MANASTIR JOVANJE (nastavak)

DUHOVNICI MANASTIRA JOVANJA

IGUMAN FILIMON

Iguman Filimon Popović (1839-1899). Obnovitelj manastira Jovanja u XIX veku. Na njegovoj nadgrobnoj ploči piše: "Grobnica u kojoj tiho počivaju kosti smirenija blaženoupokojenog jeromonaha Filimona Popovića, rodom iz Dragačeva proigumena i sozidatelja ovog manastira hram roždejstva Svetog Jovana Krestitelja koji je u zapustjeniju od Kosova ležao: poživi 60 goda preseli se u vječnost Božju 11 dekembra 1879." godine, što znači da je rođen 1819. godine. Videti o tome tekst o manastiru Jovanju.

ARHIMANDRIT RAFAILO HILANDARAC (1886-1937)

Arhimandrit i iguman hilandarski otac Rafailo Stevanović rodio se u selu Kijevu kod Kragujevca 28. septembra 1886. godine. Roditelji su mu se zvali Proka i Nasta (Anastazija). Na krštenju dobio je ime Radosav.

Radosav je još kao dete bio tihe naravi, povučen i ćutljiv. Završio je osnovno obrazovanje u svom rodnom mestu. Kad mu je bilo 18 godina, dogodio se u njihovoj familiji strašan zločin, koji je imao veliki i presudan uticaj na njegov budući život. Naime, neki čovek raspori svoju ženu, te žena izdahne u mukama. Taj događaj dušu mladog Radosava tako potrese, da mu se u snu javila neka nebeska prilika koja mu je taj zločin predstavila pred Bogom kao veoma težak greh. To podstakne Radosava na razmišljanje i na usrdnu molitvu Bogu. Osećao je da je bolje u tišini s Bogom opštiti, nego sa tako zlim ljudima. Počeo je onda i stalno postiti za onog zločinca što je ubio ženu, tako da od tada pa sve do svoje smrti nije prestajao postiti. Uskoro je regrutovan i pozvan u vojsku kao artiljerac, jer je bio razvijen i snažan mladić. U artiljeriji je služio dve godine ne hoteći mrsiti uz posne dane, nego je primao samo sledovanje hleba - jedan tajin i 12 dinara u toku meseca za hranu. Vojska ga nije izmenila ni iskvarila, već mu je mnogo koristila. Kad su ga docnije zapitali kako se osećao u vojsci, on je rekao: "Pa vojska mi je mnogo koristila. Tu sam naučio tri važne stvari: kako treba čovek da bude na straži svoje duše, kako treba bezuslovno da se pokorava starijima i kako da se oruža protiv svog duhovnog neprijatelja".

Po izlasku iz vojske u Radosavu se pojavila želja da ide na Svetu Goru. Dok je još o tome razmišljao, javi mu se po Božjem primislu, opet nešto što ga u svojoj nameri učvrsti. O tome je on u svoje vreme pričao:"Spavao sam u vajatu sam. Jedne noći probudim se i počnem razmišljati o tom da li je Božja volja da idem u Svetu Goru. Najednom vidim, a to nekakva prilika u blagoj svetlosti poče se spuštati od tavana na mene. Ja sam gledao netremice. I ona dođe do mene i cleiva me. Potom, najednom isčeze, ali osta čudan i divan miris u celom vajatu kao od izmirne...", koji su sutradan i ostali ukućani osetili i koji je trajao tri do četiri dana. To je za njega bio prst Božji, koji mu je pokazivao Svetu Goru. Tako se Radoslav odluči i s blagoslovom svojih roditelja pođe na Svetu Goru. Pošao je na sam Vidovdan, kad ga je njegov stariji brat Ilija ispratio do Lapova, i tu se pozdravili i rastali.

Kad je doputovao u Svetu Goru, oci hilandarski radosno ga prime i predadu arhimandritu Teofilu, divnom starcu na rukovođenje.

U to vreme Hilandar je imao dve nevolje koje su ga ometale u duhovnom napredovanju. Jedno je bila unutrašnja rasprava i nemir između Srba i Bugara, a drugo nedostatak opštežića. Obe te nevolje duhovno su opterećivale Radosava. No on je, ugladajući se na svog smernog i trpeljivog starca, i sam smerno nosio taj krst slušajući ga u svemu bezropotno.

Posle izvesnog vremena Sabor staraca, videći njegovu revnost, reši da ga zamonaše, davši mu na postrigu monaško ime Rafailo. Primivši ovaj sveti anđelski čin, monah Rafailo udvostruči podvige posta, molitve i poslušanja. Svojim tako smirenim i požrtvovnim životom postao je

primer monaškog življenja mnogima u Hilandaru, pa su ga zavoleli. Njegovo ime se poštovalo i s ljubavlju u Hilandaru spominjalo. Svoga starca je poštovao i slušao kao Hrista, a kada se starac upokojio, monah Rafailo izabra sebi za duhovnika i ispovednika čuvenog svetogorskog podvižnika oca Jovana iz kelije "Dostojno" kod Kareje. Taj divni starac, pun mudrosti i molitvenih suza, svojom duhovnom snagom i prisustvom ulivao je svakome sigurnost i poverenje, pa su ga imali kao nekog duhovnog patrijarha, kod koga su mnogi mlađi Svetogorci odlazili radi saveta i utehe. Eto, kod takvog duhovnika usavršavao se u duhovnom životu i otac Rafailo. Zato on po Božjem promislu uskoro postaje duhovnik u Hilandaru.

Žudeći za usamljenošću i većim podvigom, otac Rafailo posle izvesnog vremena, promislom Božjim izmolio je od hilandarskih staraca blagoslov za prelaz iz Hilandara u Posnicu na Kareji. Posnicu je, kao što je poznato, podigao Sveti Sava i prvo se u njoj sam podvizavao. Propisao je veoma strog Karejski tipik, po kome se prvo on sam podvizavao i živeo. Svaki dan provodio je u molitvi, postu i uzdržanju od svake ugodnosti. I svaki dan čitao je ceo Psaltir, a ponekad, kad je propisano, i celo jevanđelje jednog jevanđeliste. Posle Svetog Save tamo su se podvizavali mnogi Hilandarci držeći u svemu tačno ovaj strogi, Svetosavski karejski tipik.

