|
RASKOL – GREH PROTIV LJUBAVI HRISTOVE Zemaljska Crkva ne moze biti podeljena, rascepkana ili izmenjena, jer je ona ujedninjena sa
Crkvom Nebeskom. Raskolnici kazu: “Mi zelimo da sacuvamo cistotu vere”. Ali raskolnik ne postuje Zakon Bozji, jer je jedinstvo Crkve – Zakon Bozji, dat na Sinaju i u Sionu. Nacelo i centar tog Jedinstva u Starom Zavetu je bio Jerusalimski hram,
jedini u svetu hram Istinitog Boga. U Novozavetnoj Crkvi osnovu tog jedinstva predstavlja jedinstvo jerarhija, koje se narocito projavljuje u liturgijskom opstenju.
Raskolnik ne cuva veru u Oca i Sina, jer ne veruje u Boga Sina, Koji je rekao: “Ad nece nadvladati Crkvu”; on ne veruje u Duha Svetoga, Koji obitava u Crkvi, pa samim
tim odbacuje veru u Svetu Trojicu. Ako su “vrata ada” nadvladala Crkvu, znaci da su ona nadvladala obecanje Bozije, znaci da su pobedila Onoga, Koji je obecao da cuva
Svoju Crkvu. A Osnivac Crkve je – Hristos. Raskolnici govore: “Mi smo ostali sa Crkvom, a vi ste otpali od nas”. Kap kise vice oblaku: “Ti si se odvojio od mene”. Kamicak, koji se
skotrljao sa planine, rece: “Stena se odvojila od mene”. Pocetak raskola je – haos. Spolja se on projavljuje kao rusenje crkvene strukture, i kao deljenje jerarhije. Gospod je molio Oca Nebeskog, da Njegovi ucenici budu jedno, i ta molitva je ispunjena u Jedinstvu Crkve. Vidljivi princip
jedinstva je crkvena jerarhija, koja je “sustina Bozija i Isusa Hrista, tih koji su sa episkopom (sv. Muc. Ignjatije Bogonosac). …A dolama ne bjese sivena, nego izatkana izjedna (Jn. 19, 23). “Izatkana izjedna” – jedinstvo Crkve, koje dolazi s Neba od Boga Oca, jer dolama
ne moze biti rascepljena od strane ljudi – to jest jedinstvo i nepromenljivost Crkve su dati jednom i za svagda. To je dar Svise, dar od Boga Crkvi Svojoj. Ko deli Crkvu
ne moze imati Blagodat. “…I bice jedno stado i Jedan Pastir” (Jn. 10, 16). Zemaljski lik Hrista je – episkop koji se nalazi u neraskidivom savezu sa drugim episkopima. Jovan Zlatoust kaze: “Dok si u ogradi Crkve, ti si u dvoristu ovcijem; tamo si bezbedan, a ako izadjes van ograde, uhvatice te divlja zivotinja”. Van Crkve nema i ne moze biti Tajinstava. Imitacija Tajinstava, koju cine raskolnici je – bogohuljenje, suprotstavljanje Duhu Svetome, koji obitava u
Crkvi. Apostol Pavle poziva: “Molim vas, da … ne budu medju vama razdori” (Kor. 1, 10). “Starajuci se da cuvate jedinstvo Duha svezom mira” (Ef. 4,
3). “Od nas izidjose, ali ne bijahu od nas; jer da bijahu od nas, ostali bi s nama; ali da se pokazu da nisu svi od nas” (1 Jn.2, 19). Postoji nevidljiva granica, presavsi koju, ljudi vec ne mogu da dozive moralni preporod ( to stanje je – smrtni greh). U srcu je skoncentrisan ceo ljudski zivot. “Lik” srca, nevidljiv za svet, a mozda i za samog coveka, odredjuje njegove postupke, pa samim tim i – izbor izmedju ostanka u
Crkvi i raskola. Da bi otpao od Crkve covek prvo treba da izgubi Blagodat, formalno se jos nalazeci u Crkvi. Ljubav
i smirenje idu zajedno. Gordost izdvaja coveka. Za spasenje je potrebna ne samo spoljasnja pripadnost Crkvi, vec i Crkveni zivot. “Odvajaju se oni, koji bez zakonske
posvete postavljaju sebe za vodje. Raskolnici su iskusni u izvrtanju istine (jer je njihov otac – djavo). Reci raskolnika se sire kao rak. U Svetom Pismu kod apostolskih muzeva, pojam “jeres” je ukljucivao i raskol. Jeres – je vera u svoje misljenje, koje se razlikuje od misljenja Crkve. Raskolnici se pozivaju na Gospodnje Reci: “Gde
je dvoje ili troje sabrano u Ime Moje, tamo sam i Ja medju njima”. Ali kako mogu da se sabiraju u Ime Gospodnje oni koji se sabiraju na borbu sa Crkvom Hristovom? Kako
Hristos moze biti medju raskolnicima, kad je On u Svojoj Crkvi, kao u Carstvu Svojem? Prvi raskolnik na Nebu je bio – satana, a na zemlji – Kain. Uzrok raskola na nebu
