mi je rekao da treba da idemo u Crkvu. Doveli smo babu, koja je “omadjijala” bolest. Dete smo krstili i bilo mu je bolje. I od tada sam ja pocela da odlazim u Crkvu. Istina, mucilo me je to sto nista nisam razumela, i najvaznije to – sto sam sve primala umom, a moje srce je ostajalo gluvo. Da i Crkvu sam posecivala samo od praznika do praznika.

Zatim sam kupila Bibliju, pokusala da je citam, ali prakticno nista nisam shvatala. S godinama je to pocelo sve vise i vise da me uznemirava. A i bila sam vec u tom dobu kada sve cesce sebi postavljas “vecna” pitanja.

I cini mi se da je Gospod shvatio moje teznje. Srela sam coveka koji me je odveo na oglasenje. I evo sad sam tu.

Ne mogu da kazem da su se resili svi moji problemi, ali sam ih ipak privela razresenju. Pocela sam da shvatam na koji nacin to treba da radim. Mislim da cu uspeti u tome mozda ne odmah, ali postepeno. Za to mi nedostaje samodiscipline, ali se nadam da ce mi Gospod pomoci da to prevazidjem.

L.B.

 

  

“HRISCANIN KAO NEVALJALKO…” 

Sest godina su me mucila pitanja o smrti, o beskonacnosti, o tome sta ce se desiti sa covekom i svetom, ali me odgovori koje sam dobijala od roditelja nisu zadovoljavali. To da je covek nastao od majmuna je stvorilo masu novih pitanja, a reci moje omiljene bake da ce svi umreti, ali da se meni to nece desiti zadugo, uselili su u moju dusu ne nemir, vec strah. Moji roditelji nisu bili okoreli ateisti i nisu osudjivali verujuce ljude, ali sami nisu verovali u Boga, a Crkva je za njih bila kao istorijski i arhitektonski spomenik.

Jednom sam sa mamom bila u malom gradu na ekskurziji i otisle smo u Crkvu. Meni je bilo tajanstveno i strasno, i drzala sam mamu za ruku. Nismo uspele ni da se okrenemo, kad je neka starica zlobno prosaptavsi nesto razdvojila nase ruke. Ja sam se uplasila. Od tada sam mnogo puta otisla u pravoslavnu Crkvu, ali sam se uvek osecala nesigurno, bojeci se da ne narusim neka pravila.

Sa sedam-osam godina sam pod uticajem skolske propagande bezboznosti postala ateistkinja, i secam se kako sam ubedjivala jednu verujucu staricu – upravljacicu liftom u to da Boga nema. Imala sam ubedljiv argument – kosmonauti su leteli i nista nisu videli. Starica se zbog necega nije slozila i samo se tiho osmehivala. Ali u starijim razredima ateizam je nestao i ja sam se cak jednom molila. Na molitvu me je podstakao strah za roditelje koji su se avionom vracali sa odsustva. Klecala sam pred reprodukcijom “Madone Lite”, i molila Boga da moji roditelji ostanu zivi. Kada su se oni vratili, bila sam ubedjena da ih je moja molitva spasla.

Sa sedamnaest godina sam stavila na sebe krst, iako sam bila nekrstena, i procitala sam knjigu Eklesijasta u jednom dahu. Ne secam se ko i zasto me je posavetovao da procitam bas tu knjigu, ali mi se ona veoma svidela. Reci o sujeti, tastini su nasli odziv u dusi, ali sam ih prihvatila kao zabavno filozofiranje o besmislenosti zivota. Nista drugo nazalost nisam videla u tome i Bibliju vise nisam otvarala. A zelela sam da se oprobam u tom zivotu sto je moguce vise, zelela sam slobodu. Tu slobodu mi je davao alkohol. Jos je vaznije da je u alkohol moglo da se pobegne od nepouzdanosti u sebe, straha pred ljudima, od decijih pitanja, na koje se nisu nalazili odgovori, i od mucnog pitanja o smislu zivota.

Cini mi se da je tada i poceo moj put od Boga. Bez obzira na to sto sam se krstila sa 20 godina, to nikako nije izmenilo moj zivot jer nije bilo ni vere ni pokajanja. Postojala je iluzija da ce se odjednom na cudan nacin i bez nekih posebnih ulaganja sa moje strane sve izmeniti i da ce mi biti mirno i dobro. (“Vi kazete da je vas Bog svemoguc, - pa da vidim…”)

Udala sam se, rodila cerku, pa je briga i ljubav prema njoj osvetlio moj zivot na neko vreme. I pored svega, zavisnost od alkohola se povecavala. On je za mene postao neophodan lek, opijum koji kad uzmem ne osecam razocarenje, besmislenost, krivicu. “Sloboda” se pretvorila u ropstvo.

Leti 1996 godine sam sedela sama pred flasom i mrzela je – nisam zelela da pijem, ali nisam mogla a da ne pijem, samo sam besmisleno govorila:”Gospode, sta da radim, sta ce biti sa mnom? Zar cu poginuti?” To nije bio svestan priziv Boga, zato sto nisam verovala u Njega, ni u Njegovu pomoc. To je bio glas ocajanja i bespomocnosti. I Gospod se odazvao. Sada znam, da najtezu, beznadeznu situaciju Gospod moze na neocekivani nacin da prekorene na nasu korist. Znam da je On bio uvek pored mene i da je strpljivo cekao kada cu prestati da se upirem i kada cu priznati: “Gospode, ne mogu sama. Sama sam bespomocna.” Samim priznanjem svoje bespomocnosti ja otvaram vrata za Njegovu pomoc. Tog leta mi je Gospod poslao udruzenje AA (Anonimni alkoholicari), i ja sam pocela da ozdravljujem po programu “Dvanaest koraka”. To je program duhovnog razvoja koji ima hriscanske korene. Ljudi, koje je programom spojila zajednicka nesreca, razmenjuju medjusobno svoja iskustva i rade na svom duhovnom uzrastanju.

Uskoro sam zapocela ambulatorni hriscanski program za hemijski zavisne ljude, gde se jos detaljnije radi po “dvanaest koraka”. Treci korak naseg programa glasi ovako:”Doneli smo odluku da i nas zivot i nasu volju prepustimo Gospodu”. Bez obzira na to sto nisam imala sumnje u postojanje Boga, taj korak mi je tesko isao. Ja i sama cesto zelim da upravljam svojim zivotom, kao i zivotom mojih bliznjih. I pritom nastavljam da zadobijam cvoruge. A znam da treba spustiti ruke i reci:”Gospode oprosti mi i pomozi mi i neka bude Volja Tvoja, a ne moja”.

Pocela sam sve vise da razgovaram sa verujucim ljudima, da citam duhovnu literaturu, da slusam “Hriscanski kanal”. Postepeno se iz delica mozaika sklapala slika zivota, kakav on jeste u stvarnosti, zivota koji je ispunjen smislom. Medjutim ja sam i dalje bila tvrdoglava. Sada se moje odricanje ticalo Crkve. Da ja verujem, ali zasto jos i Crkva? Tim pre pravoslavna, gde je sve previse izvestaceno i nerazumljivo. Eto kod katolika se sluzba odrzava na ruskom jeziku, i moze se sedeti za vreme sluzbe, i lica parohijana nisu tako sumorna, kao u pravoslavnim Crkvama. Bila sam na sluzbama kod katolika, i veoma mi se svidelo tamo, ali moje srce nista nije osetilo. A sledeci put kada nisam radila – bila je to Nedelja Prastanja – presla sam prag pravoslavne Crkve i osetila sam se kao kod kuce. Kao da sam dosla kuci, gde je udobno, suncano i mirno. To je bilo jos jedno cudo. Nije mi bilo tesko da stojim dva sata, a radost je ispunjavala srce. Ta radost me nije napustala za sve vreme posta. Mislila sam da ce mi biti uvek kao sto mi je sada. Ali je to bio avans koji mi je Bog dao. Opet su pocele sumnje, i nova pitanja su se pojavljivala kao pecurke. Na toj novoj etapi su mi pomogli kursevi za oglasene.

Pri prelasku na drugu etapu sam upitala samu sebe:”Da li zaista hoces da budes hriscanka? Ljubav prema ljudima ti nije vazna, ti si sujetna i sebicna, bolno ti je da se odvojis od telesnih radosti…Mozda se nista nece desiti? Da li se treba truditi?” Ali sam odgovorila:”Da, treba”. Povratka prethodnoj besmislenosti ne moze biti. I setila sam se reci koje sam cula u vreme oglasenja:”Hriscanin je kao nevaljalko pao, i ustao…” Ja se neprekidno spoticem i padam, ali sad znam kuda treba da idem, i kada opet treba da ustanem.

Ranije su mi u nasoj Crkvi najrodjeniji bili prijatelji iz ambulatornog programa, koji su kao i ja dosli u tu parohiju za nasim uciteljem. Sada ja tamo vidjam mnogo poznatih lica iz zajednice oca Georgija i radujem se sto je Gospod priveo razne ljude da bi se zajedno molili.

Ja nemam reci da izrazim zahvalnost Gospodu. Kao odgovor na bol koji sam Mu pricinjavala dugo godina, On mi je podario trezvenost, veru, divne ljude, interesovanje za zivot, istinsku radost opstenja – novi zivot.

O.H.

  

  

“SETILA SAM SE SVOG PUTA KA LJUBAVI…”

Posveceno svesteniku Georgiju Kocetkovu

 Tekao je neobican cas u osmom razredu jedne od skola u Moskvi. Decaci su izabrali najbolju devojcicu iz svog razreda, a devojcice – najboljeg decaka. Postavili su ih ispred razreda i svako je trebalo da ih naslika. Rad je sve zainteresovao i time, sto je na slici trebalo pokazati i njihovu dobrotu i svoj odnos prema toj deci. Na casu nije smelo da se ustaje i prilazi drugoj deci vec je morala da bude tisina.

Samo su dva decaka Radik i Kostja prisli nasim dobrim izabranicima. Prislusnula sam – uhvatila sam rec koju je Radik ponovio – “ljubavnici”. Zamolila sam Kostju da pogledam njegov crtez, koji je on sa neskrivenim zadovoljstvom pokazivao onima koje su slikali. Ne ustezuci se spremno mi ga je pokazao. Na njegovom listu je bio naslikan go decak, pri cemu je slikar Kostja posebnu paznju obratio na polni organ…

Porazili su me postupci ove dvojice decaka, ali i dvosmisleni osmesi druge dece pri izgovaranju reci “ljubav”…

I to su sedmogodisnja deca! Kako smo mi mogli da banalizujemo, izokrenemo, umanjimo svetu rec LJUBAV, s kojim je Sam Gospod dosao nama na Zemlju!

Na tom casu su svi zavrsili svoje crteze, i medjusobno razgovarali o njima. Radovi ona dva decaka su ostala bez neke paznje, iako ja ne smem da rastuzujem decu, vec da nadjem put ka njhovom srcu i umu, kako bi svaki njihov korak na stepenici poznanja bio radostan.

Za sledeci cas sam se dugo i vredno pripremala i nazvala sam ga “O ljubavi”.

Setila sam se svog puta ka Ljubavi. On je kod mene poceo sa 15 godina. 90-ih godina sam posecivala kurseve za oglasene svestenika Georgija Kocetkova. I to je izgledalo kao studiranje: propustala sam lekcije, kasnila sam. Jednom sam zacula da zvoni telefon. Na drugoj strani zice je bio – nas katehizator, mlad momak, koji strogo ukorava staricu koja je napravila gresku, koja je kandidat pedagoskih nauka, tada jos stariji naucni radnik Akademije pedagoskih nauka. I saglasno tome, na ovom kraju zice se cuje – bezbrizan osmeh, neozbiljna reakcija: toboze, govori, govori, “ne uci naucnika”. A u slusalicu – izvinjenja, izvinjenja, obecanja za brzo ispravljanje…

Pre nekog vremena sam shvatila koliko je vazan svaki skup, svaka lekcija, i koliko smo tada malo znali o hriscanskoj kulturi. Pa cak i o sebi. Upravo na jednom od takvih skupova, nas staresina Sergej T. je rekao reci, koje su se urezale u moje srce i postale prekretnica moje sudbine:”Ti ne volis ljude”.

Strasno je cuti takve reci! U pocetku je postojao unutrasnji revolt – ne moze biti ako ja ne volim ljude, onda ni mene ljudi ne bi voleli. A mene su ceo zivot okruzivali ljudi koji su me voleli – i rodjaci, i ucitelji, i prijatelji, i kolege. Prebiram po secanju, razmisljam. Mozda su me prosto okruzivali ljudi sposobni da vole? A mozda je moguce voleti i neke druge osobine kao naprimer dobrotu, paznju prema ljudima, iskrenost, jednostavnost?

Jednom recju, pocela sam da posmatram sebe. Postepeno sam shvatila koliko duboko je Sergej bio u pravu.

Od tog progledavanja je i poceo moj i gorak I beskrajno radostan besceni put – put ka Ljubavi.

Spoznavsi sebe, nestrpljivo sam otrcala do najblize Crkve. Svestenik je samo mahnuo rukom i kratko rekao:”Ljubav je – od Boga”.