Kad je došao otac Rafailo u Karejsku Posnicu, on se u svemu povinjavao pravilu Posnice i živeo punih deset godina u podvigu po njenim propisima. Po ovom Tipiku u Posnici dozvoljen je samo jedan obrok dnevno, izuzev subote i nedelje, i on pored toga gotovo nikad nije legao u postelju, stalno je, moleći se, čitao Psaltir i Jevanđelje. A kad je rukopoložen za jeromonaha, služio je svakodnevno svetu Liturgiju. O tome svedoče posetioci, koji su ga posećivali u Posnici. Za desetak godina nikad nije to pravilo prekinuo, nego ga podvigom svojim još povećavao. Svom duhovniku je ispovedio svoj podvig i priznao da više puta u Posnici nije ništa uzimao od hrane po 15 dana izuzev svetog pričešća. A jednom je, vele, izdržao tri nedelje i nije osećao glad. Ali, da ne bi pao u prelest gordosti, prekinuo je takav post. Takvu je, eto, otac Rafailo imao ljubav prema podvigu posvećenom Bogu i Svetom Savi, a za spasenje svoje duše. I kad bismo sve pojedinosti u njegovom čudesnom podvigu u životu koje zaslužuje hteli zapisati, trebalo bi nam ovde mnogo više prostora i vremena.

Kad je prošlo deset godina oca-Rafailovog boravka u Posnici u takvom podvigu i kad ga je sva Sveta Gora videla da je izastao u velikog duhovnika i duhovnog heroja, Sabor staraca u Hilandaru izabrao ga je za duhovnika bratiji. U svojoj smirenosti, naviknut na poslušnost Saboru staraca, primio se te nove dužnosti, ali je i dalje ostao u Posnici, koja je bila deo njegovog duhovnog života. Odlazio bi u Hilandar koliko da bratiju ispovedi i pouči, pa se često peške vraćao u Kareju, u Posnicu. Taj put od sedam sati pešačenja za njega nije bio mnogo naporan, jer se sve vreme molio Bogu čitajući u sebi psalme i čudesnu molitvu: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog. Tako je njemu u toj molitvi put do Kareje tekao brzo i lako kao jedna šetnja.

Otac Rafailo bio je svetootački opitan duhovnik. U Svetoj Gori se po pravilu i pomisli ispovedaju, pa se i za pomisli nalaže epitimija. Jer, "na tom pravoslavnom Olimpu savest čovečja meri se na najosetljivijim terazijama". Svaki misaoni greh brzo se množi kao mikrob i može svojom množinom lako da uvali čoveka u zlu reč ili u zlo delo. Zato je otac Rafailo bio savestn i strog duhovnik. Prvo je bio strog prema samom sebi, a zatim i prema drugima, zbog čega nije bilo kod bratije protiljenja. Oni bi često govorili:"Sad nam je Bog dao pravog duhovnika". I zaista, otac Rafailo vršio je svoju službu duhovnika sa tačnošću naučnika i sa spremom savesnog lekara duša ljudskih.

Dolaskom oca Rafaila iz Posnice u Hilandar posle deset godina, svi monasi koji nisu bili za idiopritmiju u manastiru nadali su se da je došao čas za obnavljanje opštežića u Hilandaru. Svima je poznato da je Sveti Sava uveo opštežiće u Hilandar, no niko ne zna tačno kad je ono ukinuto. Kad god bi ma kakva beda ili nevolja snalazila bratstvo u ovom manastiru, mnogi bi pomišljali da ih to snalazi zato što su prekršili Ustav Svetog Save u pogledu opštežića, i to utoliko pre što su mnogi manastiri u Svetoj Gori održali opštežiće.

Vladika Melentije živeo je u Hilandaru deset godina kao sabrat sa velikom željom i nadom da će se u manastiru uvesti opštežiće, i nije ga dočekao. No, ipak, milošću Božjom došao je trenutak kad se bratstvo 1932. godine saglasilo za opštežiće, koje je već iduće 1933. godine na Krstopoklonu nedelju i ostvareno. Toga dana sabrali su se svi hilandarski monasi iz manastira, kao i oni sa raznih hilandarskih metoha da izaberu sebi igumana. Tako su oni u Velikom sabornom hramu jednoglasno izabrali za igumana svog dotadašnjeg duhovnika oca Rafaila.

Carigradski patrijarh odobrio je da toga dana u Hilandaru služi svetu Liturgiju ohridski vladika Nikolaj. Prema odluci sveštenog Sabora staraca, otac Rafailo kao novi iguman proizveden je u čin arhimandrita. Sva bratija radosna srca toga dana pozdravila je svog novog igumana i primila od njega sveti blagoslov. Opštežiće je ozarilo radošću sve hilandarske monahe i otklonilo od njih jednu dugotrajnu moru, koja ih je odsustvom opštežića stalno pritiskala.

Toga dana posle Liturgije, nakon toliko decenija i vekova, hilandarsko bratstvo je sa svojim novim igumanom imalo u opštežiću u drevnoj svetosavskoj trpezariji zajednički obed. Hilandarsko tadašnje opštežiće brzo se pročulo svuda po Svetoj Gori i postalo opšta radost i za sve svetogorske monahe. U toj blagodatnoj radosti hilandarskog opštežića protekla je cela ta godina. I dok su se mnogi u manastiru zbog te velike milosti Gospodnje veoma radovali, neki su od bratije, pod uticajem zlih sila, počeli u manastiru negodovati i govoriti kako je arhimandrit Rafailo veliki duhovnik, sli nije za praktične manastirske poslove. Očigledno je da ovi nezadovoljnici nisu imali veliko manastirsko iskustvo i nisu uočili da su svi veliki duhovnici bili uvek i veliki praktičari. A to se u Svetoj Gori može uočiti u svako doba. Jer, velike duhovnike, koji duhovno žive, Duh Sveti uči te znaju kad i kado šta treba raditi i na materijalnom planu života. Zato je poznato da nikada nijedan veliki duhovnik nije doveo svoj manastir do propasti. Jedan veliki duhovnik toga doba sa Karulje često je govorio: "Ne osuđuj čoveka, nego onoga koji je pobedio čoveka, pa preko čoveka čini zlo."

Ali, ipak, pored svega toga, zbog negodovanja nezadovoljnih, došlo je do ukidanja opštežića, što je njima samima najviše i donelo štete. Ostali su tvrdo verovali u pobedu dobra, govoreći: "Verujemo da je opštežiće u Hilandaru prekinuto da se uskoro nastavi". I to se zaista, posle toliko vremena, pre nekoliko godina i dogodilo, pa je opštežiće nastavljeno, da se više, ako Bog da, nikad ne prekine. Tome je svakako mnogo doprinela ta jedna godina opštežića za vreme igumanstva oca Rafaila, koja je bila blagoslovena, čista i svetla, i koja je stalno podgrevala tu čežnju u duši i savesti hilandarskog bratstva za opštežićem.

Rečeno je za monaha kad se monaši: "Gde su vlasi, tu i kosti". No po promisli Božjoj ponekad ima izuzetaka. Sveti Sava se zamonašio u Svetoj Gori, a umro u Bugarskoj, u Trnovu, Otac Rafailo zamonašio se u Svetoj Gori i mislio da će mu i grob tamo, u Hilandaru, biti. sli je po promislu Božjem napustio Hilandar i došao u Srbiju, gde su mu i kosti ostale. A izašao je iz Hilandara ne po svojoj volji ili volji tamošnje bratije, već po volji Presvete Bogorodice.

