|
Neiscrpno more čudesa O čudima u gradu Krimsku Krasnodarskog kraja, gde u kući sveštenika-ikonopisca
Raznobojno čudo Rano ujutru kucam na vrata kuće u Lagernoj ulici, broj 6. Iza vrata se čuje tiho kevtanje smešnih malih psića. Domaćica, ćerka ikonopisca Natalija Mihajlovna Osipenko, prilazi kapiji. Uvodi me u kuću. Ovo je sveštenikova kelija u kojoj su se desila mnoga zadivljujuća čuda Božija. Sam sveštenik se udubio u molitvu nad naslikanom mirotočivom ikonom Iscelitelja Pantelejmona, tako da me nije ni primetio kada sam ušao. Iskoristivši pauzu, okrenuo sam se. U kući nije bilo skoro ničega sem ikona i mačaka. Pravo siromaštvo, po Bibliji... Konačno smo se upoznali i seli za sto. Odnegde se jedna za drugom pojavljuju flaše, tegle i bočice sa raznobojnim mirom... Zelene, ćilibarske, žute... Ponekad je u jednoj bočici miro raznih boja... «Samo je u kući slikara Bog mogao da da miro raznih boja i preliva», - primećuje Natalija, tatina «pomoćnica» - «Bog može sve, ali ne želi sve što može», - mudro odgovara otac Mihail. Sveštenik otvara bočice jednu za drugom i počinjemo da osećamo prijatan miris. On je drugačiji u svakoj bočici, ali uvek – neovozemaljski. Bez obzira na prefinjenost tog mirisa, on se ne može zameniti sa ovozemaljskim. Miris Nebesa se jasno razlikuje od svega «materijalnog»... To miro se, prema priči sveštenika Miahila i Natalije Osipenko ne potčinjava nikakvim fizičkim zakonima. Iako kao da mirno stoji, razliveno po bočicama, u uglu sobe ispod ikona ipak nije izgubilo ništa od svojih tajanstvenih osobina. I u tim mehurićima i bočicama se dešavaju za oko nevidljivi, tajanstveni i - Nekako sam odlučila da nešto ispitam, - priča Natalija. – Želela sam da vidim kako se metalne kutijice pune mirom koje ističe iz krstova. Otac i ja to nikada ranije nismo videli. Jednostavno smo prišli i pogledali a one su već bile pune... Ili nas zove moja sestra od tetke, Domnika: «Pogledajte, već cu se napunile!» I ja sam počela da gledam i da čekam. Dugo sam čekala, ali se miro nije pojavljivalo. Ali sam ja odlučila da i dalje čekam. Odjednom me je Domnika zovnula. Ja sam se na trenutak udaljila – ali kada sam pogledala na bočice, one su već bile pune do kraja... Očigledno, grešno ljudsko oko nije dostojno da vidi kako se dešava čudo Božije... Jednom smo sedeli za stolom i pili čaj. I odjednom, kao da je odozgo, s plafona sevnula munja nad krstovima i «ušla» u njih... Ja sam to jasno videla, a moja rodjaka čak i nekoliko puta. - To je Blagodatni Oganj sišao na krstove, - uključuje se sveštenik Mihail u razgovor. – Ovde je bila prisutna tako silna Božanska energija, da me nije začudila pojava Ognja...
