Untitled Document

MANASTIR JOVANJE (nastavak)

BIOGRAFIJE (ili kako jovanjski Letopisac veli "ZITIJA") poznatih jovanjskih sestara.

MONAHINJA NINA (1926-1938)

Gospod je pouzdanje moje od mladosti moje. Tebe se držim od rođenja; od utrobe matere moje Ti si branič moj; Tobom se hvalim svagda. (Ps. 71,5-6)

Ovde u početku iznosimo kratak život najmlađe sestre jovanjske, kako je zabeležen i u Letopisu toga manastira.

Monahinja Nina rođena je u selu Plušcu - Osečina, u Valjevskoj Podgorini, 5. (18) jula 1926. godine, od pobožnih roditelja , zemljoradnika Radomira i Radojke Nedeljković. Na krštenju dobila je ime Vojka. Osnovnu školu završila je u svom selu. Poput roditelja, i ona je crkvu zavolela iznad svega, te ju je svakog praznika i nedelje radosno posećivala, ili s roditeljima ili sama. Kada su 1936. godine došle u njihovo selo dve jovanjske monahinje Irina i Angelina, mala Vojka se prilepila uz njih svim srcem i molila ih da je prime i povedu sa sobom u manastir. Monahinje su joj opisivale teškoće monaških podviga, ali Vojka je bila uporna, govoreći:"Kako vi podnosite te teškoće, tako ću s Božjom pomoću i ja."

Baba ju je mnogo volela i zadržavala da ne ide u manastir, ali kada su joj roditelji za to dali blagoslov i odobrenje, Vojka se, sva srećna i radosna, uputila na službu Bogu sa tim jovanjskim monahinjama. U Jovanju zatekla je nekoliko svojih vršnjakinja, sa kojima se učila da anđeoski služi Bogu. Sve je sestre u manastiru volela i sve su sestre nju zavolele. Krotka, tiha i pobožna, Vojka se nije zanimala običnim i sporednim stvarima, već je hitala na bogosluženje da služi Gospodu, kako mogu samo dečije pobožne duše. Iz nevidljivih izvora Gospodnjih kapala je kao med na njenu dušu mudrost nebeska, te iako je bila mlada godinama, bila je stara po mudrosti i rasuđivanju. U crkvi je rado čitala i pevala. Naučena blagodaću Božjom, ova devojčica sa sela vrlo brzo je naučila i shvatila sav crkveni red u manastiru kao i Tipik. Pored toga, lepo je i vešto radila ženske ručne radove i vrlo vredno i pažljivo posluživala goste i sestre.

Ali, po nedokučivom Božjem promislu Vojka se razboli nakon dve godine. Na dan manastirske slave, Ivanjdan 1938, sestre preporuče vladici Nikolaju da zamonaši Vojku , jer je i ona sama često govorila:" Samo da mi je da me Deda Vladika zamonaši, jer zato sam i došla u manastir, pa posle neka me uzme Gospod". Vladika je došao na Ivanjdan, obukao Vojku u malu shimu i dao joj ime Nina, po blaženoj Nini, prosvetiteljki Gruzinskog naroda. Bilo joj je svega 12 godina kad se zamonašila i tako postala najmlađa srpska monahinja u srpskom narodu.

Bledo lice mlade Nine dobilo je na dan monašenja neki osobiti blagi sjaj, koji je ostao do njene smrti. "Ovo je naša igumanija!", govorile su veselo njene vršnjakinje, sestre jovanjske.

Nina se držala na nogama još nekoliko nedelja, potom je bolesna legla u postelju. često se pričešćivala. Sestre su bdele nad njom u postelji danonoćno. Međutim, Nina ih je terala da idu u svoju keliju da se odmaraju govoreći im: "Mene ništa ne boli". Videći kako je bolest iscrpljuje i privodi kraju, sestre su plakale kao i sama igumanija, mati Irina, koja ju je i dovela u manastir. No, Nina ih je slabačkim i tihim glasom tešila:"Nemojte, sestre moje, plakati, tako Bog hoće". Još bi je sestre upitale da li će se za njih moliti na Onome svetu, na što bi im Nina odgovarala: " Ako mi Gospod daruje dobro mesto na nebu, ja ću se za sve vas moliti".

Upokojila se mirno 11. (24) septembra 1938. godine. Sahranjena je blizu crkve prema oltaru. Vladika Nikolaj zbog njene smrti napustio je u Žiči početak velikog krstovdanskog Bogomoljskog sabora i, sa suzama se oprostivši s narodom, hitno je došao u Jovanje i izvršio opelo nad odrom ove svoje duhovne mezimice Nine, sa sveštenicima, monahinjama i monasima. Ispratili su je svi do groba sa suzama i molitvama.

Neka je večan pomen i večno sećanje na nebu kod Boga i Anđela Božijih i u Crkvi Božjoj na anđeosku dušu monahinje Nine.

IGUMANIJA IRINA (1908-1939)

Prva jovanjska igumanija monahinja Irina Stevanović rođena je u selu Plušcu u Osečini 1900. godine. Na krštenju je dobila ime Ruža. Roditelji su joj zemljoradnici Ljubomir i Petrija Stevanović. Ruža je jedno od devetoro njihove dece. Otac im je bio član Pravoslavne hrišćanske zajednice u Kragujevcu. Osečina je tada u tome bila najpoznatija u valjevskom kraju. Ljubomir je kao član toga pokreta, koji je vodio vladika Nikolaj, imao u svom domu Sveto Pismo i stalno ga čitao nedeljama i praznicima, a ponekad i uveče, pogotovo u zimske dane, kad su duge noći. Tada bi Ljubomir pozvao i decu svoju da i oni čuju reč Božju iz Svetoga pisma. Ruža je bila pobožna i povučene naravi i mnogo je volela da sluša tu svetu knjigu kad otac čita; osobito život i stradanje Gospoda Isusa Hrista. Slušajući tako, mnoge je stvari naučila napamet. Jer, u to vreme nisu sva deca išla u školu, pogotovo ženska, da bi znala čitati, pa nije ni Ruža. Naučila se pismenosti tek docnije u manastiru. Često je sa ocem posećivala bogomoljačke skupove.

Kad je odrasla i stigla za udaju, Ruža odluči da se ne udaje, nego da ostane do smrti devojka. Samo joj je bio problem kako da to ostvari. Za ženski manastir još nije znala. Tek kada je preko Hrišćanske zajednice saznala da vladika Nikolaj u svojoj eparhiji u Makedoniji osniva ženski manastir, ona se odmah odlučuje i 1925. godine odlazi, iako daleko, u taj ženski manastir, koji se nalazi na obali Ohridskog jezera i zove se Kalište. Posvećen je Rođenju Presvete Bogorodice. Igumanija manastira zvala se Pelagija. Docnije na njeno mesto dolazi za igumaniju monahinja Teodora. Posle izvesnog vremena Teodoru će zameniti igumanija Kasijana.

Po dolasku u taj manastir Ruža se sva predala monaškom životu, znajući da tako najbolje služi Bogu, pa je savesno i revnosno izvršavala svako poslušanije. Veliku brigu imala je samo tu što nije pismena. Uostalom, bilo je i drugih iskušenica nepismenih. Zato su one sa velikim trudom i naporom, često i sa suzama moleći se Bogu, stalno učile čitati i pisati, i u tome su na kraju uspele i mogle su u crkvi za pevnicom čitati. Manastir je, istina, bio tek u razvoju i nesređen, pa se moralo tako mnogo raditi, zato nije bilo mnogo vremena za učenje. Svakodnevni fizički rad na manastirskom imanju, kao i svakodnevno jutrenje u večernje bogosluženje u crkvi sa kelejnim pravilom, iscrpljivali su ih toliko da nisu imale vremena za najnužniji odmor. No, ipak, iako umorna, sestra Ruža je sa voštanicom u ruci (jer nije bilo električnog osvetljenja), često i do zore ako joj stigne sveća, ostajala uporno nad knjigom trudeći se na svom ličnom obrazovanju i pismenosti.

U takovm iskušenju sestra Ruža je provela tri godine. Videći toliki njen trud i ljubav prema monaškom i manastirskom životu, vladika Nikolaj, koji je anđeoski bdio nad njima, odluči da je posle tri godine zamonaši. Zato ju je sutradan po Preobraženju 7/20. avgusta 1928. godine postrigao u monaški čin sa novim monaškim imenom Irina. Privela ju je monašenju kao duhovna majka monahinja Marina, jer je tadašnja igumanija Kasijana, zbog manastirskih poslova, bila odsutna.

Uočavajući duhovnu zrelost nove monahinje Irine, vladika Nikolaj postavlja je 1934. godine za nastojnicu u drugom, novom ženskom manastiru "Svi Sveti". Na toj dužnosti mati Irina ostaje do odlaska u manastir Jovanje u Ovčaru 1936. godine.

U početku Časnog posta 1936. godine, otac arhimandrit Rafilo, duhovnik manastira Kališta, po blagoslovu nadležnog arhijereja vladike Nikolaja, odvodi iz tog manastira, u Ovčar, u manastir Jovanje, 12 sestara sa mati-Irinom (1). Posle kratkog boravka ovih sestara u manastiru Vraćevšnici, vladika Nikolaj kao žički administrator postavlja mati-Irinu za starešinu manastira Jovanja, a oca Rafaila za duhovnika. Na toj dužnsoti ona ostaje do svoje smrti 16/29. maja 1939. godine.