Kad je u jesen 1934. godine. izašao iz Svete Gore i došao u Srbiju, otac Rafailo prvo se javio u Beogradu patrijarhu Varnavi i od njega dobio blagoslov da može služiti i sakupljati mladiće za Hilandar, koji bi hteli tamo postati monasi. Dobivši patrijarhov blagoslov, on obiđe manastire Fruške Gore, poseti hrišćensku zajednicu Bogomoljskog pokreta u Kragujevcu, gde je na Malu Gospojinu 1934. godine, služio i narod ispovedao. U Srbiji ostane nekoliko meseci, gde se prijavilo oko 70 mladića za Svetu Goru. U svom selu Kijevu nedaleko od Kragujevca, u dogovoru sa bratom Ilijom i narodom, proda svoj deo imanja i uz pomoć naroda i priloga podigne crkvu.

Pošto se tako odužio svom rodnom mestu, otac Rafailo posle osvećenja crkve, sa blagoslovom vladike Nikolaja, ode u Makedoniju, u sveti Naum i druge manastire ohridsko-bitoljske eparhije. Najduže je ostao u ženskom manastiru Kalištu, na obali Ohridskog jezera. Otuda će posle izvesnog vremena poći u Srbiju sa 12 sestara i obnoviti u Ovčaru, u Žičkoj eparhiji, zapusteli manastir Jovanje 1936. godine. O tome već ima reči u opisu obnavljanja toga manastira.

Ono što hoćemo ovde još da kažemo o ocu Rafailu Hilandarcu, jeste to da se on prvih dana kad je došao u Kalište, manastir Presvete Bogorodice, veoma začudio i rekao da mu taj manastir nije nepoznat, jer mu je pokazan u viziji još dok je bio na Kareji u Posnici. docnije, kad su ga kališke sestre o tome ponovo zapitale, on je, odmahnuvši glavom, odgovorio da nije iz Svete Gore izašao po svojoj volji. Zatim im se na njihovu molbu poverio, rekavši: "Ja sam izašao iz Svete Gore po zapovesti Presvete Bogorodice. Ona mi je u viziji u Posnici pokazalaovaj vaš manastir kakav jeste i rekla mi da je potrebno da ostavim Svetu Goru i dođem ovamo". Docnije je on poverio, kao tajnu, da mu se Majka Božja triput javila i upućivala ga da ide u Srbiju. Eto, to je glavni razlog što je otac Rafailo izašao iz Hilandara.

Dalje o ovom velikom duhovniku Hilandara, Kališta i Svetog Jovanja ima u opisu manastira Jovanja, a takođe i o njegovoj smrti, kada je otišao Gospodu na Čisti četvrtak, oko pola noći 1937. godine, u svetosavsko-hilandarskom manastiru Žiči, gde mu se i grob nalazi.

Opširno žitije o ocu arhimandritu Rafailu Hilandarcu napisao je episkop žički Nikolaj Velimirović. U Jovanjskom letopisu zapisano je:"Ovo žitje napisa se po poruci bratije iz Posnice Svetog Save u Kareji, koji su želeli da čuju podrobnije o končini svoga duhovnog oca i igumana. Neka bi bilo na korist i spasenje svima koji ga budu čitali." (1)

+

ARHIMANDRIT SERAFIM - RUS (jovanjski duhovnik) 1878-1941

Arhimandrit Serafim Vasiljević-Popov, Rus, drugi je po redu duhovnik devičke obitelji u manstiru Jovanju. Rođen je u selu Senjkovo, Harjkovske guberije, Kupjanskog sreza 27. jula 1878. godine. Sin je protojereja Vasilija i matere Marije. Kršteno mu je ime Petar. Svršio je ceo kurs nauke Hrjakovske Bogoslovije 1903. godine i 27. jula iste godine rukopoložen za đakona. Visokopreosvećeni arhiepiskop Arsenije harjkovski i ahtirski rukopoložio ga je za sveštenika 1. avgusta te iste 1903. godine i postavio za paroha u Roždestvo-Bogorodičinoj crkvi, mesta Smoljaninova, starobjeljskog sreza. Bio je i veroučitelj u školama: Smoljaninovskoj crkveno-parohijskoj i državno (zemskoj), duninskoj, aleksandrijskoj, prvoj gavrilovskoj i drugoj gavrilovskoj parohiji.

Po molbi 6. januara 1916. godine, postavljen je za vojnog sveštenika u Drugi pešadijski puk Karske tvrđave, sa kojim je do kraja 1917. godine uzimao učešća u pohodu (ratu) protiv neprijatelja na Persijskom fraontu. Posle rasformiranja Kavkaske armije, od 15. marta 1918. stavljen je na raspolaganje Vojnom načelniku zmijevskog sreza Harjkovske gubernije. Na dan njegovog rođenja 27. jula postavljen je za sveštenika Dobrovoljačke armije 1918. godine.

Za vreme građanskog rata postavljen je za vojnog sveštenika u Prvu armijsku vojnu bolnicu u Majuru Tihoreckom, Kubanske oblasti, Naredbom glavnog sveštenika Dobrovoljačke armije oca Dimitrija Vardijeva od 27. jula 1918. godine pod br. 1. A do postavljenja na tu dužnost, kao sveštenik bio je u prvom sanitetskom odeljenju, pokretnom, kao bolnički kočijaš.

U mesecu septembru 1919. godine premešten je u Treći kubanski puk, koji je zatim dobio naziv Petog kavkaskog puka, u čijim je rodovima učestovao i u vojnim operacijama na Caricinskom frontu i branio je povlačenje od Caricina na Kubanj.

Pošto je oboleo od pegavog tifusa, u januaru 1920. godine, evakuisan je u vojnu bolnicu Majura Tihoreckog u kobanskoj oblasti. Iste 1920. godine u martu evakuisan je radi lečenja iz Novorosijska na Krim, u Prvu rezervnu, pokretnu bolnicu. Pošto se izlečio od pomenute bolesti, episkop sevastopoljski Venijamin, kao upravnik vojnog i pomorskog sveštenstva, postavio ga je za sveštenika u bolnicu, br. 14, sveruskog saveza, na carskom imanju Livadija na Krimu, naredbom od 12/25. septembra 1920. godine pod br. 5098.

Starešina sveštenika Jaltinskog garnizona protojerej otac Emilijan Jauković postavio ga je za sveštenika Livadijskog garnizona, aktom starešine od 12/25. oktobra 1921. godine, pod br. 105.

