NOVI MANASTIR PREOBRAŽENJE

Rekli smo da se stari manastir Preobraženje nalazio ispod Kablara, gotovo na mestu gde je danas železnička skretnica, nekoliko metara ispred železničke stanice "Ovčar Banje", blizu Morave.

Vladika Nikolaj, obnavljajući Žiču po svom dolasku iz Ohrida, preuzeo je obnavljanje i ostalih manastira u Žičkoj eparhiji, pogotovo Ovčarsko-kablarskih manastira. Doneo je odluku da najpre reši pitanje Preobraženja i da ga izvuče iz zaborava. Kako nije bilo ni mesta ni mogućnosti da se manastir podiže na delimično preostalim ruševinama starog manastira, Vladika donese odluku da podigne novi manastir Preobraženje s desne strane Morave, upravo na suprotnoj strani od starog manastira i železničke stanice "Ovčar Banja", odakle se lepo vidi.

Problem je bio izbor mesta za gradnju novog manastira. Tako je vladika Nikolaj, izgleda, više puta prelazio na tu stranu gde je danas manastir da traži lokaciju sa svojom pratnjom, s kojom se mogao u tome i posavetovati.

Po pričanju sekretara i blagajnika crkvenog Žičkog suda prote Mila Jarakovića, Vladika je jednom prilikom 1938. godine poveo njega i svoga đakona Dragoslava Danilovića. Kada su došli u Ovčar Banju, Vladika pređe preko mosta na desnu stranu Morave i drumom pođu do prvog potoka nedaleko od kojeg su se na suprotnoj strani preko Morave nalazile ruševine starog manastira Preobraženja. Krenuli su putanjom prema Sretenju i na stotinu metara iznad druma naišli na izvor. Onda su odmah iznad izvora skrenuli udesno i došli na jednu malu, krševitu kosinu, iznad koje su se ukazale tri male zaravni. Tu se Vladika Nikolaj zadržao da razgleda to mesto i na tom mestu sednu da stenu da se malo odmore. Đakon je izvadio parče gibanice koje su poneli te su prezalogajili i napili se čiste, sveže planinske vode. Vladika je posle kraćeg ćutanja po svom običaju prevukao rukom preko svoje duge brade i rekao: " Ako Bog da, ja mislim da na ovom mestu podižemo novi manastir Preobraženje."

Druga je verzija oca igumana Rafaila Topalovića, duhovnika nikoljskog. On je kao Boško često putovao uz Vladiku i, po njegovom pričanju u zabelešci koju je ostavio, "Vladika je u sredu 26. jula došao iz Kraljeva u Ovčar u pratnji Namesnika čačanskog (Milovana Milutinovića) i prote Boška, i uveče stigao na konak u Svetu Trojicu. O svom planu nikome nije ništa govorio, samo je rekao igumanu ocu Atanasiju Đokiću, da ujutru rano nađe u parohiji pet osedlanih konja, jer hoće da ide u Tijanje na crkvenu slavu, Svetog Prokopija. Iguman to odmah učini, sutradan u četvrtak 27. jula kretoše na konjima. Putujući preko onih divnih dragačevskih sela, njiva, proplanaka i šumaraka uz jutarnju pesmu slavuja i drugih ptica, Vladika je bio oduševljen. Crkva je tijanjska na dnu sela u jednom prekrasnom lugu iznad potoka i ograđena šumovitim brdima sa svih strana, sem što je otvoren prolaz sa zapadne strane, gde se pokraj puta nedaleko od crkve nalazi opština i "zadruga". Vladika je posle svete liturgije održao narodu lepu besedu."

Dan je proveden radosno uz pobožne razgovore s bogomoljcima i narodom, uz njihove pobožne duhovne pesme i propovedi. Vladika se u večernjim časovima sa svojom pratnjom vratio u manastir Svetu Trojicu. Usput je svratio u jedno obližnje groblje u učinio pomen jednom svom poznaniku i prijatelju. U manastiru su završili večernje i prenoćili.

Sutradan, u petak 28. jula, posle jutrenja, Vladika im je otkrio svoju nameru dao hoće sa njima zajedno da utvrde mesto gde će se zidati manastir Preobraženje. Zato se nije hteo zadržavati radi doručka, već je rekao da ponesu nešto pošto je posni dan pa će obedovati da mestu gde će se zidati Nova sveta obitelj. Tako su po blagoslovu Vladičinom učinili i odmah pošli. S Vladikom je pošao iguman Atanasije. Kad su došli na već spomenuto mesto iznad izvora Koronjskog potoka, tu su na toj krševitoj kosini svi zastali i razgledali ponovo to mesto, o kojem je Vladika već pričao.

Vladika tom prilikom reče: "Ovde su ove tri male zaravni, da vidimo koja bi bila najpogodnija za Manastir". Razgledaju ih sve tri i sa njih posmotre okolinu. Svaka je bila dobra, ali se Vladici najviše dopala srednja zaravan. Oćutao je, nije hteo odmah da kaže, već je zatražio da iznesu onaj hleb što su doneli, paradajza, luka, paparike i soli. To sve postave na jedan peškir. Pomole se Bogu i manastirskom prepečenicom nazdrave da početak rada bude srećan i blagosloven. Posle toga ručka Vladika reče da se malo odmore i da svaki uz molitveno razmišljanje pokuša da oseti koje mu od ta tri mesta najviše leži na srcu za podizanje manastira.

Posle kratkog odmora Vladika će ih sve zapitati: "Jeste li razmišljali koje vam se mesto od ova tri najviše dopada i koje ste osetili u duši i u svome umu da vam leži na srcu?" Vladika ih je sve pojedinačno pitao, počev od oca Atanasija, zatim Namesnika, Đakona, i brata Boška. I svi su se opredelili za srednju zaravan. Onda im je Vladika rekao da je i on za to mesto. Tada Vladika ustade prekrsti se i poče da peva tropar:" Preobrazileja jesi nagorje, Hriste Bože"… Posle otpevanog tropara , Vladika reče bratu Bošku da odseče jednu motku i da na nju stavi peškir, a onda da se popne na jedan tu najviši hrast i za njega da pričvrsti motku, a hrast da zateše. Posle toga zakopaše budakom mesto gde će biti crkva.

Tako obeležiše mesto Novog Preobraženja. Onda kao svoj prvi dar i blagoslov Vladika izvadi hiljadu dinara, dade bratu Bošku da odmah nađe radnike da počnu sa kopanjem puta i pripremanjem materijala. Tako se počelo zidati Novo Preobraženje u Ovčaru 1938. godine. U izgradnji ovog svetog dela najviše su uložili truda iguman trojički otac Atanasije, sveštenik jelendaski Milivoje Maričić i brat Boško Topalović, koji je prikupljao priloge od naroda na crkvenim i manastirskim slavama. Ali je i u sela s knjigom priložnika u tu svrhu hodio. Glavni ktitor i priložnik za podizanje Preobraženja bio je general Milivoje Joksimović, a vladika Nikolaj je želeo da u tom svetom delu zidanja manastira učestvuje što veći broj naroda, makar to bio prilog i jevanđeoske udovice od "dve lepte".

Po pričanju Vladičinih saradnika na ovom svetom delu, arhitektura novog Preobraženja podseća na crkve iz okoline Ohrida. Na steni iznad crkve na gredama postavljeno je ne tako veliko zvono, sa lepim zvukom. Zatim 1971. godine napravljena je nova lepa zvonara sa tri zvona umesto prve.

Iste godine uporedo s crkvom građena je i manastirska kuća brvnara. Jednom prilikom tog leta Vladika je putovao od Užica za Čajetinu. Tamo je video mnogo lepih zlatiborskih kuća brvnara pokrivenih šindrom, koje su mu se mnogo svidele i podsećale ga dosta na konačiće starog Preobraženja. Zato Vladika Nikolaj, preko brata Boška i preko čajetinskog sveštenika Nikole Pašića, naruči da se za Preobraženje napravi jedna takva kuća. Kuća je brzo napravljena i , demontirana, prenesena u Preobraženje. Kad su je majstori ispred crkve montirali i šindrom pokrili, bila je to zaista jedna lepa, iako skromna brvnara. Imala je dve sobe i jednu veliku odžakliju, koja je uz zapadni zid na podu imala veliko ognjište, popločano ciglom, koje je ograđeno sa juga i severa još po jednim malim zidom, koji se završio sa širokim u vidu levka odžakom. U kuću se ulazilo uz drveno stepenište sa tri-četiri stepenika i branikom od jedne gredice.

Posuđe na polici, kao i ono na ognjištu, sastojalo se od dva do tri manja i veća zemljana lonca-grneta, jer se kuvalo za vatrom na ognjištu, i tu se pod sačem (crepuljom) pekao hleb. Zatim, od nekoliko zemljanih ćasa (kalenica ili panica), nekoliko drvenih kašika i nekoliko viljušaka, jednog slanika i drvene kutlače. Jedna velika, niska i okrugla sofra (sinija) i nekoliko tronoških stolica, to je bio kuhinjski i trpezarijski inventar. Istina, na tavanu iznad soba bilo je za narod još takvog posuđa. Vladika je u novom Preobraženju odredio da se ne jede meso, kao što se nije jelo ni u starom Preobraženju. Tako je već sledeće 1939. godine bila gotova i crkva i kuća brvnara.

Porta je bila mala i lepa s obzirom na krševit predeo gde se lokacija morala zakopati i ravnati minama i uz veliki napor. Malterisana i spolja lepo okrečena crkva i kuća brvnara dobro su se uklapale, te su na toj iznad glavnog puta ugrađenoj u prirodi maloj terasi divno izgledale. Najlepši je pogled na ovaj novi, mali manastir sa železničke stanice "Ovčar Banja". (1)

Godine 1940. vladika Nikolaj bio je s patrijarhom Gavrilom u Sarajevu na osvećenju nove crkve u donjem gradu. Tamo je ostao pet dana, našao i doveo majstora koji će da moluje novu crkvu u manastiru Preobraženju. Dok je ovaj majstor molovao crkvu, dotle su drugi majstori napravili ispod manastira u potoku na izvoru divnu česmu. Tako su zidovi crkve molovani divnim lozicama, pletenicama i rozetama, samo su u oltaru urađene freske. Na dnu freske "Širšaja nebes" u oltarskoj apsidi, kao i na svakoj ikoni ikonostasa, zapisano je da su i ikone i ceo ikonostas rad Ivana Meljnikova i njegove ekipe iz Bitolja. Ikonostas je završen i postavljen pre osvećenja crkve 1940. godine.