Posle smrti majke Petrije, otac Irinin Ljubomir odlazi Irininoj mlađoj sestri monahinji Ilini, koja se nalazila u sestrinstvu manastira Svete Petke u selu Capari u Makedoniji. Ljubomir tako i ostaje kod svoje ćerke, pa i sam prima monaški čin i monaško ime Serafim. Imanje ostavlja najstarijem sinu Trifunu i ostaloj deci. Docnije je otac Serafim primio veliku shimu kao shi-monah Sofronije.

Igumanija mati Irina bila je svesna da mora sa sestrinstvom, kroz krajnje napore i žrtvu, da obnavlja taj gotovo opusteli manastir Jovanje, da bi mogle u njemu da opstanu i najskromnije da žive. Od velikog napora i slabe ishrane sestre su poboljevale. Poboljevala je i mati Irina. Ali kad im se iznenada razboleo i umro u Žiči 1937. godine duhovnik arhimandrit Rafailo, to joj poveća još više brigu i odgovornost za sestre i njeno se slabačko zdravlje sve više iscrpljivalo. Tako se i ona, te, 1937. godine, pred Božićni post teško razboli od gripa, dobije zapaljenje pluća i tuberkulozu. Po blagoslovu vladike Nikolaja, pred Đurđevdan ode u Studenicu radi klimatskog lečenja, od čega joj ništa nije bilo bolje. Vladika je u Studenici zamonaši u veliku shimu, ostavivši joj ime Irina. Posle sedam dana vratila se iz Studenice u Jovanje. Okružena svojim setrama, svojm duhovnom decom, ona se sa svima oprostila. Poučivši ih sve kako da žive u molitvi, slozi i ljubavi, primila je svetu tajnu ispovesti i pričešća i na Drugi dan Duhova 1939, u rasvitak zore i novoga dana, mati Irina molitveno, tiho i smerno predala je dušu svoju Gospodu, da sa Njim nastavi novi neprolazni dan u Carstvu Nebeskom.

Opelo je izvršio vladika Nikolaj, uz učešće novog duhovnika jovanjskog arhimandrita Serafima, igumana trojičkog oca Atanasija, jeromonaha Irineja i vladičinog đakona Dragoslava Danilovića, a u prisustvu jovanjskih sestara, srodnika mati-Irine i naroda. Sahranjena je kod crkve pored groba monahinje Nine.

Na dan četrdesetnice vladika Nikolaj postavio je za novu igumaniju manastira Jovanja monahinju Katarinu Stanković, koju će posle samo tri godine Bugari ustreliti ispred manastira s druge strane Morave.

Upokoj Gopsode, dušu rabe tvoje shimonahinje Irine.

IGUMANIJA EKATERINA(1906-1943) (druga igumanija jovanjska)

Igumanija Ekaterina, ili kako su je obično zvale sestre: mati Katarina, rođena je u selu Ratkoviću u Levču 1906. godine. Njeni roditelji Milosav i Jelisaveta Stanković bili su zemljoradnici. Na krštenju dobila je ime Zdravka. Imala je dva starija brata. Kao najmlađe dete u kući svi su je mnogo voleli, osobito deda Pavle, tako da je zbog toga nisu odvajali od kuće ni radi školovanja. Deda i roditelji vodili su je od malena često u crkvu, pa je zavolela bogosluženja, post i druge hrišćanske vrline. Kada je odrasla, izbegavala je igre i vesela društva razmišljajući o tome da se nikad ne uda, iako su se roditelji spremali da je udaju u jednu dobru, domaćinsku kuću. Kad je jednom prilikom Zdravka saopštila roditeljima svoju nameru da ne misli da se udaje, izazvala je kod njih toliku tugu i ogorčenje da su je tukli. Međutim, ona je i dalje ostala pri svojoj odluci. Videći toliku nepokolebljivost u njenoj odluci, roditelji je najzad ostave na miru. Kupe joj kuću u Kragujevcu, gde bi mogla mirnije da živi kao devojka, jer se tad smatralo velikom sramotom za svu familiju ako se devojka ne uda.

U to vreme majka joj se razboli i bolovala je ležeći u postelji osam godina. Zdravka ju je tada kao anđeo hranitelj savesno i požrtvovano negovala. Majčina bolest sve je više uticala na nju da pojmi da je ovaj život, budući opterećen nevoljama i bolestima, sasvim nestabilan i prolazan. Tako se ona još više učvrsti u svojoj nameri da se ne udaje.

Kad je saznala za ženske manastire, odluči se da po smrti majke ode u manastir. Sahranivši majku, još neko vreme živela je kod oca, a kad je navršila 20 godina, otkrila je ocu i braći svoju nameru da ide u ženski manastir. No, otac joj je još uvek savetovao da to ne čini, a braća su joj pretila da će je vezati i da će je, ako pobegne, silom vratiti kući. Takvim stavom oca i braće pao je težak teret na dušu mlade Zdravke, željne monaškog života. Zato ona, ne mogući više da trpi takav pritisak, tajno odlazi 1926. godine u manastir Svete Bogorodice u Kalištu, na Ohridskom jezeru. Igumanija manastira Kasijana i sestre primile su je sa velikom radošću. Mlada i živahna Zdravka je od prvog dana svom dušom zavolela manastir i sva se predala Bogu na molitvu i poslušanije.

Pored bogosluženja, u manastiru se moralo i fizički mnogo raditi, da se manastir dovede u red i da se stvore normalni uslovi za život. Tako im je svakodnevno život tekao u crkvenom bogosluženju, u fizičkom radu, a onda i u uzdržanju i svesnom umaranju iz podviga radi suzbijanja svojih mladalačkih želja i prohteva. U najboljim godinama života i mladosti Zdravka je bila puna idealnog poleta, ali ne onog koji razgoreva želju za ovim svetom, nego onog koji razgoreva želju i ljubav za monaškim, anđeoskim životom.

Slobodno vreme u večernjim časovima, do dugo u noć, sestra Zdravka, kao i druge mlade sestre iskušenice, trudila se da samoučenjem savlada crkvenoslovensko čitanje, pojanje, Tipik i drugo što im je kao poslušanje naloženo. Sestra Zdravka je i u tome toliko uspela da je uskoro mogla i drugim sestrama da pomogne u vezi sa crkvenim poretkom i pravilom .

Posle tri godine strogog, teškog i napornog podviga i poslušanja, vladika Nikolaj je sestru Zdravku u Kalištu postrigao u monaški čin, na Cveti 1929. godine sa monaškim imenom Ekaterina, čije su mošti na Sinaju, a praznuje se 24. novembra. Privela ju je na monašenje, kao duhovna majka, igumanija Kasijana.

Zbog strogog monaškog života, zbog tačnog i revnosnog izvršavanja poslušanja, kao i zbog svog miroljubivog karaktera, mati Katarina je stekla ljubav sestara u manastiru i bila prva pomoćnica i namesnica igumanije Kasijane u Kalištu, a docnije i mati-Irine u Jovanju.

Posle tri godine od monašenja i šest od kada je stupila u manastir, dobija blagoslov od Vladike i svoje duhovne majke igumanije Kasijane 1932. da može posetiti kuću, oca i braću. Svi su joj se obradovali zaboravivši ranije negodovanje zbog njenog odlaska u manastir.

Kod kuće je zatekla na samrtnom odru snaju Slavku, ženu svoga brata Dimitirja. Obradovana njenim dolaskom, snaja tom prilikom zavetuje Bogu svoju najmlađu kćer Milanku, dete negde od 6 godina , i šalje sa mati-Katarinom u manastir Kalište. Ali tada istovremeno i starija Milankina sestra Desanka, takođe dete od 8 godina, zavolevši tetku, a preko tetke i manastir, i ne hoteći se razdvajati od svoje mlađe sestre, plačući i preko volje roditelja pođe i ona sa njima u manastir Kalište. Uz brigu i rukovodstvo tetke Katarine i sestara, i mala Desanka i Milanka lepo su se razvile i naučile manastirskom pravilu, Tipiku i pojanju. Sestra Desanka imala je posebnog dara za pesmu, pa je za desnom pevnicom lepo pevala. Tada nije mogla ni pomisliti da će slediti tetku u životu i imenu, pa i u starešinstvu, u Jovanju. Kad je pošlo dvanaest sestara iz Kališta u Jovanje sa ocem Rafailom, pošla je mati Katerina, a s njom Milanka i Desanka (2).

Odlikujući se revnosnim služenjem Gospodu u monaštvu, bistrom pameću i lepim karakterom i ponašanjem sa setrama, mati Katarina je i u Jovnaju brzo stekla ljubav i poverenje svih sestara i mladih iskušenica, tako da je sa uspehom u svemu bila od velike pomoći i sestrama i igumaniji mati-Irini.