Od početka evakuacije sa Krima 1. novembra 1920. godine, na plovnoj bolnici "Cesarević Georgije", sveštenik Petar dobrovoljno je vršio dužnosti bolničara i "brata milosrđa", u kojem je svojstvu pratio bolesnike u Tursku, Grčku i Afriku.

Na brodu - bolnici vršio je dužnosti bolničara, nadzornika bolničkog osoblja i nadzornika bolnice. U isto vreme vršio je kao sveštenik i pastirsku dužnost. (Uverenje glavnog lekara glavne bolnice "Cesarević Georgije" , od 5. maja 1921. godine, pod br. 199).

Od 11. januara 1921. godine bio je sveštenik pomorske vojne bolnice "Sidi Abdala" i usled rasformiranja te bolnice 12/25. septembra 1921. godine, postavljen je za sveštenika u logoru ruskih izbeglica "Nador", u Tuniskoj oblasti, u Sevrnoj Africi. (Naredba privremenog vršioca dužnosti komandanta ruske flote u Bizerti od 16. januara 1921. godine).

Bio je član Bizertskog saveza ruskih ratnika, u kojem je bio izabran za člana Nadzornog odbora. (Uverenje predsednika Saveza od 11. maja 1922. godine, pod br. 29).

Bio je i član Kubanske afrikanske stanice (udruženja) imena generala Nuamenka. (Uverenje Atamana, predsednika, od 10. maja 1922. godine, pod br. 18).

Takođe je otac Petar bio i organizator kooperativa ruskih izbeglica u Tuniskoj oblasti, u severnoj Africi, i član Upravnog odbora. (Uverenje Uprave od 12. maja 1922. godine, pod br. 893. Logor "Nador").

Usled rasformiranja logora fuskih izbeglica u Africi u maju 1922. godine, otac Petar evakuisan je u Carigrad na raspolaganje arhiepiskopa kišenjevskog i hotinskog Anastasija, upravnika ruskih crkvenih opština u Turskoj, koja ga je o dolasku iz Afrike, 7/20. maja 1922. godine uputio kao sveštenika u petropavlosku crkvu, prvom skloništu ruskih izbeglica u Carigradu, odakle je premešten u logor "Dalma-Bahća". (Odluka arhiepiskopa od 16/20. jula 1922. godine, pod br. 324).

U logoru "Dalma-Bahća" otac Petar Popov bio je član Prosvetnog odseka pri Udruženju studenata i bogoslova, to jest izabran je za počasnog člana Prosvetnog odseka. (Uverenje Uprave Udruženja studenata i bogoslvoa od 10/23 septembra 1922. godine).

Arhiepiskop Anastasije premestio je oca Petra 5. maja 1923. godine u svojstvu organizatora i upravnika pravoslavne opštine ruskih izbeglica koji su služili kao vojnici u Međunarodnom okupacionom korpusu, u Kiliji, Majdosu i Čanaku. (Dardaneli, Galipoljsko poluostrvo) (Odluka arhiepiskopa od 5. maja, 1923. godine, pod br. 149).

Posle rasformiranja okupacionog korpusa u avgustu 1923. godine, otac Petar ponovo se vraća u Carigrad na dužnost duhovnika ženske obitelji "Sestra milosrđa", pri oficirskoj ustanovi "Belog Krsta", u ime prepodobne Jefrosinije, kneginje polocke. Tamo je on bio i pre određen za organizatora i duhovnika u Vani-Keju, na azijskoj obali Bosfora. (Uverenje Episkopskog saveta pri Upravi ruskim crkvama Konstantinopoljkog okruga od 16/29. novembra 1922. godine, br. 668. U opštini Belog Krsta na Galipolju služio je od 16/29. novembra 1922. godine do 5. maja 1923. godine).

Po prelasku u Kraljevinu Srba Hrvat i Slovenaca u avgustu 1923. godine, otac Petar je, preporukom arhiepiskopa Anastasija, upućen u Niš na raspolaganje episkopu niškom Dositeju i određen za privremenog paroha upražnjene dadinačke parohije, sreza vlasotinačkog. (Odluka arhijerejske vlasti, pod E. br. 1546, od 8. septembra 1923. godine). Posle 4 godine, 10/23. juna 1927. godine, premešten je na Izvorsku parohiju, srez Bosiljgradski.

Dekretom kraljevske banske uprave Vardarske banovine, a na predlog nadležne vlasti, određen je za veroučitelja u svim razredima Osnovne škole u selima: Izvoru i Grujincima Bosiljgradskog sreza. (Dekret, IV-br. 40039, od 17. novembra 1930. godine, Skoplje).

Episkop niski Dositej, svojim zauzimanjem, postavio je oca Petra za kapelana, to jest za pomoćnika parohu Prve bruske parohije, u srezu kopaoničkom 1. januara 1932. godine. Posle dve godine, na osnovu rešenja ministra Unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije, pod br. 19034, od 25. maja 1934, otac Petar postaje državljanin Kraljevine Jugoslavije.

Episkop ohridsko-bitoljski Nikolaj pred dolazak u Žičku eparhiju za administratora, svojom odlukom postavio je oca Petra za stalnog paroha Prve bruske parohije, župskog arhijerejskog namesništva 11. januara 1935. godine.

Posle dve godine, 30. juna 1937. godine episkop Nikolaj proizveo je oca Petra u Brusu, u crkvi Svetog Preobraženja u čin protojereja.

Odlukom Svetog arhijerejskog sinoda, Patrijaršijski Upravni odbor Srpske pravoslavne crkve priznao je svešteničku službu protojereju Petru Popovu od dana rukopoloženja, to jest od 1. avgusta 1903. godine, i na osnovu toga unapredio ga iz VIII grupe prvog stepena u V grupu prvog stepena. Odmah posle toga, odlukom Svetog arhijerejskog sinoda, u sporazumu sa Patrijaršijskim Upravnim odborom, na osnovu čl. 83 i 84 uredbe o parohijskom sveštenstvu, prota Petar Popov stavljen je u penziju od 12/25. juna 1938. godine.

Za sve vreme svešteničke službe na prvoj bruskoj parohiji, od 1. januara 1932. godine, pa do stupanja u penziju 1. septembra 1938. godine, prota Petar bio je, pored parohijske dužnosti, i veroučitelj Bruske osnovne škole; član prosvetnog odseka u Bruskom sokolskom odeljenju; predsednik i organizator pevačkog, crkvenog društva u Brusu, koje se zvalo "Kopaonik"; član Bruskog sokola i predsednik Suda časti u Kruševcu; duhovni vođa Udruženja četnika u Brusu sa legitimacijom pod red. br. 108.