Pišući ovo, jasno se sećam, kad me je kao dečaka i žičkog iskušenika Vladika poveo iz Žiče u naše rodno mesto Lelić o Preobraženju 1939. godine, da smo tada nekim crnim džipom kroz Ovčar zadržali se malo u Preobraženju, koje je već bilo dovršeno, sa kućom brvnarom. Onda smo produžili preko Požege za Valjevo i Lelić, gde je Vladika posle svete Liturgije održao divnu propoved i pomenuo novi ovčarski manastir Preobraženje.

Tako je novo Preobraženje za godinu dana kompletno izgrađeno i za život bratstva u njemu osposobljeno. Pripremljeno je za osvećenje, i na Pokrov Presvete Bogorodice, 1/14. novembra 1940. godine , vladika Nikolaj dolazi u Ovčar i osvećuje ga svečano, uz veliko prisustvo sveštenika, monaštva i naroda.

Tada je vladika Nikolaj u svojoj besedi o starom Preobraženju, između ostalog, najjasnije ovako rekao: "Hram svetog Preobraženja, razrušen pre 30 godine do temelja i ispod temelja, evo stoji obnovljen pred nama, uzvišeniji, svetliji i lepši od prvog. U naše dane obnovljeno je mnogo starih hramova na starim zidinama, ili bar na starim temeljima. Nije tako obnovljen ovaj hram, ni na starim temeljima ni na starim zidinama, pa čak i na starom mestu, nego je premešten s jedne strane reke na drugu. Jer, stari manastir Preobraženje stajao je vekovima s leve strane Morave, a novi, evo, s desne strane Morave. Još ima puno ljudi i žena iz okoline ove Svete Gore Srpske koji dobro pamte stari manastir Preobraženje. To je bila crkva staroga tipa našeg plemenitog građevinarstva, sa kamenim zidovima i sa krovom od hrastove šindre. Unutra je imala nešto živopisa i mnog starih ikona. Ona nije bila velika razmerama, ali ju je narod cenio kao veliku svetinju, neki čak i kao najveću među svetinjama koje stoje utisnute u ove dve planine kao pečat Božji.

O Mladim nedeljama i drugim praznicima narod se u gomilama skupljao u ovaj manastir da se u nemoći osnaži, u tuzi razvedri, u patnji izmoli, da iz svoga ponora uzdigne vapaj svome Stvoritelju za pomoć i spasenje slično onome proroku koji je pre tri hiljade godina uz harfu plakao i vapio: "Iz ponora vičem k tebi, Gospodine". Vladika je nastavio govoreći da se narod stolećima svoga robovanja tu sabirao između tih visokih, prkosnih i od mračnih šuma namrgođenih planina, koje su uvek bile strašila za neprijatelja a verni stražari za roblje, gde se pod zaklonom njihovim moglo slobodno Bogu moliti, slobodno razgovarati, slobodno pevati i veseliti se. Da su se ustanici Karađorđevi tu s narodom sastajali. Da su se Miloš i Ljubica zloglasne 1813. godine krili od Turaka tu iznad Preobraženja u Turčinovcu i drugim kablarskim pešterama. Da su silazili iz pećine u Preobraženje na molitvu i viđenje s narodom, da ih je u to dane zadesila smrt sina Petra od 5 godina i da su ga sahranili u manastiru Nikolju. Pominje Vladika i čuvene molitvene sabore u manastiru Preobraženju o hramovnoj slavi, na koje se narod sticao iz nekoliko okruga radi molitve, ispovesti, svetog pričešća, kao i zbog duhovne radosti i veselja.

Tako je Preobraženje bilo srpskom narodu u turskom ropstvu zborno mesto za molitvu, utehu, radost i iscelenje od raznih nemoći i bolesti,sve dok nije razrušen. Dalje, Vladika napominje da to nedelo nije od nekrštenih nego od krštenih ljudi. "Nisu, veli, Turci razrušili manastir Preobraženje, nego Srbi. Lenjirska mudrost nerazumnih i neodgovornih udarula je trasu posred manastira Preobraženja". Narod je protestvovao, ali to nije pomoglo. Narodni protest i želju da se trasa pomeri za 20 metara iznad Preobraženja odgovorni projektanti su neodgovorno prećutali. Narod je pohrlio da se makar u ovoj velikoj svojoj svetinji još jednom Bogu pomoli i da se s njom ljubeći njene ikone i zidove sa suzama oprosti. No, ni taj narodni jecaj i vapaj u suzama tehničari i tehnika nisu čuli i razumeli, a još manje se zastideli i uplašili.

Kad je jednog dana sunce Božje pogledalo na ovu klisuru, ugledalo je železničku šinu na mestu olatara starog manastira Preobraženja. Tada je usledio odgovor i protest Stvoritelja Sunca i ove svetinje u ovoj klisuri; usledila je kazna Božja i karanje.

Kad je došla nardba de se ruši manastir, niko se od Srba nije hteo primiti tog posla. Radilo je oko 20 seljaka iz okoline na pruzi, priča jedan radnik. Jednog dana dođe preduzimač i naredi da rušimo manastir koji je bio tu gde je sad pruga. Mi svi otkazasmo. On se naljuti i otpusti nas sa posla. Kad smo otišli svojim kućama, preduzimač nađe dva stranca, a i sam je bio stranac, i ova dvojica pođu da ruše manastir. Jedan se popeo na krov da skida šindru, a drugi uzeo pijuk i počeo da ruši oltar. Onaj na krovu odjednom poludi i skoči s krova. Dignu ga krvavog i odnesu. Onaj drugi rušeći oltar poviče iz sveg glasa, unezvereno obzirući se oko sebe; osećao je da ga neko steže sa svih strana kao gvozdenim obručima i pade u nesvest. I njega uzmu i odnesu. Ni jedan od njih nije se više javio na posao.

Tada preduzimač nađe jednog nesrećnika i dade mu 100 dinara - u ono vreme velika suma- te on sruši crkvu. Ali ni on nije prošao dobro. Šta se dogodilo? Odmah posle prosecanja pruge kroz klisuru, s leve strane Morave, prešlo se na desnu stranu Morave radi prosecanja puta - druma. Taj nesrećni čovek našao se na toj strani da pravi za lagum mine iznad Morave. I kad se popeo na stenu visoko oko 30 metara i, uvezan konopcima, počeo burgijom da buši stenu, nije završio ni pola posla, a iznad njegove glave stena se obruši i svali ga mrtvog i razdrobljenog na drum. Ona njegova burgija u vidu ćuskije ostala je godinama da viri drugom polovinom iz stene i da svedoči svakome kaznu Božju nad rušiocem svetog Preobraženja. Kada je na tom mestu, pre dvadesetak godina, proširen put radi normalnog koloseka kod današnjeg železničkog mosta iznad Nikolja, ta ćuskija je nestala.

Karanje Božje zbog Preobraženja snašlo je i još jednog nesrećnika od Požege. On, čuvši da se manastir Preobraženje ruši, dođe s vrećom u napušten i otvoren manastir i ponese svojoj kući punu vreću nakradenih stvari, ne znajući da je krađa svetinje svetogrđe i maroderstvo i da je to za dom kradljivca opasnije od svakog ognja. Prve godine do prvog Preobraženja Gospodnje živeo je mirno. Ali na sam taj praznik on postane strašno uznemiren i, kao da ga zli demoni gone, trčao je ceo dan oko svoje kuće, na čuđenje komšija i rodbine. Druge godine na isti praznik bio je tako uznemiren da je ceo dan trčao i na sav glas vikao. Treće godine na taj Gospodnji praznik on više nije mogao da izdrži, već je uzeo konopac i obesio se.

Kazna Božja nije zaobišla i nekoliko majstora i preduzimača, koji su se ogrešili o sveto Preobraženje, pa su završili ili u zatvoru ili u duševnoj bolnici.

Nije zaobišla kazna Božja ni dva ministra, koji su za tu prugu najodgovorniji, jer se ona sa njihovim znanjem i odobrenjem projektovala i gradila preko manastira Preobraženja, pa su završili samoubistvom. Jedan se ubio iz puške, a drugi se obesio. Tako je Vladika sa bolom izneo tu istoriju rušenja starog manastira Preobraženja i pokazao da svaki koji ruši svetinju Božju, sam sebe ruši, a svetinju proslavlja. Jedni su Srbi za vreme vladike Save Dečanca 1911. godine, porušili stari manastir Preobraženje, čija imena vladika Nikolaj nije ni spomenuo iz pažnje prema rodbini i prijateljima; drugi pobožni Srbi za vreme vladike Nikolaja 1940. godine podigli su novi manastir Preobraženje. Tako se lepota i slava ovog novog pokazala većom od starog.

Molitvama ovog svetog Vladike obnovitelja ovčarsko-kablarskih svetinja i mi molitveno želimo da Gospod kroz sve sledeće vekove obilno izliva blagoslov svoj na ovu Srpsku Svetu Goru sa svojim svetim manastirima, mučeničkim zbegovima, lekovitim vodama, istorijskim kosturnicama i grobovima. Po rečima njegovim, ova je Sveta Gora kroz vekove srpskom narodu bila izvor snage i zdravlja, izvor obnovljenja moralne i duhovne moći, izvor hrišćanske i nacionalne sloge i pobožnosti.