Opet zagonetka – sta su znacile te reci? I ja sam se setila Gospodnjih reci koje nam je cesto ponavljao otac Georgije:”Istite i dace vam se; trazite i naci cete; kucajte i otvorice vam se. jer svaki koji iste prima; i koji trazi, nalazi; i koji kuca, otvorice mu se” (Mt.7:8).

Uporno, strpljivo, sa Verom, Nadom svaki dan molim Boga da otvori moje srce i da mi da suze koje ociscuju.

Kako je to sada shvatam, prvi put sam osetila ucesce Boga u mom zivotu na dan kada je nasa grupa oglasenih u punom sastavu posle vecernje prinosila javno pokajanje. Trebalo je tiho govoriti ili cutke se ispovediti. Svi su tiho govorili. A ja sam cula svaku rec koju su moji novi poznanici rekli naglas, i sama sam razmisljala da su svi moji gresi vec razotkriveni, a meni… Evo i mog reda. Nemam ni jednu misao, pocela sam da se nerviram i odjednom sam pocela da pricam o svojim vec umrlim rodjacima: baki, tetkama, dedama, koji su se veoma dobro odnosili prema meni, a ja – sam bila nepazljiva, bezosecajna, tvrda srca: nisam se secala njihovih rodjendana, u bolnice nisam svracala… I pojavile su se reci suze koje davno nisam imala. A na dusi je postajalo sve lakse I lakse…

Setila sam se nedelje prastanja u Crkvi kod oca Georgija, kad trazis oprostaj ne samo od svih, vec od svakog coveka ponaosob, i svi polako staju u red, cela Crkva.

Koliko sam se isplakala, a bila sam poslednja u tom redu! A dalje su isli jedan za drugim poznati i sasvim nepoznati. Primecujem kako su sva lica predivna! Prolaze zene, mlade mame, s kojima sam se upoznala pri formiranju pravoslavne gimnazije. Tada sam jos obracala paznju na njihova iscrpljena lica, ostre nosice… kako su nainteresantne, jadne. Sada mi prilaze blize – i ja vidim njihova izduzena lica. “Lepotice! Kao andjeli! Zar i vi gresite?” – slucajno sam se izletela.

Posle sluzbe sam u metrou srela jednu siroticu koja obicno stoji tamo:”Sestro, oprosti!” – poljubac, zagrljaj. Ona je bila zacudjena a ja jos vise. Gospode! Koje blazenstvo! Okolo su tako divna lica! Kako zelim da ih volim!

Tog leta sam autobusom putovala od Tveri u svoje selo. Kao i uvek, autobus je skroz pun, da je jos u svojstvu saputnika bilo i jedno drustvo pijanaca. Ceo put su se mogli cuti glasni pijanci. Negde pred kraj puta je ostao samo jedan od njih. On je i sam nastavio da se “bori” nedovoljno promuklim glasom. Nasao je predmet za iskazivanje svojih daleko ne lepih osecanja. To je bila jedna veoma mlada devojka, koja je cas crvenela, cas bledela, kada joj se on obracao u svom monologu. Ja sam morala da narusim svoje zivotno pravilo da se nikada ne mesam u skandale u prevozu. I ja sam sa svojom torbom pocela da se probijam od prvih vrata autobusa do njegovog kraja. Dok sam isla, trazila sam reci, kojima bih ucutkala tog coveka u neljudskom obliku koji je svima dosadio.

Kada sam mu prisla blizu, uspela sam da vidim njegovo debelo, znojavo lice sa slinavim usnama i rasejanim pogledom staklenih ociju. Otvorila sam usta i pocela na svoje veliko iznenadjenje da govorim nesto sto nisam mislila da kazem. I uopste kao da nisam ja govorila, vec kao da sam samo slusala. a rekla sam sledece: “Vi ste tako lepi!” ( u tom trenu je nastala pauza, u toku koje je nazvani muskarac prekinuo svoju rec, pogledao me i nikako nije mogao da odluci da li da se nasmeje ili ne i ja sam ocekivala udarac). Medjutim, nastavila sam:”U nasoj zemlji se rodio veliki pevac, lepotan Sergej Jakovljevic Lemesev, koga su zene obozavale do njegove smrti u veoma starom dobu. I ovde ima takvih lepotana”.

Ja sam u tom momentu zavrsila, a covek se odmah otreznio. On je ucutao i u nastavku naseg putovanja kradomice me je posmatrao. I tada se oslobodilo mesto pored njega. On je jednom rukom drzao mesto, a drugom – zenu, koja je bila blize tom mestu, rekavsi mi:”Sedite molim vas vi”. Ja sam trebalo da sidjem na sledecoj stanici, ali nisam htela da ga razocaram pa sam sela pored njega.

Kroz nekoliko minuta sam krenula prema izlazu. On mi je prisao pored samih vrata, uzeo moju ruku i poljubio je.

Ne secam se kako sam izasla iz autobusa, ko me je okruzivao, kao ni kakvo je bilo vreme. Neka blagodatna osecanja su ovladala mnome. Negde se vukla moja torba, neko se pozdravljao sa mnom (toga sam se setila tek pre nekog vremena), a ja sam stajala i kao ocarana, gledala za autobusom koji je odlazio dotle dok nije nestao ispred mojih ociju. Ja sam svim svojim bicem osetila jaku, toplu svetlost koja je dolazila od njega, a na dusi je bilo neopisivo blazenstvo.

Ne znam koliko vremena sam tako stajala, ali kada sam se osvestila davno umivena suzama, citala sam molitvu Caru Nebeskom Utesitelju.

Posla sam kuci i usput sam razgovarala sa Bogom. Zahvaljivala sam Mu za to sto me je cuo i pokazao mi sta je to Ljubav, i kako je moguce istopiti se od samo nekoliko laskavih reci cak tebi neprijatnog coveka kroz koga se projavljuje Hristova Ljubav.

Upravo tad sam narocito jako osetila Boziju Blagodat, koja je u mojoj dusi ucinila pravi preokret.

Tako sam korak po korak uz Boziju pomoc jacala u ljubavi. I naravno, dosao je dan kada sam trebalo da je predam nekome, kao iskustvo svog opstenja sa Bogom. Taj dan je bio prvi septembar. Ta ljubav me je dovela u skolu. U to vreme sam zavrsila sa poslom, bila sam u penziji, i sa zadovoljstvom kopam leje… Prvog septembra sam povela unuku u skolu. Vracajuci se, videla sam reku malisana koji su zurili sa svojim mamama i bakama. Kako su njihova lica bila brizna i nesrecna! A tamo treba da budu od 8.30 do 4.00. skoro ceo zivot – u skoli. Gledam izdaleka kako pretrcavaju put u redu: tanke nogice, kaputici, neobavezno nabaceni na ramena, neretko i “na vrh nogu”. Zalost i ljubav prema toj deci su ispunjavali moje srce. U razgovoru sa administracijom sam rekla sve kako jeste – da idem da volim tu decu, i da zelim da ucinim njihov zivot pametnijim, lepsim. Upoznavacu sebe i ucicu se da zivim po hrsicanskim zapovestima, upoznavajuci se sa hriscanskom etikom.

Na prvom svom pedagoskom savetu u skoli upoznala sam se sa planom rada sa decom ( naravno to nije taj ozloglaseni plan, o kome govore u skoli, pre neki projekat). A kada sam odlazila, cuo se neciji glas:”Znate, Bog nam Vas je poslao u skolu”.

A ja evo vec cetvrtu godinu vidim, osecam da to zaista jeste tako. I Bozija Blagodat se neprekidno izliva i prema mojoj omiljenoj deci i meni samoj.

Dogadjaji, koje sam ispricala se nisu desavali istovremeno, vec su se postepeno nizali u secanju, isplivavajuci na povrsinu u vreme mojih razgovora sa Bogom, u vreme molitve i razmisljanja. Sve to predstavlja obilan materijal za lekcije Ljubavi u skoli. Ne smem da kazem da sve to prepricavam i deci. Daleko od toga. Ali mi oni daju mogucnost da organizujem cas u svakom razredu prema deci koja su tog trenutka prisutna. Kuci se takvi casovi ne mogu isplanirati. Cesto mi se cini da i teme za crteze, i razgovori nastaju spontano. Ali ja znam da se to Duh Sveti brine za nasu Ljubav sa decom. Sta mi sve oni pricaju iz svojih zivota!

Evo sta kaze Timur iz cetvrtog razreda:”Pre polaska u skolu sam bio svedok svadje mojih roditelja. Otac je odlazeci na posao rekao da vise nece trpeti i da ce ostaviti mamu. Ja sam se vratio iz skole, poveo psa i posao u jarugu. Setajuci primetio sam poslednje kamilice. Ubrao sam ih i stavio buket u kuhinju. Dosla je umorna, rastrojena mama. Kada je to videla, zagrlila me je i tako smo sedeli cekajuci tatu. Otac nam se takodje pridruzio, zagrlio nas i rekao:”Dajte da se ne svadjamo vise, kad se ionako volimo”.

A Ana (takodje cetvrti razred) je ispricala o tome kako se sankala na ledenom bregu, i kako joj je bilo zao svojih sanki. Ugledavsi da se na njima spusta sa brega neki nepoznati decak, ona je potrcala za njim vicuci:”Decko! To su moje sanke!” Ali kada se decak okrenuo i osmehnuo joj se, ona je bila zadivljena njegovim andjelskim likom i pomislila je u sebi:”Kakva sam ja zla i sebicna!” i istog trena je dodala:”Uzmi – sankaj se!”

Ove i slicne price uvek zavrsavamo recima o tome da su oni koji su uradili nesto dobro ili savladali u sebi nesto lose osecali radost u dusi.

Na kraju godine smo se secali raznih casova. Najinteresantniji cas je bio cas o Ljubavi. Tad mi je jedan decak dodao svoj list sa crtezom. Na njemu je bio naslikan raspet na Krstu Gospod nas i bile su jasno ispisane Njegove Reci:”Gospode, oprosti im jer ne znaju sta rade!”

A to je projava Ljubavi Odozgo!

Gospode! Cuvaj tu decu i svu nasu decu! Salji nam svima Svoju Blagodat! Neka nam Bog bude u pomoci!

L.R.

 

  

OSECAM DA ME GOSPOD UCI

Nasa porodica nije bila ateisticka, ali bi bila greska i da kazem da smo bili duboko verujuci. O Bogu nisam nista znala: kakav je On, - samo to da On postoji. Mama me je sa sestrom u detinjstvu vodila u Crkvu. Sluzbu nisam razumela, ali osecaj mira, i radosti je uvek bio prisutan kada sam bila u Crkvi. Mama mi je neprekidno govorila da su svi ljudi – braca i sestre, da smo svi rodjeni jer nas je sve stvorio Jedan Bog i da treba pomagati ljudima i voleti ih. I ja sam se prema svima odnosila kao prema svojim rodjenim. Rasla sam kao osecajno dete, shvatala sam tudju bol i pomagala sam ljudima. Ali je mama zaboravila da mi objasni da ta ljubav i pomoc treba da budu bez ikakvog interesa i da od ljudi ne treba ocekivati nista zauzvrat. Protivurecnosti su se pojavile u mladalackom uzrastu. Pojavilo se razocarenje u ljude, a zatim osuda i uvreda. Tezila sam skladnom odnosu medju ljudima, ali nisam mogla da shvatim zasto ljudi jedan drugom pricinjavaju bol, stradanja; a zatim sam se i sama suocila sa obmanama, izdajama, nepravdom. Pocela sam da bezim od stvarnosti u mastu, gde su ljudi voleli jedan drugog, bili iskreni jedni prema drugima i gde nije bilo nepravde, boli, i izdaja.

Bilo mi je 21 godina kada je umrla mama. Imala sam osecaj da sam izgubila oslonac i da ne znam kako dalje da zivim. Otac se opijao i umro je pola godine posle mame.

U Crkvu sam isla redje, i ti osecaji koje sam imala u detinjstvu se se sada retko pojavljivali. Udala sam se, ali ni tu nije bilo radosti i srece – muz se opijao i nikad nije bio kod kuce; posle nekolko godina smo se rastali. Pocela sam da ropcem na Boga: zasto je moja sudbina takva? Sve je bilo protivurecno i u zivotu i u dusi. Prestala sam da idem u Crkvu, a ako bih i otisla to je bilo nakratko. Svesne vere u Boga nije bilo, ali sam uvek razmisljala o smislu zivota, o dusi, o duhovnosti, o ljubavi.