Kada je umrla mati Irina 1939. godine, vladika Nikolaj postavlja na njeno mesto za nastojateljicu manastira Jovanja novu igumaniju Katarinu. Dobro upućena u manastirski život, mati Katarina je nastavila da vodi sestrinstvo istim stopama kako ih je vodila i mati Irina. Pod njenim rukovodstvom i rukovodstvom novog duhovnika oca arhimandrita Serafima, a pod pokroviteljstvom Svetog Jovana i vladike Nikolaja, dobro im je svima bilo. Mati Katarina je tada u Jovanju zablistala kao zračak zvezde Danice, ali se brzo ugasila i nestala. Ubijena je 3. oktobra 1943. godine od bugarskih vojnika, prilikom obilaska manastira Nikolja, koji je bio tada pod njihovim nadzorom i staranjem, o čemu se podrobnije govori u opisu ovog manastira. Na povratku iz Nikolja preko Zagrađe u manastir Jovanje sa sestrom Nadom (sada igumanijom Evpraksijom), sestrom Dobrinkom i jeromonahom Justinijanom Ilkićem, ubijena je u nedelju po Krstovdanu ujutru u pola sedam na putanji k čamcu jovanjskom. Bugari, videći da su usmrtili monahinju, a ne četnika ili partizana, povezli su je u Ovčar Banju kamionom da joj se previjanjem ukaže pomoć. Međutim, igumanija mati Katarina mučenički je izdahnula u putu. Bugari su je odmah dovezli mrtvu u manastir Jovanje, gde su sestre saslušavali i mnogo maltretirali. Sahrana je obavljena uz pomoć i opelo jeromonaha Justinijana Ilkića, sa velikim strahom, bolom i suzama jovanjskih sestara.

Tako se mučenički brzo ugasio život ove divne jovanjske igumanije. Upokoj, Gospode, dušu svoje sluškinje i mučenice igumanije Katarine.

IGUMANIJA JULIJANA (1906- )

Ova divna monahinja i igumanija rođena je na Uskrs 1906. godine u selu Ratkoviću u srezu Levačkom, od roditelja Ljubisava i Milice Bajić. Na krštenju dobila je ime Draginja. Imala je tri brata, najmlađi Dragoljub (Dragi) bio je stručan duborezac za ikonostase i odličan crkveni pojac. Poginuo je za vreme rata od Nemaca u okolini Kruševca.

Roditelji Draginjini bili su pobožni, pa su u takvom duhu, kao članovi hrišćanske zajednice, vaspitavali i malu Draginju. Ona je sa njima često posećivala crkvu i bogomoljačke skupove; drugu školu da pohađa nije imala prilike. Vaspitana tako u hrišćanskom duhu , nije imala želje da trči na igranke i u vesela i zabavna društva, a o udaji nije htela ni da razmišlja, rešavajući se da ostane do kraja života devojkom. Imala je svoju drugaricu Zdravku, koja je već otišla u manastir u Makedoniju. Zato se i ona odluči da ide u taj isti manastir Kalište. Sa dozvolom roditelja, ona to i učini 1927. godine. Igumanija Kasijana i sestre manastira veoma su se obradovale njenom dolasku, a najviše njena bivša durgarica, a sada u Hristu sestra, Zdravka.

Od prvog dana Draginja je zavolela manastir i svim srcem odala se Bogu i poslušanju. Bila je za primer drugima. I ona je primetila da je manastir kao novonaseljen dosta zapušten i da je potrebno dosta raditi pa da se dovede u red. Kao Božje pčelice sestre su se dale na posao i svojim neumornim trudom i radom, a Božjim blagoslovom, glavne teškoće su se prebrodile. Za mladu, snažnu i lepu Draginju, posle toga bio je glavni problem, kao i za ostale mlađe sestre, kako veli Letopisac jovanjski, kako da steknu duhovnu i crkvenu pismenost, da mogu u crkvi lepo čitati, pevati i znati manastirski Tipik i pravilo. Otresite naravi i bistre pameti Draginja je i to svojim trudom i Božjom pomoći savladala. I, budući da ima dobar sluh i veoma lep glas, brzo je stala za pevnicu i počela čitati i pevati kao i mala Desanka. U Ovčaru je ona docnije pričala koliko je teško i preteško bilo tih prvih dana i godina, kada je morala svako veće, posle molitve, sa svećicom do duboko u noć, a katkad i do same zore, da bdi nad knjigom, da se trudi i uči. Ali zato, kada nauči, utoliko je posle osećala veću radost, jer je sve to Božjom pomoću savladala i bila je u mogućnosti da i drugim sestrama u tome pomogne.

Posle tri godine strogog poslušanja, teškog i napornog truda u manastiru, vladika Nikolaj je našao za potrebno da 1930. godine, na Lazarevu subotu, postriže u monaški čin sestru Draginju, i ona tom prilikom primi monaško ime Julijana, u čast Svete mučenice Julijane, 21. decembra. Kao duhovna majka privela ju je monašenju igumanija Kasijana.

Sa ostalim sestrama došla je iz Kališta u Jovanje 1936. godine i monahinja Julijana. U Jovanju je ona svojim primernim monaškim životom i radom drugim sestrama služila za ugled. Zajedno sa igumanijom mati-Katarinom vodila je desnu pevnicu i učila mlađe sestre pojanju. Dok je bila u Kalištu, naučila je kod baštovana kako se obrađuje bašta, pa je u Jovanju bila glavna baštovanka. Njena majka Milica otišla je u manastir Svete Petke u Capare, gde je 1939. godine primila i monaški čin sa imenom Lidija.

Mati Julijana je iz Jovanja, po blagoslovu Vladike došla pred II svetski rat u Kraljevo, gde je rukovodila dečjim obdaništem od 1937. godine do početka rata 1941. godine. Tada je i to obdanište zatvoreno, a neka su deca sa mati-Julijanom prešla ili u Ljubostinju ili u Trstenik, gde je brigu o deci vodila sestra Nada Adžić iz Bogdaja.

Jedno vreme, posle rata, mati Julijana je sa monahinjom Paraskevom Milošević iz Nikolja bila u Leliću, gde su naizmenično sa ljubostinjskim, ovčarskim i ćelijskim sestrama posluživale staru i bolesnu majku vladike Nikolaja, kao monahinju Ekaterinu , i održavale njihovu kuću, a onda su tu časnu dužnost primile ćelijske sestre. Docnije vidimo mati-Julijanu kao igumaniju u manastiru Stjeniku iznad Ježevice, gde je postavljena za nastojateljicu manastira sa monahinjom Kaliopom, gde se i sada nalaze. Njih dve u Ljubostinji, u svoje vreme, najlepše su u crkvi pevale sa sestrom Milkom, koju su kao Sarinu poslušnicu od nepunih 20 godina razbojnici 1943. o Savindanu zaklali.

MONAHINJA ANGELINA (1888- )

Monahinja Angelina rođena je u Osečini u selu Plušcu od roditelja Obrada i Marije Jovanović oko 1888. godine. Na kreštenju dobila je ime Darinka. Još kao dete posećivala je skupove hrišćanske zajednice i bila oduševljena svim onim što je tamo čula i videla. Zato, pod uticajem poznatog bogomoljca-misionara Desimira Starčevića, odluči da po smrti roditelja ode u manastir. Kad je jednom prilikom kod njih u selo došao duhovnik iz manastira Drače jeromonah Isailo i saznao zašto sestra Darinka odugovlači sa odlaskom u manastir, on je prekori govoreći, da po reči Gospodnjoj, treba da napustimo i dom i roditelje ako hoćemo da pođemo za Gospodom. Čuvši to, Darinka odmah 1926. godine pođe u Valjevo, saznavši da u Valjevo dolazi vladika Nikolaj radi bratstvenog, bogomoljačkog skupa. O tome ona obavesti roditelje, ne pominjući im da hoće u manastir. Kako nije imala novaca za dalji put, to brat Desimir Starčević sakupi između bogomoljaca 180 dinaara. Sa tim novcem Darinka je od bogomoljaca upućena u Kragujevac u Hrišćansku zajednicu. Tamo je posle mesec i po dana pošla u manastir Kalište. U to vreme se i Zdravka (monahinja Katarina) Stanković spremala za manastir. Tako Darinka sačeka Zdavku, pa zajedno sa njom i još nekim iskušenicama koje su bile u poseti svojim, pođu u manastir Kalište 1926. godine. Njihovom dolasku sestre su se u manastiru obradovale. Darinka, radosna što je primljena u manastir, primi poslušanije i nastavi da živi i da se trudi u monaškim odvizima i vrlinama po svojoj moći kao i ostale sestre, premda je katkad dolazila u sukob i sa sobom i sa sestrama. Nešto kod nje nije sazrelo kad se odlučila za manastir. No, ipak posle tri godine provedenog iskušeničkog života u manastiru Kalištu, vladika Nikolaj je zamonaši na Cveti 1929. godine, zajedno sa mati-Katarinom, i dade joj ime Angelina, u čast Svete majke Angeline Krušedolske.

Sa ocem arhimandritom Rafailom i drugim sestrama i monahinja Angelina je došla u Ovčar, u manastir Jovanje, 1936. godine. Nemirnog i samovoljnog duha, ona je često unosila nemir i u svoju dušu i u sestrinstvo. Nije mogla da se savlada, misleći da su svi više krivi nego ona. Tražila je premeštaj u manastir Vraćevšnicu. Sestre, uvređene njenim stavom, dale su joj pored dozvole za premeštaj i novac za put. Ali, u Vraćevšnici je sestre nisu htele primiti, jer su joj znale narav. Vladika naredi da se ponovo vrati u Jovanje. Međutim, u jovanjskom sestrinstvu za nju više nije bilo mesta. Zato s blagoslovom Vladičinim odlazi 1939. godine u manastir Ljubostinju kod igumanije Sare.