Pre oko 25. godina, za vreme episkopa Vasilija i igumana preobraženjskog oca Evstatija, bratstvo manastira Preobraženja postavilo je na zidu crkvenog trema, sa južne strane, mermernu ploču s natpisom: "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha znano da bude:

Stari manastir Preobraženje iz 15. veka bio je na levoj obali Morave. Srušen je 1905. godine zbog izgradnje železničke pruge. Mesto njega podignut je ovaj manastir S. Preobraženje Gospodnje godine 1940. za vreme episkopa žičkog dr Nikolaja glavnim prilogom generala Milivoja Maksimovića, koji se preselio u večnost 1968. godine. Zvonaru i sva tri zvona (u Preobraženju) izradio je o svom trošku, za svoje večno spasenje, Radomir Viloret iz Rudog, sa suprugom Perkom, ćerkom Ljubinkom i zetom Radovanom, a za vreme episkopa žičkog dr Vasilija i starešine manastira igumana Evstatija i bratstva: jeromonaha Mitrofana, jeromonaha Venijamina i monaha Jakova 1971."

MONAŠKA ŠKOLA

Monaška škola, za koju se pokazalo interesovanje još krajem prošlog veka , otvorena je u manastoriu Rakovici kod Beograda 1906. godine. U tu školu primani su manastirski đaci (iskušenici) od 14 do 18 godina. Trajala je 4 godine i davala je neophodna bogoslovska i privredna znanja.

Za vreme ratova od 1912. do 1918. godine škola prekida svoj rad i ponovo otpočinje 20. marta 1922. godine. Primala je godišnje po 20 đaka sa 4 razreda osnovne škole, koliko je i trajala tada osnovna škola, a koji ne mogu biti mlađi od 17 godina.

Takva monaška škola za srpske manastire u Rumuniji otvorena je u manastiru Bezdanu kod Temišvara 31. oktobra 1922. godine. Za izdržavanje te škole, po naređenju eparhijskih episkopa, davali su godišnje priloge svi manastiri, pogotovo oni koji su u toj školi imali svoje đake. (2)

Monaška škola pak u Rakovici nije bila dugog veka. Negde hiljadu devetsto tridesetih godina prenesena je u manastir Visoke Dečane. Tamo je nekoliko generacija završilo takvu četverorazrednu monašku školu. Za vreme Drugog svetskog rata i bogoslovija i monaška škola prestale su sa radom. Međutim, odmah posle rata pokazala se potreba kako za bogoslovijama tako i za monaškom školom. Zbog teških okolnosti pod kojima se Crkva posle rata nalazila, zbog nove, komunističke vlasti, kao i zbog stradalog za vreme rata nastavnog kadra, tek posle oko 15 godina došlo se do mogućnosti i dozvole da se odlukom Svetog arhijerejskog sinoda, otvori monaška škola u vidu jednogodišnjeg kursa u manastiru Preobraženju, u Ovčaru, 1961/62. godine.

No, od posle rata do tog vremena potrebu monaške škole pokazivalo je, i tu potrebu pojačavalo, novo bratstvo manastira Rače, koje se formiralo blagoslovom episkopa žičkog (administratora) Valerijana sa igumanom blagoveštenjskim ocem Vasilijem Domanovićem i igumanom vujanskim ocem Julijanom Kneževićem 1949. godine. U tom bratstvu nalazio se i diplomirani teolog, tada jerođakon, a zatim od 1954. jeromonah Pavle Stojčević (današnji patrijarh), kao i sadašnji tronoški arhimandrit otac Antonije Đurđević.

To bratstvo bilo je u mogućnosti da sakupi u Rači desetak mladića, manastirskih iskušenika, što je u tom beznadežnom vremenu za manastire bilo pravo osveženje i nada da se i pod takvim uslovima može nešto raditi. Da bi što bolje moglo napredovati takvo mlado bratstvo od oko 15 članova u monaškom životu i obrazovanju, Uprava manastira je dogovorno angažovala oca Pavla da održava račanskim iskušenicima i mladim monasima nezvanično časove iz Svetog pisma, Liturgike, Crkvenog pojanja i dr. predmeta slično programu monaške škole. Tako je bratstvo manastira Rače naglo uznapredovalo, kako u brojnom i duhovnom pogledu tako i u ekonomskom i obrazovnom. To je očigledno zasmetalo mesnoj vlasti u Bajinoj Bašti, u OZNI, odnosno UDBI. Zato su pozvani na saslušanje iguman manastira otac Julijan i predavač jerođakon otac Pavle. Stavljeno im je na teret deo krivica što su se "protivno zakonu" tadašnjem usudili da skupe u manastiru tolike mlade ljude "i izrabljuju njihovu radnu snagu, a nisu plaćeni ni osigurani". Kad su im u OZNI otac Julijan i otac Pavle odgovorili da to nisu nikakvi radnici već manastirski đaci-iskušenici, postavili su im iz OZNE drugo pitanje: "A gde vam je škola, program, nastavnici kao i dozvola od države?" Onda su im ovi račanski duhovni oci rekli: " A gde je ta škola bila Hadži-Melentiju i mnogim drugim monasima kroz vekove? Njihova je škola bila budak i Časlovac. Iz Časlovca se učilo osnovnoj pismenosti i molitvi, a s budakom i motikom moralo se raditi da bi se živelo. Takav sistem manastirskog školovanja bio je kroz vekove, što je i Vuku Karadžiću bilo vrlo dobro poznato." Kad su videle vlasti da im nije dobar taj metod za rasturanje račanskog bratstva, promenile su plan, pa su na manastir Raču udarile nesrazmerno veliki porez na imovinu: od 75000 u to vreme podigli ga na 350 hiljada dinara. Tako se celo manastirsko bratstvo pretvorilo u argate za porez državi. Radi toga počelo se baviti i zanatstvom, pa su se od kuvanog i oguljenog pruća plele korpe, stolice i drugi lepi predmeti. Proizvodila se i rasna stoka, živina, hibridni kukuruz koji se tu u to vreme pojavio.

Izvesno vreme bratstvo se na ovaj način borilo, a kad se umorilo i kad je došlo do poboljšanja, došlo je i do postepenog nezadovoljstva i rasturanja ili prelaska u druge manastire. Tada je novi žički episkop Vasilije Kostić to bratstvo iz Rače premestio u Studenicu, a u Preobraženju je sinodskom odlukom i njegovim zauzimanjem otvorena monaška škkola 1961. godine.

Za vd. upravnika monaške škole u Preobraženju postavljen je protosinđel Desimir (Vlatković) , profesor Beogradske Bogoslovije. Za nastavnike postavljeni su prota Milivoje Maričić, prota Novica Milićević i iguman trojički Irinej Vasiljević. Izvesno vreme predavao je prof. Mladen Todorović i drugi. Iguman Evstatije (Rakić), starešina manastira Preobraženja, bio je duhovnik i škole i bratstva u manastiru. Eparhijski arhijerej Vasilije vodio je nadzor rada u školi.

Prva generacija monaške škole završila je školsku godinu 1961/62. godine. Druga generacija završila je školsku godinu 1963/64. godine. Zatim je došlo do kratke pauze, a onda je monaška škola premeštena u manastir Ostrog u Crnoj Gori. Ovde prilažemo i fotografije nastavnika i učenika Monaške škole u Preobraženju.

Prva školska godina 1961/62

I RED: odozdo, s leva na desno:

1.Episkop Žički Vasilije

2.Iguman Evstatije Rakić, duhovnik

3.Protosinđel Desimir Vlatković, upravnik monaške škole

II RED:

1. Grigorije Marković, jeromonah

2. Vasilije Mandić, jeromonah

3. Iguman Irinej Vasiljević, predavač

4. Prota Milivoje Maričić, profesor

5. Miron Vukomanović, jeromonah

6. Venijamin Mićić, jeromonah

7. Marko Kalanj, jeromonah

8. Nikolaj Marunić, monah

III RED:

1. Slavko Marunić

2. Isaija Ivaz

3. Radojko Pantelić

4. Miloš Kvrgić

5. Đura Vasiljević

6. Sava Nikolić, jeromonah

Druga školska 1963/64 godina

I RED odozdo, s leva na desno sede:

1. Novica Milićević, prota, predavač

2. Iguman Evstatije, duhovnik

3.Episkop žički Vasilije

4. Desimir Vlatković, protosinđel, upravnik monaške škole

5. Prota Milivoje Maričić, prof.

6. Mladomir Todorović, profesor Bogoslovije

II RED

1.Branko Đukanović, učenik

2.Branivoj Milošević, učenik

3.Ljubiša Blagojević, učenik

4. Metodije Lazić, monah

5. Nikolaj Zečević, monah

6. Grigorije, jeromonah

7. Gavrilo Vučković, monah

8. Rade Savičić

9. Ljubomir Zarić

10. Čedomir Jovanović

III RED:

1. Milivoje Topić, učenik

2. Monah Rafailo, učenik

3. Ljubomir Mitić, učenik

4. Đorđe Đokić, učenik

5. Novo Komljenović, učenik

6. Miloš Krastavčić, učenik

Spisak bratstva novog manastira Preobraženja:

1. Iguman Vasijan (Vasilije) Mišić, Požarevljanin

2. Iguman Evstatije Rakić, iz G. Mutice kod Paraćina. Bio u Hilandaru 20 godina

3. Iguman Mardarije Šišović, Gojna Gora - Požega

4. Jeromonah Mitrofan Ristivojević, Gojna Gora - Požega

5. Jeromonah Teofilo Spasojević, Pričević - Valjevo

6. Arhimandrit Teofilo (Aleksandar) Stanimirović, Osečina -Valjevo

7. Monah Miron Jevtović, iz Mušića kod divčibara. Zamonašen 1952. u manastiru Studenici; u manastiru Preobraženju umro 1958. godine.