Nekoliko puta sam pocinjala da citam Bibliju, ali mi je mnogo toga bilo nerazumljivo narocito u Starom zavetu. Bog mi se cinio strogim: zasto Mu treba prinosenje zrtava, poklonjenje, unistavanje mnogobozaca? Jevandjelje mi se svidjalo, ono je odgovaralo mojoj unutrasnjoj potrebi za ljubavlju, dobrotom, ali mi se taj put cinio nemogucim za coveka, i ja sam ostavila Bibliju na policu. Nije mi se svidjalo moje unutrasnje stanje utucenosti i samoce, i trazila sam izlaz iz njega. Bavila sam se autosugestijom, jogom. To mi je donosilo zadavoljstvo za kratko, jer nisam shvatala smisao zivota: zasto smo mi ovde. Osecaj praznine, samoce, besmislenosti zivota se javljao veoma cesto. U tim trenucima sam mislila na Boga i On mi je pomagao: slao mi je mir, radost, poklone. Zahvaljivala sam Mu za to, ali kroz neko vreme sam opet zaboravljala na Njega, i otpadala od Njega. Opet su me pratile nesrece, neprijatnosti. Pokusala sam da nadjem izlaz iz svojih problema i uzela sam knjigu Lazareva “Dijagnoza karme” i druge njegove knjige. Kako se nisam trudila da promenim svoj odnos prema svetu, ljudima, nista se nije menjalo. Nije bilo promena unutra: u dusi, u srcu. Prakticno sam prestala da komuniciram sa prijateljima, i uglavnom sam opstila sa rodjacima.

U nasoj porodici se desila velika tragedija:sestri je umro sin. Mislila sam da necemo preziveti taj gubitak. Sve se ispunilo prazninom, ocajanjem, bezizlaznoscu, najtezom depresijom. Nije bilo ne samo snage nego i zelje da se zivi; nismo zeleli nikoga da vidimo, ni sam kim da razgovaramo, postojala je samo jedna bezlicnost zivota. Meni nije bilo jasno sledece: roditelji su prisli Bogu (prosli su oglasenje i ocrkvenili se na Bozic, 1998 godine), a sestrin sin je umro 18. marta. Citala sam Psaltir 40 dana, ali je sve u meni bilo protiv, nisam mogla da hvalim i zahvaljujem Bogu, nisam mogla da se pomirim sa tim gubitkom i da ga prihvatim. Sestra mi je rekla da joj Gospod daje snage da prezivi tu tugu. Pocela sam da odlazim u Crkvu na sluzbu zajedno sa rodjacima. U pocetku mi je bilo veoma tesko, zelela sam da izadjem ali sam se uzdrzavala. Postepeno je postajalo lakse, i ja sam pocela da se vracam u zivot: pocela sam da osecam nesto. Sestra me posavetovala da podjem na oglasenje. Pocela sam polako da menjam svoj zivot i odnos prema njemu. Osecam da mi Gospod pomaze, da me podrzava, da me cuje i uci.

Ne zelim da zivim starim nacinom zivota, tesko mi je od same sebe, od razdrazljivosti, ozlojedjenosti, uvredljivosti, nezadovoljstva samom sobom, zivotom kojim zivim. Trudim se da u dusi pronadjem radost i svetlost i da se priblizim istini. Ne zelim da skrecem sa tog puta.

Molicu se Gospodu da ne budem kamena biljka, vec da imam koren i postojanost, kako bih prinela plodove u Ime Njegovo. Pomozi mi Gospode!

I hvala svima onima koji nas vode na tom putu.

E.K.

 

 

CRKVA JE – DOM BOZJI

 

Neki ljudi od detinjstva osecaju da ih bukvalno stiti Neko nevidljiv; i kod njih nema sumnje da su se oni slucajno rodili vec smatraju da u tome postoji smisao i neophodnost. Ja pripadam tim ljudima.

Moja porodica je bila obicna sovjetska neverujuca porodica. Ali sam u detinjstvu uvek osecala da me Neko ili Nesto cuva, spasava od ozbiljnih opasnosti, ispunjava potrebne (zaista potrebne) zelje, trenutno reaguje na moje misli i postupke, i zahvaljujuci tome ja sam prepoznavala dobro i lose mnogo ranije nego sto bih to shvatila umom. U detinjstvu nisam razmisljala o tome Ko je to ili Sta je to. Ali vreme kada me je to Nesto stitilo je bilo veoma srecno.

Kada mi je bilo 15-16 godina ta Sila je pocela da me napusta – sada mi je tesko da shvatim zasto. Ali ja sam veoma jasno osecala taj gubitak i veoma sam to prezivljavala, ne znajuci sta da radim. I dalje sam zivela samostalno.

Period studiranja na univerzitetu, od 18 do 22 godine je naravno bio najneduhovniji u mom zivotu. Nisam shvatala u kakvom svetu zivim, sta ja u njemu radim, i zasto sam se uopste rodila. Meni je sve izgledalo lepo – moj zivot se sastojao od ucenja, praznika, raspusta, i nista drugo mi nije bilo interesantno. U to vreme, vec u 10-om razredu, stekla sam verujuce prijatelje. Zatim, polovina moje grupe na univerzitetu su postali verujuci i pravi crkveni ljudi. Istina, nije tu bilo bliskog prijateljstva i mi smo se druzili na razlicite nacine. Ali sada sam im veoma zahvalna za to sto me nisu ostavili: ponekad su me zvali sa sobom na Bogosluzenje, a na Vaskrs su me uvek zvali. Na nasem kursu se obrazovao ceo krug hriscana, koji se se druzili i koji su u jednom trenutku pokusali da formiraju zajednicu, i koji su ucestvovali u obnovi manastirske Crkve u Moskvi posvecene Hristovom Rodjenju. Ja sam im takodje pomagala. Oni su se potom opet iz nekog razloga razisli po raznim parohijama. Tada sam ja imala sve mogucnosti da postanem crkvena, ali to nisam mogla da uradim jer nisam bila istinski verujuci covek. Hriscanska dela mojih vrsnjaka su mi se ponekad cinila samo kao nesto spoljasnje, slicno novoj komsomolskoj organizaciji: svi zajedno – u bolnicu da pomazemo starima; svi zajedno – da postimo, svi zajedno – da obnavljamo Crkvu, a ako ti to ne uradis, onda ce te osuditi. Opste misljenje je u tom krugu ljudi imalo veliku ulogu; moguce je da su zbog toga neki od mojih vrsnjaka napustili hriscanstvo.

Ja sam bila ubedjena, da je vera – najozbiljnija stvar u zivotu, i da tu nema rukovodjenja spoljasnjim i formalnim stvarima. Ja sama nisam osecala unutrasnju potrebu da se obratim Bogu, i s druge strane, nadala sam se da cu vratiti tu zivu, visu Silu koja me je cuvala u detinjstvu. Ali ja nisam uvidjala kakva je veza izmedju te Sile i hriscanskog Boga, a tim pre sa hriscansim obredima.

U to vreme sam pocela da shvatam neke stvari u hriscanstvu: Hrista i Njegovu Rec; Vaskrs; Veliki Post.

To je zacudjujuce da vec mnogo godina postujem Veliki post jer jednostavno ne mogu a da to ne radim. To je posebno vreme, kada se nesto desava, prosto visi u vazduhu, i nemoguce je ostati po strani; narocito za vreme Strasne nedelje. Ceo svakidasnji zivot postaje sporedan, a ostaje samo prezivljavanje jevandjeljskih desavanja. Cini mi se da u to vreme postajem drugi covek. Istina, moj post nije uvek bio pravi Veliki post ako se u obzir uzme hrana (pre nekoliko godina zbog dece i nase finansijske situacije bilo mi je mnogo tesko, ali sam se od mesa naravno uvek uzdrzavala), ni u Crkvu nisam odlazila tako cesto kao pravi hriscani, ali ipak cesce nego sto to radim u toku godine.

Vracajuci se u godine mog studiranja, moram da kazem da se moja mama tada bavila jogom, a zatim je pohadjala neku duhovnu skolu istocnjackog tipa, i meni se cinilo da je takav put prijemciviji za savremenog coveka, nego hriscanstvo. Ja sama sam osetila veliki uticaj “Ruze sveta” Danila Andrejeva i danas volim tu knjigu, jer sam upravo odatle saznala i shvatila da je Bog – samo dobro, samo sreca, i da u Njemu nema nikakve tame, i da zlo – nije od Njega.

Zatim sam se udala. Moj muz je potpuni ateista, ubedjen da ce umreti i postati prah, a zatim da ce se nasladjivati, uzivati i ostvariti se, nevezano sa moralnim pravilima, obicajima i religijom. Na srecu, on sebe pokusava da ostvari u oblasti nauke (on je istrazivac u oblasti umetnickog intelekta, pokusavajuci da shvati i modeluje rad ljudskog razuma). On se veoma lose odnosio i odnosi prema hriscanstvu, i ne moze se za njega uvek reci da je moralan covek. Sve me je to u vecoj meri podstaklo da bolje shvatim hriscanstvo. Ali pravo “obracenje” je bilo povezano sa decom.

Zelela sam da rodim dete iz vise razlga, od kojih je jedan taj, sto sam mislila da cemo oboje postati bolji ljudi kada budemo imali malisu.

Moj muz nije zeleo da ima dece, nije ih voleo, i kada su se rodili nista mi nije pomagao, i meni samoj, bez njegove podrske je bilo veoma tesko. Prvu cerku je nekako preziveo, ali se druga rodila samo godinu dana posle prve, i njenom rodjenju su predhodovali burni domaci skandali. Tu je bilo i predloga o razvodu, prinudjivanja na abortus, i na kraju krajeva, uzasna ideja da prodamo dete odmah posle njegovog rodjenja, jer ima mnogo onih koji zele da usvoje dete. I to vec nisam izdrzala, veoma sam se uplasila i shvatila da ne mogu da spasem dete, koje je vec u meni i za koje odgovaram. Pokazalo se da se moj zivot zavrsio veoma glupo i besmisleno.i ja sam se nekako naglas (bila sam sama u kuci) obratila toj Sili, kojoj sam se obracala u detinjstvu, kao Bogu – sa molitvom. i u tom trenutku sam shvatila da su ta Sila koja me je cuvala i hriscanski Bog – jedno te isto. Prosto sam ja sama prestala da budem dete.

I pored toga, odmah sam osetila da je moja molitva uslisana. I zaista, moj muz je prestao da me ubedjuje da se resim deteta, i uskoro je i sam dovezao drugi krevetac.

Posle toga sam nekoliko godina trazila put za opstenje sa Bogom. Sada je to bilo mnogo teze jer sam imala dvoje dece (a druga se jos pored toga rodila bolesna), pa sam bila zauzeta i nocu i danju.

Smrtno umorna, postala sam prosto bioloski mehanizam. O tome da uspem da uklopim vreme i da dodjem do Crkve nije bilo ni govora. Ali sam se molila kuci, - pocela sam da se molim manje ili vise regularno svakog jutra, jer sam shvatila da mi je to neophodno. Citala sam sve kratke jutarnje molitve iz molitvenika, otkrivajuci smisao cas jedne, cas druge molitve.

Zatim sam osetila da je nemoguce samo tako verovati u kuci, da je Crkva – Boziji Dom, i da ima mnogo ljudi koji kao i ja veruju, i da smo medjusobno povezani. I pored svega medjutim, meni je bilo veoma tesko da nadjem vremena i ostavim decu.

Zatim, pre pola godine, u vreme Velikog posta, kada sam istinski postila, osetila sam potrebu da odem na ispovest. S velikim naporom sam nasla mogucnost da ostavim mladju cerku i odem u najblizu Crkvu, na Poklonuju goru. Ali to nije bilo sve bas tako uspesno. Svestenik je bio umoran, povucen i interesovali su ga samo crkveni ljudi. Nisam se ispovedila, ali mi je dozvolio da se pricestim, a zatim me posavetovao kako najbrze mogu da nadjem nekog svestenika, koji bi mi bio duhovnik. Nazalost meni je bilo tesko to da uradim. Pored toga, posle tog dogadjaja ja sam se neko vreme nalazila u strasnom stanju jer sam naivno svestenike zamisljala kao dobre ljude, koji su uvek spremni da prihvate, podrze i pouce one koji se, na kraju karjeva, obracaju Bogu. A tada mi se pokazalo da je za svestenika vazno nesto drugo: organizacija, crkvena vlast, a najvaznije je da on mozda i ne zna kuda treba ici i gde je Bog. U to vreme nisam gubila nadu. Neko vreme sam odlazila u Crkvu Svetog Kozme i Damjana u Stolesnikovom sokaku, ali sam se osecala cudno medju drugim ljudima. Tamo je bilo mnogo omladine, i ono sto sam videla me je podsecalo na klub ili kruzok, iako zaista nije bilo tako. Na kraju krajeva, ja sam se nekako slucajno izlanula pred svojom neverujucom prijateljicom o tome, da bih bila veoma srecna kada bih nasla pravog svestenika i dobru zajednicu. Ta prijateljica je sestra Lize G. Liza me je pozvala vec sledeceg dana, i nekoliko puta povela sa sobom na Bogosluzenje u Crkvu pored Tretjakovske galerije i  na kraju pozvala na Otvoreni skup. Na tom skupu sam prosto bila potresena. Shvatila sam da sam nasla – pravu Crkvu, prave ljude, koji zaista veruju i znaju kuda idu. Shvatila sam da je otac Georgije – pravi ucitelj, i neoprostivo je ne ostaviti sve svoje probleme i ne poci za njim. I zelim da tako bude sve do samog kraja.

J.K.