Čestiti Jovanjski duhovnik otac Serafim nije "ubogi", kako sam sebe naziva kad u vezi s ovom sestrom kaže:"Svedok mi je Bog da sve ovo beležim ne s tim da vređam monahinju Angelinu, nego iznosim za pouku drugima, da bi videli gde može da odvede pusta samovolja i svađa. Molim Boga i trudim se da kao duhovnik dovedem sve u red, nadajući se da ovo posluži lepom lekcijom i poukom za sve ostale i za monahinju Angelinu, pa da se pomoću božjom popravi i pokaje. Samim tim povratila bi se i ljubav sestara na spasenje svoje duše i na korist sestrinstva.

IGUMANIJA VARVARA (1910-1995)

Ova vredna i veoma sposobna igumanija rođena je u selu Radovci kod Aleksinca od pobožnih roditelja Blagoja i Jelene Milenović 17/30. avgusta 1910. godine. Na krštenju dobila je ime Danica. Osnovno školovanje završila je u svom rodnom mestu. Otac Blagoje, kovač, poginuo je u Prvom svetskom ratu 1915. godine, a majka, udovica šnajderka, ostala je sama sa dvoje male dece, starijom Danicom i njenim mlađim bratom. Kao devojka od 18 godina, Danica je 1928. godine stupila u Bogomoljački pokret, kojim je rukovodio vladika žički, tada administrativno ohridsko-bitoljski, Nikolaj Velimirović. Od njega je zatražila blagoslov da pođe u manastir. Vladika je posavetuje da s tim ne žuri, već da se kod kuće uvežbava u molitvi i drugim hrišćanskim vrlinama, a kad se uveri da može podneti uski put monaškog i podviga, dobiće blagoslov za manastir. Željna monaškog života, čitavu godinu dana ova mlada devojka trudila se i vežbala u duhovnim podvizima, a onda 1930. dobija od Vladike blagoslov i dolazi kao iskušenica u Makedoniju, u manastir Roždestva Presvete Bogorodice u Kalištu . Igumanija manastira mati Kasijana i sestre tada su je primile s radošću i rasporedile na poslušanje.

U to vreme je i arhimandrit otac Rafailo došao iz Hilandara njima za duhovnika u Kalištanskom manastiru.

Na Lazarevu subotu 1934. godine, vladika Nikolaj daje blagoslov ocu Rafailu da zamonaši u malu shimu, sa ostalim sestrama, ove dve izuzetne sestre i da im dadne monaško ime Sara i Varvara. One će toliko uznapredovati da će brzo ući u istoriju monaštva kao izuzetno vredne i sposobne kako u organizaciji tako i u duhovnom životu i biće poznate igumanije u srpskom ženskom monaštvu.

Odmah 1935. godine, po blagoslovu vladike Nikolaja, otac arhimandrit Rafailo odvodi iz manastira Kališta u Žičku eparhiju 12 izabranih sestara, među kojima i mati-Varvaru. Odveo ih je prvo u manastir Vraćevšnicu pod Rudnikom, a zatim otišao da traži manastir koji mu je pokazan u viziji u koji će se za stalno nastaniti. Kada je video zapusteli manastir Jovanje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, bilo mu je jasno da je to taj manastir. Tako se oni početkom časnog posta 1935. iz Vraćevšnice u dva maha preseljavaju u svoje novo obitavalište, manastir Jovanje. U tom manastiru mati Varvara, kao i ostale sestre ulaže mnogo truda sa svojim duhovnikom Vladikom na njegovoj obnovi to jest na uređenju crkve i izgradnji novog konaka, kao i drugih građevina i ekonomije.

U manastiru Jovanju mlada monahinja Varvara imala je razna poslušanija: radila je kao baštovanka, radila je na bačiji oko belog mrsa, radila je u crkvi, za pevnicom čitala i pevala, u oltaru posluživala i bila poslušnica kod mati igumanije Irine. Po blagoslovu vladike Nikolaja, 1938. godine, odlazi u Čačak u dečje hranilište sa monahinjom Anom, gde kao jovanjske sestre savesno vode brigu i staranje o siromašnoj deci, hrane ih, uče i vaspitavaju. Peko leta one su opet u svom manastiru, pa ipak, po pričanju njihovog duhovnika oca Serafima, iako one, veli, svoju dužnost vrše savesno i na korist sirote dece, u ime Božje i na čast manastira Svetog Jovana, njihovo boravište toliko dugo van manastira u varoši mnogo smeta njihovom duhovnom napredovanju, žalila se njemu mati Varvara.

Kada se zaratilo 1941. i kada je zbog rata rasformiran i onemogućen rad hranilišta i obdaništa, mati Varvara se zajedno sa mati-Anom vratila u Jovanje, a zatim su, po blagoslovu svog vladike, prešle u manastir Ljubostinju. Tada je u Ljubostinji bila nastojateljica manastira igumanija Sara. Videli smo da je ona prethodno bila u Vaznesenju i u čačanskom hranilištu sirote decem koju je tu i zamenila monahinja Varvara.

U Ljubostinji za vreme rata, pogotovo posle odlaska iz Ljubostinje vladike Nikolaja u internaciju u manastir Vojlovicu kod Pančeva, i igumanija Sara i mati Varvara, kao i druge sestre, i izbegli iz Žiče monasi, imali su mnoge teške nevolje, tako teške da su uz mnoga maltretiranja od Nemaca, Gordićevih četnika i partizana, na zverski i vandalski način ubijena dva žička monaha i tri ljubostinjske sestre, dok se igumanija Sara spasla uz pomoć sestara bekstvom u Beograd. Da su savet svetog vladike Nikolaja bolje razumeli kad je govorio da će se " u manastiru za vreme rata spasti ako se budu bavili molitvom, radom i ćutanjem", bolje bi svakako i prošlo. Zato su ti nemili događaji gorka pouka mlađim monaškim generacijama.

Posle tih događaja 1943. godine, postavljena je za nastojateljicu manastira Ljubostinje monahinja Varvara, koja je proizvedena u igumaniju od mitropolita Josifa 1949. godine. Kao dobar organizator, ona je više od pola veka rukovodila sestrinstvom manastira Ljubostinje. Kao poslušnica vladike Nikolaja, dok je bio kod njih u Ljubosstinji u kućnom pritvoru za vreme Nemaca, imala je priliku da od njega čuje mnogo mudrih saveta, koji su joj mogli koristiti docnije kao nastojateljici. Uspela je da u manastiru Ljubostinji prikupi veliki broj sestara i da ga veoma dobro unapredi u ekonomskom pogledu, pogotovo posle rata, kada je radi opstanka manastira organizovala u Ljubostinji ćilimarske radionice, a takođe i pletarske, gde su se počev od ikonostasa do stolova, stolica i finih tašni izrađivali tu prekrasni predmeti i za domaću upotrebu i za izvoz u inostranstvo.

U toku 1942. godine vladika Nikolaj je u zatočenju u Vojlovici napisao i mati Varvari posvetio kao duhovni priručnik svestku, ili bolje rečeno knjigu u rukopisu, sa savetima za nju i za sestrinstvo u manastiru, koju je ukrasio inicijalima i koja se u rukopisu i danas čuva u Ljubostinji, fotokopirana u više primeraka. U Žičkoj eparhiji Ljubostinja je, zahvaljujući igumaniji Varvari, njenoj organizaciji i disciplini, jedan od veoma lepo uređenih manastira.

Poslednjih godina govorilo se da mati Varvara boluje od raka u grlu, ali se ona i tada hrabro i pdvažno borila i istrajala na svojoj dužnosti.

Umrla je 21. maja 1995. godine u 85-oj godini starosti i prestavila se u Gospodu. Opelo i sahranu obavio je njegovo preosveštenstvo episkop žički Stefan sa većim brojem sveštenstva, monaštva i naroda Žičke eparhije.

Upokoj, Gopode, dušu sluškinje tvoje, igumanije ljubostinjske monahinje Varvare.

MONAHINJA ANA (1912- )

Monahinja Ana rođena je 7. januara 1912. godine u Županjevcu, u srezu levačkom, od roditelja Živojina i Smiljke Mihailović. Na krštenju je dobila ime Radunka.

Sa strinom Stevanom Radunka je često posećivala bogomoljačke skupove. Tamo je saznala za ženske manastire, pa je zaželela da i ona pođe u manastir. Roditelji i stariji brat Živadin nisu hteli ni da čuju za to. Majka ju je zbog toga u ljutnji grdila i klela. Ali je Radunka bila uporna u svojoj odluci i pretila da pobegne. Uskoro su joj se razboleli majka i brat i umrli. Radunka je tri godine za njima tugovala. Od tuge za njima, a i želje da ide u manastir, ona se povukla u samoću. Najzad, opet počne moliti oca da joj dozvoli da ide u manastir. Otac se za to ljutio, grdio je i od muke se razboleo. Najzad joj dade svoj pristanak. Tako Radunka 1933. godine, na Svete Oce, ode u Kragujevac, sa svojim bratancem. Tamo je u Hrišćansku zajednicu došla iz Kališta igumanija Kasijana. To je bila dobra prilika za Radunku, koja s njom zajedno pođe u manastir Kališta. Kada je došla u manastir, videla je tamo puno sestara iz svoga kraja. To ju je još više ohrabrilo i pojačalo joj radost u srcu. Uredno je u crkvi pohađala bogosluženja i revnosno vršila manastirska poslušanja. Naučila je u manastiru crkvenoslovenski da čita i peva. Osim ženskih ručnih radova, radila je i fizičke poslove s volovima na njivi i u šumi. Ali više od svega toga volela je i znala jedobro sve crkveno pravilo i crkveno pojanje, što joj je donosilo posebnu duhovnu radost. Bila je vredna i izdržljiva i uvek vedra i vesela, pa su je sestre cenile i volele.

