|
UPOKOJIO SE U GOSPODU ARHIMANDRIT TADEJ
Trinaestog aprila ove 2003 godine u Bačkoj Palnci, upokojio se u Gospodu ili
bolje reći, promenio je svetom Arhimandrit Tadej (Šturbulović), jedan od najvećih pravoslavnih duhovnika našeg vremena, duhovni otac mnogih i mnogih ne samo Braničevske,
već i svih eparhija Srpske crkve širom vaseljene. U poslednjih
deset i više godina život i rad Oca Tadeja postali su poznati javnosti zahvaljujući člancima objavljenim u crkvenoj i svetovnoj štampi,
nekoliko knjiga i tv emisija njemu posvećenih. Roditelji očevi bili su zemljoradnici iz Vitovnice sela udaljenog 11 kilometara
od Petrovca na Mlavi u kome se otac Tadej rodio 19 oktobra 1914 godine na Svetog Apostola Tomu, kada je njegova majka došla u ovaj gradić istočne Srbije na vašar. Rođen
je kao nedonošče od sedam meseci. Kada je počeo neočekivani događaj njegova pobožna majka sklonila se kod rođaka i u strahu da slabašno dete ne umre nekršteno,
obavestili su sveštenika, tako da je dečak kršten odmah po rođenju i dobio je ime Toma po Apostolu Tomi. Može se reći da je otac Tadej od malena bio pobožan. Od najranijih dana baka i mama imale su muke sa njim jer nije podnosio ništa masno, jake zaprške, čak ni obično ulje, kao ni mleko ni
jaja, pa su jedva nalazile čime da ga prehrane. Kao mali pravio
je crkve od peska. Još pre nego što je pošao u školu primetio je da njegove misli lutaju dok se druga deca igraju. I mislio je da bi trebalo kad odraste da mislima bude
prisutan na poslu koji radi, i da bude pribran. Majka mu je rano umrla pa su ga podigle maćehe. «Više puta su ga u kući tako istukli, da je uzimao komadić hleba i bežao
od kuće», piše hadži Borka Jovanović u svoj knjizi «Pitanja i odgovori za duhovni preporod srpskog naroda». U kući su mu govorili ponekad «Vidi kako Miladin» (to je
bio neki dečak iz sela), «kako on sve radi», i dečak Toma je tada odlazio do jednog drveta i tamo se molio Gospodu govoreći: «Bože, daj da i ja za nešto budem
koristan!». Otac Tadej je posle osnovne škole završio zanatsko trgovačku školu
u Petrovcu na Mlavi. Kada je imao petnaest – šesnaest godina teško se razboleo na plućima tako da su mu lekari rekli da mu preostaje još pet godina života. On je tada
odlučio da tih pet godina koliko mu je preostalo posluži Bogu. Koliko je Bogu ugodna bila ova odluka O. Tadeja vidi se po tome što
je ne pet, već pune sadamdeset dve godine predano služio Gospodu. Još gotovo dečak Toma postao je iskušenik Manastira Miljkovo u kome
su živeli ruski monasi. Tridesetak monaha ruskog manastira Valaam među kojima nekolicina iz Optine pustinje. Optina pustinja imala je svetogorski način života i velike
duhovnike svetog života među kojima čuvenog staraca Amvrosija Optinskog, koji je bio duhovni otac Arhimandritu Amvrosiju, starešini manastira Miljkovo, koji je bio
duhovni otac iskušeniku Tomi. Promislom Božijim , otac Tadej se tako učio molitvi i postavio temelj duhovnog života na najboljoj ruskoj duhovnoj tradiciji Optine
pustinje. O svom duhovniku arhimandritu Amvrosiju je govorio da je bio pun ljubavi i dobrote. Ali nažalost rano se upokojio, i duhovni život u manastiru Miljkovo počeo je
da se gasi. Otac Tadej prešao je u manastir Gornjak u kome se zamonašio 10 marta 1935 godine, a iste godine bio je rukopoložen u čin jerođakona. Odmah posle toga upućen
je u manastir Rakovicu gde je završio ikonografsku školu. Imao je neverovatan dar za ikonopisanje kako je sam govorio, ali nije bila volja Božija da se ikada time bavi. U
manastiru Rakovica 1938 godine rukopoložen je u čin jeromonaha i po potrebi službe premešten je u Pećku Patrijaršiju. Po izbijanju drugog svetskog rata, otac Tadej je sa nekolicinom monaha
izbegao iz Pećke Patrijaršije i došao u manastir Rakovicu, a 1947 godine ponovo odlazi u braničevsku eparhiju u manastir Gornjak. Međutim, po želji patrijarha Gavrila
1949 godine postaje namesnik Pećke Patrijaršije i ponovo odlazi u Metohiju i u Perćkoj Patrijaršiji ostaje sve do 1955 godine kada se vraća u braničevsku eparhiju.