8. Monahinja Salomija (Stamena) Vidaković - Valjevo

9. Monahinja Hristina (Živka Tirnanić) iz Krnjeva

10. Monahinja Parakeva Kostić, iz Mršinaca kod Čačka

11. Iskušenik Miroslav Gavrilović, iz Vidove kod Čačka (sada episkop niški)

12. Milisav Radosavljević, iz Lelića - valjevo. došao u Preobraženje iz Žiče 1941. godine.

13. Monah Jakov Mićić iz Osečine - Valjevo

14. Iguman Venijamin Mićić, Osečina - Valjevo, sin starca Jakova.

15. Jeromonah Grigorije Marković, Valjevo (otišao u Sv. Goru, pa u Jerusalim i man. Sv. Save osvećenog.

16. Monah Jovan Jaćimović , iz Jančića. bio u m. Rači, sad je u m. Lepencu.

17. Jeromonah Atanasije Tomić, Resava - Svilajnac.

18. Jeromonah Nikolaj Terzić, iz Dučalović, parohija trojička.

19. Jeromonah Kiprijan Topalović, iz Bosne otišao kao monah iz Preobraženja u m. Banju. Sad je u Srbinju u Bosni.

20. Iskušenik Drago Lazić, iz Bosne. Otišao u Hilandar 1995. godine.

21. Iskušenik Pavle Milošević od 1997. g. monah Vitalije

STAREŠINE I BRATSTVO MANASTIRA PREOBRAŽENJA

IGUMAN VASIJAN

Iguman Vasijan Mišić rođen je 1901. godine u selu Vojilovu kod Tumana. Na krštenju dobio je ime Vladimir. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu. Bio je ženjen, a po zanimanju kovač. Kao mlad upoznao se sa bogomoljačkim pokretom. Preko tog pokreta, koji je predvodio vladika Nikolaj, saznao je za monaštvo i manastire. Zato se 1935. godine odlučuje te, kao član bogomoljačkog pokreta, u dogovoru sa svojom suprugom, odlazi u Makedoniju vladici Nikolaju. On ide u manastir Sveti Naum, na Ohridskom jezeru, a supruga mu odlazi u ženski manastir Kalište. Zbog pobožnosti, vladika Nikolaj već odmah sledeće 1936. godine dao je blagoslov da se Vladimir zamonaši. Na monaškom postrigu dobio je novo monaško ime Vasijan. Rukopoložen je za đakona i jeromonaha početkom 1937. godine.

Kada je vladika Nikolaj iz Ohrida te jeseni prešao u Žičku eparhiju, sa njim je u Žiču prešao i otac Vasijan, kao i veći deo bratstva iz Svetog Nauma. Imajući vladiku Nikolaja kao svog duhovnog oca i zaštitnika, svi su se okupljali oko njega. U Žiči je otac Vasijan bio namesnik i zamenjivao igumana žičkog Danila. Držao je čredu u bogosluženju. Bio je glavni manastirski pčelar u pčelarstvu, u kojem je bilo preko 70 društava (60 đerzonki i oko 18 vrškara). Pored svega toga, otac Vasijan organizovao je i vodio bratstvo bogomoljačkog pokreta u Žiči i okolnim selima. Tako je on još tada bio veoma zapažen, poštovan i voljen od naroda toga kraja.

Posle rušenja Žiče od Nemaca za tri okotobarska dana 1941. godine (9. oktobra topovskim granatama , 10. oktobra bombardovanjem iz 6 aviona, 11. okotobra zapaljen), bratstvo se manastirsko rasturilo na razne strane. Otac Vasijan će preći u Krnjevo, bliže svom kraju, gde će ga bogomoljačka bratstva radosno dočekati i prihvatiti i kod njih će ostati izvesno vreme. Zatim će doći vladici Nikolaju u Ljubostinju, gde će ga Vladika zadržati nekoliko meseci kao duhovnika, a onda će ga poslati u Ovčar 1942. godine da primi upravu manastira Preobraženja. (3) Kažu da je tom prilikom njemu i ocu Evstatiju vladika Nikolaj predao jednu prosforu, flašu vina i litar ulja i rekao da idu u Sveto Preobraženje i da počnu da služe svakodnevno monaško pravilo i svetu Liturgiju; da ne misle šta će jesti i piti, jer će doći vreme, ako tako uzžive, da će imati svega i u duhovnom i materijalnom pogledu, više od ostalih, i da će im mnogi zavideti. I to se ubrzo ostvarilo. U to isto vreme došao je, dakle, i drugi izbegli sabrat iz Žiče, Hilandarac starac Evstahije. Njih dvojica, srodni po duhovnosti, pobožnosti i misionarskom delovanju u narodu, kao jedan, uspeli su da u tom malom manastiru stvore pravi misionarski centar za duhovno osveženje i neophodno saznanje o svojoj veri. Tako će oni privući pažnju da ih posećuju mnoga bogomoljačka bratstva iz Srbije.

Jedno vreme, kada su zbog četnika i partizana Nemci i Bugari harali Ovčarom i tiranisali do smrti oružjem i batinama bratstvo i sestrinstvo po manastirima, oni su bili prinuđeni da se sklanjaju po drugim mestima i manastirima. Tad su se i otac Vasijan i otac Evstatije sklonili i ovog puta u Krnjevo kod bogomoljaca. Zatim su se posle mesec-dva dana ponovo vratili u Preobraženje i nastavili da žive punim monaškim životom. Krajem rata i po završetku rata, uz pomoć bogomoljačkih bratstava, oni razvijaju u Preobraženju punu misionarsku delatnost, o čemu je već rečeno u kratkoj biografiji oca Evstatija.

Episkop žički 1946. godine oca Vasijana proizvodi u čin sinđela i, pored Preobraženja, poverava mu upravu ženskog manastira Sretenja. Jer, 1947. godine manastir Sretenje zvanično postaje ženski manastir, sa većim brojem sestrinstava i prvom igumanijom monahinjom Anom, koja je još kao sestra Nada više godina u Bitolju negovala siromašnu decu u obdaništima i hranilištima, koja je osnovao vladika Nikolaj u "Bogdaju", i za vreme rata u Trsteniku. Uz pomoć oca Vasijana i preobraženjskog bratstva, sestra Nada je otpočela sa obnovom porušenog i gotovo zapustelog ratom manastira Sretenja. Uz pomoć izvrsnog duhovnika oca Vasijana i nove, mudre igumanije Ane (sestre Nade), njeno maloo sestrinstvo brzo je uzraslo u veliko i u duhovnom životu napredno sestrinstvo. Za dve do tri godine imala je oko 20 sestara. I ovog puta se videlo veliko duhovno iskustvo oca Vasijana, kao što je bilo veliko i njegovo srce ispunjeno istinskom ljubavlju Hristovom. Posle odlaska mati Ane u Vraćevšnicu i dolaska iz Jovanja u Sretenje nove igumanije mati-Jovane, sa ovako velikim i svetootački opitnim duhovnikom sretenjsko je sestrinstvo i dalje napredovalo u duhovnom životu, kao što je osetno napredovao i manastir u svojoj obnovi.

Kad je dovoljno ojačao u monaškom životu i probraženjsko bratstvo i sretenjsko sestrinstvo, mitropolit Josif porizvodi oca Vasijana u čin igumana i šalje ga da primi upravu manastira Studenice, a na njegovo mesto u Preobraženje postavlja za starešinu manastira svetogorski iskusnog i duhovnog zrelog duhovnika oca Evstatija. Primivši upravu Studenice, tog našeg najznamenitijeg nemanjićkog manastira, otac Vasijan u njemu dugo ne ostaje. Zašto? Otac Vasijan koji je godinama uzrastao u molitvenom raspoloženju i monaškim podvizima u manastiru, po tipiku vladike Nikolaja, stvorio je od svog manastira jevanđeosko sabranje pobožnog i bogomoljnog srpskog naroda, gde se na čestim bogomoljačkim skupovima slavio Bog molitvama i svetim liturgijama, divnim duhovnim pesmama i još divnijim jevanđeoskim propovedima koje su se tu mogle čuti od manastirskih duhovnika i rečitih misionara - srpskih seljaka u gunju i opancima, sa šajkačom pod pazuhom, kako mudro i apostolski nadahnuto propovedaju reč Božju. Trebalo je poći pa čuti i videti ovo sabranje narodno na bogomoljačkim skupovima, koji su se uvek završavali opštom trpezom ljubavi slične agapama, pa bi onda bilo jasno zašto otac Vasijan nije mogao da ostavi ovakvu hrišćansku zajednicu u ovčarsko-kablarskim svetinjama, pa da prihvati u Studenici veliku ekonomiju , rad na njivama i livadama, rad oko stoke, dužnosti velike studeničke parohije, mnoge posete, turizam i drugo. Zato on sa jednim delom svoga bratstva odlazi u istočnu Srbiju i prima upravu skromnijeg manastira, sa većim mirom i manjim materijalnim odgovornostima. Tako je dobio kanonski otpust za Braničevsku eparhiju, u kojoj ga episkop Hrizostom, koji je takođe iznikao iz bogomoljačkog pokreta, veoma rado prima i postavlja za starešinu manastira Pokajnice 1953. ili 1954. godine. Tamo će imati i više uslova za rad sa bogomoljcima i bogomoljačkim bratstvima.

Tu se u Pokajnici oko oca Vasijana uskoro skupilo dosta bogomoljaca koji su se odlučili na monaški život u manastiru. Zahvaljujući tome, otac Vasijan dobija desetak dobrih monaha iz bogomoljačkog pokreta. To mu pomaže da još intenzivnije i apostolski neumorno nastavlja sa misionarskim radom s narodom u istočnoj Srbiji. To čini da se i posle 1963. godine, kad prima veliku shimu (veliki angoski obraz) i novo velikoshimničko ime Vasilije, ne povlači u monašku samoću, nego sa većim žarom prema svom bogomoljačkom narodu nastavlja da misionari i propoveda rač Božju.

Na tom jevanđeoskom i pastirskom poslu doživljavao je otac Vasijan (Vasilije) od bezbožnika i mnoge nevolje. No, on se, ipak, do kraja svog života revnosno i savesno trudio da monaški živi čisto i sveto i da apostolski trpeljivo sve podnosi propovedajući reč Božju svom narodu.

Upokojio se u Gospodu 11. aprila 1977. godine. Opelo i sahranu izvršili su u manastiru Pokajnici episkopi: braničevski Hrizostom i niški Irinej, uz saslušavanje oko 40 sveštenika i sveštenomonaha i uz prisustvo oko 50 monaha i monahinja, i mnoštva bogomoljskog naroda.

UPOKOJ, GOSPODE, DUŠU SLUGE TVOGA SHIIGUMANA VASILIJA (VASIJANA).