Tridesetpetogodišnji jubilej svoje svešteničke službe proslavio je primanjem monaškog čina, kao uzdarje Pastirenačalniku Gospodu Hristu za njegovu milost šta ga je sačuvao u životu za vreme i posle revolucije i što ga je udostojio njaveće časti, blagodati sveštenstva koje nadmašuje čast careva i kraljeva, pa i samih nebeskih sila.

Monaški postrig primio je u svetoj Žiči na dan Svetog Stevana 2/15. avgusta 1938. godine. Priveo ga je monašenju protosinđel Antonije Dragović, duhovnik i paroh žički, a postrig je izvršio jeromonah Vasijan Mišić. Na monašenju dobio je ime Serafim, u čast Svetog Serafima Sarovskog. Episkop Nikolaj, prema odluci Svetog arhijerejskog sinoda, proizveo ga je u Žiči u čin arhimandrita na Spasovdan, dan manastirske slave 5/18. maja 1939. godine. A odmah zatim 14/27. maja 1939. postavlja ga za duhovnika u sestrinstvo manastira Jovanja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Odlikovanja koja je arhimandrit Serafim (Petar) zaslužio i primao u Rusiji i u Srbiji jesu sledeća:

Od Ruske crkve i carevine: Nadbedrenik primio je 1907. godine, skufiju primio 1914, kamilavku 1918, Naprsni krst 1919, srebrnu medalju u spomen dvadesetpetogodišnjice crkveno-parohijskih škola, medalju od bakra i krst u spomen tridesetogodišnjice vladavine doma Romanovih, Orden Svete Ane trećeg reda sa mačevima i povezom za učešće u operacijama protiv neprijatelja (Naredba puka, br. 222, od 10/23. juna 1917), Orden Svete Ane drugog reda sa mačevima za bitke od 29. avgusta do 3. septembra 1917. godine. Zsled odlaska puka u pozadinu i raspadanja u vojsci, naredba nije data nikome u ruke. Imao je pravo na odlikovanje za učešće u Kubanskom pohodu (ratu). Primio je krst u spomen boravka ruske armije u vojnim logorima u inostranstvu i Ruske folte u Bizerti u 1920.-1921. godini. (Uverenje komandanta logora "Šrek-Ben-Šaban" od 13. maja 1922. godine, Bizerta).

U Srpskoj crkvi unapređen je za svoj požrtvovan rad u čin protojereja i u čin arhimandrita. Kao srpski državljanin, primio je penziju kao svi ostali građani.

Od porodice imao je ženu Zinaidu i sina Vladimira. Oni su posle revolucije ostali u Rusiji.

Episkop Nikolaj odredio je protu Petra, kao paroha Prve bruske parohije, zvaničnom svojom odlukom za ispovednika sveštenstva u župskom arhijerejskom namesništvu, i time je bio počastovan od 1935-1940. godine. Bio je ispovednik sveštenstvu i monaštvu i u drugim namesništvima i manastirima u Žičkoj eparhiji.

Prota Petar bio je obrazovan i duhovan čovek i sveštenik. Imao je finu narav i ophođenje sa svima, pa su ga svi poštovali i voleli. U svojoj bratskoj ljubavi sveštenstvo župskog arhijerejskog namesništva na svojoj godišnjoj skupštini izabralo ga je iz počasti za svog doživotnog predsednika "Bratstva voskresenija Hristova" (2). Otac Petar bio je poznat i po svojim lepim predavanjima i besedama.

Kao arhimandrit Serafim i duhovnik u sestrinstvu manastira Jovanja, on se pokazao u svemu visoko dostojnim zamenikom prethodnika svog, pokojnog oca arhimandrita Rafaila Hilandarca. O njemu dalji ima reči u opisu manastira Jovanja, kao i o njegovoj smrti 1941. godine.

+

ARHIMANDRIT GAVRILO (1904-1996)

Arhimandrit Gavrilo Dimitrijević, Kragujevlčanin, rođen je 1904. godine. Kršteno mu je ime Milisav (Misa). Srednjeg je rasta, vedrog čela, crnih očiju, malo povijenog nosa i izrazito crne, guste kose i duge brade. Radio je u Hrišćanskoj zajednici u Kragujevcu. Pred II svetski rat u Žiču je dolazio uvek sa crnim do ispod kolena mantilom i u manastiru bi duže ostajao. Svi su ga poštovali i cenili više kao sabrata nego kao gosta. Družio se s bogomoljcima i često bi im propovedao. U propovedima kritički bi se osvtao i naglašavao da pravi hrišćanin mora da bude u svemu uredan, disciplinovan i da bude duhovni borac; borac protiv greha i zla u sebi i oko sebe. Da ume svedočiti svojim životom veru u Hrista. Otuda smo svi mi mlađi s poštovanjem gledali na njega. Tako je to bilo dok se nije jedne nedelje ujutru brat Misa obreo u Žiči na svetoj liturgiji u svetogorskim svečanim mantijama i panakamilavci. Svi smo se u čudu pitali: šta je to, i kako tako brzo i neopaženo postade monah, jer nismo doživeli ni videli čin njegovog monašenja, a uveče je bio u civilnom odelu. I tek docnije saznadosmo od drugih i od njega da je on još ranije postao monah, i to u Svetoj Gori, i da ima monaško ime Gavrilo.

Pričajući docnije o svom monašenju u svetoj Gori, otac Gavrilo veli: "Mnogo sam voleo Svetu Goru i monaštvo, pa sam želeo tamo i da živim, i još uvek žalim što nisam tamo. Tako sam prošle godine (to jest 1938.) u svojoj 35 godini otišao u Svetu Goru i u Posnici Svetog Save u Kareji primio sam veliki amgelski obraz i postrig kao i monaško ime Gavrilo od hilandarskih tamo staraca Save i Mitrofana, koji su živeli u Isposnici Svetog Save. Monaški zavet i monaško ime tajio sam sve dok nisam došao ovde u Žiču. No, davši taj sveti zavet, odmah smo brat Stanko, sekretar Hrišćanske zajednice, i ja počeli živeti monaški u strogom postu i drugim molitvama, jer se i odlučio na monašenje, i nešto kasnije postao potajni monah Serafim. A blagodat Božja nije nas ostavljala, pa smo kao dva vola u jednom jarmu počeli da vučemo i na sve strane da širimo bogomoljačka bratstva, da sakupljamo narod i širimo pokajanje i bogomoljstvo.

Sve ovo, kako se posle čulo, otac Gavrilo poverio je manastirskom duhovniku protosinđelu ocu Antoniju na ispovesti, a duhovnik u dogovoru s njim javio to odmah Vladici.

Vladika Nikolaj naredi da se otac Gavrilo odmah monaški obuče i da ne krije monaški čin, jer monaštvo nije ništa sakriveno; ono treba da bude kao otkriven svećnjak da svima svetli. Tako je Žiča iznenada 1939. godine dobila još jednog dobrog i revnosnog sabrata i sveštenoslužitelja, a bogomoljački pokret duhovnika i misionara. Otac Gavrilo podvizavao se i mnogo čitao, tako da se i u ponoć često moglo videti kroz prozor sa tankom zavesom kako nad knjigom marljivo i udubljeno čita Svete Oce.