Privremeno je zatim bio paroh pečansko-klenovačke i šapinske parohije, a od 1957 do 1959
starešina manstira Gornjak. Krajem 1959 i početkom 1960 godine otac Tadej proveo je četiri
meseca u manstiru Hilandaru, ali vladika braničevski nije bio voljan da ga otpusti, kako je sam govorio, pa se ponovo vraća u braničevsku eparhiju. Jedno vreme je paroh
bistrički, zatim starešina manastira Tuman, a 1962 postaje starešina manastira Vitovnice na kojoj dužnosti ostaje deset godina, a potom je kao paroh vlaškodolski
penzionisan. Postavljen je zatim za strešinu manastira Pokajnica kod Velike Plane, zatim je bio duhovnik manastira Tuman i ponovo starešina manstira Vitovnica. U vreme okupacije 1943 godine oca Tadeja je namačka specijalna
policija dva puta hapsila. Prvi put u Beogradu pod optužbom da je organizator otpora protiv okupatora, kada su ga odveli u zatvor u kome su već bili Vladika Nikolaj i
Patrijarh Gavrilo Dožić. Drugi put u Petrovcu na Mlavi, kada je tražio objavu za putovanje. Vreme je bilo teško i otac Tadej je mislio da ovoga puta živ neće izaći iz
zatvora. Pao je u očajanje. Ležao je na uzanoj drvenoj klupi i mislio – kraj života! Tada je pred njega stao visok, lep vojnik sa unakrsnom zlatnom lentom na grudima i
šlemom na glavi. Razvio je svitak koji je držao u ruci, pokazao mapu severoistočne Srbije i rekao: «Nemoj da strahiješ jer ti valja još mnoge utešiti i ohrabriti. Je
si li razumeo?» Vojnik je potom nestao a otac Tadej je shvatio da je imao nebesku
posetu. Ali poslušanje koje mu je nebeski vojnik ili anđeo najavio počelo
je da se ostvaruje tek 1975 godine, znači trideset i dve godine kasnije. Do tada otac nigde nije išao iz svog manastira.. Sa ljudima i svetom imao je samo zvanični dodir.
Ponekome je pričao o tome kako je u to vreme bio stidljiv. Kad je bio na parohiji jedva je ljudima ulazio u kuću daa sveti vodicu.
Te 1975 godine, došao je u manastir brat Dragoslav, koji je vodio radove na izgradnji crkve Sv. Save u Krnjevu da ga povede na bogomoljački skup. Ali otac nije hteo da pođe.
Kada su treći put došli da ga zovu, otac je rekao da pitaju Vladiku za blagoslov, pa ako Vladika kaže da ide, on će poći. I tako, brat Dragoslav i ljudi iz Krnjeva uzmu
blagoslov od Vladike braničevskog i otac Tadej tada pođe sa njima. U Krnjevu je srećom bio vladika Atanasije Jeftić koji je postavljao pitanja, otac je odgovarao i tako
je počeo da priča sa ljudima. Posle toga išao je još na nekoliko skupova, a onda su počeli da dolaze njemu na razgovor u manastir. Ne može se opisati duhovna radost i lepota sustreta sa Ocem u manastiru Vitovnici. Otac Tadej je svakoga dočekivoa sa ljubavlju, mlade i stare, studente đake, zaposlene, nezposlene. Otac bi
se pozdravio sa gostima i svakog blagoslovio, pitao bi odakle su, kako
su stigli. Ako je bio već u razgovoru sa nekim, ili u nekom poslu, slao bi goste u kuhinju kod mati Marine da se okrepe kafom, medom, kockom šećera. Ili bi seli za sto u
venjaku ispred konaka., ili ispred crkve, tu bi bili posluženi i duhovno okrepljeni očevim rečima. One koji su bili bolesni ili umorni, otac je slao da se odmore u nekoj
od manastirskih prostorija, oni koji su ostajali, dobijali bi neko poslušanje, najčešće kod mati Marine da donesu vodu sa izvora, jer manastir do pre neku godinu
nije imao vodu. Svi koji su dolazili u Vitovnicu ostajali su na obedima. Mnogi koji su došli kolima i pošto su prethodno jeli ipak su ostavljani na ručku ili večeri. U
manastiru se jelo dva puta dnevno, u 9 posle svete liturgije i u 3 po podne. Otac lično, nikada nije večerao, niti jeo posle tri po podne, ali iz mnastira niko nije otišao