  

 

Buduci covek koji je vaspitan u ateistickoj sredini, ceo zivot sam se, a narocito u teskim trenucima, uvek licnom molitvom obracao Visim silama, koje u mojoj svesti jos nisu konacno bile oformljene u Jednog Boga. Mnogo puta su mi rodjaci i poznanici predlagali da se krstim, ali sam se ja na to samo skepticno osmehivao, iako je u glavu dolazila misao da bi to moglo da se desi kada budem bio duhovno spreman za to. Bez jake vere u Boga taj obred mi nista nije znacio i zato mi i nije bio potreban, i niko od ljudi koji su me okruzivali nije mogao da mi objasni zasto je neophodno da se to uradi. Kao da je vera u Boga u meni tinjala, ali se nije razgorevala.

Stupanje moje supruge na put oglasenih sam prihvatio sa razumevanjem i pozdravom. U pocetku je sve bilo dobro, ali se sa njenim prelaskom na drugu etapu u meni javila razdrazljivost. Cinilo se da se ona odvaja od mene i da su joj bliskiji drugi ljudi. Ta duhovna revnost je postajala sve jaca i prerasla je u jaku zavist i prema bratstvu i prema celoj Pravoslavnoj Crkvi, jer sam smatrao da oni povecavaju propast medju nama. Posle nekoliko dana bezuspesne borbe sa samim sobom ja sam odejdnom shvatio da propadam zbog sopstvene zlobe, iz koje ni sam ne mogu da se izvucem niti mi iko od ljudi moze pomoci. Ostala je samo moja nevesta, ali iskrena molitva Bogu. Gospod se smilovao na mene i brzo mi je pomogao na neobjasnjiv i cudan nacin, jer sam dobio resenje za jos pre minutu nerazresivog problema.

To je na mene ostavilo snazan utisak i iskra vere u mojoj dusi je pocela da se razgoreva. Poceo sam da citam Jevandjelje i da razmisljam, pokusavajuci da se pronadjem u sebi i svetu koji me okruzuje. Nekako u vreme takvih razmisljanja, neocekivano mi se pojavilo pitanje:”Da li ti verujes?” Ja sam odcutao, jer to nije bilo moje pitanje samom sebi, vec pitanje Odozgo, i osetio sam da od mog odgovora zavisi ceo moj dalji zivot. “Verujem, Gospode!” – nisam imao drugog odgovora. Posle tih izgovorenih reci kao da se sa mojih ramena svalio neki teret i krenula reka neobicne ociscujuce energije. Takvo dusevno stanje ja jos nikada ranije nisam imao. Okolna priroda, ljudi, kuce, ceo svet je poceo da mi izgleda sasvim drugacije, nekako posebno svetlo i ispunjeno. Ja sam bukvalno ponovo drugim ocima sve to video. Doslo je saznanje praznine i bezmislenosti zivota bez Boga. Pojavila se zedj za drugim zivotom – zivotom u Bogu, zedj za drugacijim ljudskim odnosima. Zeleo sam da se srecem i razgovaram sa ljudima koji su mi bliski po duhu.

Gospod mi je dao tu mogucnost, dao mi je sansu za spasenje u tom svetu, i ja Mu neprestano u molitvi blagodarim za sve to.

V.S.

  

  

“TO JE ZIVOT – U RADOSTI!” 

U mojoj porodici nisu nista znali o Bogu, pa ni ja nista nisam znao. I nisam verovao, jer su ljudi oko mene govorili da Boga nema, da su to sve bajke itd. Ali kao i svaki covek, i ja sam poceo sebi da postavljam razna pitanja, tipa “odakle je sve pocelo?”, “zasto se tako desava?” i mnoga druga. Odgovora prakticno nije bilo, i da me to ne bi mucilo ja sam trazio druge razonode. To je pomagalo ali sam ja sve osecao da nesto nije tako. A sta to nije tako nisam shvatao: osnove nema, a ako je nema onda je nemoguce i ocenjvati. A zivotne situacije su slozene, nerazumljive, i cini se – postupas pravilno, dobro, a kao rezultat – sve je tuzno ili nikakvo. Sta raditi, kako postupati? To me je vodilo iz krajnosti u krajnost – trazio sam nesto sto nisam znao. Citao sam razne knjige, koje su mi razjasnile neke stvari, ali je u dusi bila neobjasnjiva neverica – dusa nije osecala nista duboko. Ljubljenu zenu sam obozavao, ona je bila moj idol u pravom smislu te reci, sto me je kako ja to sada shvatam i dovelo do tako tuznog stanja. I mnoge druge stvari se zbog necega nisu desile.

Trazio sam odgovore na pitanja koja su se pojavljivala. U pocetku sam se bavio svemirskom fantastikom, a zatim svime sto je povezano sa NLO, parapsihologijom i slicnim. Bilo je interesantno, zabavljalo me je ali na kraju je ostavljalo mracan utisak – dusu nije grejalo, vec suprotno – samo ju je plasilo. Tada sam uzeo da procitam bracu Strugacki, poznate pisce naucne fantastike, ali nikako nisam ocekivao da cu duboko unutar toga pronaci zivot. Dvanaest tomova sam prosto progutao, i zeleo sam jos. Na srecu dobio sam da procitam Klajva Luisa i opet – pogodak u centar. Otkrio mi se neki duhovni kanal: zeleo sam o tome da govorim, analiziram, i nasao se covek, tacnije on je uvek bio u blizini, ali posto mene te teme ranije nisu zanimale, ja nisam ni trazio. Zenina sestra se u mladosti takodje interesovala za parapsihologiju, ekstrasensoriku, pri cemu je postala aktivni ekstrasens, ali joj zivot nije bio laksi, te je ocito jednog prekrasnog dana shvatila da je to – necisto, bacila ga, ali nije bilo lako otrgnuti se iz svega toga. Morala je da prodje mnogo toga. Ali na kraju je prosla oglasenje, pocela je da zivi po veri i u njenom zivotu se sve promenilo kao i okolina. I posle razgovora sa njom i ja sam pozeleo da prodjem oglasenje, jer sam video kako se u njenom zivotu resavaju veoma slozeni problemi, i to je uticalo na mene.

A moj porodicni zivot je poceo da se komplikuje. Svi moji pokusaji da nesto promenim na bolje nisu nicemu vodili. Ocito to nije bilo u mojoj moci. Ali gde da trazim pomoc? I ako je problem u meni, kako da se promenim da bi ih resio – ne samo za sebe licno vec i za sve one koji su uvuceni u konflikt? Dugo vremena sam trazio odgovore, nesto sam radio, ali je sve bilo bez rezultata.

I onda sam resio da prodjem oglasenje, da bi mi neke stvari postale jasnije. U prvoj etapi sam mnogo naucio i vec sam mogao adekvatno da ocenjujem svoj prosli zivot, svoje postupke. Sreo sam ljude koji su na mene ostavili snazan utisak. I to sve me je odusevilo jer je taj zivot – radost, a okolo je dobrota i razumevanje. Zeleo sam da budem medju njima, da budem jedan od njih. <Biti tamo> gde su na dobro odgovarali dobrim, a na zlo – takodje dobrim, i rezultat me je ohrabrio.

Ali sam tek u drugoj etapi saznao da je osnova svega toga veoma cvrsta i puna nade, duboka. U pocetku mi je od tog shvatanja ponestajao dah. A kada su na TV-u prikazivali film o Isusu Hristu, i to nekoliko epizoda koje sam vec citao u Jevandjelju, u meni su se odjednom iznutra, negde iz dubine pojavila osecanja i ja sam plakao onako kako nisam plakao od detinjstva. Da, za to vreme sam se naravno promenio i to mi je umnogome otvorilo oci. Sada svoj predjasnji zivot vidim drugacije. Znam, zbog cega da zalim i cemu da se radujem.

U porodicnom zivotu se malo toga korenito promenilo, ali ima napretka. Svadje su prestale i sve ce poci na bolje -  dace Bog.

Sva moja traganja u zivotu i jesu put ka Bogu, iako naravno ja sada taj put, kada sam saznao za Boga, osecam kao pravi put, a do tada me je Bog vodio ka tome putu, jer je bilo slucajeva za koje kazu:”Bog je milovao”, to jest kada se nije desavalo onako kako sam ja hteo, i kada se posle nekoliko godina pokazivalo da se desilo onako kako je Bog hteo, a ne ja. I ja sam za sve to zahvalan Bogu.

A put u Crkvu tek pocinje i ja jos nisam spreman da delim neka iskustva sa drugima.

E.O.

 

 

“VISE OD LJUBAVI…” 

Davno sam mastala da napisem o Ljubavi, ali ne o obicnoj ljubavi, koja se naziva zemljskom i koja moze da bude razlicita: ljubav prema domu, ljubav prema deci (majcinska), ljubav prema umetnosti, ljubav prema novcu (bogatstvu), ljubav prema svom poslu, ljubav prema prirodi… Ima veoma mnogo ljubavi. I sva ta ljubav moze da sagori, da ne ostane u srcu, da predje iz jedne u drugu: danas volis jedno, a kroz neko vreme – drugo.

Ne zelim da pisem o zemaljskoj ljubavi, vec o Toj, koja je veca od svega na svetu, koja ne nestaje iz nasih srca cak i onda kada umiremo: Ona ostaje zajedno sa dusom. I sto je vise te Ljubavi u dusi, to je dusa cistija i svetlija. Da, ja pisem o Hristovoj Ljubavi, ali Nju ne moze svako da shvati. Tu Ljubav treba ispitati, osetiti svim svojim srcem. Ja sam jos beba u Hristu, i osetila sam tu Ljubav svojim mladim srcem, a pokazalo se da sam davno znala i slusala o Njoj.

Da, da, jos kao mala devojcica, kao ucenica. Tada je jos bila ziva moja baka, i ona me je cesto vodila kod sebe, a kada sam odrasla – sama sam odlazila kod nje. Baka mi je uvek pricala o Bogu, o Njegovom Sinu Isusu Hristu, i zajedno smo citale Jevandjelje i druge knjige. Uvek sam se divila bakinoj pameti – kako je ona mogla znati na kojoj strani se nalazi ovaj ili onaj deo iz Jevandjelja, i cak je znala da ga kaze napamet. I sve vreme mi je govorila o Ljubavi:”Nadja, treba voleti, ali svoju Ljubav ne treba pokazivati javno, vec treba voleti celim srcem tj. sacuvati svoju Ljubav u svom srcu…” – ucila me je baka. Tada nisam mnogo toga shvatala, a nisam  ni razmisljala o tome.

A pre mnogo godina, kada sam sama osetila, i iskusila na sebi Boziju Blagodat, Samu Njegovu Ljubav u svom srcu, tada sam se setila i svoje bake i toga o cemu mi je ona jednom govorila. A govorila mi je o Hristovoj Ljubavi, o Najvecoj Ljubavi na Svetu. Kako je Ta Ljubav cista i neugasiva! Radi Nje je moguce i treba pretrpeti stradanja i sve nevolje u zivotu, koje se pojavljuju samo na nasem putu. Ali da bi se nasla takva Ljubav, treba biti spreman na razna iskusenja, i bolesti i treba imati ogromno smirenje.

Bog voli smirene srcem i nece ih ostaviti bez Svoje zastite – On ce sve vreme napasati ljude iz Svog stada, i ukoravati, ispravljajuci njihove puteve.

Treba se pokajati za svoje grehe, jer su gresi i velika Ljubav – nespojivi: tamo gde su gresi ne moze biti ni prave Hristove Ljubavi. Sto se ranije pokajemo, tim pre ce nase srce biti cistije i svetlije, tim pre ce ono biti otvorenije za :Ljubav, koja zauzima mesto greha, koje je Bog oprostio. A za to treba videti svoje grehe i truditi se da ih vise ne cinimo. Ne samo uvideti ih, vec se i iskreno pokajati, a Hristos kao Dobri pastir, kao Sama Ljubav, ce nam oprostiti. Sve zavisi od nas samih, od toga kakvo je nase srce i sa kakvim mislima i zeljama idemo ka pokajanju.

Ako je covek spoznao sta je to Hristova Ljubav, on mora mnogo da trpi i da strada ljubeci, oprastajuci i smirujuci se. I treba i drugim ljudima da pomaze da rade to isto, a ne da idu sirokim, lakim putem, sa mislju:”To je samo moje i za mene”. A u tome ce nam pomoci Velika Ljubav – Hristos. Ona ce nas utesiti u svemu tuznom i nesrecnom, bice nam pomocnica u nasim dobrim delima koje cinimo, radovace se zajedno sa nama, jer se kod nas sa Njom pojavilo mnogo istomisljenika, koji su svi jedno. Ona ce nas cuvati od svega mracnog i strasnog. I zaobicice nas sve tuge i nevolje.

Nasa srca ce biti ziva, jer je u njima – Hristova Ljubav, koja ih ispunjava. Srca ce kucati ljubavlju prema Bogu i bliznjemu, a to je jedan od glavnih, najvaznijih zakona.

Sa Hristom u srcu na sve gledas drugacije, nasa dusa se prosvecuje, sve okolo postaje svetlo, lako, prozracno. Prema svima koji te okruzuju osecas prijateljsko raspolozenje i Ljubav, cak ljubis i same neprijatelje i rado oprastas, i osveta se gubi sama po sebi.