Kad su Nemci bombardovali i zapalili Žiču u jesen 1941. godine i kada se bratstvo manastira razišlo po raznim manastirim, otac Gavrilo dolazi u Ovčar, u manastir Jovanje, i tu, posle smrti oca Serafima, pomaže sestrama kao duhovnik. U crkvi služi i, kao odličan pojac, uči sestre crkvenom pojanju. Tako im je on u to ratno vreme bio od velike pomoći. ali, nakon izvesnog vremena, pošto su se u Žiči počele obnavljati građevine, on se vratio u Žiču.

Kada je posle rata obrazovana Šumadijska eparhija, otac Gavrilo dolazi u svoj kraj u okolinu Kragujevca. Naseljava se u zapusteli manastir Raletinac. Obnavlja ga i okuplja oko sebe mlade monahe. Posle izvesnog vremena, episkop Valerijan osniva tu ženski manastir, a monasi se razilaze u druge manastire. Neki od njih idu u Svetu Goru. Otac Gavrilo ostaje kao duhovnik i dalje u tom manatiru. Služi u crkvi i brine o duhovnom životu sestara. Posećuje bogomoljačke skupove, propoveda i piše divne duhovne pouke. Po naravi strog i kritičnog duha pobornik je kanona, monaških pravila i discipline u crkvenom životu. Zbog toga ponekad dolazi u sukob i nesaglasnost sa sveštenim licima, pa i sa episkopima. Oni ne shvataju njegove kritičke težnje i upozorenja da su dobronamerni, pa je zato morao da trpi opomene, epitimije, pa i degradiranja.

No, njegov sveti način monaškog života, njegova iskrena revnost i dobronamernost na kraju opravdavaju ga i nadležni episkop unapređuje ga u čin arhimandrita.

Sestre manastira Raletinca za oca Gavrila vele da je radio mnogo. Veoma je revnosno služio sveta bogosluženja u crkvi, bez skraćivanja. Pisao je čitave knjige sa raznim poukama i propovedima i slao ih u narod. Nije mu stalo da se ta knjiga samo proda i da na njima zarađuje, nego da što više uđu u narod. Mnogi su ga poštovali kao izuzetnog i velikog duhovnika, zato su mu se obraćali i usmeno i pismenim putem, tražeći od njega razne savete, i on je sa očinskom ljubavlju odgovarao i davao potrebne savete.

Brinući da se u manastiru vodi uredan duhovni život, bodio je računa da manastir bude pristojno i materijalno obnovljen i obezbeđen. Svu svoju imovinu i očevinu uložio je u obnovu tog manastira. Takođe i penziju; čak nije hteo ni u ruke da je uzme da bi zadržao što za sebe, govoreći: "To je više potrebno manastiru nego meni."

Učio je sestre u manastiru kako i koliko da se mole Bogu. Preporučivao bi im koje pobožne i svetootačke knjige da čitaju. Govorio bi im da se, kad putuju, uvek mole i da sabiraju um svoj i srce u molitvi Bogu:" Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me". Tražio je od njih da uvek govore samo istinu, da ne dozvoljavaju sebi ni najmanju laž. Kad se vrate s puta, ispovedale bi svoje misli i svoje duhovno stanje. Česta ispovest je velika snaga i pomoć za napredovanje u duhovnom životu.

Ovaj produhovljeni, sedi i krepki starac i u svojoj 92-oj godini držao se tačno svog monaškog pravila. Upokojio se mirno u Gospodu, kome je revnosno čitavog svog života služio, 13. januara 1996. godine.

+

JEROMONAH MAKARIJE (MILOVANOVIĆ) (duhovnik jovanjski)

Jeromonah otac Makarije Milovanović rođen je u Šumadiji, u selu Zakuti, opština Gruža, 1894. godine. U svom mestu završio je osnovno obrazovanje. Kao mladić učestvovao je u Prvom svetskom ratu. Po završetku rata jedno vreme služio je u žandarmeriji. Kada se pojavio bogomoljački pokret u Kragujevcu, otac Makarije bio je veoma revnostan učesnik tog pokreta Hrišćanske zajednice. Potom, pod uticajem vladike Nikolaja i bogomoljačkog pokreta, on ostavlja svoju službu u žandarmeriji i povlači se u manastir Draču, nedaleko od Kragujevca, i po svoj prilici tamo je zamonašen. Zbog duhovne privrženosti vladici Nikolaju, koji se tada nalazio u Ohridu, otac Makarije već kao monah odlazi u njegovu eparhiju u manastir Sveti Naum, na ohridskom jezeru.

U Svetom Naumu otac Makarije ubrzo je zapažen svojim strogim podvižničkim životom. Zbog toga je kao monah mnogo i cenjen. Njegovi podvizi u postu, u neprestanoj umnosrdačnoj Isusovoj molitvi i nespavanju bili su veoma poznati. Shvatio je da je to bilo njegovo, kao monaha, glavno zanimanje. Spavao je veoma malo, i to ne u običnoj postelji, već u jendom mrtvačkom sanduku, koji je sebi napravio i koji mu je služio umesto postelje. Ovakvom posteljom nije sebi obezbeđivao ugodan odmor,već se primoravao na duhovnu budnost i neprestanu Isusovu molitvu, razmišljajući stalno o smrti. Hranu je upotrebljavao sa velikom uzdržljivošću, posnu, često i bajatu, kad gubi dobar ukus i prijatan miris. Zato je, možda, često poboljevao od stomačnih bolesti i nedostatka kiseline, pa je bilo potrebno da uzima po malo vina ili drugog sličnog pića, i to je kod bratije u manatiru izazivalo različito komentarisanje, što će ga pratiti u ovčarskim manastirima. Kako je bio poznat u manastiru po ćutanju i u molčaniju po umnosrdačnoj molitvi, to su ga svi zvali: Makarije Ćutljivi. Znao je, zaista, da u Svetom Naumu po ceo dan, posle bogosluženja, ćuti uz umnosrdačnu molitvu, i da u manastirskoj porti plevi, čupa korov i travu po kaldrmi ispred crkve i konaka.

Vladiku Nikolaja slušao je kao svog duhovnog oca i bez njegovog blagoslova ništa nije preduzimao da radi. Sveto bogosluženje je kao monah smatrao glavnijim zanimanjem od svakog drugog posla i poslušanija, pa su ga zato neki iz bratije osuđivali.