 

IGUMAN EVSTATIJE

Iguman Evstatije Rakić rođen je u selu Gornja Mutnica kod Paraćina 1891. godine. Na krštenju je dobio ime Jevta. Osnovno obrazovanje završio je u svom rodnom mestu. Vojsku je služio za vreme kralja Petra I Karađorđevića i učestvovao u Prvom svetskom ratu. Sa ostalim srpskim vojnicima prešao je Albaniju peške. Pre odlaska u vojsku oženio se i imao dva sina. Jedan mu je unuk sveštenik. Za vreme vojevanja u ratu nikad nije premrsio ni jedan post i ni jednu sredu i petak. Posle proboja Solunskog fronta, kad su svi vojnici žurili u otadžbinu svojim kućama, on je pošao u Svetu Goru. Na pitanje zašto se i on, kad je rat završen, sa ostalim ne vraća u otadžbinu svojoj kući, odgovorio im je da on ide upravo tamo gde tek treba da otpočne pravi rat, misleći na duhovni rat protiv greha i satane. Tako je Jevta otišao u Hilandar 1918. godine, gde 1920. prima monaški čin i monaško ime Evstatije. U Hilandaru je rukopoložen u čin jerođakona 1922. godine, od solunskog episkopa Fotija.

U Hilandaru je imao u crkvi poslušanije eklisijarha i sve vreme vodio je računa o bogosluženju, crkvenom pravilu i blagoljepiju. Dvadeset godina kao sveća služio je u manastiru sagorevajući na svom poslušaniju i za to vreme pročitao je mnogo svetootačkih i drugih crkvenih religioznih knjiga. Postao je jedan od najnačitanijih monaha svoga vremena u Svetoj Gori, gde je kao u najboljoj riznici stekao ogromno duhovno bogatstvo, kojim će se obilno koristiti u svom narodu kad bude 1940. godine iz Hilandara prešao u manastir Žiču. U Žiči je rukopoložen odmah sledeće 1941. godine za jeromonaha. Rukpoložio ga je braničevski episkop Venijamin, koji je do dolaska episkopa Vikentija iz štipske eparhije u Žiču zamenjivao vladiku Nikolaja, koga su Nemci konfinirali u manastir Ljubostinju.

Posle stradanja Žiče od 8-11. oktobra 1941. godine, bratstvo se žičko rasturilo na razne strane. Jeromonah otac Vasijan Mišić odlazi za jedno vreme u bogomoljačko bratstvo Krnjevo, a onda u Ljubostinju vladici Nikolaju. Zatim ga vladika šalje 1942. u manastir Preobraženje u Ovčaru za starešinu, a ovog divnog i bogomudrog hilandarskog starca Evstatija za njegovog pomoćnika. Ostavlja im u amanet da se u Preobraženju za svagda svakodnevno služi sveta Liturgija, da se u manastiru ne jede meso, da manastir zauvek ne stiče ni stope zemlje, ni parohije. Sva monaška briga u manastiru da bude molitva i reč Božja.

Sve je to Vladika proročki, Duhom Svetim, provideo, da će Bog brinuti o ovoj svetoj obitelji, dok se u njoj bude poštovao ovakav amanet i dok oni koji budu tu živeli budu istinski svedočili Hrista svojim životom i misionarenjem njegove jevanđeoske nauke srpskom, stradalnom i verujućem narodu. Živeći pod blagoslovom Božjim i svetog Vladike takvim duhovnim životom, preobraženjski monasi neće oskudrvati ni u čemu, te će im mnogi čak zavideti na njihovom i duhovnom i materijalonom izobilju.

Ova dva divna duhovna starca, otac Vasijan i otac Evstatije, sprovodili su u svemu revnosno Vladičin amanet u svetom Preobraženju i preneli ga neokrnjenog na mlađe monaške generacije ove svete obitelji, u ovom teškom i punom otpada i progona bezbožnom vremenu.

Tako se od njihovog doba do danas u ovom manastiru održavaju molitveni bogomoljački skupovi. Održavali su se mnogo puta i po domovima pobožnih i čestitih domaćina po celoj Srbiji, i šire. Međutim, takve skupove komunisti su često onemogućavali i zabranjivali, pa čak progonili i zatvarali njihove misionare. No, i pored svega toga, bogomoljački skupovi su održavani uredno, i bogomoljački pokret se po Srbiji umnožavao i širio, a sve to zahvaljujući ocu Evstatiju i ocu Vasijanu , divnim duhovnicima i propovednicima reči Božje. Besede slatkorečivog oca Vasijana možemo satima slušati, ili kad peva duhovne pesme, i neće nam stvarati zamor ili dosadu. Otac Evstatije je u svojim besedama sa takvom svetootačkom dubinom tumačio jevanđelje i poslanice svetih Apostola, da mu mogu pozavideti i mnogi bogoslovi sa najvišim duhovnim obrazovanjem. A to sve u njima čini njihova jaka vera i ljubav sa kojom požrtvovano pristupaju tom svetom delu. Otac Evstatije i otac Vasijan bili su toliko omiljeni u bogomoljačkom pokretu srpskog naroda, posle Drugog svetskog rata, da su u njih kao iskusnih duhovnika mnogi imali neograničeno poverenje; dolazili k njima na duhovne savete i razgovore, dolazili radi ispovesti i molitve. Mnogi su čestiti mladići po njihovim savetima postali monasi, a mnoge devojke postale u ženskim manastirima monahinje.

Episkop žički, videći njihov život i rad, postavlja oca Vasijana za igumana u manastiru Studenica 1950. godine, a oca Evstatija postavlja za starešinu manastira Preobraženja. Zatim ga 1957. proizvodi u čin igumana. Misionarska delatnost igumana Evstatija u narodu, njegovi duhovni saveti i propovedi bili su velika pastirska podrška i mnogim sveštenicima u pastistvovanju. Česti bogomoljački skupovi i svakodnevno bogosluženje svete Liturgije pomogli su da u Preobražanje iz tih bogomoljačkih porodica, kao i u druge manastire, dođu mladići i zamonaše se.

Uoči Velike Gospojine 1972. godine otac Evstatije, već sed kao ovca starac, spremao se uveče da na praznik služi svetu Liturgiju. Međutim, iscrpljen mnogim godinama, monaškim podvizima i misionarskim, propovedničkim i pastirskim radom u narodu, on se na sam praznik izjutra upokojio u Gospodu. Pošto nije došao u crkvu u svoje uobičajeno vreme, bratija je otvorila njegovu keliju i zatekla ga u klečećem stavu upokojenog sa Psaltirom u rukama.

Opelo u sahranu obavili su žički episkop Vasilije i šabačko-valjevski Jovan, uz saslušanje oko 40 sveštenomonaha i sveštenika. Na tom posmrtnom činu učestvovalo je preko 120 monahinja i mnogo naroda iz bogomoljačkog pokreta. Divnih beseda i pouka ovog svetogorskog starca i danas se mnogi sećaju. I današnje bratstvo, sa svojim igumanom držeći se ustanovljenog pravila monaškog života ove svete obitelji, oseća prisustvo svetog vladike Nikolaja i plodove misionarskog rada prvih svojih igumana i duhovnih staraca Evstatija i Vasijana. Doživljava i sve veće okupljanje pobožnog naroda u svetoj preobraženjskoj obitelji.

Sa svetima upokoj, Hriste, dušu tvoga igumana Evstatija.

JEROMONAH TEOFILO (SPASOJEVIĆ)

Prvi monah koji je došao u tek dovršeno Preobraženje, po blagoslovu vladike Nikolaja, jeste sabrat žički jeromonah Teofilo (Spasojević). Kad su Nemci objavili Jugoslaviji rat 1941. godine, i još dok nisu okupirali Srbiju, Vladika je poslao oca Teofila sa dva iskušenika u Preobraženje da ga čuvaju i da se u njemu svakodnevno služi.

Jeromonah Teofilo došao je u Žiču krajem 1937. ili početkom 1938. godine. Rođen je u Pričeviću kod Valjeva. Bio je to mladić smeran i ozbiljan, višeg rasta, plave kose i olavih očiju. Došao je odmah posle vojske u manastir Žiču. Kršteno mu je ime bilo Bogoljub. bio je darovit i vrlo marljiv. Znao je stolarski zanat, ali i sve ostalo za šta se rukom prihvati. Zamonašen je u Žiči 1939. godine, i uskoro rukopoložen za jeromonaha. Vladika ga je cenio kao dobrog i otresitog monaha. Zato mu je na dan rukopoloženja za jeromonaha odmah posle svete Liturgije u oltaru rekao: "Aje, idi kaži ovom narodu što si došao u manastir". Iako je bio iznenađen ovakvim Vladičinim blagoslovom, brzo se snašao i veoma lepo sipričao čudesan događaj koji ga je pobudio da dođe u manastir. Sve to što je on tad ispričao, štampano je u Žičkom kalendaru za 1941. godinu. ali, valjda, zbog slabe hrane i malarije koja je tada u Žiči harala i naplaćivala svoj danak životima mladih monaha i iskušenika, i otac Teofilo dobije malariju a zatim i galopirajuću tuberkulozu. Imajući to u vidu, Vladika ga šalje u Preobraženje gde je zdravija planinska klima. U Preobraženju je živio oko dva meseca, služio i sređivao završne radove oko manastira. Zbog sokudice u životnim namirnicama, a delimično i zbog slabog zdravlja i drugih teškoća koje je doneo rat i oskudica, otac Teofilo, po blagoslovu vladike Nikolaja, po Duhovima napušta manastir Preobraženje i odlazi u manastir Draču kod Kragujevca. Tamo se razboleo i uskoro umro. Sahranjen je pored crkve u svom rodnom selu Pričeviću.

