|
NA PUTU ISTINE Razgovor sa protojerejem-stavroforom Milanom D. Jankovicem Vase Propovedi pisane u trotomnom delu Na putu, mnogi karakterisu kao uputstvo za
zivot po pravoslavnom modelu, kao izvor iz koga se svakog dana treba ispijati mudrost. Kada bi Vas neko pitao koje je uputstvo da covek zivi kao pravoslavac vredan
postovanja kako pred samim sobom, tako i pred bliznjim, sta bi ste mu savetovali?
Uostalom, na put nas poziva i Gospod nas Isus Hristos, rekavsi: Ko hoce za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme svoj krst, i za mnom da ide (Mk 8, 34). Saljuci, pak, svoje ucenike da propovedaju Jevandjelje, On im zapoveda: Idite, dakle, i naucite sve narode krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt 28, 19). I jos: Idite po svemu svetu i propovedajte jevandjelje svakom stvorenju (Mk, 16, 15). Sto se tice saveta, to pitanje je daleko, daleko, pre nas resio Sveti Apostol Pavle, porucivsi Efescima: Svaka gorcina i gnev i ljutina
i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas. Gnevite se, a ne gresite, sunce da ne zadje u gnevu vasem (Ef 4, 31 i 26). Danas je porodica, kao u ostalom i celo drustvo u nekoj vrsti duhovne krize. Koji je
put povratka iskonskim vrednostima i tradiciji? Dobar deo odgovora i na ovo pitanje nalazi se u citiranim recima Svetog Apostola, koji sebe u jednom trenutku naziva Apostolom neznabozaca (2. Tim 1, 11). Medjutim, duhovna kriza u kojoj se danas snebiva srpska porodica, i srpski narod u celini, posledica je visedecenijskog i upornog unistavanja hriscanskog morala, a drugoga morala nema, niti ga ne moze biti. Postoji, doduse, nesto sto se zove profesionalna etika, ali to je stvar pojedinca i njegovog odnosa prema poslu koji obavlja, kao i odnosa prema ljudima s kojima pritom dolazi u dodir. Inace, zaboravljaju se (ili se ne znaju), opet prizivam reci Apostola Pavla, koji kaze: Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne koristi; sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da ista ovlada mnome (1. Kor 6, 12). Na put povratka iskonskim vrednostima i tradiciji, izvode nas Sveti Sava, zapovescu: Da svako, cuvsi i razumevsi, veliku ljubav Bozju koju ima prema nama, pokrene se usrdno po stazama duhovnih zapovesti, priljezno moleci Gospoda Boga svagda. Jer to je prvo i poslednje delo: neprestano i bogougodno moljenje i molitva Bogu, neporocno hodeci u svetim zapovestima Njegovim, drzeci se predanja svetih apostola Njegovih i crkvenih sabora... Ovo je put
ka iskonskim vrednostima - hriscanskog, pravoslavnog i svetosavskog naroda. U Vasim propovedima moze se osetiti jedan dubok mir, briga i ljubav prema ljudima.