Kako je dobro sto je s nama Hristos – Velika Ljubav!

Zahvalimo Bogu za to sto je On poslao Svoga Sina na zemlju, da bi spasao nas gresne i darovao nam Svoju Ljubav! Amin.

N.

 

 

“SPOZNALA SAM ISTINSKI ZIVOT I ONO NAJGLAVNIJE – SVE SAM OPROSTILA”.

Rasla sam u ateistickoj porodici. Iz detinjstva se secam mnogih antireligioznih propagandi: na poliklinici- strasni plakati o steti krstenja za decu (toboze ima mnogo infektivnih mikroba u svetoj vodi), filmova, koji ismejavaju sluzbe. Do mladalackog uzrasta sam nekako bila u tami: imala sam neprekidne nocne kosmare sa prividjenjima, strah pred Crkvom, jer me je zvuk zvona i crna odezda asocirala na smrt i sahrane. U starijim razredima sam, izucavajuci po udzbenicima istoriju razvoja sveta, ubedjivala svoju verujucu baku da Boga – nema. Mama mi je na to rekla:”Kada odrastes sama ces sve shvatiti”.

Jednom mi se desilo cudo: boraveci kod bake u Zagorsku, cula sam u crkvenoj trpezariji Lavre hor, koji je u mojoj dusi sve promenuo. Od tog momenta je nestao strah i poceo je moj dug, slozen put ka Bogu. Na zalost, pored mene nije bilo verujucih ljudi, koji bi mi pomogli da shvatim neke stvari i nadjem odgovore na neka pitanja. Sve se desavalo “po nadahnucu”: dolasci u Crkvu, odluka da se krstim u 20-oj godini, vencanje sa muzem. Zelela sam da budem blize Bogu. U to vreme su mi Crkva, ljudi koji su se nalazili u njoj stalno, sluzbe – sve mi je izgledalo kao neki nepoznat, drugaciji zivot. Mnogo toga je ostajalo nejasno. Na svoju sramotu, ja cak nisam znala ni za ispovest. U toku pet godina sam zivela kao nekim umerenim zivotom: nekada bih odlazila u Crkvu, ali tada nisam imala predstavu kako treba da zivi hriscanin.

Kada je posle rodjenja drugog sina muz poceo ozbiljno da se zabavlja sa drugom zenom, i otisao iz porodice, ceo svet se za mene srusio. Ja sam samu sebe gurala u propast: divlja uvreda, bol, zloba, ocajanje. Novi i novi gresi su me udaljavali sa istinskog puta: traganje zamene za muza; ogromna zelja da saznam buducnost koja me je dovela gatarama i gatanju. S druge strane sam osecala silu koja me je stitila: neocekvano za samu sebe, noge su me na crkvene praznike nosile u Crkvu, na sluzbu, iako nista nisam znala o tim danima. Kao da su se u meni borila dva coveka: zao, koji me je vukao nadole u propast, i dobri, koji me je zvao k Bogu. Zahvalna sam Bogu za to sto mi je poslao dvoje ljudi, koji su znali kako da me zaustave. Prijateljica, koja je prosla ogalsenje, i jedan prijatelj su nalazili vreme da me saslusaju, posavetuju, porazgovaraju. Odjednom mi je bilo strasno pri pomisli da ce moji gresi pasti na moju decu, roditelje, rodjake. Ali sam osecala da dok ne izmenim svoj zivot ne mogu da podjem na oglasenje. Tek kroz dve godine, prestajavsi sa prijateljicama celu Vaskrsnju nocnu sluzbu, ugledavsi prosvetljena lica ljudi, ljubav, i svetlost od njihovih lica, odlucila sam da podjem na skupove za oglasene. Za samo godinu dana moj zivot se potpuno izmenio: pojavio se smisao zivota, bez zelje da saznam svoju buducnost; okruzuju me dobri ljudi; saznala sam mnogo o istinskom zivotu, a najvaznije je – da sam oprostila svima koji su me ozbiljno uvredili, i kajem se za zlo koje sam pocinila ljudima.

Znam da sam tek na pocetku Puta, i molicu Boga samo za jedno: da me ne ostavlja, da bude pored mene i da mi pomogne da savladam sve prepreke na putu ka Njemu.

S.P.

 

 

Zivotna potreba da pridjem Veri se kod mene pojavila davno. Posle razvoda sa prvom zenom, moj zivot je izgubio smisao, i ja sam poceo mnogo da pijem. To je postala tragedija celog mog zivota.

Drugi put sam se ozenio Anom, predivnom zenom, ali sam shvatio da nemam dovoljno snage da ostavim pice. Zivot se unistava, i vise nije moguce tako ziveti. Nekoliko puta sam cak bio na ivici smrti, i sada sve vreme mislim na to.

 U pocetku su mi dobri ljudi govorili da su me “urekli”, i da treba da podjem u Crkvu i da se krstim. 15 avgusta smo Ana i ja sklopili crkveni brak i Anina baka kod koje smo dosli na medeni mesec je postala moja kuma. Proslo je neko vreme i ja sam opet poceo da pijem. Bog me je mnogo puta spasao i upozoravao. Bila je to i paraliza udova i vrata, i prestanak rada srca, - i samo me je Bozanska sila, kojoj smo zena i ja u molitvi vapili, vratila u zivot.

Dalje me je zivot doveo u kontakt sa Gorjacevim – psihologom, alkoholicarem, duboko verujucim covekom, koji je kroz veru stao na put Istine i daje nadu drugim pijanicama da pocnu da vode srecniji zivot.

Znam da nemam potpuno duhovno iskustvo i da zivim kao u mraku. Molim Boga da bi mi pomogao, ali ocito da sam nezadovoljan sobom ili drugima ili nesto ne razumem u potpunosti. Zli duhovi me nadvladjuju. Postoji sila koja nadvladava nada mnom, ali ja svoje spasenje vidim u veri.

Zena me je odvela u bratsko drustvo “Sretenje”. U pocetku sam bio protiv njenih poseta tom drustvu, i sam sam odlucno odbijao da odem u Crkvu. Sada to smatram neophodnim. Ranije mi je u Crkvi bilo veoma tesko, da cak nisam mogao ni da udjem i nista nisam shvatao. Sada mi je sve jasno i dobro. Ali kao po pravilu ukoliko jednom-dvaput ne odem u Crkvu pojavi se neka prepreka. Veoma zelim da vodim Svetli Bozanski zivot, inace drugog smisla zivota nema.

I.Z.

 

 

 Veoma davno, jos dok sam bila sasvim mala I moji baka i deda zivi, cesto sam ih pitala:”Da li postoji Bog?” Oni su bili verujuci ljudi, ali nisu bili crkveni. A kuci kod nas u kuhinji je visila ikona, ali se ne secam ko je bio naslikan na njoj. Baka je uvek kuvala nesto vise hrane nego sto je nama trebalo, i volela je da kaze:”Ovo je –za nas, a ovo je – ukoliko dodje neko siromasan”. Kada sam jednom setala sa dedom i prolazila pored Crkve, on se zaustavio i dugo se krstio.

Mama je takodje bila verujuca, cesto se molila, ali u Crkvu nije isla. Svi moji rodjaci su se sa uvazavanjem odnosili prema veri i postovali je kao tradiciju pokolenja.

Prvi put sam sama otisla u Crkvu kada sam bila u cetvrtom-petom razredu – ja i drugarica smo posle da molimo Boga da dobijemo dobre ocene na kontrolnoj vezbi. Tada smo se veoma plasile da ce nas neko videti i da ce nam se smejati. Ali, kada smo dosle u Crkvu, zaboravile smo za ocene i za kontrolni. Stajale smo kao ocarane i oslepljene velikim brojem sveca. Zelele smo da placemo od uzbudjenja. Kada smo izasle, dugo nismo mogle da dodjemo k sebi.

Prolazile su godine i mi vise nismo pominjale Crkvu. Zatim, kada sam se ja udala i kad su mi se rodila deca – cerka i sin, - moja mama je veoma zelela da krstimo decu. Ali je muz u to vreme bio u partiji i radio je kao sekretar komiteta komsomola, a i ja sam takodje bila u partiji. Nismo odlucili da krstimo decu i time smo veoma razalostili moju mamu. Ona to nije mogla da nam oprosti do same smrti. Kada je mama umrla, ja sam sa tetkom posla u Crkvu na opelo. Tada nista nisam shvatala o crkvenom nacinu zivota. Secam se da smo stajali u redu za Pricest, a zatim mi je tetka rekla da upalim svecu pred ikonom Majke Bozije “Neocekivana radost”. Naravno, ja sam to odmah zaboravila, jer kakva je to mogla da bude radost kad smo bili toliko tuzni! Kada su prosla tri “administrativna” dana i ja sam otisla na posao, prisla mi je zena iz stambene komisije i rekla:”Donosim Vam veliku radosnu vest:dobili ste dvosoban stan”. Za nas je to bila neocekivana radost, posto smo bili na listi za dobijanje stana ispod desetog mesta. Bila sam naravno u soku. Taj slucaj mi se duboko urezao u dusu.

Zatim sam zapisala molitvu “Oce nas” i pocela da se molim svaki dan navece. Postepeno sam “Oce nas” pocela da dodajem sve sto mi je bilo na dusi. I vise nisam mogla da zivim bez molitve ni dana. Kada sam legala da spavam razgovarala bih sa Bogom i On je bio sa mnom. Ja sam to osecala. A Crkvi me je privela moja cerka. Ona je pocela da izucava Bibliju. Ja sam pokusala sama da citam ali nista nisam mogla da shvatim i neprestano sam joj postavljala pitanja.

A kako sam samo bila srecna kada sam videla kako joj se svetle oci posle odlaska u Crkvu i posle razgovora sa bracom i sestrama! Pocela sam da idem s njom u Crkvu. A zatim me je odvela na oglasenje. Sada sa radoscu iscekujem svaki ponedeljak da vidim sve nase i da saznam nesto novo.

Z.T.

 

  

Uskoro cu da napunim 60 godina, i kako je tesko biti svestan toga da sam sve te godine bila daleko od Gospoda!

Moja majka je bila verujuca, ali bez obzira na tadasnju politicku situaciju u zemlji, nije nas primoravala da se molimo ili da idemo u Crkvu. Imala je obicaj da kaze:”To je vasa stvar – verujete ili ne verujete u Gospoda, samo meni ne smetajte”. Ona je isla u Crkvu skoro do svoje 89-e godine i tamo pevala u crkvenom horu. Svaki put, kada bi se vratila posle sluzbe, ja sam videla njeno prosvetljeno lice i radovala se zbog nje, ali sama nista nisam cinila kako bih krenula u Crkvu. U dubini duse sam verovala da postoji Gospod, molila se, trazila pomoc od slucaja do slucaja, ali knjige nisam citala (tada je bilo veoma malo literature). Istina, poslednjih godina sam pocela da citam Bibliju, retko samo za velike praznike sam isla na sluzbu, ponekad sam postila, ali sam cesce odlazila u Crkvu da bih upalila svecu – i to je bilo to. Moj muz nije bio verujuci, bio je veoma strog i obicno smo subotom i nedeljom imali nekog posla, i nije voleo ako ja odem negde od kuce, pa sam se ja trudila da zbog toga ne dolazi do svadja. U mojoj dusi je bila neka smutnja, jer sam nesto trazila a nisam nalazila. “Bacila” sam se na dijanetiku, isla sam na kurseve biolokacije – i cim bih cula za nesto novo, odlazila bih, ali sam shvatala da to nije za mene. Osecala sam prisustvo Gospodnje, Njegovu pomoc, i zahvaljivala sam Mu za sve sto On cini za mene. Ali kada bih dosla u Crkvu osecala sam se cudno, nisam znala gde da stanem, gde, kada i kome da upalim svecu, i uopste bila sam “na nuli”. Zelela sam da idem u nedeljnu skolu u jednoj Crkvi, ali je to bila samo pusta zelja.

Imam tri cerke, i veoma sam srecna sto su one pre mene prisle Gospodu – da li je to dobro ili lose ne znam – ali znam da je to bilo zahvaljujuci poznanstvu sa protestantima. One su godinu dana odlazile na domace skupove u malu grupu od pet-sest ljudi. Upoznala sam se sa tima dvema devojkama i vec pri prvom susretu sam se iznenadila kako su one mlade (imaju oko 30 godina, a veruju vec oko 10 godina), i njihova vera je toliko jaka, da kada prisustvujes besedi, osecas samo prisustvo Gospoda. Nisam bila na sluzbi u njihovoj Crkvi, ali sam u dusi shvatala da to opet nije moje.

U novembru prosle godine se nasoj porodici desilo nesto veoma tuzno: tragicno je poginuo moj muz. Da bih nadomestila unutrasnju prazninu, ja sam pocela cesce da odlazim na sluzbu, ali sam zelela da u potpunosti ucestvujem u njoj, i ponekad sam se u svemu sto se desavalo osecala kao pion.