IGUMAN MARDARIJE ŠIŠOVIĆ

Iguman Mardarije Šišović rođen je u Gojnoj Gori 28. jula 1919. godine. Na krštenju je dobio ime Milenko. Osnovno školovanje završio je u svom rodnom mestu. Završio je i zanatsku školu u Zagrebu. Tamo je radio oko šest godina do svoje 19. godine. U to vreme, 1940. godine, pozvat je u vojsku. Kao vojnik služio je u auto jedinici svega pet meseci , a onda se u aprilu 1941. zaratilo. Milenko uspeva tada da dođe kući, gde ostaje samo nekoliko meseci. Kad su se toga leta i jeseni počeli osnivati četnički, partizanski i drugi odredi, on, videći besmislenost u takvim ratovima, u kojima se više međusobno i bratoubilački ratovalo, nego protiv okupatora, povlači se u Beograd, gde se zaposlio i radio do 1942. godine. Kad je objavljena mobilizacija njegovog godišta za Nedićevu vojsku, on napušta Beograd i dolazi u svoje rodno mesto, gde ostaje izvesno vreme. Kako su iz njegovog sela bile već otišle dve devojke u manastir, Božidarka i Natalija, ćerke poznatog bogomoljca Milije Ristivojevića (prva 1937, a druga 1939. godine), to se i Milenko odlučuje da pođe u manastir. Ispitavši sebe i svoje želje za manastirskim životom, on odlazi u manastir Preobraženje 8. novembra 1942. godine. Odveo ga je u manastir njegov komšija, već pomenuti bogomoljac toga kraja Milija Ristivojević. Prvo su otišli u manastir Jovanje, gde su Milijine ćerke, i tu prenoćili. Sutradan su, posle svete Liturgije, pošli u manastir Ljubostinju, da se jave vladici Nikolaju i da uzmu blagoslov za Milenkov odlazak u manastir. Pošto u to vreme u Preobraženju nije bilo nikoga, Vladika se, zamišljen, zainteresovao za Milenkov život i zanimanje. Kada je čuo da je on zanatlija iz okoline Ovčara i Kablara, mnogo se obradovao i tom prilikom rekao da mu je jedan seljak iz Parmenca nudio za Preobraženje jednu lepu njivu i jabučar, od ukupno 5 hektara. Vladika se zahvalio seljaku na njegovom bogatom i divnom daru za Preobraženje, ali ga nije hteo primiti, preporučio ga je drugima, jer je odlučio da monasi u manastiru Preobraženju, "kad ustaju, idu u crkvu i misle o Bogu, o svom podvigu i molitvi, a ne o njivi i o štali." Zato Preobraženje po ovom svom mitronosnom ktitoru i njegovom svetom blagoslovu ni do danas nema imanja, ni stoke, niti se u tom manastiru jede meso. Tako je Milenko, radostan, primio preobraženjski ključ od manastira Nikolja i tako pošao u Preobraženje. Kako tamo u Preobraženju nije bilo gotovo ničega čime bi se mogao koristiti za izdržavanje, to se on obrati sestrama u Jovanju i one ga pomognu u posuđu i namirnicama najneophodnijim. Tako je u monaški skromnom življenju Milenko proveo tri meseca kao čuvar manastira Preobraženja, posećujući nedeljom i praznicima bogosluženje u drugim manastirima. Posle tri meseca njemu se pridružio i jedan bogomoljac iz sela Lučića kod Požarevca, koji se zvao Života Stanojević. Sa Životom je proveo još dva-tri meseca, a onda dolazi u Preobraženje žički jeromonah otac Vasijan Mišić, koji je, posle stradanja Žiče, preko Krnjeva došao Vladici Nikolaju u Ljubostinju i tu ostane kao duhovnik izvesno vreme. Kada su oževima izbodene i poklane tri ljubostinjske sestre monahinje: dve rođene sestre igumanije Sare, Antonina i Radojka (Evgenija), i iskušenica Milka, kao i dva izbegla iz porušene Žiče kaluđera: jeromonah Sava i jerođakon Valerijan, pošto je, kako kažu, i otac Vasijan bio na tom spisku za likvidiranje, on je na vreme, budući obavešten, utekao kroz prozor i došao u manastir Preobraženje. Tako je otac Vasijan izvesno vreme proveo u Preobraženju kao gost, a zatim je od Žičkog crkvenog suda postavljen za starešinu manastira Preobraženja.

Godinu dana po dolasku oca Vasijana, u Preobraženje dolazi još jedan žički duhovnik, jeromonah Evstatije Rakić, koji je posle stradanja Žiče jedno vreme, kao duhovnik, proveo u Jovanju. Iz Jovanja, negde početkom 1944, on odlazi u Preobraženje. Tako je ovo malo misionarsko bratstvo, izniklo iz bogomoljačkog pokreta, nastavilo da živi po svetogorskom monaškom tipiku sa punim bogosluženjem i svakodnevnom svetom Liturgijom. Njegovo izdržavanje u manastiru bilo je od bogosluženja, misionarenja u narodu i ručnog zanatskog rada kao što je pravljenje sveća, ćurčiskog zanata i od dugog, a ne od poljoprivrede i lične ekonomije, koje nisu ni imali. Milenko je zamonašen u Preobraženju u rasu 1944. godine, a u malu shimu 20. juna 1946. sa monaškim imenom Mardarije. Za đakona rukopoložio ga je episkop Vikentije 29. avgusta 1958. godine. Za jeromonaha rukopoložen je 24. jula 1966. godine, od episkopa Germana u manastiru Nikolju.

Budući darovit za mnoge zanate, pogotovo za građevinarstvo i elektrifikaciju, otac Mardarije nastavlja se obnovom i izgradnjom novih konaka u Preobraženju, gde su se često održavali bogomoljački, misionarski skupovi. Pored konaka u Preobraženju, otac Mardarije radio je intenzivno i na obnovi konaka u Sretenju, koje su Nemci porušili bombardovanjem 1941. godine. Takođe, obnovio je konak i formirao kapelu u "Gradu", kako se od davnina zove sretenjski vinograd u Pakovraću. Po završetku građevinskih radova, u "Grad" je doveo još lepu planinsku vodu. Zatim je otac Mardarije radio i u Nikolju na dovršavanju novog konaka i kapele 1953-54. godine, da bi se imale gde smestiti jovanjske sestre zbog potapanja Jovanja. Šod njegovim rukovodstvom vršena je obnova manastirskog konaka i zidana divna nova kapela u manastiru Ćelijama. Odmah zatim, u to posleratno doba, postavio je lep mozaik-pod u lelićskoj crkvi, zadužbini vladike Nikolaja.

U novom Jovanju, kao član Građevinskog odbora, otac Mardarije bio je glavni izvođač i inicijator radova kojom prilikom je imao mnogo smetnji od tadašnjih bezbožnih vlasti, kao i drugih u crkvenoj sredini. Ali zahvaljujući pomoći i podršci drugih manastira, posebno bogomoljaca iz okolnih sela, pogotovo iz Trepče, on je uspeo da srećno dovrši izgradnju ovog divnog ovčarskog manastira.

Zatim, po dolasku episkopa Vasilija Kostića u Žičku eparhiju 1960. godine, otac Mardarije odlazi u Beograd, gde radi na obnovi manastira Rajinovca, nedaleko od Grocke , a manastir Slance obnavlja iz osnova, i to kako crkvu tako i konak. Kad je završio te radove, po potrebi odlazi u Dalmaciju, u manastir Krku, 1963. godine, da pomogne obnovu manastirskih konaka i izvrši pripremu sa bratstvom za otvaranje Bogoslovije u manastiru Krki.

Iz Krke odlazi u Sremske Karlovce za nadzor u toku adaptacije zgrade za Bogsloviju, koju je, na intervenciju Crkve, vratio Centralni komitet za upotrebu Bogoslovije.

Iz Karlovca oca Mardarija patrijarh German upućuje u Pećku patrijaršiju negde 1964. godine. Tamo u manastir dovodi vodu sa izvora od Lovačkog doma i izvodi niz radova u Pećskom manastiru u vezi sa vodovodom. Takođe, izvodi adaptaciju i elektirifkaciju starog konaka i patrijarhovih prostorija, koji su 16. marta 1981. godine spaljeni.

Iscrpljen svim tim brigama i poslovima obnove raznih manastira, crkava i bogoslovija, otac Mardarije odlazi u Beograd radi lečenja od bronhijalne astme i upornog kašlja (enfizem), gde su ga lekari intenzivno lečili šest nedelja. Na predlog starog specijaliste lekara Ceremanovića, otac Mardarije odlazi na jadransko, južno primorje na dva meseca radi klimatskog lečenja. Došao je u tada razrušen manastir Režević u 4 sata po podne i već sutradan oko 10 sati oseća se već potpuno bez astme te baca sve lekove. Tako on u Reževiću ostaje samo 18 dana i vraća se u Beograd zdrav. To mu je dalo povoda da potraži od crnogorskog mitropolita Danila Dajkovića prijem, da pređe u neku crnogorsku eparhiju. Tako otac Mardarije po svom izboru dobija manastir Podlastvu, koji je bio prazan i zapušten. Pedeset i dva dana posle dolaska u Podlastvu 1966. godine, naišao je zemljotres "Petrovački epicentar" od sedam i po (7,50) stepeni merkalijeve skale, koji je napravio veliku štetu u čitavom Crnogorskom primorju, što je bilo povod mitropolitu Danilu da poveri ocu Mardariju da, pored Podlastve, primi još i manastir Režević radi njegove obnove. Tako se otac Mardarije odluči i primi manastir Režević, koji je, kao i Podlastvu, obnavljajući držao tri godine.

Ne mogući više držati oba manastira, otac Mardarije umolio je igumana Konstantina Kneževića, iz manastira Radovašnice u šabačko-valjevskoj eparhiji , da preuzme manastir Podlastvu. Tako otac Konstantin sa još dve sestre dolazi i prima upravu manastira Podlastve. Tada se otac Mardarije povlači u manastir Režević, gde upotrebljava sve svoje snage i sposobnosti na obnovi ovog nemanjićkog manastira. Kada je došao prvi put u Režević, crkva je bila zapuštena a kona porušen i spaljen. Na sred konaka izrasla je velika smokva i oko je ruina i korov. Iguman iz Praskvice otac Boris Kaženegra posekao je smokvu, negde 1962. godine, kada se počela graditi magistrala, i tom prilikom stavio je provizoran krov na konak od stare građe, koji je prilikom zemljotresa propao. Tako je otac Mardarije počeo da gradi i obnavlja "od temelja do slemena". No, za kratko vreme uspeo je da konstruktivno obnovi i statički utvrdi i crkve i konake gvozdenim utegama i armiranim monta-pločama, kao i krovom od kanalica, to jest, ćeramide.