Na koji nacin se postize mir i ljubav u odnosu na sebe i na svoje bliznje? Propoved se, mislim na crkvenu propoved, u Svetom pismu naziva govor pomirenja (sr. 2. Kor 5, 20), jer u pomirenju s Bogom se nalazi
kljuc mira sa samim sobom i svim onim sto nas okruzuje. Zato crkvena propoved i treba da bude nastavak bozanske misije medju ljudima i, kao takva, znatno se razlikuje od
drugih beseda ovog sveta. Jer ne propovedamo sebe, nego Hrista Isusa, Gospoda, a sebe (drzimo) kao sluge vase, Isusa radi (2. Kor 4, 5). To je ono sto crkvenog
propovednika, hocu da kazem svestenika, posebno obavezuje. Obavezuje ga cilj da oni koji slusaju rec Bozju i po njoj nastupaju, postanu ceda Bozja (Jn 1, 12). Prema tome,
uspesna propoved mora da ostvari tri osnovna zadatka - da svetloscu bozanskog Otkrivenja prosvetli um slusaoca, a svojom ljubavlju prema Bogu - pokrene osecanja i zagreje
srce onoga koji ga slusa i da ga, vodjenog snagom iskazane volje, upita da se priblizi Hristu, kao Jedinom Suncu pravde (Mal 4, 2), koje nas je pohodilo s visine, da obasja
one koji sede u tami i u senci smrti; da upravi noge nase na put mora (sr. Lk 1, 78-79). Vi ste vec dugi niz godina na mestu glavnog sekretara Svetog Sinoda. Kako bi ste
ocenili mesto srpske Pravoslavne crkve u danasnjem drustvu? Crkva, kao Bozanska ustanova, sazidana na kamenu, kojoj ni vrata pakla nece odoleti (sr. Mt 16, 18), a ciji je organski deo Srpska pravoslavna crkva, stoji onako kako je stajala od svog osnivanja. U nasem slucaju, onako kako ju je na ovozemaljskom prostoru i pod srpskim nebom, u organizaciono-kanonskom smislu, ustrojio Sveti Sava, prvi Njen arhiepiskop, svetitelj i prosvetitelj srpski. U pitanju je, medjutim, odnos toga naroda, mislim na naseg savremenog coveka prema Crkvi svojoj. Tu postoje, i postojale su, razne i velike oscilacije, kao sto je kod nas - u negativnom smislu reci - doslo do posebnog izrazaja 1945. godine i trajalo sve do skoro, a cini mi se jos ce trajati, jer 60 godina "ubijanja Boga" u dusi Srbinovoj je isuvise dug period. A sto je najcrnje, to se - uglavnom primenjivalo na srpskog coveka, dok su svi drugi u prethodnoj Jugoslaviji, prvo bili pripadnici vere u kojoj su rodjeni, pa nacije u kojoj su stasali, i na kraju Jugosloveni, onako reda radi. Na zalost, kod Srba je bilo obrnuto. Istina,
stanje se nesto popravilo. Ali, potvrdjuje se ona narodna da "djavo i ne ore i ne kopa, nego o zlu radi." Jer, evo, dogodilo se da dok se na jednoj strani cine
veliki napori da se - posle vise od jednog veka - dovrsi Spomen-hram Svetog Save na Vracaru, na drugoj se pojavljuje izvesna grupa "intelektualaca", koji
Svetosavlje smatraju "nedefinisanim" pojmom, a sveukupno bogoslovsko-filosofsko i knjizevno-pastoralno stvaralastvo Episkopa Nikolaja (Velimirovica)
"filosofijom palanke". Ali, neka ih: "Vo buce, zemlju baca na se", tvrdi narodno iskustvo. Posto je prosao izvestan period od uvodjenja veronauke u skolu, da li ste zadovoljni
rezultatima? Veronauka se, posle vise od pola veka, na jedvite jade, vratila u srpsku skolu, i to natcovecanskim naporima nekoliko ljudi dobre volje. Napori su bili visestruki. Trebalo je savladati odbojnost, receno najblaze, odredjenih persona u Ministarstvu prosvete, zatim strah roditelja i otvoreno neprijateljstvo velikog broja uprava skola i njihovih nastavnika. I, sto je bilo najvaznije, sabrati decu. O rezultatima je isuvise rano govoriti. Mozemo li sa pravom reci da se Srbi danas ne tako naglo, ali u sve vecem broju