gladan. Vitovnica je na neki način bila manastir sa posebnim zadatkom, za prijem i duhovno poučavanje mirskih ljudi, to jest onih koji žive u svetu. Ili bolje je reći rečima očeve nebeske vizije, za utehu i orhrabrenje mnogih. Istine radi treba reći da su ocu Tadeju dolazile na razgovor i vladike,
sveštenici, monasi i monahinje. Sa radošću su dočekivani. Otac bi
ostavljao sve i odlazio da nasamo razgovara sa njima, ukoliko su tako želeli. Monahe i monahinje je odmah primao na ispovest, ako su radi toga došli. Mitropolit Amfilohije
je možda najbolje razumeo oca Tadeja. Ponekad je slao svoju duhovnu decu na razgovor kod starca Tadeja, kako je govorio. Slao je ponekad i vladika Atanasije Jeftić. Blaženopočivši
vladika Danilo Krstić posećivao je oca Tadeja, kao i mnogi drugi. Međutim u manastiru je bio mali broj monaha, i ljudi koji su dolazili
iz sveta osećali su se kao kod kuće, kao da su došli u neki svoj rod. Istovremeno, doticala ih je i preobražavala blagodat manastirskog života. Pre svega veličanstvena
lepota službi, jednostavnost života u manastiru koji nije bio zahvaćen duhom materijalizma, čistota duša starijih monaha oca Save. jeromonaha Jovana i domaćice,
monahinje Marine. I otac Tadej koji je bio tu sa nama i istovremeno negde drugde, u blizini Božijoj. Ponekad je otac bio veoma malen, kao da stoji pred samim Bogom, ponekad
se u njegovom držanju ogledalo carsko dostojanstvo. Treba reći da to nije ništa posebno, da se to vidi u crkvi na pojedinim velikodostojnicima, na monasima, crkva je
nosilac dostojanstva slave Bižije. Na ocu Tadeju je to možda za nijansu bili vidljivije, pa bi neko od prisutnih rekao: «Pogledaj, otac izgleda kao car». To carsko držanje očevo dolazilo je do izražaja naročito u vreme
Bogosluženja. Teško je opisati lepotu Bogosluženja u Vitovnici. Da li je bilo lepše i dostojanstvenije u maloj kapeli posvećenoj Blagovestima ili u crkvi. Otac je bio
potpuno usredsređen na Bogosluženje, često se duboko klanjao pred časnom trpezom, osobito u vreme velikoposnih službi, klečao, ostajao presamićen u molitvi, a ponekad
je izgledalo da se klanja samome Gospodu koga vidi u oltaru. Pa ipak, često smo ga videli na dverima , bledog lica, otsutnog pogleda upravljenog negde iznad glava prisutnih,
izmučenog. Izgledalo je da u duši nosi veliku patnju. Da li zbog naših grehova,
da li zbog nepokajanja srpskog naroda ili je to bila patnja za ceo svet? Otac je govorio da je monah molitvenik za ceo svet. Kad je u blagodeti Božijoj, kad mu dušu ispuni sveobuhvatavajuća, Božanska
ljubav, on žali sve, ne samo sve ljude i svu tvar na zemaljskoj kugli, već i svu vasionu. Posle devedeset druge, treće godine, posetioci manastira su zaticali oca Tadeja, umornog, bledog, da jedva govori. Ipak bi seo da
razgovara, i kad pi počeo da govori, vraćala bi mu se boja lica. Vraćala mu se snaga kad je govorio o Gospodu. U očevom prisustvu, ljudi su bili u blizini Božijoj. Ono što je otac nosio u duši, nevidljivo se prenosilo na ljude oko njega. Jedinstven je bio način
na koji je izgovarao reči Gospod i Majka Presveta. Ili Spasitelj. Sa beskrajnjim poštovanjem i nežnošću, sa toplinom u kojoj se oseća veličina Božija i istovremeno svest o Njegovoj neshvatljivoj žtrvi radi nas i našeg spasenja. Gotovo nikada nije rekao Bogorodica već uvek Majka Božija, Bogomajka, Majka
Presveta. Kada je tako izgovarao bila je tu njena uzvišenost, i bol i njena beskrajna dobrota i zaštita grešnog roda ljudskog. Jezik kojim je otac govorio bio je jednostavan
i svima razumljiv, pa ipak toliko jedinstven. Reči i izrazi koje je upotrebljavao i sadržaj onoga što je govorio svedočili su o njegovoj nesumnjivoj duhovnoj visini. Često