Drugi katastrofalni zemljotres, koji je zahvatio celo Crnogorsko primorje, porušio je mnoge građevine i gotovo sve stare crkve i manstire 1979. godine. Toranj na crkvi u Reževiću bio je toliko rastresen i nagnut da je pretila opasnost da padne. Zato ga je otac Mardarije morao celo skinuti i ponovo prezidati. Osim obnavljanja toga tornja, on je tom prilikom mnogo doprineo popravljanju i drugih oštećenih manastira i crkava u Crnogorskom primorju. Tako je otac Mardarije kao "novi Rade Neimar" u periodu nakon Drugog svetskog rata učinio mnogo na zidanju i obnavljanju crkava i manastira. U svom manastiru je na zavidnoj visini stovrio stolarsku radionicu sa svim mogućim alatkama, a takođe i malu fabriku za ceđenje maslina, jednu od najboljih na našem primorju. Veliku crkvu je živopisao novim, lepim, iako ne baš najkvalitetnijim freskama.

U manastiru Reževiću mnoge svešteničke i druge crkvene porodice, prijatelji manastira i oca Mardarija, preko leta nađu prijatan i za zdravlje veoma koristan odmor, jer je manastir Režević u naposrednoj blizini mora.

I danas otac Mardarije, iako u poodmaklim godinama, kao stavroforni iguman i sed starac, sa puno optimizma živi i drži se junački. Još uvek radi, obnavlja i unapređuje svoj manastir. Prima crkvene goste na letovanje, pomaže sirotinju i izbeglice. Uz sve to, otac Mardarije uredno održava sveta bogosluženja u manastiru i propoveda. Zato je on uopšte poštovan i omiljen i u Crnoj Gori i u Srbiji, ne samo kod svojih prijatelja. Molimo se Bogu da ga još dugo podrži u zdravlju i da mu dade spasenje. (4)

IGUMAN TEOFILO (STANIMIROVIĆ)

Iguman Teofilo Stanimirović rođen je u Osečini kod Valjeva 1913. godine. Kršteno mu je ime Aleksandar. Bio je ženjen, radio je na selu kao zemljoradnik i ima sina sveštenika. Kao mladić ušao je u bogomoljački pokret i često je posećivao bogomoljačke skupove i sabore, pogotovo u manastirima. Posle Drugog svetskog rata često je dolazio na takve skupove u manastir Preobraženje, Ovčaru, gde je zapažen svojim lepim i rečitim jevadđeoskim propovedima kao i pevanjem duhovnih pesama. To mu je sve pomoglo da se u srednjim godinama svoga života lakše odluči za monaški poziv. Tako se Aleksandar odlučio i došao u Preobraženje za iskušenika 1957. godine. U tom divnom ovčarskom manastiru proveo je nekoliko godina. U njemu se zamonašio i rukopoložio za đakona i jeromonaha. Na monaškom postrigu primio je i monaško ime Teofilo. U manastiru je bio marljiv i revnostan na svakom poslušanju, ali se najviše trudio na bogosluženju, u poznavanju crkvenog pravila i crkvenog pojanja, kao i lepim propovedima i prijatnim ponašanjem sa svakim. Zato su ga svi poštovali i voleli.

Poznavajući dobro oca Teofila, episkop šabačko-valjevski Jovan Velimirović potraži ga da pređe u njegovu eparhiju radi obnove manastira Kaone i radi obnove duhovnog života naroda u tom kraju. Dobio je kanonski otpust od žičkog episkopa Vasilija i prešao je 1962. godine iz Preobraženja k episkopu Jovanu, koji ga postavi za starešinu manastira Kaone. Otac Teofilo se potrudio da u manastiru prvo stvori dobro bratstvo, a onda je lako sa takvim bratstvom uspeo da obnovi i dovede u red manastir. Uz pomoć svog malog, ali bogoljubivog, bratstva, uspeo je da obnovi u narodu okolnih sela duhovni život i da ga približi Bogu i crkvi. Organizovali su i uveli u manastiru za decu i omladinu veronauku i time pomogli i roditeljima i Crkvi da deca budu lepo vaspitana u hrišćanskom duhu, što je značilo mnogo u ovom vremenu punom bezbožnog otpada, mržnje i nemorala.

Vladika Jovan je izuzetno cenio monaški život i rad oca Teofila, zato ga uskoro proizvodi u čin igumana. Posle izvesnog vremena, kada je otac Teofilo s bratstvom napravio novi konak, pored ostalog, Vladika ga 1988. godine proizvodi u čin arhimandrita. Ko bi god došao u ovaj manastir, brzo se mogao uveriti da se u njemu vodi divan red i monaški duhovni život. Pred smrt razboleo se, ali ne zadugo. Bratstvo ga je s ljubavlju negovalo kao svog duhovnog oca, a takođe i njegova unuka doktorka.

Lepog, vedrog i sunčanog 29. novembra 1995. godine predao je pravednički dušu svoju Gospodu, kome je verno s ljubavlju celog svog života i služio. Blažen je put kojim se njegova duša uputila Gospodu. Sahranjen je u svom manastiru.

ARHIMANDRIT VENIJAMIN MIĆIĆ

Arhimandrit Venijamin Mićić rođen je u selu Ostružnju, u Osečini, kod Valjeva, 17. februara 1938. godine. Kršteno mu je ime Velimir. Roditelji su mu se zvali Manojlo i Milojka. Osnovnu školu završio je u Ostružju, a malu maturu u Osečini. Zatim se 1956. godine, upisao u Beogradsku Bogosloviju u Rakovici. Cela je njihova porodica, kao i mnoge druge u Osečini, iznikla iz bogomoljačkog pokreta, pa se u tom duhu vaspitao i mali Velimir. Često je s roditeljima posećivao bogomoljačke molitvene skupove u ovačarskim manastirima i drugim mestima, ili su kod njih u selo dolazili poznati preobraženjski duhovnici da u bogomoljačkom bratstvu na skupu propovedaju reč Božju. Tako se Velimir brzo i lako odlučio i iz drugog razreda Bogoslovije u Rakovici došao u manastir Preobraženje 1960. godine, posle služenja vojnog roka. Poput Svetog Save i Stevana Nemanje, Velimiru u preobraženje dolazi i njegov otac Manojlo, koji ostaje da tu pored sina završi svoj život kao monah Jakov.

Iskušenik Velimir na dan hramovne slave Preobraženja Gospodnjeg prima monaški postirg i monaško ime Vanijamin, 19. avgusta 1961. godine. Istog dana na svetoj Liturgiji rukopoložio ga je za jerođakona episkop žički Vasilije. Za jeromonaha rukopolaže ga u manastiru Žiči na svetog đakona Avakuma 1963. godine.

Posle smrti starca igumana Evstatija 1972. godine, postavljen je za starešinu manastira Preobraženja otac Venijamin. U čin igumana proizveden je 1983. godine, a u čin arhimandrita na Svete Oce 1995. godine u Preobraženju.

Za vreme svog starešinstva, otac Venijamin je u obnavljanju manastira Preobraženja podigao novi, veliki manastirski konak, sa velikom i u Ovčaru najlepšom narodnom trpezarijom. Radovi su izvođeni od 1975. do 1977. godine. U isto vreme napravljene su još neke pomoćne zgrade, garaže i tremovi. Poznato je da u Preobraženje dolazi mnogo bogomoljnog naroda, pogotovo preko leta i na dan hramovne slave Sveto Preobraženje.Zbog toga je otac Venijamin, budući da je preobraženjska crkva mala, podigao, između 1993. i 1996. godine, letnju crkvu otvorenog tipa za služenje o slavi i većim praznicima. Pored toga, on uspeva da poseti sveta mesta i grob Gospodnji o Vaskrsu 1997. godine, i tako postane hadžija.

Za sve vreme njegovog boravka i starešinstva u ovom svetom manastiru, aktivno se radilo, a i danas se radi, na misionarenju sa pobožnim narodom, pogotovo sa našom omladinom. Tako je, ustvari, od Drugog svetskog rata do danas Preobraženje najposećeniji manastir u Ovčaru jer se i danas u njemu nedeljama i praznicima, uz prisutstvo velikog broja vernika, govori o Bogu i misionari uz bogomoljačke duhovne pesme, i to kako u crkvi i pred crkvom tako i u svečanoj narodnoj trpezariji.

Otac arhimandrit Venijamin jeste veliki duhovnik i rečiti propovednik nauke Božje. Molimo se Bogu da ga održi u zdravlju, snazi i duhovnoj mudrosti, na drobro Crkve i naroda.

MONAH JAKOV MIĆIĆ

Monah Janov Mićić rođen je u Ostružnju 1902. godine. Kršteno mu je ime Manojlo. Na selu se bavio zemljoradnjom i bio preduzimač građevinskih radova. Imao je četiri razreda osnovne škole, koliko se tada i tražilo za osnovno obrazovanje. Bio je ženjen i imao osmero dece. Posle oko četiri meseca od odlaska sina Velimira u manastir Preobraženje, njemu umire supruga Milojka. Kada je dao Milojki podušje i četrdesetnicu, Manojlo odmah odlazi svom najmlađem sinu Vladimiru u Preobraženje 1960. godine, a kuću i imanje ostavlja ostaloj svojoj deci. U manastiru je mnogo doprineo i svojim stručnim znanjem pomogao sinu u obnovi toga divnog misionarskog svetilišta.

Zamonašen je na Lazarevu Subotu 1963. godine u Preobraženju od vladike Vasilija Kostića. Umro je i sahranjen u Preobraženju 1978. godine.

IGUMAN NIKOLAJ TERZIĆ

Iguman Nikolaj Terzić rođen je u selu Dučaloviću, parohiji manastira Trojice, 10. decembra 1951. godine. Kršteno mu je ime Milun. Osnovnu školu završio je u Markovici. Došao je u manastir Preobraženje za iskušenika na Aranđelovdan, 8. novembra 1972. godine. Zamonašen je 1974. godine. Rukopoložio ga je za jerođakona u Žiči episkop Vasilije 1975. godine. Za jeromonaha rukopoložen je posle sedam dana na Cveti u manastiru Ljubostinji. Proizveden je u čin igumana na Svete Oce 1995. godine.