I tako sam “slucajno” prvi put saznala za oglasene i posla na prve skupove. Sporo, ali sigurno, Gospod me je priveo tamo gde mi je mesto.

Istina, pri prvim susretima mi se cinilo da su sva braca i sestre toliko razliciti i uglavnom mladi, da sam se pitala hocemo li uopste naci zajednicki jezik. Ali proslo je pola godine i ja sa radscu odlazim na te skupove, i vidjam meni po duhu bliske ljude.Radujem se sto u nasem bratstvu postoje porodicni parovi i mnogo omladine. Toliko zelim da i moje cerke podju na oglasenje a zatim i u Crkvu. Ocito mi je Gospod poslao iskusenje za moju malovernost, zato sto ponekad na sluzbi u Crkvi ne nista ne osecam i moje misli lete negde van sluzbe, ali cu se moliti i nadati da cu se uz Boziju pomoc i pomoc nasih divnih svestenika izboriti sa tim problemima.

T.B.

 

Rodjen sam u vreme velike nesrece za celu zemlju – svuda su rusene Crkve. Zamislite samo! Prosao je ceo zivot, pre nego sto je ta nesreca bila prevazidjena.

Roditelji su me bez obzira na to krstili. Oni su to odlucili uprkos svim problemima koji su u to vreme postojali oko male Crkve u Ligovu, pod Lenjngradom. Otac je rizikovao karijeru (zavrsavao je Vojno-tehnicku akademiju u Lenjingradu), ali su se i on i mama sa uvazavanjem odnosili prema molbi moje bake – duboko verujuce zene i dobrog coveka: krstenje je bilo prvog meseca posle mog rodjenja. Niko nije smeo nista da sazna, pa je obred izvrsen u kuci, gde je zivela nasa u to vreme mnogobrojna porodica, cija je starija i mladja generacija bila verujuca. Po sobama su se nalazile lepe ikone u masivnim ramovima, i gorela su kandila. U maloj ostavi su se cuvale crkvene knjige, izuzetnog oblika – u elegantnim povezima, sa raznobojnim svilenim masnama-trakama, sa zagonetnim pisanim slovima sa viticastim zaglavljima. Secam se da kada sam malo poodrasla da sam volela da ih uzimam, a zatim – razgledam. Sve to – i knjige, i ikone, i kuca – je izgorelo, nestalo, kada je porodica gonjena vojskom morala da napusti okupiranu teritoriju.

Dan mog krstenja je, ja sam u to ubedjena, iako tajan, bio svecan. Pozvani svestenik je izvrsio obred u prisustvu svih clanova u kuci, jer sam ja bila prva unuka. Svi su se prema tom dogadjaju odnosili kako i dolikuje – sa strahopostovanjem i dusevnim trepetom.

Zatim sam prvi put otisla u Crkvu sa bakom, za ruku, po postavljenim dugim drvenim daskama preko ulica. Cini mi se da se secam i kamenih stepenica, koje vode u Crkvu, i njene unutrasnjosti, i kako su me podizali da bih mogla da celivam ikonu. Secam se i trenutka Pricesca, i glas svestenika, koji me je nezno pitao za sta se kajem. Ja tada nisam znala za sta treba da se kajem. Dobri svestenik me je pitao: “Da li si plakala? Da li si bila nestasna? Nisi slusala mamu i tatu?”

Jednom, kada smo izlazile iz Crkve, baka mi je rekla da ovde necemo vise dolaziti. Zasto? Roditelji zameraju. Dete ne sme da radi ono sto roditelji ne zele. Kao odgovor na moje bespomocne suze, cula sam reci koje sam zapamtila za ceo zivot. Baka je rekla: “Bog je uvek sa ljudima. I docice vreme kada ce se i oni vratiti Njemu. I ti ces, ako hoces opet ici u Crkvu”.

A zatim sam postala pionirka i uveravala sam baku u to da Boga nema. Mama me je korigovala: “Nemoj tako. Baki je to bolno, kako bi tebi bilo kada bi ti rekli da nemas mamu”.

Ne znam gde sam bila, i u sta sam verovala, ali je u dubini moje duse nastajao s vremena na vreme neki unutrasnji spor sa nekim nepoznatim protivnicima o tome da je covek u stanju da ostane cist, veran istini, da ne odstupa od toga bez obzira na bilo koje teskoce na svom putu. “A hajde dokazi kako ne odstupiti u nasim uslovima?” Tako sam sa tim unutrasnjim sporom isla kroz zivot. Zivot me je ispravljao. Stara baka je bila u pravu: sad, kada se ljudi vracaju Bogu, ja ponovo idem u Crkvu. Idem ne zato sto se u zemlji promenila ideologija i sto se svima nam dobro poznati bezboznici iz proslosti sve cesce pojavljuju na televizoru sa upaljenim svecama u rukama. Vec zato sto osecam, da svetlost duse koja nije uspela da se razgori u toku zivota jer je bila gasena sa svih strana, svetlost, koja se probijala u mraku svakojakih ideologija, svetlost, koja je coveku data Svise – ponovo pocinje da se razgoreva. Ona je uspela da udahne i ispuni dusu onim sto joj je bilo oduzeto.

 

N.K.

 

Moj put k Bogu je poceo posle odlaska u Crkvu, a ne obratno kao kod vecine ljudi. Ja nisam imao nikakvih teskih zivotnih potresa, niti kakvih stresnih situacija. Ja sam prosto putovao u Zaostrovje da bi se krstio – iskreno govoreci, prakticno za kompaniju. Ja nisam ni pomisljao kako ce to putovanje izmeniti iz korena moj zivot. Svestenik nam je rekao da pre nego sto se krstimo treba nesto da saznamo o Bogu, da dublje shvatimo korene hriscanstva, smisao Bogosluzenja, a zato bi bilo dobro ici pola godine na oglasenje. “Pa dobro, - pomislio sam – to i nije tako dug period”. Tada sam se rukovodio radoznaloscu, i zena i ja smo odlucili da krenemo na oglasenje. Tako sam i prisao Crkvi.

Moj put je bio mnogo tezi i interesantniji. Trebalo je mnogo razmisljati – od prostih zivotnih situacija do nekih opstih svetskih shvatanja i pogleda.

Ranije nisam uopste verovao u Boga, ali sam Ga se po pravilu secao samo kada mi je trebalo nesto da Ga zamolim. Sada shvatam, da je pre svega to trebalo da bude sluzenje Bogu. I jos sam shvatio da u osnovi hriscanstva nije samo Hristovo ucenje. Ovde je stvar u Njemu Samom. Crkva ispoveda veru u Zivog Boga, Koji se ovaplotio u coveka, a Jevandjelje je – radosna vest o Njemu.

Bio sam snazno potresen procitavsi Sveto Pismo. Po cisto ljudski predstavama ponekad mi se cinilo da On nije uvek tako pravedan i da nas neprekidno iskusava tj. ispituje. Ali Bog nam nikada ne salje iskusenja koja ne bismo mogli da izdrzimo. Procitavsi Sveto Pismo, ja sam takodje shvatio da je celokupna svetska kultura, umetnost, literature povezana sa Biblijom. Sve veliko je zasnovano na njoj. Jer mi cesto kazemo, gledajuci na Crkve gotskog stila i ruske ikone, na dela Rubljova i Rembranta, slusajuci Baha i Cajkosvksog, da je to bozanstveno. Takva velika dela su mogli da urade samo duboko verujuci ljudi. I to je jasno – jer je njihov ucitelj, pomocnik i nastavnik bio Sam Bog.

Mislim da svaki covek pre ili kasnije prilazi Bogu. Kod nekoga se to desava u detinjstvu, kod drugih – pred samu smrt. Tako je bilo sa mojim dedom, jednim od prvih stahanovaca u Arhangelsku, ubedjenim komunistom. On je umiruci od raka udova u svojim poslednjim danima poverovao u Boga. Ali su to tada svi smatrali kao hir coveka koji umire.

Ja sam veoma srecan sto sam sa 29 godina nasao istinski put u zivotu. To je put u Crkvu, put ka Bogu. Jer je Crkva – zajednica ljudi, ciji je cilj – sluzenje Bogu. I ja sam osetio da sam u Zaostrovju prisao takvim ljudima – to je moja Crkva.

 

A.A.

Rastao sam u moze se reci neverujucoj porodici. Otac se krstio u detinjstvu, ali nije bio u Crkvi. Mama je i dan-danas nekrstena. Baka, oceva majka, je odlazila u Crkvu. O tome sam saznao iz razgovora mojih roditelja, jer je baka kod nas dolazila veoma retko.

Kada mi je bilo 7-8 godina cinilo mi se da je Crkva i njena tradicija (razne vrste prinosenja zrtvi, vaskrsnja jaja itd.) – nesto cudno i prevazidjeno. I prema baki sam se odnosio snishodljivo. Ali se meni i mom bratu svidjalo da farbamo jaja na Vaskrs, samo nam nije bilo jasno zasto je to potrebno. A za Vaskrs smo odlazili kod bake u goste.

Od oca sam ponekad mogao da cujem: “Boj se Boga”, “ne gnevi Boga”, i ja sam to prihvatao kao najubedljiviji argument.

Prvi put sam otisao u Crkvu kad sam bio u 10-om razredu. Mama i ja smo bili na ekskurziji u selu Voronovo, gde je u toku bila izlozba slika slikara Vasiljeva. Do polaska naseg autobusa je bilo vremena i mi smo usli u seosku Crkvu i culi propoved. Propoved mi je bila jasna, ali je moja svest bila podvojena: s jedne strane, komunisticki ateizam i “religija – opijum za narod”, a s druge propoved svestenika – jasna i iskrena. Iz razgovora odraslih o hriscanskom i komunistickom moralu, do koga je doslo posle propovedi, ja sam shvatio da su ta dva pojma bliska, ali mi i dalje nije bilo jasno u cemu je razlika. I jos sam shvatio da je osnovno  - hriscanstvo.

U studentskim danima sam saznao o Litiji na Vaskrs, ali ja nisam imao zelju da idem tamo i da se guram, kad sam vec mogao da idem sa prijateljima u diskoteku.

Odlucujuci korak na putu ka Bogu je bio ucinjen zahvaljujuci mom radu sa skautima. Jedno od glavnih sluzenja skauta je – sluzenje Bogu. Sluzenje Bogu preko sluzenja i pomoci bliznjemu – to mi je bilo jasno, ali je Bog u mom shvatanju ostajao nekako nejasnim.

Prva lekcija sa americkim skautima (u proslosti emigrantima iz Rusije) je bila u Aleksandro-Nevskoj Lavri. Kako je to prihvaceno kod skauta, svakodnevno je vrsena jutarnja i vecernja molitva. Ali blizeg opstenja, susreta ili razgovora sa seminaristima, ili svestenicima – nije bilo. Ja sam osecao neku uvredu i sramotu: Amerikanci znaju molitve, poju u Crkvi, i znaju gde je potrebna pomoc za obnavljanje Crkve. Ja to nisam znao…

Nekako je doslo do toga da je trebalo da se bavim izborom rukovodilaca pionirskog odreda, pa sam se u to vreme upoznao sa ocem Aresnijem, svestenikom krasnoseljske Crkve. On je drzao ciklus lekcija za studente i predavace pedagoske skole. U jednom od nasih razgovora otac Arsenije mi je veselo i jasno odgovrio na moja pitanja u vezi rada sa skautima i dao blagoslov za njega.

Dva meseca sam radio u pionirskom odredu kao stariji rukovodilac i vodio radove po skautskim metodama. To je izazvalo veliki interes kod dece i mnogo pitanja od strane odraslih. Meni su se svidjale metode skautinga zbog svoje celishodnosti i raznovrsnosti. Ja sam se obucavao zajedno sa decom, ukljucujuci u rad i druge odrasle.

Jednom mi je predlozeno da odemo u veliki skautski odred u Opinskoj pustinji. Tamo sam se bolje upoznao sa predavacima liceja (licej – privilegovana srednja I visoka skola u carskoj Rusiji – prim.prev.) “Kljuc”, koji su u odredu vodili predavanja deci, koja su povezana sa osnovama hriscanskog zivota, i izucavali Zitija Svetih. I otac Teofil, monah Optinskog manastira, je odrzao nekoliko beseda za skaute.

Upravo na obali “jezera Ljubavi”, gde je bio rasporedjen odred, ja sam prvi put video obred Krstenja. Odrasle i decu-skaute je krstio nastojatelj Optinskog manastira.

Kasnije mi je predlozen rad u liceju “Kljuc” odn. drzanje celog ciklusa predavanja koji se zasnivao na glavnim hriscanskim praznicima – Hristovom Rodjenju, Vaskrsu, Trojici…

Jedan od najinteresantnijih letnjih izleta liceja je bio odlazak u selo Vasiljkovo. O. Anatolij, svestenik vasiljkovske Crkve, nam je pruzio ogromnu pomoc u organizaciji i sprovodjenju izleta. On je vodio skolu ikonopisanja i obnavljao Crkvu i druge zgrade na crkvenoj teritoriji. Otac Anatolij je radi posla uvek vozio motocikl, sto je proizvelo snazan utisak na licejiste. Ja sam zajedno sa decom kopao leje i cvetnjake, farbali smo klupe i crkvenu ogradu. Otac Anatolij i njegovi ucenici-poslusnici su nam posvecivali mnogo vremena, pricajuci nam o Crkvi, ikonama, velikomucenicima, o Svetom Serafimu Sarovskom, a takodje su nas upoznali sa osnovama ikonopisa. Mi smo se penjali na zvonaru, gledali kako se prave prosfore itd. To je bilo veoma zivo i neposredano opstenje.  A kako su otac Anatolij i poslusnici predivno pevali! U selu su nas nazivali “Bozijim licejem”.