je govorio «ovde na zemaljskoj kugli», stavljajući prisutne odmah u odnos prema nebesima i večnosti, za razliku od ovog privremenog života. Često je govorio o
praroditeljskom grehu, o prekršaju koju su praotac Adam i pramater Eva učinili i govorio da smo «deca padših roditelja». Sa najdubljim razumevanjem govorio je o duhovnim
posledicama tog prekršaja za ceo čovečanski rod. Često je upotrebljavao taj izraz «čovečanski rod» i govorio o duhovnoj situaciji na planeti. Kada bi govorio o
problemima u braku ili vaspitanju dece rakao bi «na celoj planei je ista situacija» sagledavajući zaista da su svi ljudi na
zemlji u istom položaju. U pismima se jedinstveno obraćo ljudima sa «Gospodu Omiljena Plemenita
Dušo» i često se trudio da nam kaže , da nam prenese koliko nas Gospod neizmerno ljubi. Nazivao je Gospoda našim Roditeljem
i govorio da treba da se vratimo u naručje svome Roditelju to jest Bogu, koji nas mnogo više voli nego što to mogu naši zemaljski roditelji, s obzirom da su stvorena
ograničena bića, kao i mi. Često je govorio da treba svecelo Bogu da se okrenemo, jer nemamo drugog oslonca, jer smo Njegovi,
Njegov smo rod. Otac je upotrebljavao ponekad i strane reči iz svakodnevnog govora kao naprimer misleni «haos», «atmosfera» neba i «atmosfera»
pakla. Govorio nam je o situacijama u kojima nam se «stornira» život. Govorio je da smo hrišćani samo po «firmi» a ne onako kako nas Gospod želi da budemo. Otac je sa velikom ozbiljnošću i pažnjom posvećivao vreme posetiocima manastira bez obzira odakle dolaze i čime se bave. Da li su iz Beograda ili
nekog drugog grada ili sela, da li rade u instranstvu. A dolazili su u Vitovnicu ljudi najrazličitijih zanimanja, mnogi intelektualci, profesori fakulteta, naučnici, književnici,
arhitekte, inženjeri, lekari, farmaceuti, profesori, nastavnici, novinari, umetnici, slikari, muzičari,
ljudi sa srednjim obrazovanjem, domaćice, panzioneri, studenti, đaci, beskućnici, zdravi i bolesni, nervno rastorjeni, ožalošćeni, obeshrabreni, Otac je sve dočekivao
sa ljubavlju, pa ipak, iz očevog držanja čini nam se kao da se najviše radovao porodičnim ljudima koji su dolazili sa decom,. sa unucima.
Koji su na izgled bili tako obični, bavili se običnim poslovima. U
suštini takvi ljudi su najstabilniji i najvitalniji deo naroda. I porodični ljudi, inteligencija i svi drugi dolazili su sa problemima. U sustretu sa ocem mnogi bi se odmah opustili, ili bi već od prvih ocevih reči bio razrešen neki njihov
gorući problem, još dok ga nisu ni izgovorili. Mnogi su od prvog susreta sa ocem postajali verujući ljudi, ili su duhovno progledali i oživeli. Ocu je na neki način bilo teže sa intelektualcima, književnicima sa «visokim» ljudima. Ne zato što ih nije razumeo, naprotiv duboko ih je razumevao,
već zbog toga što je među njima bilo komplikovanih ljudi, fantazera, opterećenih akademskim znanjem, koje je ponekad malo korisno u duhovnom životu. I što je sagledavao
da će nekima
od njih put spasenja biti težak. Među njima je bilo i divnih ljudi, kao što je bio
naprimer, sada već blažene uspomene profesor Saobraćajnog fakulteta dr. Dušan Pavliček, koga je otac mnogo voleo, kao i mnoge druge. .Otac je bio svestan značaja inteligencije. Govoreći o forsiranom širenju istočnjačkih filosofija u svetu rekao je: «Jer
inteligencija je tvrd orah, koji ne može tako lako da se savlada. Masi naroda pričaju, sve će oni da poveruju, dok inteligencija to drugačije razmisli». O. Tadej je pričao o svom duhovnom ocu arhimandritu Amvrosiju da je on imao dar, da kad u razgovoru nešto kaže, to prione čoveku za srce. To bi se isto
moglo reći i za oca Tadeja. Na isti način su njegove reči, mnogo godina kasnije , prijanjale za srca, prodirale u dušu i pamćenje manogih i mnogih posetilaca manastira