Porodica Osipenko čine ne samo živi, već i umrli članovi. I učešće poslednjih u tom čudu je nesumnjivo, jer su u kući pored ikona i krstova mirotočile i fotografije – sveštenika Sergeja Jahalkova, njegove ćerke Zlate Sergejevne i pošto mi o tome ranije nismo pisali, došlo je vreme da se to kaže! – i samog domaćina, danas zdravog osamdesetogodišnjaka sveštenika Mihaila (on je na mirotočivoj fotografiji veoma mlad – posle nemačkog zarobljeništva, 1947 godine). Na tim snimcima se i do danas vide tragovi mirotočenja. Sudbina sveštenika Sergeja Jahlakova je zadivljujuća, predivna. Takve sudbine imaju samo Božiji izabranici. Sjajan hirurg, koji je prvi u Rusiji počeo da radi plastične operacije, glavni lekar Moskovske gubernije, - njegov rodoslov vodi od grane Uglickih knezova, zaduzbinara Crkve Svetog Teodosija Černjogovskog. Boljševici su lekaru već dodelili dužnost «svesaveznog starešine» umesto M.I.Kalinina, kada je on neočekivano za mesec dana dao sve ispite u duhovnoj seminariji i uskoro primio sveštenički čin... U studentskim danima za vreme učenja na Kazanskom univerzitetu on se upoznao sa mladim Vladimirom Uljanovim – budućim Lenjinom. Kada je njegov studentski prijatelj prešao na nelegalni položaj, Jahlakov je nekoliko puta skrivao Iljiča kod sebe u kući pod krevetom. Jednom je on upitao Lenjina koliko u njihovoj partiji ima komunista. «Svega tri! – bio je odgovor. – Uljanov, Lenjin i ja...» možda mu je Iljič u znak zahvalnosti za ta noćevanja pod krevetom dao «zaštitnu diplomu» u dane boljševičkog bespoštednog terora. Ili je Bog čuvao svog izabranika. Sveštenik Sergej Jahlakov je bez ikakvih prepreka napustio glavni grad. Bio je sveštenik u Ustjugu, a zatim u Krasnoufimsku Sverdlovske oblasti. Tamo je postao poznat po svom retkom daru isceljenja posednutih. Čitao je molitve uvek samo nad jednim bolesnikom. I često je unapred znao hoće li zloduh izaći iz čoveka na vidljiv ili nevidljiv način. I zato je uvek govorio da li pri čitanju molitve u Crkvi treba otvoriti vrata. Ako je zloduh trebalo da izadje na vidljiv način – vrata su bila otvorena, a ako na nevidljiv – zatvorena... Često su zlodusi iskakali iz usta posednutih u vidu žaba, guštera i sličnih gmizavaca. Jednom je on naredio da se pri čitanju molitve vrata šire otvore. I zloduh je izašao iz posednutog u vidu ogromnog crnog psa... Ubili su ga njegovi, «crkvenjaci». Majka i ćerka, koje su šile rize u crkvi, su ga zvale u svoju kuću da pričesti bolesnika i zverski su ga ubile peglom. One su bile tajni agenti NKVD-a, što su kasnije i priznale. Sveštenik je znao šta ga čeka u tom stanu, ali je ipak otišao. Do kraja je ostao veran svešteničkom pozivu.
- ćerku ubijenog sveštenika, kneginju Uglickuju, suprugu sveštenika Mihaila, majku osmoro dece. Treba samo pogledati njenu fotografiju sa mlazevima osušenog mira i odmah postaje jasno zašto je Gospod za Svoja čuda izabrao baš tu porodicu. Ali u svakoj porodici se može naći takva predivna žena. I to retko ime – Zlata – joj sasvim odgovara, jer ona sija kao sunašce sa svojim čudesnom osmehom čak i sa fotografija... Bio je slučaj: kod moje sestre Vere je došla prijateljica Tatarka, - priča Natalija Osipenko. Ona je ugledala Zlatu Sergejevnu i upitala: «A zašto nad njenom glavom nešto sija? Kako bih ja volela da se upoznam sa njom...» Upoznale su se. Moja mama joj je odmah počela da čita Jevandjelje. Devojka je ubrzo izjavila da želi da se krsti. Mi smo