Odmah po Svetom Savi 1936. godine 12 sestara je sa ocem arhimandritom Rafailom prešlo iz Kališta u manastir Vraćevšnicu. Tamo su se one zadržale neki mesec, dok je otac Rafailo stvorio mogućnost za prelaz u Jovanje. Tako je sedam sestara prešlo u Jovanje negde u februaru ili martu, a pet sa sestrom Radunkom odmah u aprilu, o Vaskrsu te iste 1936. godine. Sa tim brojem je formirano sestrinstvo manastira Jovanja. Sledeće 1937. godine, na Blagovesti, vladika Nikolaj monaši sestru Radunku u malu shimu, dajući joj monaško ime Ana. Privele su je monašenju duhovna majka igumanija Irina i vraćevšnička igumanija mati Jelena. Tako ova jedina dva tada ženska manastira u Žičkoj eparhiji već su u duhovnom međusobnom srodstvu.

U jesen 1938. godine, Vladika određuje mati-Anu i mati-Varvaru na drugu dužnost i šalje ih u "Dečje hranilište" u Čačku. Početkom rata to se hranilište rasformiralo, a mati Varvara i Ana vraćaju se u svoj manastir Jovanje, a zatim uskoro, po odluci Vladičinoj, obe prelaze u sestrinstvo manastira Ljubostinje. Tamo su za vreme rata imale mnogo nevolja, iskušenja i stradanja. Po odlasku igumanije mati-Sare iz Ljubostinje, početkom 1943. godine, mati Varvara preuzima dužnost igumanije manastira, monahinja Parskeva prelazi u manastir Divljane, pa u Sukovo i 1947. u Devič, a mati Ana postaje namesnica manastira Ljubostinje, na kojoj se dužnosti i danas nalazi.

IGUMANIJA JOVANA (1914 - 1992)

Igumanija Jovana rođena je u selu Belici kod Struge u Makedoniji, u leto 1914. godine. Roditelji su joj Antonije i Poliksenija Srbović, trgovci iz Struge. Na krštenju dobila je ime Sevastija. Od detinjstva bolovala je od paralize, koja se iz godine u godinu sve više pogoršavala. Usled te bolesti napustila je i osnovnu školu, svršivši svega dva razreda.

Posle smrti Sevastijinog oca, njena majka Poliksenija odlazi u manastir Kalište i tamo posle izvesnog vremena prima monaški postrig od vladike Nikolaja, dobivši monaško ime Paraskeva. Mala i bolesna Sevastija takođe odlazi s majkom u Kalište. Tamo u manastiru ostaje sve do 1936. godine. Pored svoje majke i manastirskih sestara ona se toliko navikla na manastirski život da je i sama zaželela da se u manastiru zamonaši. Godine 1935. u Kalište je došao Svetogorac iz manastira Hilandara arhimandrit Rafailo. Sestre su u njemu videle svetog i velikog duhovnika i molitvenika. Videvši malu Sevastiju kako strada od padavice, otac Rafailo se za nju usrdno molio Bogu. Posle tih njegovih molitava Sevastija se iscelila i više nikada nije imala napade te opake bolesti. Sestre su proslavile Boga, videći da ju je Gospod iscelio molitvama hilandarskog duhovnika. Ova čudesno iscelenje učvrstilo je odluku kod Sevastije za monašenjem i životom u devičanstvu. Zato se više nikako nije odvajala od ovoga duhovnog i svetog Božjeg starca.

Kad je 1936. godine arhimandrit Rafailo poveo iz Kališta u Jovanje 12 sestara, sa njima je pošla i sestra Sevastija. Bila je malog rasta, punačka i blagodatnog izgleda, ali ničim nije odavala neku osobitu sposobnost. Tek kad progovori onako tiho i bogobjažljivo, vidite da ta duša ima puno Božje blagodati i mudrosti u sebi. Zato je bila omiljena među sestrama u manastiru. Vladika je sve to i sam osetio i doneo odluku da je odmah po prelazu iz Makedonije u Jovanje na Blagovesti 1936. godine zamonaši. To je valjda bilo i prvo monašenje u devičkom Jovanju. Na monašenju je Sevastija dobila monaško ime Jovana, u čast svete Mironosice Jovane, koja je sačuvala glavu svetog Jovana Krstitelja, da je više zločesta Irodijada ne beščesti. Duhovna majka koja je privela mati Jovanu monašenju bila je vraćevšnička igumanija mati Jelena.

Mati Jovana je kao monahinja uvek bila tiha, ćutljiva, ozbiljna. Imala je više poslušanja, pevala u crkvi za levom pevnicom, radila u kuhinji, u trpezariji, posluživala goste. Strogo je vodila računa o onim starim ili bolesnim kojima treba raznositi obrok po kelijama. Zato ju je dohovnik otac Serafim , nazvao kako sam veli:"Siropitateljnica", što znači: ona koja brine za hranu siromašnima i nemoćnima.

Godine 1951. mati Jovana je iz manastira Jovanja premeštena i postavljena za nastojateljicu u manastir Sretenje u Ovčaru, u kojem je već bilo 20 sestara. Zamenivši igumaniju Anu Adžić, koja je primila manastir Vraćevšnicu, mati Jovana se, zahvaljujući svome smirenju, veoma dobro uklopila u novo sestrinstvo. Ali kada je episkop žički Vasilije Kostić odlučio da manastir Vavedenje od parohijske crkve ponovo vrati i pretvori u ženski manastir, on u Sretenju postavlja za igumaniju namesnicu, stariju i iskusniju monahinju Minodoru, a igumaniju Jovanu sa 11 sestara premešta u Sveto Vavedenje. Tako mati Jovana , puna vere i blagodatne sile Božje, osniva novo sestrinstvo u ovom manastiru, možda najstarijem među Ovčarskim manstirima, 1975. godine. Pod njenim rukovodstvom Vavedenje je tako obnovljeno i uređeno kao nikada ranije. Kada je osetila da će promeniti ovim svetom, pripremila je i naimenovala za novu igumaniju iskusnu i veoma sposobnu monahinju Fevroniju. Mati Jovana pred smrt primivši svetu tajnu ispovesti i pričešća, oprostila se sa sestrama i tiho i mirno sa molitvama predala je svoju dušu Gospodu, kome je u svetom Njegovom miru kao monahinja stalno služila. Upokojila se 1. marta 1992. godine i sahranjena je u manastirkoj porti u monaškom groblju. Gospode, molitvama svetih i pravednih tvojih ugodnika pomiluj i nas grešne.

IGUMANIJA FEVRONIJA (1921 - )

Igumanija Fevronija Božić rođena je u selu Sandić, kod Brčkog, u Bosni 29. septembra 1921. godine. Na krštenju dobila je ime Petra. Njeni roditelji Milan i Smilja imali su osmoro dece; Petra je prvo dete. Budući da su joj roditelji bili pobožni kao članovi Hrišćanske zajednice koja se u tom kraju tek osnivala, to je i mala Petra zavolela pobožan, crkven život. Kada je saznala da vladika Nikolaj u Žičkoj eparhiji osniva i ženske manastire, Petra zaželi da pođe u manastir. Pošto je u svom mestu završila osnovno obrazovanje i domaćinsku školu, ona sa svojom majkom pođe u Žiču na Bogomoljački sabor o Maloj Gospojini 1940. godine, s namerom da ostane u manastiru. Sa njom je iz iste namere pošla i sestra od strica Gospava Božić, kao i sestra od tetke Smilja Marković.

Kad su došle u Žiču, vladika Nikolaj ih je lepo primio, a zatim sve tri uputio u Ovčar, u manastir Jovanje. Tamo su došle da ostanu izvesno vreme, da se nauče monaškom životu a potom da se vrate u Bosnu, u manastir Tavnu, kako je i planirao zvorničko-tuzlanski episkop Nektarije, potonji mitropolit dabrobosanski. Sestra Petra, Gospava i Smilja ostale su u manastiru Jovanju od 1940. do 1952. godine. Za 12 godina u Jovanju savladale su sve monaško pravilo i naučile se monaškim podvizima i monaškom životu i sve tri se zamonašile. Tada su dobile i monaška imena. Sestra Petra postala je monahinja Fevronija, sestra Gospava - Varvara, a sestra Smilja - Anastasija. Zatim su sve tri iz Jovanja, kako je i predviđeno, prešle u manastir Tavnu 1952. godine, gde su po blagoslvou mitropolita Nektarija, osnovale ženski manastir. Prvo je postavljena za nastojateljicu manastira monahinja Varvara, a potom monahinja Justina iz Žiče 1955. godine. Njima u manastir Tavnu tada dolazi i Varvarina majka. Ona tu ostaje kao monahinja Evdokija sve do svoje smrti. U isto vreme dolazi u Tavnu i otac monahinje Anastasije (Smilje), gde se i upokojio kao monah Jakov. Pošto je mitropolit Nektarije hteo da i Papraća bude ženski manastir, on postavalja za nastojateljicu tog manastira monahinju Varvaru.