Vitovnicae. Njegove duhovne pouke ljudi su pamtili i prepričavali bližnjima i prijateljima i tako se glas o očevoj duhovnosti širio i počeli su da mu dolaze sa svih
strana. Kakve su bile duhovne pouke oca Tadeja? Ljudi su dolazili opterećeni, pritisnuti nevoljama, očekivali su ponekad visoke duhovne savete, a on ih je spuštao na zemlju ukazujući na potrebu da
se promene preme svojim bližnjima, da slušaju roditelje, ženama da slušaju muževe, tražio je da se slušaju stariji, pretpostavljeni na poslu, profesori, učitelji. Govorio je: «Sveti oci kažu poslušnost je važnija od posta i od molitve». Sve je učio poslušnosti. Ali to nije bio zahtev moraliste, već savet onog ko najdublje razumeva ustrojstvo svega stvorenog, smisao
duhovnog zakona postavljenog od Tvorca svome stvorenju. Govorio je: «A traži se poslušnost radi harmonije. Ađeli su apsolutno poslušni. Početak je apsolutna poslušnost
prema roditeljima!» I objašnjavao je da su oni koji su dobijali darove Duha Svetoga, da su imali poslušnost. Govorio je zatim o važnosti jednomislija u braku, porodici, državi. Kad bi se naši političari ujedinili, mi ne bi imali neprijatelja. Ali mi smo
razjedinjeni. Duhovi koji su pali su puni zavisti i zlobe i gledaju da se niko ne sjedini. Čak i u najužem porodičnom krugu gledaju da razjedine. Gospod je zato i došao
da nas sjedini ujedno. Gde se ujedine jednomišljenici u Gospodu, to je ogromna Božanska snaga, Božanska energija, onda tu nema pristupa palim duhovima. ... Da je u
hrišćanstvu
jednomislije, sve bi cvetalo... Crkvu i svet nije gladao kao dve odvojene sfere. Govorio je: «Ako si i u svetu Gospod te vodi i daje ti poruku preko drugih ljudi». Ili:
«Sav posao na zemlji je božanski posao, treba da radiš kao za Gospoda. «Jer Gospod je svuda prisutan, u svakoj tvari u svakoj duši, tajno počiva u svakome, bilo da ga
on poštuje ili ne poštuje. On je pokretač života. Životodavac». Otac Tadej je retko davao blagoslov za manastir, i dok su drugi duhovnici smatrali da postoje samo dva puta spasenja: monaštvo i brak,
otac je davao blagoslov ljudima iz različitih razloga da žive sami u svetu. Smatrao je da se može biti monah i u svetu, jer Gospod ne traži uniformu, već srce i život. Najveći broj pouka odnosio se na odnose u porodici, na poslu, učio je kako sa bližnjima, kako sa daljnima, kako sa predpostavljenima,
kako u školi. Pouke su bile tako životne i uvek je tražio da se obrati pažnja svojim mislima i željama. Tražio je da se ni sa kim ne ratuje u mislima. Govorio je: «Misli
o svima dobro i sve će biti dobro!». Svakome je davao savete prema njegovoj situaciji. Pomagao je mnoge i mnoge brakove da se održe, da se prebrode krize. Mnoge je oslobodio depresije. Mnoge
je iscelio molitvom, a mnogima je postavio pravu dijagnozu bolesti i preporučio lek. Otac je govorio da je Gospod dao lek za sve bolesti, da se ti lekovi nalaze oko nas, u prirodi, na dohvat ruke, samo da treba da znamo koji je za koju bolest.
Farmaceuti koji su dolazili koda oca to nabolje znaju. Mnogi ljudi su dolazili samo radi toga da uzmu blagoslov za operaciju i neki su dobijali, drugi nisu ... Znalo se da je
otac prozorljiv. Činjenica je da je čitao naše misli i često odgovarao na pitanja koja smo postavljali u mislima, ali nas je upozoravao i na to da postoje tehnike pomoću
kojih neki ljudi mogu da čitaju misli, ali da to nije od Boga. Otac Tadej je mnogo čitao. Pre svega Svete Oce koje je dobro poznavao i uvek navodio. Rekao bi: «Sveti oci kažu to i to». Najčešće
je navodio i govori o Sv. Antoniju Velikom, Sv. Isaku Sirinu, Sv. Simeonu Novom Bogoslovu, Sv. Sergeju Radonješkom, Sv. Serafimu Sarovskom, Sv. Jovanu Kronštatskom, sv.