je upozoravali da možda njeni rođaci neće odobriti njenu odluku, ali je ona odgovorila da je čak spremna da strada za Hrista... Moja mama je mnogo godina da bi nas prehranila trgovala na pijaci sitnim predmetima (gipsanim mačkama, zečićima, itd.), koje je pravio moj otac. Pored nje je jedno vreme u Krasnoufimsku trgovao Tatarin. Oni ako su i pričali o nečemu bilo je to samo o veri... O čemu je ona još mogla da priča? On je jednom tako smelo došao u naši kuću da smo se svi iznenadili. Pitali smo ga šta se desilo, a on je prosto odgovorio: «Ja sam sad vaš!». Cela porodica se krstila... Porodica je bila mnogo gonjena i živela je u 50 raznih gradova. Postupali su po jevandjeljskoj zapovesti: «Ako vas gone u jednom gradu, bežite u drugi». Zlata Sergejevna je putovala starcima Kirilu i Naumu u Trojice-Sergejevoj Lavri, i oni su joj pomagali savetom i molitvom, pa i novčano. Bilo je veliko siromaštvo: nekada sam morala na mrazu na bosu nogu da obuvam gumene čizme i tako da idem u školu. Ali se mama uvek uzdala u Boga i tome je i nas učila. Putujemo vozom u odredjeni grad i srećemo slučajne saputnike. Ona s njima malo porazgovara i ispriča im nešto o veri. A zatim joj pišu da je taj mladić s kojim je razgovarala upisao seminariju ili se cela porodica krstila... ona je znala ceo Psaltir napamet. Živela sam s njom. Slikam ikone, a ona se pored moli – i na duši mi je bilo tako lako. Umrla je pre 20 godina, a ja sam još uvek tužna što je više nema... Moj brat se nedavno jako razboleo. Odmah sam otišla kod majke na grob. Tamo smo se pomolili – i ja sam osetila da me je mama čula. Vraćam se kući, a on je već zdrav... «Na Zlati je bila Božija Blagodat, samo što mi to ranije nismo znali», - rekao je sveštenik. I ja sam ugledao suzu u njegovim očima.
Otac Mihailo Osipenko je primio sveštenički čin u gradu Ekaterinburgu na Trojicu 1974 godine. A pre toga je mnogo toga preživeo... A koliko je posle toga bilo nevolja!... Gospod je u iskušenjima snažio porodicu Osipenko, da bi zatim preko nje projavio svetu veliko Krimsko čudo... 1931 godine vlasti su porodicu sa devetogodišnjim dečakom otpremile vagonom za stoku u daleki Sibir – na sigurnu smrt. Rešili su da beže – našli su put po tragovima svojih prethodnika. Kada su izgubili nadu na spasenje, celoj porodici se javio Sveti Nikolaj Čudotvorac i pokazao put... Zatim se zaratilo – kursantska obuka, Staljingradska bitka, nemačko zarobljeništvo. O Nemcima otac Mihailo ne govori sa ljutnjom: «To je predivan narod», - smatra on, iako je od tog «predivnog naroda» mnogo toga pretrpeo. Posle pobede se vratio u Rusiju, oženio svešteničku ćerku i došla su deca. Da bi ishranio veliku porodicu, počeo je da boji ćilime i da pravi od gipsa razne sitne predmete. U to vreme je znao samo jednu molitvu – «Oče naš», ali je i ona bila dovoljna da započne novi život. Počeo je da slika ikone, iako su vlasti sprovodile istrage. «Ceo naš život je bio pravo čudo, a mi to nismo ni primećivali» - priznaje sveštenik. Jednom je otac Mihailo započeo restauraciju velike prestone ikone Georgija Pobedonosca iz crkve u Krasnoufimsku. Tu ikonu je zajedno sa sinom nosio kući kroz ceo grad. Prolazili su i glavnom ulicom. I odjednom su ugledali da im u susret ide visoka žena, sva u crnom i sa velikim krstom na grudima. «Istina, ciganka!» - pomislio je on. Ona je išla tako brzo, da joj se odeća rastvarala. Žena je prošla pored njih i krenula dalje. On je želeo