Kad bi se s nekim pozdravljao ili kad bi kome zakucao na vrata, u svom kratkom razgovoru glavna mu je uzrečica bila:"Gospodi, pomiluj!" Vele da su ga birali i za igumana nekim manastirima, no on je to počasno zvanje iz smirenja odlučno odbijao.

Zbog svoje velike vere i usrdne molitvenosti Bog mu je dao i dar isceljivanja. Pa kako su u manastir često dolazili bolesnici, pogotovo umobolni, to jednom prilikom neki bogat čovek dovede u Sveti Naum svog umobolnog sina. Platio je da mu duhovnici čitaju za sina najveću molitvu za ozdravljenje - Svetu tajnu jeleosvećenja. Sakupili su se duhovnici i pročitali molitvu bolesničku, pomazali ga Svetim jelejem, ali bolesniku nije bilo bolje. Posle nekoliko dana otac Makarije, videći tog mladića kako se muči, zatražio je da mu on pročita molitvu. Vršio je tu istu Svetu tajnu jeleosvećenja potpuno sam. Nije tražio pomoći. Molio se tako iskreno i predano, gotovo sa suzama. Pri kraju molitve, na veliko čuđenje prisutnih, bolesnik se osvestio i postao isceljen. Otišao je kući zdrav. O tome se u manatiru mnogo komentarisalo. Zaključak je bio da je velika vera i iskrena molitva u svetiteljski oblagodaćenoj duši Makarija iscelila bolesnika. Od tada su svi sa strahopoštovanjem gledali oca Makarija, kao na čoveka Božjeg i velikog duhovnika, koji je čitao molitvu ne da primi novac, nego da isceli bolesnika.

Otac Makarije odlazio je povremeno i u manastir Kalište, koji se nalazio nedaleko na zapadnoj obali Ohridskog jezera. Tamo je služio Svetu Liturgiju i druga bogosluženja vršeći i ostale duhovničke dužnosti.

Početkom Drugog svetskog rata, pod velikim pritiskom i maltretiranjem Bugara, svi monasi Srbi i Makedonije proterani su za Srbiju. Zadržao se tamo još nekako samo otac Makarije. Svakako da su u njemu Bugari osetili velikog podvižnika i molitvenika, pa nisu žurili da i njega isteraju. Tek 1944. godine Bugari progone i oca Makarija, kao što su nešto ranije arhimandrita Nestora. Tada on dolazi iz Svetog Nauma u Ovčar, u ženski manastir Jovanje, na Sretenje te 1944. godine. Postavljen je u ovaj manastir za duhovnika od episkopa Vikentija (Prodanova), koji je u to vreme u Žičkoj eparhiji zamenjivao episkopa Nikolaja.

Sestre su u Jovanju u ocu Makariju odmah prepoznale velikog duhovnika i, poštujući ga, o njemu sve najlepše govorile. Revnosno je u manastiru služio sva bogosluženja. I ovde je on, kao i u Ssvetom Naumu, podvižnički mnogo postigao i dugo se iskreno Bogu molio. Razmišljajući o smrti, često je, moleći se, usrdno plakao, čak i na glas, da su ga sestre mogle čuti. Ponekad bi pozvao i sestre iz manastira i savetovao ih da se i one sa suzama mole za sebe i za mir u svetu, a on bi se tom prilikom još usrdnije molio, sa mnogim suzama. Osećao je kako nastupaju strašni dani bratoubilačkog rata, mnogo strašniji nego s okupatorom. Niko ga nije video da se smejao. Ako bi se neka od sestara u manastiru za bilo što nasmejala, što nije u skladu s monaškim životom, on bi počeo prosto da kuka. Tako bi za trenutak u manastiru nastala velika tišina. U to bi vreme pored njih mirno prošao tiho govoreći: "Gospodi, pomiluj; nemojte se smejati, jer ceo strah Božji izađe iz čoveka kad se smeje." I tada je njegova postelja u Jovanju bila neki duboki sanduk, sličan mrtvačkom, sa običnim poklopcem, koji je često premeštao po svojoj keliji. Živeći u tom devojačkom manastiru, praktikovao je da i u njemu, kao i u Svetom Naumu, neprestano obavlja umnosrdačnu Isusovu molitvu. Tako se on stalno molio držeći u desnoj ruci brojanice, a u levoj đule (slično kantarskom tegu) od tri do pet kilograma, koje je nosio preko celog dana, tako da su mu ruke uvek bile zauzete. Sa tim teretom on je putovao i posećivao ostale ovčarske manastire. Vezao bi sebi katkad i teško kamenje i nosio ga tako o bedrima privezano pojasom. Kad bi ga u takvom podvigu videli, mnogi bi pomislili da se pravi jurodiv. Međutim, otac Makarije kao monah i istinski podvižnik i asketa bio je čovek velike vere, ogromne duhovne snage i molitvenosti, velik ljubavi prema Bogu i svetim monaškim, hrišćanskim podvizima. Zato je i njegovo lice bilo uvek isposničko i uvek nekako žuto i svetlo. Izraz njegovog lica odavao je neki svečani dostojanstveni, lagodatni mir, čije vam prisustvo unosi u dušu radost, ali i strahopoštovanje.

Kao duhovnik i ispovednik bio je svetootački mudar, savestan i rasudljiv. Jednom prilikom kad je ispovedao jednog mladića, učenika bogoslovije, dao mu je epitimiju da pet dana posti. Zatim je zastao i, razmišljajući, rekao: "Bolje će biti da podelimo, pa ti uzmi da postiš dva dana, a ja ću postiti tri dana". Eto, tako je izoštrena i prefinjena savest ovog velikog duhovnika često činila.

Krajem rata, kad su došli partizani iz Bosne do Ovčara, u jesen 1944. godine, monasi i monahinje ovčarskih manastira, zaplašeni njihovim ubijanjem, pogotovo sveštenih i monaških lica, razbežali su se po drugim manastirima u Srbiji. Razbežale su se i sestre iz Jovanja. Da ne bi bolešljivog oca Makarija snašla neizvesna i surova sudbina bezbože najezde, jovanjske monahinje Fevronija (sadašnja igumanija Pećkog manastira) i monahinja Hristosija stave ga na manastirsko magare, pa pođu do Čačka. Iz Čačka produže vozom do Kraljeva. Tu u razorenom i ratom opustošenom Kraljevu prenoće na železničkoj stanici pa ujutro pođu peške prema Gruži za dve-tri stanice, a onda vozom. U Gruži je udata sestra oca Makarija, a i njegov brat se tu nastanio. Tako oni ostanu kod njegove sestre od Male Gospojine do Aranđelovdana. Kada se u to vreme malo razvedrila situacija, oni se vrate u svoj manastir Jovanje.