Sledeće 1956. godine monahinja Fevronija prelazi iz manastira Tavne u manastir Papraću kod mati-Varvare, gde ostaje samo od marta do avgusta te godine, da bi odmah posle Velike Gospojine prešla u manastir Ozren da gleda i neguje bolesnog i u cetinjskom zatvoru izmučenog i iscrpljenog mitropolita Arsenija. Tamo je mati Fevronija ostala do kraja te godine, dokle se u Ozrenu nalazio i bolesni mitropolit. A kad je mitropolit prebačen u Beograd, u bolnicu, ona je prešla u Braničevsku eparhiju, u manastir Nimnik, 1957. godine, gde osniva u manastiru sestrinstvo. Ali ona tamo ostaje samo do Blagovesti iste godine, pa onda, po blagoslovu patrijarha Viktenija i nadležnog episkopa Hrizostoma, po potrebi, sa većim brojem sestara, prelazi iz Nimnika u Metohiju, u manastir Pećku patrijaršiju, 6. aprila 1957. godine, gde prima upravu i osniva ženski manastir. Sa njom je tada prešla iz Nimnika i njena rođena sestra Anica, koja je u Nimniku zamonašena i dobila monaško ime Julijana. Sa njima prelaze u Pećku patrijaršiju još i sledeće sestre: monahijna Glikerija Đokić i monahinja Evgenija Perić, kao i iskušenice Bosiljka Dragić (u monaštvo Paraskeva), Stojanka Mitrović (monaško joj ime Anastasija). Dakle, tri monahinje i tri sikušenice, i to je prvo sestrinstvo manastira Pećke patrijaršije.

Sa ovim sestrama u ovaj naš stavropigijalni manastir došao je i njihov duhovnik, jeromonah otac Dimitrije, bivši trgovac iz Požarevca. On je došao u starijim godinama u manastir Nikolje pod Kablarom, gde je proveo jedno vreme, i tamo ga je zamonašio nikoljski duhovnik otac Rafilo Topalović 1947. ili 1948. godine.

Za vreme II svetskog rata u Pećkoj patrijaršiji živelo je stalno oko 70 izbegličkih porodica. U manastiru se dugo vremena nalazio i partizanski štab. Otuda je manastir bio mnogo zapušten, osiromašen i neuređen. Do dolaska igumanije Fevronije i sestara Pećka patrijaršija bila je oduvek muški manastir. Njihovim dolaskom ta naša izuzetno velika svetinja postaje ženski manastir. Zauzimanjem sestara i njihovim požrtvovanim radom taj manastir ubrzano napreduje, a u isto vreme i sestrinstvo napreduje i brojno se povećava . Tako se pokazalo da je ova, izuzetno pobožna i puna vere, vredna igumanija, svojim monaškim smirenjem i blagodatnim rasuđivanjem i mudrošću, zadobila ljubav i poverenje sestara, kao i plod svega toga, kao i njene sposobnosti sestrinstvo se za kratko vreme višestruko uvećalo. To je pokazalo da ona i duhovno i ekonomski ume da vodi tako značajan manastir kao što je Pećka patrijaršija.

Iste 1957. godine, kada je osnovan ženski manastir u Pećkoj patrijaršiji, dolazi svojoj kćeri i Smilja Božić, majka igumanije Fevronije. Videći njihov život i rad u manastiru, ona se odlučuje da ostatak svog života završi sa ćerkom tu u manastiru. Posle izvesnog vremena primila je monaški čin i postrig, živeći i radeći sa sestrama 22 godine kao monahinja Marija. Upokojila se u svojoj dubokoj starosti i sahranjena je u manastirskom monaškom groblju.

Za vreme igumanije Fevronije urađeno je mnogo u tom manastiru, gde je bilo mnogo znoja, truda i brige. Za to vreme, zauzimanjem Zavoda Srbije za zaštitu spomenika kulture, obnovljena je i prepokrivena olovom crkva. Skinute su iz srednje crkve Svetih Apostola, zajedno sa malterom, freske iz prošlog veka, kao nekvalitetne, i zidovi su goli do daljeg rešenja. Otkopani su u manastirskoj porti mnogi temelji starih srednjovekovnih konaka, konzervisani su i tkao ostavljeni da se vide. Napravljena je visoka i lepa zvonara. Obnovljen metoh i ekonomija u Budisavcima. Napravljen u manastiru veliki nov konak. I tek što je pokriven 16. marta 1981. godine, izbio je požar jedne noći na starom, velikom konaku iz 15. veka, gde su bile sve sestre i gosti u prenoćištu. Tako je taj konak sav brzo izgoreo i paralisao život u manastiru za izvesno vreme. Neki od gostiju i sestara, odmah po izlasku iz zapaljenog te noći konaka, primetili su na krovu plamen raspoređen na tri mesta, što je nemoguće da se dogodi u slučajnom požaru. Takođe su pronađene u ekonomiji uza zid kraj konaka, gde se spaja stari i novi konak, tri plastične kante u kojima je bilo još malo benzina. Zatim, primećeno je da su na krovu poprečne grede novog konaka, koje drže rogove ispod krova, nečim polivene, gorele odozgo pa se ugasile, a normalno je da, kad vatra hvata drvo, ono počinje da gori odozdo pa naviše. Iz svega toga, kao i na osnovu drugih pokazatelja, videlo se da je požar podmetnut, jer je i novi konak podlegao požaru. Međutim, o svemu tome iz neshvatljivih razloga nerado se govorilo i pisalo. Čak se od strane tadašnje vlasti oprezno prikrivalo.

Za sestre u manastiru bio je to veliki udarac i bol, ali i za sav naš narod. Zato je taj srednjovekovni konak, od velikog značaja, brzo obnovljen. Odnosno, ozidan je od temelja od čvršćeg materijala nego što je bio. Tako je igumanija Fevronija sa sestrama za kratko vreme, kao utehu, dočekala svečano osvećenje tih konaka zajedno s patrijarhom Germanom, arhijerejima, sveštenstvom, monaštvom i velikom masom srpskoga naroda sa Kosova i iz Metohije iz Crne Gore i Srbije. Na taj način mogle su se i sve sestre sa igumanijom mati-Fevronijom uveriti da nisu usamljene i prepuštene same sebi, već da je sa njima i Crkva i sav naš narod.

Nemarnost bi naša bila da ne spomenemo da se u vreme požara igumanija Fevronija nalazila zabrinuta i zarobljena požarom u manastirskoj riznici, sa pećkim sveštenikom Stankom Trajkovićem, s kojim je pokušavala da spase sve što se u riznici nalazilo od dragocenosti: ikone, krstove u filigranu, rukopisne knjige i druge dragocenosti od neprocenjive vrednosti. Da bi situacija bila još teža, u tom trenutku greda iz hodnika sa sprata pregorela je i pala, zatvarajući im vrata, a na prozorima su bile gvozdene rešetke. Našli su se u užarenom kavezu, gde je svakog trenutka mogao drveni užareni plafon da im se sruči na glavu u riznici. Kako se riznica nalazila u prizemlju konaka, desilo se da se pred prozorima riznice obreo snažni i snalažljivi sinđel Damaskin Davidović, profesor Prizrenske bogoslvoije. Shvativši koliko je kritičan i odsudan tu svaki trenutak i za riznicu i za oca Stanka i Igumaniju, sav uzbuđen i gotovo šokiran, nadljudskom snagom, uz pomoć jednog radnika, izbio je krampom i štanglom gvozdene rešetke iz čvrstog kamenog zida i tako oslobodio i riznicu i zarobljenike. Onda svi zajedno najvećom brzinom izbace kroz porzore sve rizničke eksponate napolje i tako spasu riznicu. Izgorela je samo jedna od starih ikona koja se nalazila u patrijarhovoj sobi. Zatim su i sami, gotovo gušeći se od vrućine i dima i iscrpljeni, uspeli da iskoče kroz prozore i spasu se. Jer, odmah posle toga plafon se provalio i sve vitrine prazne nestale su u požaru.

Ovaj primer žrtve koliko nas podseća na "Školsku ikonu" od Laze Lazarevića, i koliko takvih primera možemo da saberemo u našem narodu?! A ovo je primer kako se monahinje, monasi i sveštenici žrvuju na spasavanju crkvenih dragocenosti i kuturnog blaga svoga naroda.

Danas, nažalost, retko dolaze nove sestre u manastir. Ali, ipak, Pećku patrijaršiju možete da vidite divno obnovljenu i cvećem ukrašenu. U crkvi čudotvorna ikona Majke Božje i ćivoti mnogih svetaca kao živi, a i jesu pred Bogom živi; oni su velika uteha, snaga i hrabrost ovim sestrama u manastiru, zato i mogu tako mnogo da izdrže.

U porti se nalazi pred crkvom i dud iz doba svetog Save. Pod zaštitom je države. Kroz lepu portu ukrašenu lisnatim drvećem i cvećem, kao kroz Edemski vrt, protiče jaz sa čistom i bistrom planinskom vodom i svojim tihim žuborom kao da razgovara o nebeskoj lepoti ovog čudesnog manastira sa svojom ispred manastirske kapije hučnom majkom rekom Bistricom. A u hladu oraha, lipa i kestena nalazi se kraj jaza i lep šadrvan sa nekoliko česama, koji svojom gotovo ledenom, kristalnom vodom osvežava putnika, namernika i pobožno zadivljenog gosta i posetioca. Tako vam to sve liči na neku rajsku baštu u kojoj se još uvek junački, iako staračkog izgelda, drže i monaški tiho i radosno odstojavaju svoje svete podvige igumanija mati Fevronija sa svojih dvadesetak sestara.