da sazna kuda se uputila i rešio je da se okrene. Ali iza njihovih leđa više nije bilo nikoga... A u okolini nije bilo nekih sporednih ulica u koje bi ona mogla da skrene. Došli su kući i žena se upravo vratila sa pijace, rekavši da je tamo videla neobičnu ženu u crnom, s velikim krstom na grudima (to je po opisu bila ta ista žena koju je otac Mihailo smatrao za ciganku). Ona se molila na kolenima na samom trgu, ispred zatvorene «crvene» crkve (u njoj je u to vreme bio muzej). Upravnik pijace joj je prišao i zahtevao da prestane da se moli. - Ko je to mogao da bude? – upitao je ženu budući sveštenik. - To je bila Majka Božija... Jednom je otac Mihailo pošao u Crkvu da restaurira fresku Majke Božije. Poveo je sa sobom četvorogodišnju ćerki Varju. Sam je išao šumom prema kupoli, a ćerka je u crkvi počela da skače preko konopca za preskakanje. Odjednom je čuo kako ga devojčica viče odozdo: «Silazi, brzo silazi». U čemu je stvar? «Božija Majka nam je naredila da hitno idemo kući...». Otrčali smo kući, kad tamo je sinčič Serjoža umirao od meningitisa. Vikao je od bolova. Šta da se radi? Trebalo je otvoriti molitvenik i pročitati pravilo, ali dok bi on otvorio knjigu sin bi već umro. Tada je on odlučio da se samo s verom pomoli Bogu i prekrsti glavu Serjoži. Tako je i uradio. Dečak je tad skočio sa postelje i radosno potrčao na ulicu da se igra sa drugom decom... «Kada otac blagosilja, vidiš čak i zatvorenih očiju krst koji stavlja», - priča njegov ćerka Natalija. Porodica Osipenko je živela na jednoj od stanica na Kubani, kada je jednom otac Mihailo u Crkvi dobio osušen cvetić sa ikone Majke Božije. On ga je doneo kući i nije ga stavio u vodu, jer je već uvenuo. Sutradan je sveštenik primetio da su se preostale latice odjednom podigle. Ćerka Natalija je još u toku dana uvidela da su prašnici cveta nabubrili i postali zreli – cvetić kao da je vaskrsao... A uskoro su ih vlasti usred zime isterali iz stanice. I Presveta Bogorodica ih je unapred tešila pred nevolje... Odlučili su da žive u gradu Krimsku. Ali nisu imali ni stan, ni novaca. Odjednom je Zlata Sergejevna u snu ugledala Majku Božiju. Ona joj je rekla: «Idi ulicom koja je cela raskopana». I više – ni reč. Zlata je došla u Krimsk, izašla iz autobusa pored mosta i pošla kuda su je oči vodile. Odjednom je ugledala da je ulica sa njene leve strane cela raskopana. Zvala se Lagernaja. Skrenula je u nju. Tamo su sprovodili gas, sekli cevi i raskopali ulicu. Došla je do kuće s brojem 6. I ugledala je domaćicu u maloj kući, koja je sedela na klupi pored kuhinje. Rekla je da prodaje tu kuću. Tako je porodica Osipenko po blagoslovu Majke Božije našla krov nad glavom. Jednom je otac Mihailo u snu ugledao ženu u tamnoj odeći, koja mu je stajala iza ledja. Ona mu je donela dve ikone: veliku – Kazanjsku Majke Božije, i manju takodje Bogorodičinu. On se obradovao što mu je došla mušterija. Pozvao je ćerku i ... probudio se. Od tada je odlučio da svaki dan čita akatist Kazanjskoj ikoni Majke Božije. Ceo život te porodice je protekao u nevoljama i bedama – ali pod Pokrovom Carice Nebeske. Nije slučajno što je jedno od mesta njihovog zemaljskog stranstvovanja bio i mali grad na Vladimiršćini nazvan Pokrov. Tamo do sada živi nekoliko dece sveštenika Mihaila. Zamke zlih duhova«Zli duh nas je mučio čak i onda dok još nismo Bogu ni služili, - seća se sveštenik. – On očigledno sve muči ... Jedno vreme sam u Krasnoufimsku bojio