Pored bogosluženja u Jovanju, otac Makarije dolazio je povremeno poslom i u druge manastire, pa i u Ovčar Banuu. Sa njim se u obližnjem manastiru Blagoveštenju tada upoznao i današnji naš Patrijarh Pavle, koji tada još nije bio monah i zvao se Gojko. On je provodio sa ocem Makarijem duže razgovore i o monaškom i duhovnom životu, pa je tako video u njemu istinskog i pravog monaha. Zato ga i uzima sebi za duhovnika, koji ga i privoli na monašenje tu u manastiru 1947. godine.

Najzad, otac Makarije proriče i čas svoje smrti. Sestre su to u manastiru zapamtile, kao i sadašnji vladika niški Irinej , koji se tada nalazio sa njima u Jovanju. Oni vele da je otac Makarije sutradan po Vidovdanu, posle molitve, tačno u 5 sati posle podne 29. juna 1949. usnuo u Gospodu.

Iako je otac Makarije često pobolevao od stomaka zbog nedostatka kiseline ili zbog katara creva, ipak se pred kraj razboleo od druge bolesti; sestre vele: od crvenog vetra, od čega je i umro. Budući da je ovaj podvižnik svetiteljski živeo u Isusovoj molitvi, on je tu molitvu stalno i upražnjavao i njome disao. To se naročito videlo poslednjih časova njegovog života, kada je on, iako u komi, neprekidno ponavljao molitvu: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" A neposredno pred rastanak sa telom, izgovarao je anđeosku molitvenu pesmu: "Svjat, Svjat, Svjat, Gospod Savaot. Ispoln Nebo i Zemlja slavi Tvojeja…"

Posle pet godina telo oca Makarija izvađeno je iz zemlje. To je bilo povodom otkopavanja svih jovanjskih grobova pred potapanje i rušenje manastira Jovanja 1954. godine. Tom prilikom država je, radi hidrocentrale u Međuvršju, primorala crkvene vlasti da pristanu na simbolički ponuđenu cenu od 800.000 (osam stotina hiljada) dinara. Na taj način nove komunističke vlasti otkupile su, razrušile i potopile manastir Jovanje.

Grob oca Makarija otvoren je na drugi dan manastirske slave po Ivanjdanu 1954. godine. Telo mu je izvađeno celo i netruležno. O tome je obavešten nadležni episkop žički German i vladika Nikolaj u Americi, koji je zamolio čačanskog protu Milivoja Maričića da prikupi biografske podatke o ocu Makariju. Šta je prota u tom pogledu učinio, nije nam poznato. Posle deset dana, po blagoslovu episkopa Germana, ponovo je oca Makarijevo telo vraćeno u zemlju i sahranjeno na Kulini kod manastira Svetog Uspenija.

Vladika niški Irinej o tom prvom iskopavanju tela oca Makarija kaže:"Bio sam prisutan kada su iskopali zemne ostatke jovanjskih monahinja. Oca Makarija otkopali su na kraju, jer mu se grob nalazio poslednji na jugoistočnoj strani. bio je ceo, sa potpuno prepoznatljivim likom. U ruci je držao drveni krst, koji se nije mogao lako uzeti iz suhe ruke. Kosa i brada i celokupna koža bila je na njemu. Grudi su zvonile kao u živa čoveka. Oni koji su ga znali. mogli su ga poznati".

Sutradan po Ivanjdanu, hramovnoj slavi, i po osvećenju novog manastira Jovanja 1959. godine, mošti oca Makarija ponovo su izvađene iz zemlje i, sa kostima ostalih upokojenih jovanjskih duhovnika i sestara, prenešene u novi manastir Jovanje i na određeno mesto sahranjene. Samo ovoga puta u grobu oca Makarija bile su kosti, još dovoljno neočošćene od tela. Kosti svojih upokojenih duhovnika sestre su prenele i sahranile u pripratnom delu nove jovanjske crkve, gde i sada počivaju.

Poštujući svoje duhovnike, monahinje jovanjske kažu da, ako bi neko bolestan i sada prišao grobu oca Makarija sa jakom verom i iskrenom molitvom, kajući se za svoje grehe, ozdravio bi. ako i one u manastiru imaju neku nevolju, bolest ili muku, pa se tako pred njegovim grobom zamole, osećaju se mnogo bolje.

Po pričanju jovanjskih sestara, kada je prvi put izvađeno iz zemlje netruležno telo oca Makarija, došao je i njegov brat Sima. Ubeđen da mu se brat posvetio, tražio je njegovu jednu ruku da u svom kraju s njom misionari. Međutim, sestre koje to tačno pamte, kao što je igumanija mati Evpraskija, vele da Sima kao brat oca Makarija nije odmah uzeo njegovu ruku da s njom misionari u svom mestu kao sa svetom, već ju je uzeo kasnije kada je po drugi put izvađena iz zemlje 1959. Tada se kosti još nisu očistile od tela koje se raspadalo. Simo je, ipak uzeo jednu njegovu ruku i sušio je. Ne uspevši da je osuši, a i osećajući od nje neprijatan zadah, vratio ju je ostalim kostima. Tako je ovaj prepodobni otac i poznati po blaženom životu i smirenju duhovnik jovanjski iscelio od duhovne prelesti i svog brata, da se ne bi ovaj poneo kako mu je brat postao svetac. Po verovanju mnogih savremenika, možda je zbog takve Simine nerazumne i sujetne namere sam Bog molitvama oca Makarija učinio da naknadno dođe do truljenja njegovog tela, što se pokazalo prilikom drugog iskopavanja radi prenošenja u Novo Jovanje.

Otac Makarije jeste zaista veliki duhovnik i istinski monah dvadesetog veka, koji svojim životom pokazuje svima nama pravoslavnim hrišćanima, a posebno monasima, da se i u današnje vreme, koje je puno greha i zla, pogotovo nemorala, može sa čvrstom verom uz veliki trud i stalnu molitvu održati u bogougodnom životu koji vodi u Carstvo Nebesko.

Prepodobni oče Makarije, moli Boga za nas.

_________________________________________________________

1 - Napisao Nj. preosveštenstvo episkop žički dr Nikolaj Velimirović. Br. 1, Žički spomenik, - ŽED- 1937. godine, štamparija Pravoslavne narodne hrišćanske zajednice Kragujevac.

2 - Otac Petar, odnosno arhimandrit Serafim, iz svoje velike skromnosti i zahvalnosti za taj srdačan doček od sveštenika u Brusu i ukazanu mu čast da bude doživotni počasni predsednik "Bratstva vaskrsenja Hristova" veli da unosi to u svoju autobiografiju (u letopisu), koju smo mi ovde dopunili i jezički i gramatički preuredili ne u cilju kako on reče samohvalisanja, nego s tim da zabeleži ovu iz Hristove ljubavi a ne iz koristoljublja manifestaciju. - Arhim. Serafim. (Zabeležio arhim. Jovan).