MONAHINJA TEKLA (1912 - 1977)

Igumanija Tekla Mićić (vidi manastir Nikolje).

MONAHINJA VOSKRESIJA (1914-1986)

Igumanija Voskresija Stanojević rođena je u selu Plužac, srez podgorski, Valjevo, 1914. godine. Kršteno joj je ime Nikolija. Njeni roditelji Radoje i Radojka imali su šestoro dece: Svetolika, Živanu, Nikoliju, Aleksandra, Nataliju i Dušanku. Posle smrti oca 1928. godine i smrti majke 1931. godine o Nikoliji i ostaloj deci vodila je brigu baba Đurđija i stričevi Krstivoje i Stanoje.

Brat Svetolik i njegova sestra Nikolija upisali su se u Bogomoljački pokret 1924. godine i zajedno su posećivali bogomoljačke skupove i crkvena bogosluženja, a i kod svoje kuće organizovali bi takve skupove. O Preobraženju 1936. godine Nikolija se odluči i dođe u manastir Jovanje. Igumanija Irina, koja je iz istog sela, i ostale sestre sa radošću su je primile.

Nova iskušenica Nikolija nije učila školu u svom mestu, zato se potrudila u manastiru, pa je uz pomoć sestara brzo naučila da čita i piše kao i da za pevnicom peva. Bila je ozbiljna, mirna i ćutljiva, ali i vrlo predusretljiva prema svima u manastiru, pa su je sve sestre volele. No ona je i dalje s ljubavlju, gotovo neprimetno, vršila u manastiru mnoga poslušanja. Materi Tekli i njoj bila su poverena na vaspitanje deca, to jest najmlađe sestre u manastiru: Draga, Stanislava, Tijosava i druge. Znala je da radi sve ženske poljske radove a najviše kućne poslove. Zato je predlog oca arhimandrita Rafaila dobila poslušanije u manastirskoj kuhinji, gde je izuzetno lepo kuvala i mesila hleb.

Na sam dan manastirske slave, Ivanjdan, 24.juna/7. jula 1939. zamonašena je u Jovanju. Postrig je izvršio na polunoćnici oko 2 sata vladika Nikolaj i dao joj monaško ime Voskresija. Privela ju je monašenju kao duhovna majka monahinja Ekaterina, koja je te godine postala igumanija manastira.

Monahinja Voskresija bila je u Jovnaju sve do potapanja manastira 1954. godine. Tada je sa ostalim sestrama prešla u manastir Nikolje. Posle nekoliko godina, po potrebi službe, ova vredna pobožna i za svaki posao umešna monahinja bude premeštena u Hercegovačko mostarsku eparhiju i postavljena za nastojateljicu u manastir Dobrićevo. Tamo je skupila nekoliko sestara, obnovila i unapredila manastir, pa se tamo i upokojila 1986. godine.

MONAHINJA HRISTOSIJA (1908 - )

Monahinja Hristosija rođena je u selu Plužac, u Osečini, od roditelja Miloša i Bosiljke Milovanović 1908. godine. Na krštenju dobila je ime Stanija. Ona je prva od troje dece svojih roditelja. U 1924. godini njeni roditelji stupili su u Bogomoljački pokret, pa su u tom duhu i svoju decu vaspitavali. Stanija kao najstarije njihovo dete posećivala je sa njima često bogomoljačke skupove i crkvena bogosluženja.

Školu nije učila, jer su u to vreme ženska deca retko išla u školu.

O Preobraženju 1936. godine Stanija je pošla zajedno sa Nikolijom i Vidosavom u manastir Jovanje. Tamo su ih sestre sa radošću primile. Kao iskušenica, savesna i vredna na svakom poslušanju, bila je takva da su je sve sestre volele i cenile. Zato je ona poslušavala bolesnu igumaniju Irinu.

Na dan manastirske slave - Ivanjdan 1939. godine, za vreme polunoćnice, u 2 sata po ponoći vladika Nikolaj zamonašio je i Staniju sa isušenicom Nikolijom i Vidosavom, davši joj monaško imeHristosija. Posle potapanja manastira Jovanja zbog hidrocentrale u Međuvršju 1954-1955. sa ostalim sestrama iz Jovanja, prešla je u Nikolje i monahinja Hristosija. Tamo je dugo godina živela i radila; tamo se i upokojila.

MONAHINJA KATARINA ( 1923 - )

( Prva igumanija Novog Jovanja)

Igumanija Katarina Stanković rođena je u selu Ratkoviću, srez levački, 1923. godine. Na krštenju dobila je ime Desanka. Njeni roditleji Dimitrije i Slavka imali su troje dece: Životije, Desanka i Milanka.

Kad je Desanka završila drugi razred osnovne škole i 8 godina starosti, 1932. godine, došla im je njena tetka u posetu iz manastira Kališta, monahinja Katarina. Tad je ona upoznala svoje sa manastirskim životom. Desankina majka Slavka, teško bolesna, i budući pobožna žena, zavetovala je tom prilikom da mlađu ćerku Milanku od 6 godina pošalje sa tetkom Ekaterinom u manastir. To probudi želju i kod starije ćeri Desanke da i ona zajedno sa njima pođe u manastir. Tako obe sestre, Milanka od 6, i Desanka od 8 godina, pođu sa tetkom u manastir Kalište, gde su ih sestre sa radošću primile. One su tada bile, kao deca, najmlađe sestre u manastiru. To je bilo 1932. godine. Pošto im je majka Slavka uskoro umrla, otac Dimitrije nije tražio da se Desanka vrati kući. Tako su obe sestre ostale u manastiru Kalištu. Tamo je mala Desanka brzo naučila da čita i crkvenoslovenski, a budući da je imala izvanredan glas i sluh, brzo je naučila crkveno pojanje, i to tako dobro da je tome bila primer drugim sestrama.

Iz Kališta došla je u Ovčar, u manastir Jovanje, sa ostalim sestrama i arhimandritom Rafailom 1936. godine. Njihov otac Dimitrije prvi put posetio ih je u Jovanju na Božić 1939. godine i veoma se obradovao kad je video, kao pobožan hrišćanin, kako njegove kćeri u manastiru napreduju i uzrastaju u veri i slavljenju Boga. Na Bogojavljenje 1940. godine, posetio ih je i njihov stariji brat, dečak Životije. I Desanka i Milanka zamonašile su se krajem II svetskog rata u Jovanju. Desanka je dobila monaško ime Katarina, a Milanka je dobila monaško ime Svetlana. Kad su sve sestre iz Jovanja prešle i Nikolje, prešle su i Katarina i Svetlana. Posle izvesnog vremena monahinji Katarini poverena je uprava manastira Jovanja, a Svetlana je neočekivano, sa još tri-četiri mlađe sestre o kojima je bilo reči napustila manastir.

Monahinja Katarina već više godina živi u novom manastiru Jovanju kao igumanija sa namesnicom monahinjom Haritinom, sestrom vladike niškog Irineja i još desetak sestara. Manastir im je mali, ali tako lepo uređen i ukrašen, sv u cveću, kao rajska bašta.

IGUMANIJA JELENA (1926 - )

Igumanija Jelena Stevanović rođena je u selu Plušci u Osečini, kod Valjeva, 1926. godine. Na krštenju dobila je ime Olga. Njena je familija veoma pobožna i svi su bili u Bogomoljačkom pokretu Pravoslavne hrišćanske zajednice. Iz te familije mnogi su otišli u manastir i postali monasi i monahinje.

Olgin deda Ljubomir otišao je u Capare, u Makedoniji, i postao velikoshimni monah sa imenom Sofronije.

Olgine su tetke igumanija Irina i Ilina.

Olgina sestra Leposava otišla je dedi u manastir Capare 1937. godine, a sestra od strica Darinka (Dara), sada igumanija Darija, došla je s njom u Jovanje. Posle drugog svetskog rata i Olgin otac Trifun dolazi u manastir Blagoveštenje kao iskušenik, sa željom da bude monah. Međutim, ta mu se želja nije ispunila (umro je pre monašenja). Ima mnogo i drugih iz njihove rodbine i sela koji su pošli u manastir. Tako je skoro sva ova familija posvetila sebe Bogu u manastiru, jer su hteli da tako završe svoj život.

Olgini roditelji Trifun i Živana imali su više dece. Najstariji Predrag, pa Leposava, zatim Olga, Danica, Svetlana, Stana i Petar.

Olga je došla sa Darom u Jovanje 1936-1937. godine, kao dete. Olga je imala 10, a Dara tek 4 godine. Dovela ih je igumanija mati Irina. Olga je, kao i ostala deca - male iskušenice, naučila da čita i piše u manastiru, jer se o tome brinulo. Tako je Olga zahvaljujući Bogu što ima dobar sluh i glas, brzo naučila u crkvi i da čita i da peva. Duhovnik otac Serafim je pohvaljuje kao izuzetno revnosnu u vršenju manastirskih poslušanija i u pohađanju u crkvi svetih bogosluženja. Zamonašio ju je u Jovanju 25. marta 1951. godine mitropolit Josif. U Nikolje je prešla kad i ostale sestre 1954. Tamo je u sestrinstvu živela i radila kao ugledna monahinja , odlikujući se blagom i veselom naravi. U Nikolju je ostala sve do 1983. godine, a onda je, po potrebi službe i po Božjem blagovoljenju za razrojavanje, prešla sa još dve sestre u novoosnovanu Vranjsku eparhiju, u manastir SvetiProhor Pčinjski. Tamo je 1987. godine postala igumanija manastira i na toj dužnosti ostala je sve do 1992. godine, kada je prešla u Nišku eparhiju, u manastir Temsku. Tamo se ona nalazi i danas kao nastojateljica manastira, pokazujući primer ostalim sestrama na manastirskim poslušanjima u monaškom životu.