– je gordost, a na zemlji – zavist, koja je dovela do bratoubistva. U svakom raskolu je prisutan duh bratoubistva, jer je raskol – ubistvo ljubavi i rusenje
jedinstva. Raskolnik ne moze da voli one koji se nalaze u Crkvi, jer su oni – zivo razoblicavanje njihovog odstupnistva. Ne moze biti mucenik onaj, ko se ne nalazi u
Crkvi, ne moze dostici Carstvo onaj, ko ostavlja Crkvu, kojoj je obecano to Carstvo. Hristos se moze poznati samo u Crkvi – Duhom Svetim. Ko se bori sa Crkvom, taj se bori sa Duhom Svetim. “Nereseno” u
duhovnom svetu ne postoji. Ko se podvizava nezakonito, tim pre protiv samog zakona, toga sam satana vencava Kainovim zigom. Ako je najveca zapovest – ljubav prema Bogu i ljudima, onda je najveci greh – podela, jer ona unistava ljubav. Duhovna ljubav je moguca samo u Crkvi, kao odsjaju Nebeskog Carstva i putu ka Njemu. Raskol je – greh protiv Hristove ljubavi. “Ako imam veru, tako da mogu i gore premestati, a ljubavi nemam, nista sam…” Apostol Pavle je nabrojao glavne osobine ljubavi: 1.
Ljubav dugo trpi. “Do kada treba da tpimo?” – upitao je ucenik svoga avvu. – “Zar postoji rok trpljenju? Moramo trpeti do smrti”. 2.
Ljubav je – milosrdna. Raskol je – bunt. Gde je bunt, tamo nema milosrdja. Milosrdni voli cak i svoje neprijatelje i zeli njihovo spasenje.
Raskolnici smatraju svojim neprijateljima sve, koji nisu sa njima, pa samim tim i svoje oceve i majke i sestru, ukoliko oni ne dele njihova ubedjenja. Svoj protest
raskolnici nazivaju istinom, ali nema istine bez ljubavi. Raskolnici su spremni da predaju ceo svet anatemi. 3.
Ljubav se ne uznosi. Raskolnici se uznose nad Crkvom, jer im se ona cini kao mravinjak; oni mastaju da izgrade velicanstveni hram na osnovu svoje “mudrosti” i
svojih “dobrodetelji”. Raskol je – skrivena osveta Bogu preko borbe sa Crkvom, Nevestom i Ljubavi Boga. 4. Ljubav … ne cini
sto ne pristoji. Cin je – zakon i struktura, sistem, van koga ne postoji ni Crkva, ni drzava. Strukturni princip Nebeske i zemaljske Crkve je – jerarhija. Zbog toga se blagocestivost projavljuje pre svega u
jerarhijskim odnosima, koji treba da ostanu trajni i nepovredjeni, kako bi Crkva ostala ziva. 5. Ljubav se ne razdrazuje. Raskol se ne bori sa metafizickim svetom zla, vec sa ljudima, pripisujuci im sve nerede i
nesrece. 6. Ljubav nikad ne prestaje. Ona ce ostati zauvek u Carstvu Nebeskom. Raskol (razdor) ne moze
biti udostojen Carstva Nebeskog. Fariseji su sebe smatrali oskrnavljenim ukoliko je u njihovoj sekti bio samo jedan covek koji im nije pripadao. Raskolnici
(novozavetni fariseji) smatraju sebe oskvrnjenima vec samom Crkvom Hristovom, koja osvecuje svet. Raskolnici su izgubili najvaznije – ljubav, koja predstavlja srce
Jevandjelja. Milosrdje raskolnika je uvek ograniceno na njihovu zajednicu. Njihovo dobro je – razumsko-proracunato. Kada raskolnici ubedjuju u to da covek ne pristaje na
nagovore, onda njihovo “dobro” prelazi u hronicnu zlobu ili ravnodusnost (“Neka vam pomogne vasa Crkva”, - zlurado kazu oni). Blagodat je moguce izgubiti. Crkva
poseduje Hristov Duh, Koji obitava u njoj, kao u Njegovom tajanstvenom Telu, i zato oni koji odbacuju Crkvu, odbacuju Telo Hristovo. Zapovesti se ne smeju ispunjavati van
Crkve. Raskolnici su spremni da daju svoj zivot za svoj lazni oltar, laznom bogu, koji se nalazi van Carstva Crkve, ali pritom
poseduju najpogubniju strast – a to je gordost. Kako je nemoguce spasti se bez Hrista, tako je nemoguce spasti se i bez Crkve. Sveto Pismo otkriva moralni bezdan raskola. U
raskolu nema i ne moze biti ljubavi, jer dugogodisnja ljubav tezi jedinstvu. Raskolnik je postavio sebe kao sudiju nad Crkvom, unevsi u nju strasnu osudu. Nedavna braca po