Uz pomoc oca Anatolija smo otisli u selo Krasnoe, gde se obnavljala Crkva Svetog Nikolaja Cudotvorca. To je neobicno lepo mesto – na visokoj obali reke. A nekoliko dana smo ziveli u manastiru Nilove pustinje. Plovili smo camcem oko tog divnog ostrva, pomagali da se manastirska teritorija ocisti od kamenja itd.

Pred polazak iz Vasiljkova otac Anatolij i njegovi ucenici su nam prikazali lutkarski spektakl “Vertep”. I odrasli i deca su bili odusevljeni.

Ja sam znao da su predavaci liceja prolazili oglasenje, i cak sam dvaput bio na otvorenim skupovima, ali nisam osecao potrebu za oglasenjem. Meni je bio dovoljan duhovni zivot liceja. Citao sam Jevandjelje, i prirodno nije mi sve bilo jasno, ali i nisam pitao za objasnjenja.

Jednom sam, vodeci liceje na jesenji izlet, pomagao da se utovare stvari u automobil i razgovarao sa vozacem. On je bio veoma zacudjen kada je cuo da jos nisam krsten, i preporucio mi je da obavezno dodjem na otvoreni skup kroz nedelju dana. Na tom skupu sam video roditelje licejske dece i oni su me uveravali u vaznost oglasenja svakojako podrzavajuci moje napore. U to vreme ja vec nisam radio u liceju. Iako sam se trudio da ne prekidam veze s njima, gubitak duha je kod mene bio ocigledan. Slava Bogu, vakuum koji se napravio je poceo da se popunjava zahvaljujuci odlascima na skupove za oglasene.

 

K.D.

 

U porodici u kojoj sam rodjena i odrasla, nikada se nije verovalo u Boga, ili u svakom slucaju, nikada se preda mnom o tome nije govorilo. Medjutim, porodica je bila (i dalje je) veoma druzeljubiva – u njenoj osnovi je kako mi se cini uvek bila ljubav. Obrasci duhovnosti su za mene tada bila pomocna lica iz dela likovne literature, koje su mi uporno “predlagali” mama, baka i deda.

Sa 12 godina sam bila tipicni idealista-maksimalista i Bog je za mene znacio “pravdu”. Upravo u to vreme sam se prvi put srela sa jevrejskim pitanjem (moja majka je – jevrejka, a otac – pola, ali je svima zucno doklazivao da je “Rus”!). Ponekad je otac osecajuci da mu situacija izmice kontroli izjavljivao da je za sve kriva mama i uopste svi Jevreji. Na moju veliku zalost, u mojoj dusi sem mrznje prema ocu nije bilo niceg drugog.

Tek kasnije sam saznala za postojanje razlicitih religija. Imala sam cisto formalnu sliku: broj religija treba da bude jednak ili proporcionalan broju bogova (ne govorim samo o Grckoj, o mnogobostvu). Neki unutrasnji osecaj mi je govorio da je to glupost… I ja sam iz nekog razloga verovala da je Bog jedan, a da su razlicite religije -  samo staze, koje vode k Njemu. Hriscanstvo je za mene bilo jedna od “ravnopravnih” mogucnosti za prilazak Bogu.

1986 godine mi se rodio sin, I ja sam osecala potrebu da ga nekako zastitim (krstenje je tada za mene imalo magijski karakter: ako je krsten, nikakva nevolja mu nece naskoditi). Kada je napunio tri godine, moja prijateljica mu je postala kuma. Sto se tice mog krstenja, ja u to vreme nisam osecala unutrasnju spremnost za taj dogadjaj, iako sam vec citala Bibliju i drugu crkvenu literaturu.

U poslednje dve godine sam s vremena na vreme dolazila u kontakt sa verujucim ljudima, cesce sam odlazila u Crkvu, i sve su me manje “plasile” pobozne, vecito gundjave starice.

1991 godine sam se zajedno sa bakom krstila. Spoljasnjih promena u mom zivotu posle toga nije bilo, ali sam ja osecala neobican uspon – i dusevni, i intelektualni, i fizicki: cinilo mi se da sada mogu sve! Ali nazalost – to se sve brzo zavrsilo, jer ja nisam izdrzala cak ni najednostavnija iskusenja (tada ja nisam shvatala da su to bila iskusenja koja sam mogla i trebalo da izdrzim). Postala sam depresivna (sa potpunom nezainteresovanoscu za sve, sa zeljom da vise ne zivim, sa pokusajem da ozdravim na klinici, ali avaj bez Boga!). iz tog stanja sam izasla uz Boziju pomoc pre cetiri godine.

Proslog leta me je moja prijateljica sa instituta (koja je u to vreme prolazila oglasenje) dovela na otvorene susrete. Osetila sam da se ponovo (kao posle krstenja) za mene otvara taj isti “prozor”, o kome vise nisam ni mastala. Sada ponovo osecam neverovatan priliv snage, ali vec duhovne, citam molitve nekoliko puta dnevno (cesto usput da ne gubim vreme), veoma se trudim da ne gresim, i dolazim na Bogosluzenja. Pokusavam (po mogucnosti) da ponesto iz svog duhovnog iskustva prenesem bliznjima, narocito mojoj deci. Nadam se, da ce moja deca znati da pridju Hristu mnogo brze od mene. U svakom slucaju molim se za to…

 

R.V.

“UVIDEO SAM SMRT SVOJE DUSE …I PRISAO SAM”

U mojoj porodici nema verujucih. Moji dedovi su bili ubedjeni staljinisti i tako su i umrli. Jedan od njih je radio u MVD-u, drugi u KGB-u, i obojica su bili pukovnici. Moja mama je bila – pukovnik MVD-a, a otac je umro u 33-oj godini, kada mi je bilo 10 godina.

Kako bilo da bilo, ali sam ja od samog detinjstva na ovaj ili onaj nacin bio u kontaktu sa verujucim ljudima: bila je to i susetka u komunalnom stanu, i poznanici, i poznanici poznanika. (Jednom sam cak kao mladic proziveo skoro mesec dana pri Crkvi u selu Vasknarva, na granici Pskovske oblasti i Estonije, gde je svestenik bio otac Vasilije). I uvek me je kod tih ljudi zadivljavao njihov unutrasnji mir i osecanje svetlosti i radosti, koja kao da je od njih dolazila.

Krstio sam se svesno sa 27 godina, ali ne mogu da kazem da sam tog koraka bio svestan u svoj njegovoj punoci i odgovornosti. Taj korak je vise bio intuitivan. Zatim sam imao susrete sa mnogim i razlicitim ljudima, koji su zatim iz nekog razloga postajali verujuci. U tom smislu me je zivot naravno milovao: ti ljudi, s kojima sam dolazio u kontakt u svom zivotu, su uvek bili “zvezde” u ovom ili onom. Jedni su bili intelektualci, drugi su imali veliko srce, treci… uospte, ja sam se divio i radovao sredini u kojoj sam ziveo – bio je to svetleci horizont. Ali to sto su oni postajali hriscani me je dovodilo u corsokak. Nisam mogao da shvatim kako i zasto svoju visinu treba obavijati u neku formu, stajati satima na sluzbi, krstiti se, klanjati se, kada je i tako sve jasno: Bog – postoji, mi u Njega naravno verujemo, pa sta jos treba?

Potom… Potom sam odjednom shvatio da propadam tj. da pocinjem fizicki da trulim: poceo sam da osecam smrad trulezi, koji je dolazio od mene. U to vreme sam postao pravi alkoholicar, i pio sam vec skoro 20 godina (jos sam i pusio), i sve sam vise povecavao doze. U pocetku, kada sam bio djak, to je prvo bilo pivo, pa zatim – vino, i na kraju – votka, - svaki dan! Izgubio sam porodicu, tacnije sam sam je unistio, pa i posao, i radio sam samo onoliko koliko mi je bilo dovoljno da imam za pice. Zatim sam tako pijan pokusao da ubijem zenu, ali su susedi pozvali policiju. Tako sam se nasao u zatvoru. Tamo, kada su me jednom izvodili na rad, drugi zatvorenici su me zamolili da nadjem nesto za citanje. I tako sam jednom cisteci jednu prostoriju pronasao jedan orman i u njemu rad knjiga u mekom povezu. Uzeo sam ne gledajuci koliko je moglo da mi stane u ruke i stavio za pojas. Kada sam se vratio u celiju pokazalo se da je jedna od tih knjizica bila Jevandjelje – mala narandzasta brosura. I citajuci tamo Jevandjelje osetio sam da se nesto desilo: ugledao sam sebe pred Bogom. Osetio sam hladnocu, mrak i samocu zivota van Boga. Spoznao sam svoj pakao. To je kada ti kao papir nosen vetrom, smatras da si za zivot, jer tako sam mislis. Ali ona za zivot ne postoji, ona cak nije ni za djubre, koje svi ciste, pa ni za vetar: on duva i tako i tako postojao papir ili ne. U tom reklo bi se zivom papiru na vetru sam ugledao svoju smrt – ne, ne fizicku smrt, vec smrt svoje duse.

Zatim… zatim se desilo nesto u sta ja ne bih poverovao jos godinu dana. Prestao sam da pijem. Sada ne pijem ni gram i ne pusim, popravio sam odnose sa sada vec bivsom zenom (ona se razvela od mene), sin se raduje i ocekuje nase susrete s njim, pojavio se posao.

Ne mogu ni da ispricam kako sam dosao na oglasenje poslednji put (pocinjao sam dva puta, ali nisam zavrsavao – sve zbog votke, kako sam mislio).

Idem ja tako na peron (zeleznicke stanice gde zivim), i zurim na posao. Gledam, tamo stoji jedan moj poznanik, verujuci covek, ali meni licno nesimpatican, i ja tako nisam zeleo da sa njim putujem do Moskve… ali, mislim, to sto on hoce da bude hriscanin, podrazumeva prekoraciti sopstveni “zakon” i biti u tome ravan sa njim. Tako sam mu prisao:

-         Zdravo.

-         Zdravo.

-         Kuda ides?

Pokazalo se da putuje na Pokrovku, u prostorije Vise skole, kako bi im pomagao tamo oko remonta. Pa, mislim, ne bi bilo lose da odem tamo s njim i pogledam kako je tamo. Svojevremeno sam tamo uradio beli orman u toaletu, nad porcelanskom toaletnom soljom, ali mislim: imacu problema na poslu i pitace me kako sam smeo da zakasnim. Pa mislim mozda neki drugi put da odem tamo.

Putujemo mi tako putujemo i pred samom Moskvom sam odlucio da podjem s njim na Pokrovku, a znam da ce na poslu galamiti, naravno, ali mislim da ce razumeti kad im budem objasnio sta je i kako je. Idem ja tako s njim bulevarem od “Cistih ribnjaka” i jutro je, sunce, i odjednom me je nesto smutilo i ja sam okrenuvsi se ugledao Vitju K. koji je isao ukorak s nama: “Zdravo A, - kaze Vitja, - dodji sa nama na oglasenje.”. (Mene je secam se toliko zacudilo to sto se on posle toliko godina secao mog imena!). Ja sam ga upitao: “Kada?” A on odgovara: “Danas, dodji”. A to je bio ponedeljak i tada otac Georgije vodi grupu nekrstenih. I ja sam dosao.

1.03.99

 

A.B.

 

Bilo mi je sest godina kada sam od bake saznala za Boga. Videla sam kako je baka davala novac susetki za svece i pominjanje imena na Proskomidiji. Susetka je isla u Crkvu, pa sam ja odlucila da i ja upalim svece i dam imena.

Prvi put me je u Crkvu odveo otac, da vidim kako je tamo lepo. Sluzba je bila u toku. Bilo je veoma mnogo ljudi. Sve sto se desilo me je iznenadilo, a osecala sam nesto slicno suncevoj svetlosti koja ne greje telo, vec srce.

Kada sam poodrasla, pocela sam da citam novine, koje smo narucivali. U novinama “Porodica i skola” su stampani clanci i besede oca Aleksandra Menja, a takodje i eseji i price drugih autora o veri, i molitvi.

Sa 12-13 godina sam rekla da zelim da se krstim, i 1987 godine sam krstena u Crkvi grada Orehovo-Zujevo. Pocela sam da idem u Crkvu, ali nisam znala kako da se tamo ponasam, i sta da radim. Odlazila sam na 15-20 minuta da bih upalila svece i dala imena za Proskomidiju. Ljudi koji su mogli da odstoje celu sluzbu sam smatrala herojima.

