PROTOJEREJ OTAC DRAGI VEŠKOVAC

Rođen 27. februara 1963. godine u selu Riđevštici, opština Trstenik od oca, sada pokojnog Tomislava i majke Milke Veškovac. Osnovnu školu učio i završio u rodnom selu i u Stopanji. Bogosloviju završio u Prizrenu školske 1982/83. godine. Rukopoložen u čin đakona 13. juna 1985. godine u manastiru Mrzenici od strane Njegovog Preosvetštenstva Episkopa niškog G. Irineja i postavljen za službenika Eparhijskog Upravnog Odbora Eparhije niške u Nišu gde je obavljao poslove blagajnika i knjigovođe, kao i đakonsku službu. Na toj dužnosti ostaje do kraja 1989. godine kada ga Vladika niški G. Irinej rukopolaže u čin jereja u manastiru Sv. Roman i postavlja za parohijskog sveštenika u Niškoj Banji.

Prav. vera i život: Zašto i kako ste upisali Prizrensku bogosloviju, vaši utisci o njoj, nešto interesantno vezano za vašu odluku i školovanje?

Otac Dragi: Pre svega ja sam oduvek žarko želeo da upišem bogosloviju i to je bilo moje konačno opredelenje. Kada sam se upisao ja sam bio radostan, a svi koji su me poznavali bili su začuđeni, jer je to bilo tada jako nepopularno. Kada sam se već opredelio, onda sam počeo i da razmišljam o bogoslovskoj školi, razmišljao sam i o njenom fizičkom izgledu, ali i o ustrojstvu u samoj školi. Mislio sam, pošto je to škola u kojoj se uče budući sveštenici, ona bi morala da bude nalik na muški manastir. Dakle, još pre odlaska u školu, ja sam već imao neku zamišljenu sliku u svojoj glavi kako to sve izgleda. Sva ova razmišljanja su bila uperena prema prizrenskoj bogosloviji jer sam očekivao da ću biti prizrenski đak, što se Bogu hvala, i ostvarilo.

Školovanje je bilo jako interesantno, pre svega što smo izučavali Božansku nauku, o kojoj u osnovnoj školi nije bilo ni reči; zatim naši profesori su mahom bili sveštena lica, što je bar meni bilo jako značajno; a i đaci su bili sa raznih strana naše Zemlje, te smo upoznavajući jedni druge u isto vreme se upoznavali sa krajevima odakle ko dolazi. Poseban utisak je na mene ostavio Episkop raško-prizrenski G. Pavle, sadašnji Patrijarh srpski. Njegove pouke i danas pamtim i trudim se da ih nikada ne zaboravim, a o njegovom podvižničkom životu koji smo svi videli, "jer se ne može grad sakriti kad na godi stoji" da i ne govorim. U Bogosloviji je život bio ne baš kao u manastiru, ali se ipak odvijao po utvrđenom redu, koji smo morali svi da poštujemo. Živeli smo kao jedna velika porodica i to je ono što se pamti.

Prav. vera i život: Da li je školovanje bogoslova završeno dobijanjem diplome posle petogodišnje škole? Šta sveštenik treba bolje da čini da bi ispunio zakletvu datu na rukopoloženju?

Otac Dragi: Naše školovanje se ne završava dobijanjem diplome. Diplomu nam profesori potpisuju samo kao potvrdu da smo stekli temelj na kome tek treba da se zida kuća. Mi sveštenici moramo stalno da učimo i da usavršavamo svoje znanje, kako bi u našoj pastvi mogli da prenesemo sve ono što je i njima i nama potebno za spasenje naših duša, svesni činjenice da je najjača naša beseda - naš lični primer. Tačno je da mi na našem rukopoloženju polažemo zakletvu, kojom se zaklinjemo pred ŽIVIM BOGOM da ćemo biti pravi poslenici na njivi Gospodnjoj. Da bi svoju zakletvu sproveli u delo, potrebna nam je najpre Božja pomoć, jer bez Boga ne možemo ništa činiti, zatim, naš veliki trud u svakom pogledu, naše smirenje, naša ljubav prema Bogu i bližnjima i naše stalno oduševljenje prema svešteničkom pozivu.

Prav. vera i život: Poznato je da je bilo i da sada ima poslenika po njivi gospodnjoj koji su rođeni u Riđevštici. Imate li objašnjenje za to?