tepihe za otganizacije. Plata je bila stabilna. Ja sam taj posao veoma cenio. Jedne večeri su me neočekivano pozvali kod upravnika. Osetio sam nešto neprijatno, ali sam pošao. Ulazim, a on sedi za stolom i govori mi: «Uzmite ovaj platni obračun, jer raskidamo ugovor sa vama». Potpisao je neki papir i dao mi ga. S tim dokumentom sam otišao na kasu, dobio novac i kao nezaposlen pošao kući. Sutradan su me pozvali iz ureda, ismevajući me što im nisam doneo tepih. Objasnio sam im: vaš upravnik me je juče otpustio. Kako otpustio? – začudili su se oni. On juče nije bio u gradu. I još uvek nije stigao... Shvatio sam da je to bio zli duh, a ne upravnik. I tako je on sve prevario, tako da su ljudi bili kao van sebe slušajući njegove naredbe». Tada je otac Mihailo odlučio da svaki dan pravi po hiljadu zemnih poklona s molitvom. Zbog toga ga je jako napala djavolska sila. Jednom je išao na pošao u Crkvu i nagazio je na zardjao ekser i do kostiju rasekao nogu. Izvukao je ekser i pošao na posao. «Mi već tada nismo priznavali bolest i nismo išli kod lekara», - priznaje sveštenik. A uveče je kao i obično stao na molitvu sa poklonima. Ali samo ga je noga jako bolela. Pravio je poklone – i plakao... Odjednom se Zlata probudila i rekla mu: «Mihailo, Bog mi je sad rekao da ne plačeš dok praviš poklone...» Mihail je odmah prestao da plače, snažno zatvorivši usta. Ali nije prestao da pravi poklone. Tako su živeli. Proročanstvo o Kavkazu
Otac Mihailo je doneo mali kamen iz kutije, na kojem se zaista lepo videla skoro nezgrušana krvava mrlja. Pokušao sam da slikam kamen, a fotoaparat se ... zakočio. Ne «prima» svetinju. Tako nam se više puta dešavalo u našem redakcijskom radu – znači Sam Bog odlučuje da li je taj kadar potreban ili ne. Pomolio sam se i blic je škljocnuo! Miro isceljujeBožija Blagodat ima isceliteljsku silu, jer je Gospod blag. Tako i sveto miro u Krimsku isceljuje stradalnike. Nedavno je u kuću porodice Osipenko došla žena sa posednutim sinom. U Crkvu su ga obično vodili svezanog, jer se valjao po putu. I još je pio vodu iz pet polulitarskih flaša... I sada je došao u tu kuću. Majka priča o svojim nesrećama i kao da ne primećuje da joj sin sedi miran, radostan. I nije se valjao po putu, i nije tražio vodu... ¨»To je bilo pravo čudo!» - uzviknula je ona na kraju. Druga žena je imala bronhitis na desnom plućnom krilu. Dali su joj pločicu očvrslog mira i rekli da stavi na bolno mesto. Ona je stavila – i miro se prilepilo za telo. Tako je i išla sa njim nekoliko dana. A zatim je miro neočekivano otpalo. I koliko god se žena trudila da ga ponovi prilepi – nije uspevala. Otišla je kod lekara a oni nisu mogli da postave dijagnozu – bolest je prošla! Pisala je žena iz Sibira da joj je muž nestao u tajgi. Molila je da se pomole za njega i da joj posalju salveticu sa mirom. Poslali su joj salveticu – i uskoro je pisala da je muž pronađen... Saradnik naše redakcije Aleksandar Evstignjejev je još od detinjstva imao lipom na nozi. On je na to mesto stavio vaticu sa mirom i uskoro je nestalo kvržica na nozi. – Ako te boli zub – idi kod lekara i izvadi ga. Tu se ne treba nadati u čudo, - objašnjava protojerej Mihailo Osipenko. – Ili, dešava se da čovek sagreši. I zbog greha mu se šalje neka bolest. I tu miro teško da može da pomogne. Pokaj se – i ne greši... Ali ima slučajeva kada miro na čudesan način pomaže bolesniku. Meni se nedavno zapušilo uvo i ništa nisam čuo. Otišao