Vladiki Nikolaju i drugima. Sa svetootačkom preciznošću ali i njihovom duhovnom širinom odgovorao je na pitanja o postu, Sv. Pričešću, istinama vere, o telepatiji
ljubavi,.. Razumevao se u gotovo sve oblasi nauke i medicine, tako da je sa stručnjacima, doktorima nauka, fizičarima, razgovarao o najnovijim dostignućima iz njihovih
oblasti otkrivajući prisutnima tajne o vremenu i večnosti, česticama materija, brzini misli i duha, brzini svetlosti. O kraju vremena je govorio: «Pokrenuće Gospod
brzinu i materijlni svet će nestati. Znamo da materija kad dostigne brzinu svetlosti nestaje, pretvara se u nevidljivu energiju»... Mnogo je cenio Nikolu Teslu i njegova
otkrića. Naravno o svemu tome Otac je čitao, ali u knjizi «Kakave su ti misli takav ti je život» otkriva i način saznavanja tajni to jest
sozercanja i kaže: «Sve je znanje u Bogu i kad Gospod zaželi, po mislosti svojoj otkriva čoveku tajne. Tako i prost, neuk monah, milošću Božijom saznaje velike tajne:
o životu i smrti, o raju, o adu, saznaje i kako je svet ustrojen». I još: «- Kad se u čovekovo srce useli carstvo Božije, Bog će mu otkriti tajne. Zajedno sa Bogom «ući
će» u suštinu stvari i razumeće njihovu tajnu». Sasvim sigurno
da je Otac Tadej na ovaj način saznavao mnoge tajne o kojima je govorio. Jer on je pre svega bio veliki molitvenik. Još kao iskušenik u manastiru Miljkovo dobio je Isusovu
molitvu. Celog života ustajao je u pola dva i molio se do jutrenja u crkvi cak i kad je bio na putu. Poznato je da se u Vitovnici prve nedelje Velikog posta nije
jelo do Teodorove Subote i neka očeva
duhovna deca postili su te dane zajedno sa njim bez hleba i bez vode. Mnogo je cenio post i molitvu. Ucio je ljude o tome sta to znaci moliti se duhom i istinom, sta je to
budno srce, koje je uslov duhovnog zivota. Govorio je o cetvrtom, Andjelskom stepenu molitve, bez reci i bez misli o kome je govorio Sveti Isak Sirin. Ucio je sve da se od
srca mole Gospodu, bezazleno kao deca recima:”Gospode nauci me da te tako silno ljubim kao sto te ljube Andjeli i Sveti.” Otac Tadej bio je pravi monah, pravi sluga
Boziji, Pravednik, kako su ga mnogi dozivljavali. Ljubio je Gospoda svim svojim bicem, nepodeljenom ljubavlju, a bliznje je
ljubio kako je sam govorio “sa Gospodom”. Smatrao je da ni sebe ne mozemo voleti bez Gospoda. Od svih vrlina najviše je cenio smirenje i sam je na tome nastojao do kraja života, Pre desetak i više godina poverio je svom prijatelju da strahuje za
kraj svog života, jer je znao da na kraju množe da se padne. I zato se uvek trudio da ne bude njegova volja. Imao je teška i velika iskušenja, ali se do kraja toga držao. To se osobito videlo na putovanjima. Očevici pričaju
da je sa velikom odanošću, pažnjom i poniznošću slušao vođe puta na pokloničkim putovanjima u Svetu Zemlju, Rusiju, Svetu Goru. Osnovno čemu je učio ljude bilo je da mirom i tišinom pobede zlo, da budu istinski sinovi Svetlosti. Palo mu je u deo da leči obolelu i
razjedinjenu porodicu i pojedinca i da molitveno posreduje za nas grešne i ceo svet. Poslednje godine života proveo je u kući mirjana u Bačkoj Palanci u porodici Slobodana Grubora. Sahranjen je 15 aprila u manastiru Vitovnica u prisustvu sveštenstva, monaštva iduhovne dece iz braničevske eparhije, sa Cetinja, iz Budve, Bara, Fruške Gore, Hrvatske, Vojvodine, Beograda, Kruševca i drugih strana. O.J.
|