vracaju u okrilje svoje majke Crkve? Vracanje Srba pod okrilje svoje duhovne Majke - Crkve je cinjenica od koje odredjena gospoda u nasoj drzavi strahuju i pokusavaju da to okvalifikuju kao "folklor" ili "prolaznu modu". Mozda u izvesnim slucajevima ima i toga, ali u osnovi se varaju. Jer, sezdesetogodisnji hod po bezvodnom putu, u duhovnom smislu reci, potvrdjuje rec Psalmopevca, koji kaze: Zedna je dusa moja Boga, Boga zivoga, kada cu doci i pokazati se licu Bozjemu. Kao sto kosuta trazi potoke, tako ce dusa moja traziti Tebe, Boze (Ps 42, 2 i 1)! U tome je,
znaci, tajna sto se srpski narod, posebno mlad svet, vraca svojoj Crkvi, kao majci koja ih zeljno ocekuje. Danas se mnogo govori o ekumenizmu, da li nam Vi mozete izneti Vas licni stav po tom
pitanju? Moj licni stav je stav Svetog Apostola Pavla: Cistima je sve cisto, a necistima i nevernima nista nije cisto, nego je necist i njihov um i savest (Tit 1, 15). Prema tome, u Gospodu Isusu nista nije necisto po sebi, osim kad ko misli da je sto necisto, onome je necisto (sr. Rim 14, 14) i da cistoga nista ne moze onecistiti. To je opet dokaz da coveku koji cvrsto stoji na pozicijama svoje vere, nikakvu stetu ne moze naneti susret ili razgovor sa nevernima ili inovernima. Kada je u pitanju nas covek i nasa Svetosavska Crkva, opominjem se reci blagopocivseg Patrijarha, velikog mi ucitelja, Germana, kao jednog, tacnije prvog od sest predsednika Svetskog saveta crkava (1968-1975), koji u svome govoru u manastiru Zici (15. septembra 1969), izmedju ostalog, kaze: (...) Ja nisam profesor istorije, ali moram da kazem da je kralj Stefan Prvovencani, sa svojim bratom, Svetim Savom, slao i odrzavao veze i sa drugim drzavama i sa drugim crkvama. I mi idemo tim stopama. Ali, da li je Sveti Sava, ma u cemu, odstupao od onoga sto je bitno i sustinski kroz veru primljeno u Rodu nasem, u Crkvi nasoj od prvih pocetaka. Ne! On nista nije izmenio, on nista nije izostavio, on nista nije napustio. Naprotiv, on je sve drzao, a drzao i njegov narod i predao to nama. Zato i mi zelimo da zivimo sa svima u slozi... Ali to ne znaci da cemo mi da izdamo veru svoju, kako neki kazu, prodamo veru za veceru ... Ne, nema blaga kojim se moze platiti svetost naseg Pravoslavlja. U duhu ovih misli, u duhu ove crkveno-narodne politike, ja sam, eto, nedavno bio u Zenevi, jer tamo su me izabrali (na jednoglasan predlog predstavnika pravoslavnih crkava - clanica - MJD) za jednog od sest predsednika u Svetskom savetu crkava... Na tom putu, mene su pratili Visokopreosveceni Mitropolit zagrebacki Damaskin i Preosveceni Episkop banatski Visarion, sa drugom pratnjom. I mi smo zajednicki istupali i svuda jednomisleno nastupali. Posle toga, ja sam bio u Britaniji. Otisao sam da vratim posetu Arhiepiskopu kenterberijskom, jer je on nasoj Crkvi ucinio posetu pre tri godine. Otisao sam u pratnji Preosvecenog Episkopa zickog Vasilija i Preosvecenog Episkopa zapadnoevropskog Lavrentija. Primili su nas ne moze lepse da bude, docekali kao sto dolikuje nasem dostojanstvu... Ja mislim da smo mi ovde, nas Sveti arhijerejski sabor, svi mi zajedno - braca arhijereji, potpuno nacisto, dokle mozemo ici u kurtoaznim posetama i razgovorima sa onima koji nisu pravoslavni... Mi ne
zahtevamo ni od koga da on prevari, tj. da napusti svoju veru, svoju tradiciju, svoju nacionalnost. Kazem, mi to ne zahtevamo, ali ni po koju cenu necemo dozvoliti ni da
nam se cak i postavi zahtev da bi smo mi mogli odustati ma od cega, jer mi cuvamo kao zenicu oka svoga, svoje Pravoslavlje, svoje Rodoljublje i svoje Srpstvo... Jedno od Vasih najkapitalnijih dela je svakako dvotomno izdanje "Episkop Nikolaj
- zivot, misao i delo". Kakav je osecaj, koliko snage i truda Vam je trebalo u pokusaju da obuhvatite i prikazete delo Episkopa Nikolaja Velimirovica, "te najvece