sam kod lekara i on me je lečio tako kako su ga učili: napunio je špric vodom i pod pritiskom je ubrizgao u uvo. Nije pomoglo. Celu nedelju me je uvo jako bolelo. Tada sam stavio vaticu na šibicu, umočio u flašicu sa mirom i spolja namazao uvo. U početku nisam ništa osećao. Mislio sam da ni to možda neće pomoći. I kroz neko vreme mi se na dlan izlio veliki komad ušne masti. Sada čujem na to uvo... Pored čuda Čudno izgleda i činjenica da to miro nema mirisa, a ono «obavezno treba da miriše». Kao prvo, nije obavezno, a kao drugo... Treba samo otvoriti flašicu, i odmah ceš osetiti ne snažan ali jasan miris... Poslednji argument (za razliku od prethodnih) će se nekome činiti dovoljno ubedljivim. Kako u kući mogu da mirotoče fotografije onih koji su tu nedavno živeli i čak (kao u slučaju sa ocem Mihailom) sada zdravih ljudi? Odgovor na to pitanje neću naći ni ja ni niko drugi. To je Božja tajna. Ali ne treba zbog toga zaključiti da je to čudo tobože «neistinito». Napominjem da najvažnije mirotočenje nije bilo od fotografija, pa čak ni od ikona – već od krstova! Mirotočili su svi krstovi koji su se nalazili u kući. Veliki i mali – naprsni, kao i sveštenički krst oca Mihaila. Miro je očvršćavalo prema obliku krsta. A na običnom kamenu, na kojem je otac Mihailo mešao boje, se pojavio nerukotvoreni osmokraki krst pravilnog oblika. Kako je moguće neverovati takvom KRSNOM čudu? Nažalost u Krimsku i u celoj eparhiji preovladava tačka gledišta oca Sergeja. Sergej Karpec je izložio svoj stav u svom izveštaju mitropolitu Krasnodarskom i Kubanskom Isidoru. Ali zar po prirodnom zakonu još starog rimskog pravosuđa ne treba da bude saslušana i druga strana... Porodicu Osipenko iz nekog razloga nisu slušali. Na moje pitanje, kada će doći komisija iz Krasnodara, koja će proceniti sve «za» i «protiv», dobijen je lakonski odgovor: «Ona neće doći...». Sveštenik Sergej Karpec govori s poštovanjem o svešteniku Osipenko i njegovoj ćerki Nataliji, kao i o ikonpisanju oca Mihaila. Nekoliko njegovih ikona se nalaze u nedavno izgradjenoj Crkvi. Ali na čudo u njihovoj kući je se i dalje gleda sa podozrivošću. A treba se samo okrenuti... Treba samo poželeti da se vidi... Zbog posla kojim se bavim imam nekog iskustva u opštenju sa ljudima – «vlasnicima» čuda (redakcija je odavno u kontaktu sa Olgom Jefimovom iz sela Deržavino). I meni je jasan taj glavni (iako po pravilu prećutan, neizrečen) «argument» o koji se spotiču mnogi cenjeni, pravedni ljudi. Zašto je baš «njima» (njoj, njemu – nije važno) TO dato? Po čemu su oni bolji od drugih, zašto su baš «oni» izabrani? Kada ima toliko zaslužnih, pravednih... Zaista, zašto? Po molitvama Svetog Nikolaja ČudotvorcaSam otac Mihail je jednostavan i neknjiški čovek. (pogl.Dela 4,13). On nikada i nije pokušao da napiše nešto skladno o čudu. I odjednom je ruka sama krenula prema penkalu – a penaklo prema papiru... Evo šta je on napisao: «Milost Božije Blagodati projavljena preko velikog Svetitelja Nikolaja Čudotvorca je – Hristovo Miro miomirisno, tajanstveno, koje ističe sa dva krsta. Sveto miro isceljuje bolesti i izgoni zle duhove. Blagodat Božija – je Milujuća Ljubav prema grešnom čoveku, to je nezasluženi dar spasenja. Blagodat se daje nezavisno od pravednosti ili zasluga. To je čisti dar Božiji, koji se daje po veri u Isusa Hrista, po Volji Oca, preko Sina, radi iskupljenja Njime u Svetom Duhu. Takva Blagodat je – sila Sveta Trojice – koja