Otac Dragi: Tačno je da je moje malo rodno selo, koje broji nešto više od stotinjak porodica, dalo preko pedeset monahinja, monaha i sveštenika i to uglavnom posle Drugog svetskog rata, kada su mnogi u našoj Zemlji počeli da skrivaju svoju veru, da ne bi imali posledica, a mnogi su se i odricali svoje vere da bi se pokazali kao napredni i odani ljudi. Dakle, u istom tom vremenu borbenog ateizma, mnoge devojke i mladići iz moga sela opredeljuju se za Hrista i mislim da je bilo moguće samo zato što oni bili očarani Hristom, a ne razočarani životom, kako to neki vole da kažu. Ne vidim ni jedan drugi valjani razlog , mada, kažem postoje i neka druga mišljenja. Između dva rata u našem selu je uspešno delovao bogomoljački pokret, te je to dobro seme donelo i dobre plodove, a i blizina manastira Veluće je učinila svoje…Jednom rečju, Riđevštica je zaista jedan duhovni rasadnik i neka je slava Gospodu zbog toga.

Prav. vera i život: Bili ste đakon njegovom preosveštenstvu episkopu niškom gospodinu Irineju. recite nam nešto o radu sa našim vladikom, kakvo je to iskustvo, šta vam je značilo za dalji rad?

Otac Dragi: Ja sam imao tu sreću da svoju službu u Crkvi započnem kao eparhijski đakon. To je za mene bila velika čast i veliko iskustvo, kredit koji još nisam potrošio, niti ću ga ikada potrošiti. Smatram da bi, ako je to moguće, svaki sveštenik trebao da bude đakon makar godinu dana. To je velika škola i odličan temelj za pastirski rad. Bilo je veliko zadovoljstvo raditi sa našim Vladikom. On je na nas đakone gledao kao na svoju decu, a i mi smo imali prema njemu slobodu kao prema svome roditelju. Inače, naš Vladika je bio dugogodišnji profesor i rektor prizrenske Bogoslovije i on ima iskustvo sa mladima. Ja lično blagodarim Bogu što sam rastao i još uvek uzrastam pod omoforom našeg Vladike G. Irineja.

Prav. vera i život: Šta vam je značio dolazak u crkvu Lazaricu, kako je do tog prelaska došlo?

Otac Dragi: Njegovo Preosveštenstvo Episkop niški Gospodin Irinej je uvažio moju molbu i postavio me je na upražnjenu parohiju pri Crkvi Lazarici sa parohije niškobanjske na kojoj sam bio nešto više od godinu dana. Ja sam srećan i Bogu blagodarim što sam postao služitelj Božijeg oltara u Sv. crkvi Lazarici, mada sam svestan svoje velike nedostojnosti da budem tu gde jesam. Uzdam se u milost Božju i molitvenu podršku našeg Vladike, kao i moje sabraće sveštenika.

Prav. vera i život: Šta ste zatekli na novoj parohiji, kakav je bio odnos parohijana prema sveštenoslužitelju?

Otac Dragi: Zatekao sam dobru pastvu, blagosoveni narod Božji, divne parohijane, koji su se obradovali mome dolasku, ali su još uvek bili ožalošćeni za svojim prethodnim pastirom, koji se upokojio u Gospodu na nekoliko meseci pre moga dolaska. Peč je o dobrom Ocu Radetu Mariću, koga su svi voleli. Ja sam samo nastavio tamo gde je on stao.

Prav. vera i život: Da li se posle deset godina nešto promenilo, kako i čime to objašnjavate?

Otac Dragi: Mnogo što šta se promenilo. Pre svega, povećao se broj domaćinstava (za hiljadu), koji su počeli da me pozivaju u svoje porodice radi osvećenja vode za Slavu i Vaskrs, kao i za druge potrebe. Povećao se broj, i Bogu hvala stalno raste, onih naših najrevnosnijih parohijana koji žive liturgijskim životom. Koji poste, koji se ispovedaju, često se pričešćuju, rečju, žive potpun hrišćanski život. Radujem se zbog toga, ali ne mislim da se to desilo zbog moga desetogodišnjeg rada. Šta više ja nisam zadovoljan svojim radom i veliki me strah obuzima što ne ispunjavam dane koje mi je Bog dao i što ću morati dati odgovor pred Gospodom, kako za svoje grehe, tako i za sve ono što sam mogao da uradim, a nisam.

Prav. vera i život: Broj vernika ispred ispovednice je velik. Šta kažete o tome?