crkvene licnosti naseg vremena", kako je ocenio poglavar Anglikanske crkve 1926. godine? Iscrpljujuci, najkrace receno. Trebalo je mnogo snage i mnogo vremena, a po onoj Njegosevoj udar nadje iskru u kamenu. Trebalo je presabrati svu svoju hrabrost, zasnovanu na nadi u milost Bozju, da se covek lati jednog tako velikog, posebno znacajnog i nadasve odgovornog i delikatnog posla. Medjutim, ljubav (od malenih nogu) prema Svetom i Velikom Vladici, pokrenula je sve ono sto je ispunjavalo moju dusu, i evo, dokle smo dosli. Koliko se uspelo pokazace vreme koje dolazi. Ako bi, pak, do sada odrzane promocije u Sapcu, Valjevu, Beogradu (dve) i Sremskim Karlovcima, mogle posluziti kao mera uspeha, onda bi se moglo biti zadovoljno. Trenutno
sve svoje slobodno vreme koristim za pripremu treceg toma, kojim bi se zatvorio krug sa onim do cega se doslo u pisanoj formi, o ovoj nenadmasnoj velicini Srpske crkve i
vernog joj naroda. Medjutim, ni to se ne moze smatrati konacnim, ali to ostaje onima koji tek dolaze i koji budu uspostavili duhovnu vezu sa Episkopom Nikolajem, kao
Skoropiscem Njegosevim i Besednikom pod gorom, Ohridskim pustinjakom i Molitvenikom na jezeru, Zickim blagovesnikom i Dusebriznikom malih i nevoljnih, Sapatnikom
utamnicenim i Stradalnikom od svih ondasnjih i sadasnjih zlonamernika. Vasa pretposlednja knjiga posvecena je liku i delu Patrijarha Germana. Sta biste iz
te knjige posebno izdvojili ili preporucili citaocima? S obzirom da smo vec usli u Bozicni post, neka to bude poruka Patrijarha Germana o Bozicu 1989. godine: "Zamereno nam je sto smo se
usudili da kazemo da su dogadjaji na Kosovu i Metohiji neprebolna rana Srpske pravoslavne crkve. Nismo na to reagovali, ali mislimo da ne postoji pamet kojoj to vise nije
jasno. U prevazilazenju tih nasih srpskih i jugoslovenskih nevolja, u ovom trenutku ukazujemo na sadrzaj andjelske pesme iznad Vitlejemske pecine: "Slava na visini
Bogu, i na zemlji mir, medju ljudima dobra volja" (Lk 2, 14). Jer, samo ljudi dobre volje i ljudi dorasli zadatku svome, mogu na pravi nacin pisati uspesnu istoriju
svoga naroda i voditi ga u bolji zivot, sa Hristom - Bogu, a to znaci zivot mira i ljubavi, licne bezbednosti i drustvene sigurnosti. To je ono sto nas narod mora uciniti
srecnim. A da bi sva ta njegova sreca dostigla svoju pravu punocu, podsecamo svu duhovnu decu Svetog Save, prvog prosvetitelja roda srpskog i sve sledbenike opredeljenja i
zrtve Sv. Lazara Kosovskog na onu, u najnovije vreme jako zanemarenu zapovest Bozju "Radjajte se i mnozite se, i ispunite zemlju..." (Post 11, 28), jer samo tako
se moze vladati njome." I na kraju, jedno sasvim licno pitanje, kako se osecate posle izgovorene propovedi? Zavisi od reagovanja slusalaca. Ukoliko se uspostavi kontakt i izazove njihova paznja, onda je sve u redu. U tom slucaju dobija se nova snaga i dozivljava uverenje da izlazak na govornicu nije bio uzalud. Ako se u tome ne uspe, osecaj je vrlo neprijatan. Tesko je izdrzati pogled podrugljivih i sazaljenje onih koji su vise ocekivali. Ali: Casu meda niko ne popi, sto je casom zuci ne zagrci; casa zuci iste casu meda - smijesane lakse se piju, rekao je Njegos i time potvrdio ovozemaljsku stvarnost, sa kojom se moramo miriti. Kalendar Srpske Pravoslavne Patrijarsije 2003.god, str.150-154 |
Pre svega, moram da kazem da tri knjige propovedi Na putu nisu slucajno objavljene pod tim imenom, jer ceo zivot roda ljudskog i svake
pojedine licnosti u ovozemaljskom svetu, ispunjen je posvednevnim hodom na putu, kako uzlaznom tako i silaznom.