čoveku oprašta učinjene grehe, darujući mu večni blaženi život u Carstvu Nebeskom. Takvo mirisno miro u tako velikoj količini niko nikada i nigde nije video. To je javni dokaz da postoji raj i večni blaženi život. Otac Mihailo, 11 februar 2003 godine». Miro velike milosti Nije slučajno da se to čudo desilo baš u prigraničnom južnom regionu Rusije. Krimsk je može se reći prifrontovski grad jer je pored Čečenija. Medjunacionalni konflikti se u tom kraju veoma brzo krvavo završavaju. Pišem ove redove u ove posne dane, kada sa Kosova stižu tragične informacije o genocidu srpske pravoslavne manjine od strane muslimana-Albanaca. Ko zna ne spema li se i nama Rusima naše «kosovo» u ovom plodnom i blagodatnom kraju? Zato se i desilo čudo, da bi napomenulo svima – i Rusima, i onima koji to nisu – da je ovo pravoslavna zemlja. Da je to neodvojivi deo Svete Rusije... Nije slučajno da se svega 20km od Krimska u pustinji medju gorama podvizavao veliki ruski Svetizelj – «graničar» Teodosije Kavkaski. Ta mesta se mole za Rusiju... Anton Žogoljev, grad Krimsk – grad Samara |
Mihaila Osipenko mirotoče nekoliko ikona i krstova, smo već više puta pisali. I to veliko čudo milosti Božije kao i ranije ostaje ne samo jedno od najtajanstvenijih čuda našeg vremena, već nazalost i najnepotrebnije. I ako su masovna mirotočenja ikona u Deržavinu i u Klinu takodje u početku bila prihvaćena na različite načine od strane crkvene javnosti da bi zatim sva ta čuda postala poznata po celoj Rusiji – to čudo u Krimsku ne samo da nije priznato na lokalnom, već ni na eparhijalnom nivou. Mnogi pravoslavni do sada ništa nisu znali o tom najobilnijem mirotočenju poslednjih godina. To je razlog sto je naš dopisnik ponovo otišao u grad Krimsk. 
neobjašnjivi procesi. Odjednom, pri mućkanju, mehurići s vazduhom polaze naviše, kako treba, a onda odjednom naniže. A onda se izmedju dva sloja raznobojnog mira pojavljuje Krst i zadržava se nekoliko nedelja. I zatim nestaje isto tako tajanstveno i neočekivano kako se i pojavio... Ponekad miro počinje odjednom da kaplje kroz staklo bočice, iako je to po zakonima fizike nemoguće. A ponekad čudesno «ispunjava» već poluispražnjenu bočicu. (Odmah po dolasku u Samaru sam odlio malo iz Krimska donešene neovozemaljske tečnosti s mehurićima za članove redakcije. Kada smo tu bočicu dali duhovniku «Blagovesti» svešteniku Sergeju Guseljnikovu, u mehurićima je bilo veoma malo svetog mira, samo u donjem delu. Sveštenik je u svojoj kući uz molitvu tim mirom pomazao sebe, svoju decu i suprugu, a kada je doneo bocice natrag u redakciju u njima je bilo znatno više mira, nego kada sam mu ih ja dao. Količina svetog mira u mehurićima se na čudesan način povećavala u sveštenikovom stanu! – A.Ž.). Semena urmi i manga, koja se stave na deo bočice sa mirom brzo nabubre i pucaju (mango), odn. daju rod (urme). I to početkom marta kada u Krimsku još ima snega... 
ikona mirotočile i neosvećene, skoro naslikane. To je takodje smutilo oca-nastojatelja. Povodom toga mi je ispričan interesantan slučaj u porodici ikonopisca i sveštenika Osipenko. Jednom je otac Mihail dovezao svoje ikone u Gruziju. Njih je dobio mesni Episkop Gruzijske Pravoslavne Crkve. I kada je saznao da ih je slikao sveštenik, naredio je da se ikone odmah donesu u Crkvu, da bi im se vernici poklonili, - bez osvećenja. «Otac slika ikone sa molitvom, i često ih za vreme rada kropi svetom vodicom» - priča ćerka Natalija.