Otac Dragi: U početku je mali broj vernika bio prisutan na nedeljnim sv. Liturgijama. O postu, o sv. tajni ispovesti, da i ne govorimo. Istina ljudi su se pričešćivali, ali je retko ko znao za svetu tajnu Ispovesti. Većina njih je imalo neku svoju pobožnost po svome nahođenju, ali kako su nasledili od svojih starijih. Sada je to već mnogo bolje. Ovi koji žive revnosnije, samim tim drugima služe za primer, te sve veći broj je onih koji se javljaju sveštanicima, traže savet i žele da se stave pod duhovni nadzor i rukovođenje , kako bi živeli pravoslavnim načinom života. To je ono što raduje. Sve te promene na bolje, koje su došle u poslednje vreme, ja lično ne vezujem za neki lični moj rad. Ja sam samo radostan i blagodarim Bogu što je sada sve veći broj pravih bogotražitelja, kao i što se preko mene nedostojnoga ljudi mire sa Bogom kroz sv. tajnu ispovesti i pokajanja.

Prav. vera i život: Šta je duhovnik svome stadu?

Otac Dragi: Duhovnik svome stadu je pastir i duhovni otac. Pravi duhovnik treba da ima očinski odnos prema svojoj pastvi, prema svojim parohijanima, a parohijani treba da imaju sinovski odnos prema svome duhovnom ocu, znajući da preko njega u Crkvi Božijoj dobijaju sve duhovne darove koji su nam neophodni za spasenje.

Prav. vera i život:Kako ste doživeli odluku njegovog preosveštenstva episkopa niškog gospodina Irineja da vas odlikuje činom protojereja? Koliko nam je poznato, tako ste postali najmlađi prota u niškoj eparhiji?

Otac Dragi: Protojerejski čin je visoko odlikovanje za nas sveštenike. Velika čast, ali i velika obaveza. Ja se nisam nadao tom odlikovanju, ali kada je već došlo, onda mogu da kažem: neka je slava Gospodu zbog svega i za sve. Ovo visoko odlikovanje nisam shvatio da pripada samo meni. Ono pripada i mojoj braći sveštenicima iz Crkve Lazarice i grada Kruševca, zatim mojoj velikoj porodici, tj. mojim parohijanima, zatim mojim duhovnim čadima, kao i mojoj maloj domaćoj crkvi, a i to je moja porodica.

Prav. vera i život: Dodeljujući vam protojerejski čin, u prigodnoj besedi, vladika Irinej istakao je pravoslavni odraz cele vaše porodice. Vaša protinica Ružica vodi hor crkve Lazarice "Sv. Knez Lazar" od osnivanja. Vaše kćeri pevaju i u njemu i nastupaju samostalno. Kako se to steklo?

Otac Dragi: Bogu hvala, većina svešteničkih porodica kod nas, svojim životom i ponašanjem pomažu misiju sveštenika. Svako prema svojim moćima i talentima, koje Bog daje svima nama. To tako treba da bude i to je nešto što je sasvim normalno i za očekivati. Našu svešteničku propoved, potvrđuje pre svega naš lični, sveštenički život, zatim i život naše porodice. Ako sveštenička porodica nije Crkva u malom, kako ćemo mi sveštenici, porodice koje su nam poverene pretvarati u male Crkve. Ja Gospodu Bogu blagodarim što mi je podario dobru porodicu, i ako ja to ničim nisam zaslužio, i što mi porodica zaista pomaže u obavljanju moje uzvišene delatnosti.

Prav. vera i život: Pored vaše pastirske dužnosti, vi ste zajedno sa starešinom crkve Lazarice ocem Ljubivojem učesnici i urednici više pravoslavnih emisija na lokalnim medijim. To traje već desetak godina. Od pre nekoliko dana vi ste od našeg vladike dobili još jednu dužnost, postali ste starešina bolničke kapele sv. Kozme i Damjana. Recite nam nešto o tome?

Otac Dragi: Radost za sve nas , što u našem pravoslavnom gradu dobismo još jedno sveto bogoslužbeno mesto. Radost je još veća, što se to sveto mesto nalazi u našoj bolnici. Od sada i naši bolesnici imaće priliku da, dok su na lečenju, mogu tu u samoj bolnici dobiti, ne samo ono što potrebuje njihovo oslabelo telo, nego i ono što je potrebno njihovoj duši. Prvu sv. Liturgiju u bolničkom paraklisu odslužili smo na Materice i po blagoslovu Episkopa niškog G. Irineja, tamo će se služiti sv. Liturgija svake nedelje sa početkom u 7,30 časova. Službu će po redu služiti svi sveštenici grada Kruševca.

Prav. vera i život: Verni pitaju, šta je dobro koje treba da učine svom dobrom pastiru?

Otac Dragi: Da se mole Bogu za njega. To je najveće i neprocenjivo dobro.

-Neka je slava i hvala Gospodu Bogu našem koji nam moć i snagu daje za svako dobro delo i neka je Božji blagoslov sa svima vama.

razgovor vodila: Ljubica Petković