veri su za njega odjednom postali “neznalice i zabludeli”. Greh ne moze da ujedinjuje, on samo razjedinjuje, razdeljuje, i otudjuje ljude jedne od drugih. Narocito mnogo raskola ce biti na kraju veka: “Nastupaju teska vremena … ljudi ce biti samoljubivi…” svaki raskolnik, koji predvodi svoju
grupu, smatra, da je on nepravedno zaobidjen, ponizen, i da mu njegovi sjajni talanti daju pravo na posebno mesto u Crkvi – prava kojeg su ga toboze nepravedno lisili. Vera nije samo “zbir teologije”, vec pre svega sposobnost opstenja sa Bozanstvom, sto je moguce samo u Crkvi i kroz
Crkvu. Iz Svetog Pisma znamo za dva potopa: vodeni – u vreme Noja i ognjeni – na kraju sveta. Ali ovim potopima prethodi potop
nepostenja i greha, koji su dostigli nepojmljive razmere. Potop greha se materijalizuje svetskim katastrofama i kataklizmama. Pravoslavne Crkve su – ostrvca u tom potopu,
bukvalno vrhovi planina, koji jos nadvisuju mrak nadolazece stihije. Zato demon-strateg hoce da razrusi zidove tvrdjave Pravoslavlja iznutra, i raskol je – zbrka u
obezbedjenoj tvrdjavi: njeni zastitnici se bore sa spoljasnjim i unutrasnjim neprijateljima. Apostoli su nam zapovedali: “Koji imaju izgled poboznosti, a sile njezine su se odrekli. I
kloni se ovih”. (2 Tim. 3, 5). “Klonite se, molim vas, od takvih ljudi, kao od smrtne zaraze, udaljujte od sebe i od sluha vaseg njihove pagubne razgovore prema Pismu:
… ne slusaj jezik necastan”. (Sir. 28, 28). Sveti Kiprijan kaze: “Ne samo da se treba udaljiti, vec treba i pobeci od svakog koji se odvojio od Crkve. Raskolnik je – neprijatelj oltara,
buntovnik protiv Hristove Zrtve, izdajnik u verskim odnosima, u odnosima blagocestivosti, neokorni sluga, koji je prezreo episkope i ostavio Bozije svestenike, drznuvsi se
da ustroji drugi oltar laznim zrtvoprinosenjem, oskvernivsi istinu Zrtve Gospodnje. Kazna za njih je: razjapljena zemlja (preispodnja) i plamen (vecne muke u adu)”. Ko je do juce bio prijatelj, danas je postao neprijatelj. Onaj, koji je do juce stajao pored Prestola, napusta ga, kao sto
kukavica u vreme boja ostavlja pukovnicku znacku. Taj, s kojim smo se nedavno pricescivali iz iste Case, sada odrice Tajinstva Crkve, i za njega ta strasna Tajinstvena Casa
vec nije nista vise sveta od kuhinjske posude. Savremeni raskolnici izjavljuju: “U Crkvi nema Blagodati” i postaju ekumenisti. Odricuci Crkvu, oni odricu Blagodat, koja deluje u njoj, i odvojivsi se od Prestola, odbacuju Onog, Koji prebiva na Njemu. “Zmijska pesma” raskola je opasnija od “lavlje rike” mnogobostva. U mnogobostvu se zahteva – odricanje Hrista ili
sledi gonjenje i smrt. U raskolu se odricanje od Hrista vrsi u Ime Hrista. Raskol je obavijen prividnom pravednoscu, u kojoj se zadovoljavaju tajne strasti: gordost,
nepokornost, metez i zavist. Crkva je – Majka, koja na svojim grudima drzi ljudsku dusu, bukvalno bebu, hraneci je svojom Blagodacu, bukvalno mlekom.
Raskolnici otimaju dete iz majcinskog zagrljaja, hraneci ga sa zuci. Raskolnici se boje istine: odvajaju se nesaslusavsi, odricu – ne procitavsi. Jedinstvo se ne sme deliti – ne sme se razdvajati jedno telo. Sve sto se odvojilo od korena zivota, ne moze da zivi i da
dise sopstvenim zivotom i postaje les koji se raspada. Neka se niko ne cudi sto cak i neki od ispovednika dolaze do raskola. Prosle zasluge ne
spasavaju raskolnika od kazne, vec je samo povecavaju. Sluga svog jezika nalazi u raskolu celu kuhinju zloslovlja, gde se bukvalno u kotlovima kuvaju, meso, tudji gresi, obilno zacinjeni klevetom. Jevandjeljske zapovesti su: cuvajte mir medju sobom i jedinstvo. “Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam”. (Jn.
14, 27).
Anatolij Popkov, parohijan Kazanjske Crkve, grada Astrahani
|