Kako sam shvatam, Gospod me je povezao sa covekom, koji je tada preokrenuo sve u meni. Bio je to otac Roman, koji je u to vreme bio na poslednjem semestru duhovne seminarije u Trojice-Sergejevoj Lavri. Razgovor sa ocem Romanom me je blago receno potresao. Od njega je dolazila neka divna unutrasnja svetlost, ona koju sam osetila kada sam prvi put u detinjstvu otisla u Crkvu. Tada sam shvatila da Bog postoji i da to nisu prazne reci, vec stvarnost.

U to vreme sam se bavila astrologijom, gatanjem i pomalo medicinom. Pocevsi da radim, druzila sam se sa jednom koleginicom koja je bila hriscanka. Ona je i pocela da mi prica o Bibliji, o Jevandjelju, o svom iskustvu opstenja sa Bogom, o tome sta je Isus govorio u svojim pricama. Tamo je radila i druga zena, takodje hriscanka, koja je odlazila u Crkvu Presvete Bogorodice. I ja sam otisla tamo. Otac Jovan, koji ju je vodio, je mahao rukama, setao, vikao. Bilo je nekako neprijatno, ne onako kako je bilo u Crkvama u kojima sam bila ranije.

Dalje je zivo tekao kao i ranije. Odlazila sam u Crkvu jednom-dvaput mesecno, pa i redje.

1993 godine sam kupila Bibliju. Pokusala sam da je citam ali mi je bilo neinteresantno, dosadno. Na kraju te godine sam morala da napustim posao. Dotad je bilo i razocarenja i boli, ali se sve nekako izgladilo. Tada mi se cinilo da nemam vise mira i da vise ne mogu nikome da verujem. Nisam zelela nista da radim, ucila sam bez volje, skoro po inerciji.

I onda sam pocela da gledam televizijsku seriju za decu “Super-Knjiga”.Bila je veoma interesantna. Zatim sam pozelela da procitam Jevandjelje, Psaltir. Citajuci Psaltir, plakala sam jer je svaka rec govorila o mom bolu i osecanjima. U to vreme se prikazivao film “Isus iz Nazareta” koji me je bukvalno potresao. Koliko Bog voli nas, gresne ljude, da je poslao Svog Jedinog Sina! To je bilo neopisivo. Veoma dugo sam razmisljala o tome.

Desilo se tako da me je otac Roman pozvao u nedeljnu skolu, dao mi knjige o istoriji hriscanske vere, o pokajanju. Shvatila sam da ne znam Sveto Pismo u potpunosti, i veoma sam zelela da redovno posecujem tu skolu, ali me je zaustavljalo to sto su tamo isla samo deca.

Procitavsi knjige, koje mi je dao otac Roman, odlucila sam da obavezno podjem na pokajanje jer sam bila spremna za ispovest. Kada sam dosla u Crkvu, nisam mogla do kraja da otvorim svoje srce, jer sam se necega uplasila. Otac mi je rekao da sam procitala Psaltir i da mogu da se pricestim. Ali ja nisam htela da se pricestim, jer sam osecala da nisam ispovedila sve grehe i znala sam da ce mi ti neispovedjeni gresi biti na osudu.

 Shvatila sam da mi je potreban duhovni ucitelj. Ali gde da idem, koga da izaberem? Odlazila sam u Crkvu, stajala pred Tihvinskom ikonom Majke Bozije, molila Je za pomoc da me uputi, ukrepi i pomogne da stanem na pravi put. Slava Bogu, moje molitve su bile uslisene. Na leto 1995 godine, na praznik Kazanjske ikone Majke Bozije, citajuci molitvenik, shvatila sam da vise ne zelim i ne mogu da zivim tako kako sam ranije zivela.

Jednom sam u vozu srela svoju poznanicu, i u razgovoru mi je rekla o skoli za oglasene i pozvala me je da dodjem. Tako sam dosla na oglasenje.

Shvatam da tek stajem na put kojim treba ici ceo zivot. Ali… put ce savladati onaj ko njime ide.

 

M.N.

 

Rodjen sam u neverujucoj porodici. Njenih nekoliko generacija su bili inzenjeri ili naucni radnici, tako da su glavne vrednosti u kuci bile nauka ili kultura. Ja sam od detinjstva nesto pronalazio, pravio ili slikao, mnogo sam citao, i mozda sam zbog toga uvek zeleo nesto vece, nesto istinsko, za sta se moze reci: “To je – tako!”Secam se da sam se u detinjstvu cesto penjao na krov stare garaze u dvoristu, medju mnogospratnicama, i dugo gledao zvezde… To je bilo dobro, zeleo sam da napravim nesto novo, da zivim sa tim osecajem, ali je on brzo nestajao…

Posle zavrsetka skole, upisao sam se na fakultet, ali mi studiranje nije donosilo ocekivano zadovoljstvo i radosti. Neocekivano za mene samog, poceo sam ponovo da slikam, i to je bilo pravo stvaralastvo, koje mi je donosilo izgubljenu radost, i ja sam odlucio da promenim svoj zivot i postanem slikar. Napustivsi studije na univerzitetu, poceo sam da ucim slikarstvo. Mnogo kasnije, kada sam vec radio u akademskom institutu i postigao neke uspehe u slikarstvu, shvatio sam da i nisam nasao put ka Istini – savremeno slikarstvo je po pravilu bilo suvise subjekivno i delilo se na odvojene, cesto protivurecne delove – etape. Pokusavajuci da ih sjedinim u jednu celinu, poceo sam da se bavim teorijom umetnosti. Slucajno mi je dosla do ruku knjiga V.Favorskog “Lekcije iz teorije kompozicije”, koje me je uverila u to, da je Istina u umetnosti (i nauci!) moguca, ali je ona negde izvan obe od njih. Eksperimentisuci sa oblikom, naslikao sam nekoliko kopija sa ikona, i jednu od njih sam odneo u Crkvu. Svestenik, kome sam ih pokazao, saznavasi da sam nekrsten, savetovao me je da se bez odlaganja krstim, ali sam se ja opravdavao time da jos nije vreme itd., misleci uostalom da to nicemu ne vodi. Medjutim, on je posejao neka zrna vere u meni.

Kroz neko vreme, vise pod uticajem nekih okolnosti sam odlucio da se krstim. Krstio sam se potajno od bliznjih, kako mi se tada cinilo svesno, ali nisam imao nikakvog iskustva. Moji problemi su se nekako resili, ali je sve ostalo bilo kao i ranije – ponekad sam isao u Crkvu, molio sam se kako sam umeo, ali to nije nista izmenilo moj zivot. Bogosluzenja nisam shvatao (kako su mi objasnili – to i nije vazno, toboze navikavaj se – i shvatices…). Jevandjelje sam povrsno procitao, prihvatio ga uglavnom istorijski gledano, trudio sam se prema svojim snagama da ispunjavam zapovesti i “pojavljivao” sam se na sluzbi. Gospod je za mene bio apstrakcija, do koje nije bilo tako jednostavno doci…

Iznenada su me pozvali da ucestvujem u izgradnji ikonostasa jedne od glavnih Crkava u gradu. To je od mene zahtevalo dublje razumevanje crkvene umetnosti. Nekoliko meseci sam proveo u biblioteci i tada su pocela da se pojavljuju pitanja: sta je za mene – Vera, Pravoslavlje, Crkva? A sta je to stav Crkve?… Ponovo sam se vratio Jevandjelju, i poceo da citam bogoslovsku literaturu.

Postepeno sam shvatio da Pravoslavlje – nije skup zakona i pravila (cak i apostolskih!), vec Ljubav i Sloboda, i za mene je bilo najvaznije – da se moje decije, naivne reci “to je – tako” stotinama godina cuju u Crkvi – “Stanem dobre, stanem so strahom, vonmem, svjatoe voznosenije v mire prinositi…!” To je bila prava Istina, Koju sam sve vreme trazio i ta Istina je Bog. Ali je ostalo jos mnogo pitanja na koja niko nije mogao da mi odgovori i zbog toga sam bio razocaran.

Jednom, kada sam bio u Moskvi na dan Sretenja Vladimirske ikone Majke Bozije, isao sam u Sretenjski manastir kako bih celivao svetinju. Na putu od metroa je bilo tri Crkve, i treca je bila Vladimirska Crkva Sretenjskog manastira.

Boraveci u Moskvi, retko sam odlazio u Crkve, ali sam tada odjednom odlucio da odem u tu i to ne prvi, vec drugi put. To je bila Crkva Uspenija u Pecatniku. Kada sam stigao samo sto je zavrsena Liturgija i u toku je bila propoved. Inteligentni svestenik, je bez ikakvih papira, razgovarao sa vernicima prostim jezikom, ne citirajuci samo Sveto Pismo, ali istovremeno zadrzavajuci dubinu misli i tacnost formulacija. Za mene je to bilo zadivljujuce, jer sam dosada slusao propovedi samo na velike praznike iz usta naseg arhiepiskopa, i one me nisu nadahnjivale i nisu mi bile uverljive.

Zadivili su me i vernici, koji su se sa uvazavanjem i ljubavlju odnosili prema svesteniku i jedan prema drugom. U mislima sam im zavideo, iako sam osecao da tako i treba da bude u Crkvi.

Tako sam se i upoznao sa ocem Georgijem Kocetkovim i bratstvom “Sretenje”, zatim sam razgovarao sa A.M.Kopirovskim koji mi je rekao za skolu oglasenih i pozvao da dodjem, ali sam se ja jos uveko kolebao – iako sam formalno bio pravi clan Crkve, “ocrkovljen” i redovno sam se pricescivao. Samo sto sam dosao kuci i “osetio razliku”, odlucio sam da prodjem oglasenje u potpunosti. Iako ostaje jos mnogo neresenih pitanja, neznanih grehova i neucinjenih dela, verujem da sam vec stao na put koji vodi ka Bogu i u Crkvu.

 

V.G.

 

Krsten sam u detinjstvu, ali se ne secam krstenja. Sada mi je vec 61 godina. Svojevremeno sam upijao svu ateisticku propagandu. Secam se da su se za vreme osnovne skole u nasoj privatnoj kuci, u maloj sobi skrivale dve monahinje. Likovi Svetitelja sa po zidovima okacenih bogatih i raznih ikona su budili nesto nestvarno. Bilo je tu i predivnih starih svestenickih knjiga s velelepnim ilustracijama. Ali sve to nije moglo da pokoleba propagandu koja mi je ulivena u glavu: to je opijum za narod, to je specijlano smisljeno da bi nas zaglupljivalo.

Zatim sam bio pionir, komsomolac, partijac…

Buduci pilot-lovac, cesto sam se smejao verujucoj baki, govoerci joj da veoma visoko, iznad oblaka (u stratosferi) nema Boga – da Ga nisam video, ni sreo.

Posle zavrsenog fakulteta, krajem 60-ih godina, razgovarajuci sa radoznalim ljudima, saznavao sam razlicite prirodne fenomene i tajne. Strasno sam zeleo da sve to razjasnim. I razjasnio sam…

Predavanje Zigelja o NLO, kurs obucavanja u Azazi, upoznavanje istocne filozofije i kineske medicine, samoobuka. Zatim mi postaje jasno, da se moze uspesno delovati na ljudsku bioenergiju, i to bez dodira.

Hatha-joga me je naucila kako da upravljam energijom. Tako sam zakljucio, da ukoliko je Bog stvorio coveka po Svom liku, onda i odredjeni ljudi mogu da ponove sve te fenomenalne pojave koje je cinio Isus Hristos, znaci On je zaista postojao.

Sredinom 70-ih godina sam cvrsto znao i verovao da Bog postoji. Bog – kao Jedini Um, Koji je sve stvorio i sve drzi pod kontrolom.

Prve molitve sam naucio na predavanjima i seminarima M.L.Perepelicina, a takodje i iz njegove knjige “Filozofski kamen”. Ponekad sam odlazio u Crkvu, palio svece, slusao nejasnu sluzbu, citao molitve. Zeleo sam da shvatim religiju i hriscanstvo. Veoma znacajna otkrica sam dobio zahvaljujuci naporima oca Aleksandra Menja, ali mi neprijateljstvo prema “sovjetskim crkvenjacima” nije dozvoljavalo da se dalje udubim u religiju – njihova farisejska lica je uoblicio slikar Silov.

Sasvim slucajno, kako se meni to cinilo, kolega na poslu mi je ispricao o skoli za oglasene. Iako sada tacno znam da sve sto me je vodilo ka Bogu nije bilo slucajno. Nisam se slucajno zaustavio u daljem istrazivanju fenomena NLO – mnogi moji prijatelji su lose zavrsili. Nije slucajno da u mom bavljenju ekstrasensorstvom nije bilo merkantilnog interesa. Nije slucajno da sam prekinuo sa hatha-jogom, a prijateljima koji su nastavili da se bave njome su se desile lose stvari. Nisam slucajno posle cetvrtog kursa Pavla Globa dobio zabranu za dalje bavljenje time.

Zahvaljujem Gospodu sto me je priveo u Crkvu i duboko sam uveren u to da ce mi se On otkrivati sve vise i vise. Ja to i zelim.

 

V.A.

nastavice se