Kao sabrat manastira Preobraženja, otac Nikolaj se odlikuje molitvenošću i veoma aktivnim radom na obnovi i sređivanju svete obitelji preobraženjske. Održava črede na svetim bogosluženjima. Takođe, po potrebi, pomaže u manastiru Sretenju u podizanju ekonomije i drugih potrebnih građevina. Veoma je vešt i u izradi sveća, koje pravi i za druge bogomolje.

JEROMONAH ATANASIJE TOMIĆ

Jeromonah Atanasije Tomić rođen je u Svilajncu 2. avgusta 1954. godine. Kršteno mu je ime Miroslav. Osnovno školovanje završio je u svom rodnom mestu. Zatim, srednju mašinsko-tehničku školu završava u Kostolcu, Mašinski fakultet u Kragujevcu. Po završenom školovanju odlazi u vojsku, a zatim biva zaposlen kao profesor mašinske grupe predmeta. U maju 1987. godine, napušta taj posao i odlazi u manastir Preobraženje kao iskušenik. Zamonašen je 3. aprila 1988. godine. Rukopoložen je za đakona u manastiru Žiči u jesen iste 1988. godine. Za jeromonaha rukopoložen je, takođe, u manastiru Žiči, 6. avgusta 1989. godine.

U manastiru služi kao čredni jeromonah, dočekuje goste, radi na misionarenju s narodom i vrši ostale dužnosti u manstiru revnosno i monaški smerno.

JEROMONAH MITROFAN RISTIVOJEVIĆ

Jeromonah Mitrofan Ristivojević rođen je u Gornjoj Gori 1902. godine. Kršteno mu je ime Milija. Osnovno školovanje završio je u svom rodnom mestu. Bio je ženjen i imao tri ćerke i dva sina. Decu je vaspitao u hrišćanskom duhu bogomoljačkog pokreta. Tako su mu dve ćerke otišle u manastir Jovanje da se zamonaše, i to Božidarka 1937., a Natalija 1939. godine. Zatim, treća ćerka sa sinom Jovanom odlazi u manastir Ravanicu kod Ćuprije.

Brat Milija (5) je još iz mladosti svoje bio uključen u bogomoljački pokret i često je posećivao manastir i bogomoljačke skupove, pa se često mogao videti u ovčarskim manastirima, pogotovo u Jovanju, gde su mu bile ćerke, ili u Ravanici, kod sina i treće kćeri, a najviše u Preobraženju, u čijoj je izgradnji i sam učestvovao prikupljanjem priloga. Zato se često mogao videti na bogomoljačkim saborima i crkvenim slavama sa knjigom u ruci ili na stočiću, gde zapisuje i prikuplja priloge za ove ili koje druge crkve i manastire.

Najzad se posle rata i on, kao i mnogi drugi bogomoljci, odlučio da i sam pođe za decom u manastir. Kod kuće je ostavio drugog sina Ratomira da vodi domaćinstvo, a on , čvrsto rešen, dolazi u manastir Preobraženje. Tada su upravljali manastirom i bogomoljačkim skupovima poznati preobraženjski duhovnici Vasijan i Evstatije. U tom manastiru on se posle izvesnog vremena zamonašio i primio monaško ime Mitrofan. Zbog svoje fine naravi, lepog pričanja i duhovitih svetootačkih izreka, svi su ga mnogo voleli.

Otac Mitrofan često je hodio kako po manastirima tako i u narodu po bogomoljačkim bratstvima. Lepo je, mekano i duhovno govorio i propovedao, pa su ga svi rado slušali. Umeo je, štono kažu, da podiđe ljudima pod kožu i da im otvori srce, da odvoje i daruju sirotinju i siromašne u obnovi crkve i manastira; i sve što zatraži, učinili bi mu, jer znaju da ne traži za sebe. U manastiru je dočekivao i ispraćao goste. Ali, ono čime se najviše odlikovao otac Mitrofan, to je odlično njegovo poznavanje crkvenog Tipika i bogosluženja. Kome šta u tom pogledu ne bi bilo jasno, nek samo zapita njega i odmah dobije tačan odgovor i odlazi zadovoljan. Revnovao je za narod i za hram Božji do kraja svog života. Povodom njega i njegovih lepih osobina, patrijarh German jednom prilikom, okružen bogomoljcima u Preobraženju, rekao je: "Lako je preobraženjskoj bratiji, oni imaju u Vojvodini njive, u valjevskom kraju voćnjake, u trsteničkom i župskom kraju vinograde, a u užičkom kraju od Užica preko Požege i do Ivanjice imaju bogate Bačije. Zato oni imaju svega više i lepše nego ostali, jer imaju narod uza se…"

Kada su se nakupile godine ocu Mitrofanu i kad je, onako sa dugom kosom i bradom, postao sed starac, znao je samo za crkvu i keliju. Ko bi došao da ga poseti, osetio bi lepotu duše tog starca i njegove mudre pouke. Umro je produhovljen blaženom smrću pravednika u manastiru Preobraženju, gde je i sahranjen 11. juna 1983. godine.

 

JEROMONAH GRIGORIJE MARKOVIĆ

Jeromonah Grigorije Marković rođen je u Osečini, kod Valjeva, 1934. godine. Kršteno mu je ime Gojko. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu. Posle vojske nije se odlučio za ženidbu, već odlazi u Ovčar, u manastir Preobraženje, zajedno sa Velimirom Mićićem, početkom 1960. godine. U isto vreme su se i zamonašili 1961. godine. Tada je na postrigu Gojko dobio monaško ime Grigorije.

Otac Grigorije uskoro biva rukopoložen za jerođakona i jeromonaha. Zatim 1970. godine, odlazi sa još tri monaha (Mojsijem, Petrom i Mihailom) u Svetu Grou, u manastir Hilandar. Tamo je živeo i služio kao čredni jeromonah oko 13-14 godina, a potom odlazi u Jerusalim, u Bratstvo Groba Gospodnjeg. Izvesno vreme proveo je u Jerusalimu, a zatim ga jerusalimski patrijarh postavlja za igumana u hozevitskom manastiru Svetog Georgija u pustinjskom kraju, na putu između Jerusalima i Jerihona, u potoku kraj jedne pećine gde je gavran hranio i pojio proroka Iliju da ne umre.

Sada se otac Grigorije nalazi u bratstvu manastira Svetog Save Osvećenog u Zajordanskoj pustinji.

Otac Grigorije je veoma otvoren, otresit i sposoban monah, tako da je umeo da radi svaki posao i svako poslušanije, i da se snađe u svakakvim prilikama. U Hilandaru je pored črede, radio na dočekivanju i ispraćaju gostiju, radio na ekonomiji i na prevozu materijala, namirnica i gostiju manastirskim džipom.

Otac Grigorije, po svojoj prirodi, nije mogao dugo ostati u Preobraženju, zato što mu je na srcu kao mladom monahu više ležala Sveta Gora sa svojim svetim mirom, nego velike posete u Preobraženju, od kojih je katkad mogao da oseća i duhovni nemir i štetu za svoje spasenje.

MONAHINJA SALOMIJA VIDAKOVIĆ

Monahinja Salomija Vidaković rođena je u Gornjoj Kamenici, kod Valjeva, 1886. godine. Na krštenju dobila je ime Stamena. Preko bogomoljačkog pokreta upoznala se sa našim manastirima. Iako je bila udavana i imala svoju porodicu, ona je ipak zaželela da u starijim godinama posveti sebe Bogu životom u manastiru. Zato ostavlja sve i dolazi u manastir Preobraženje 1946. godine. Radila je u manastirskoj kuhinji i bila pobožna, vredna i uslužna. Niko i nikad nije video ni čuo da je nazadovoljna ili da ropće na svoje poslušanije. Zamonašena je 1948. godine sa monaškim imenom Salomija. Umrla je u svetoj obitelji u kojoj je Gospodu i služila 1962. godine, a sahranjena je u ženskom manastiru Sretenju.

MONAHINJA JULIJANA KERKEZOVIĆ

Monahinja Julijana rođena je u Lukama, kod Ivanjice, 1900. godine. Došla je u manastir Preobraženje 1963. godine, a zamonašena je 1966. godine. Umrla je u Preobraženju 1979. godine, gde je i sahranjena.

MONAHINJA PARASKEVA KOSTIĆ

Monahinja Paraskeva Kostić, iz Mršinaca kod Slatine, blizu Čačka. Rođena je u Rajcu 1910. godine. Došla je u manastir Preobraženje, kao i monahinja Julijana, u starijim godinama 1962. godine. Zamonašena je sa monaškim imenom Parskeva 1966. godine, kao i mati Julijana. Umrla je u manastiru Preobraženju 1992. godine. Sve su ove monahinje iz bogomoljačkog pokreta koje su želele da svoj život završe u manastiru časno - kao monahinje.

_______________________________________________________________________

1 - Tako je bilo onda kada je manastir Preobraženje podignut. Sada je, međutim, gora narasla, pa se manastir može videti samo sa veće visine od one na kojoj je on.

2 - Stanoje Stanojević i R. Grujić, Narodna enciklopedija, knj. II, I-M, Zagreb, str. 868-869

3 - Po kazivanju oca Mardarija, otac Vasijan je došao iz Ljubostinje u Preobraženje negde početkom 1943. godine, kad su stradale tri ljubostinjske sestre i dva žička monaha.

4 - Po velikom našem naučniku Jovanu Cvijiću "Šišovoći (Šiše) doseljeni su u velikoj davnini iz Morave. Prvi put su se naselili negde u Starom Vlahu, pa tek posle sišli u ovo selo i zauzeli njegovu sredinu, izvorni kraj Lomnice…" Iz ove je porodice junak iz srpskog ustanka Poetronije "Šišo". Šišovići su oduvek bili živa i snažna porodica. Slave Svetog Jovana. (Jovan Cvijić, Naselja i poreklo stanovništva, Beograd, 1925. str. 101)

5 - Svi su se bogomoljci po primeru prvih hrišćana u Antiohiji, međusobno oslovljavali sa "brat" i "braća" (Dela Ap. 15, 1)