MONAHINJA VERONIKA (1927-1941)

Monahinja Veronika Tošić rođena je u selu Lopatnju, opština Osečina, 22. aprila 1927. godine. Na krštenju dobila je ime Draga. Njeni roditelji Milan i Zorka, kao veoma pobožni hrišćani, postali su u to vreme članovi Hrišćanske zajednice bogomoljačkog pokreta. U tom duhu vaspitavali su sebe i svoju decu.

Draga, kao najmlađe dete, imala je dve starije sestre, Olgu i Staniju, i brata Slobodana. Pošto je nekoliko devojaka i devojčica iz njihovog mesta već otišlo u ženske manastire, to se i kod male Drage pojavila želja da i ona pođe u manastir. Njeni roditelji saglase se sa njenom željom, ali su je ipak pre toga morali tri dana kušati, pitajući je šta će činiti ako joj se posle sažali što je napustila kuću i roditelje, pa ne bude mogla više izdržati (onda bolje da ostane kod kuće). Na tom im je mala Draga odgovorila: "Ja sam zaželila da idem u manastir, i vi meni o tome nemojte više govoriti, Samo spremite što mi je potrebno za put. ", pa tako vedra, vesela i odlučna pođe sa mati Irinom 1936. godine u manastir Jovanje.

U međuvremenu njena majka Zorka razboli se i ode u manaastir Studenicu da joj se čita molitva pred ćivotom Svetog Kralja. Ali se desi da tamo i umre 1939. godine. Devetogodišnja Draga kao devojčica rasla je u Jovanju sa ostalom decom, vaspitavala se u monaškom duhu i učila zajedno sa njima u manastiru školu. Za dve godine naučila je već da čita i piše, pa je i u crkvi, pevajući, pomagala za pevnicom. Tako je ona i bogosluženje lakše izdržavala. Zbog njene krottke i ćutljive naravi u ophođenju sve su je sestre u manastiru mnogo volele.

Međutim, iste 1939. godine u jesen, kad se maloj Dragoj razbolela majka i kad je umrla, umrla je i igumanija Irina. Tada se i mala Draginja razbolela. Doktorka koja ju je pregledala, konstatirala je katar pluća. U toku zime oslobođena je, zbog hladnoće, od bogosluženja u crkvi. No, o velikim praznicima ona bi dobrovoljno, ipak, dolazila u crkvu. S proleća 1940. godine počela je da se brzo i dobro oporavlja, a u jesen bi se opet osećala loše. Pred Božić joj je naglo pozlilo. Zato je bila primorana da više leži u postelji. Međutim, ona i tada ustaje i opet dolazi u crkvu, makar i na kratko vreme. Obavešten o bolesti male Drage, njen otac dolazi po Božiću da je poseti. Ali bolest uzima sve više maha.

U razgovoru sa novom igumanijom mati-Katarinom o svojoj bolesti, Draga je rekla:"Boli me, mati, u grudima i jede. Sigurno ću uskoro i ja umreti. Ja bih želela da što pre umrem, dok manje imam grehova. Smrti se ne plašim, zato želim što pre da umrem. Samo bih želela da me zamonašite." Igumanija Katarina obavesti o tome vladiku Nikolaja i dade blagoslov da otac arhimandrit Serafim obavi monašenje, samo sa prethodnim odobrenjem njenog oca, jer nije bila punoletna. Vladika je još preporučio da se u manastiru izvrši opšte molepstvije za zdravlje male Drage. O tome govori Vladičino pismo od 10/23 I 1941. godine.

Po njegovom blagoslovu je i učinjeno, te je molepstvije (moleban) izvršeno posle svete Liturgije 29. januara u prisustvu bolesne Drage i manastirskih sestara. Promislom Božjim toga jutra došao je kod njih u manastir Dragin otac, pa je i on prisustvovao molepstviju za njeno ozdravljenje.

Posle molebna, u razgovoru sa mati-Igumanijom i svojim ocem, Draga opet reče da će skoro umreti, pa je zamolila da je što pre zamonaše. Noću, između 28. i 29. januara 1941. godine ona je imala čudno viđenje u snu: kao, ona leži u svojoj ćeliji na postelji, kad, dođe joj u posetu monahinja Nina, mala devojčica zamonašena od 12 godina, gotovo kao Draga, i koja se najpre upokojila od sestara u Jovanju pre tri godine, 1938. Prišla je Draginoj postelji sva u crnom, govoreći joj da ona ima da pođe s njom, dodavši da je ona zbog toga došla u crnom odelu, inače ona ima lepo i belo odelo. Kod njih je, veli vrlo lepo i dobro i ona je zajedno sa mati-igumanijom Irinom. "Ovo sve ispriča mala Draga materi igumaniji Ekaterini i njenom ocu, a ja grešni arhimandrit Serafim, veli on, smatram da je sve ovo, po njihovom pričanju potrebno i zabeležiti, jer verujem da je ovaj san od Boga".

Pošto je zdravlje ove mlade i bolesne iskušenice u poslednje vreme naglo popuštalo, da nije mogla ništa ni da jede, sestre su odlučile sa duhovnikom da je zamonaše. Ona je izrazila želju 5. februara 1941. godine da se pričesti i zamolila mati igumaniju da je toga dana i zamonaše. Sestre su je pripremile i zamolile duhovnika oca Serafima te je zamonaši u malu shimu, davši joj monaško ime Veronika. Ovo ime kao blagoslov za monašenje dao je vladika Nikolaj u pismu.

Neko vreme posle monaškog postriga nova monahinja Veronika osećala se dobro, pa je pohađala i bogosluženja. Ali uskoro zdravlje joj se ponovo pogorša te opet legne u postelju i počne naglo malaksavati.

U sredu Svetle sedmice, 23. aprila, primila je svetu tajnu Jeleosvećenja, koju su izvršili arhimandrit Serafim, jeromonah Georgije nikoljski i jeromonah Teofilo preobraženjski. Poslednjih dna monahinja Veronika, svaki dan, primala je sveto pričešće. Njen život privodio se kraju. U jedan sat i četrdeset pet minuta, posle podne, iscrpljena teškom bolešću, novopostrižena trinaestogodišnja monahinja Veronika mirno i lako predala je svoju dušu Gospodu 29. aprila 1941. godine.

Pošto nije bilo mogućnosti, usled nemačke okupacije, da sestre izveste Vladiku da se upokojila njihov novopostrižena sestrica Veronika, to su sestre sa duhovnicima izvršile u sestrinskoj tuzi i njubavi njeno opelo i sahranili su u crkvenoj porti pore groba monahinje Nine 30. aprila 1941. godine.

Na sahrani činodejstvovali su: Arhimandrit Serafim, jeromonah Irinej sretenjski, jeromonah Vasilije blagoveštenjski, jeromonah Georgije nikoljski i jeromonah Teofilo preobraženjski.

U Jovanju je, po običaju, tada odsluženo za novoupokojenu monahinju Veroniku četrdeset zaupokojenih liturgija, čija je smrt, te mlade jovanjske monahinje, ostavila kod sestara veliku tugu i prazninu, jer su je zbog njene dobrote i prerane smrti mnogo žalile.

Bog da prosti monahinju Veroniku i da joj daruje rajsko naselje.

IGUMANIJA DARIJA (1933 - )

Igumanija Darija Stevanović rođena je u selu Plušcu, u Osečini, kod Valjeva, 8. decembra 1933. godine. Kršteno joj je ime Darinka (Dara). Njeni roditelji Dragomir i Anka bili su članovi hrišćanske zajednice, pa je od njih mala Dara primila lepo hrišćansko vaspitanje, te je već u ranom detinjstvu zavolela monaški život. Njeni roditelji imali su petoro dece: Milorada, Darinku, Jovanku, Vidosavu i Vlastimira.

Daru je povela u manastir Jovanje igumanija Irina, na Preobraženje 1936-1937. godine, zajedno sa sestrom od strica Olgom i Olginim ocem a njenim stricem Trifunom, koji je sa njima došao da poseti manastir Jovanje i da vidi gde će mu ćerka i sinovica boraviti. Dara je tada imala nepune 4 godine. Kao dete ona je bila mirna, ćutljiva i po malo samovoljna. Nije pokazivala interesovanje za knjigu, iako je bila vrlo oštroumna i inteligentna. Slušajući druge, mogla je lakše da nauči napamet, nego iz knjige, koju nije marila.

Kada je četverogodišnja devojčica Dara odrasla i postala devojka, ona je bila druga osoba; zreo čovek, i bila je vredna i sposobna za svaki posao i svako poslušanije.

Kad je došla njena tetka igumanija Ilina iz Makedonije u Ovčar i primila manastir Vaznesenje, dve godine posle odlaska igumanije Sare, 1941. godine, mala Dara je iz Jovanja prešla u manastir Vaznesenje. Igumanija Ilina ostaje u Vaznesenju sa svojim sestrama sve do smrti nikoljskog igumana Mine. Tada Ilina 1946. godine odlazi u Nikolje sa sinovicom Darom i ostalim sestrama i prima upravu manastira, od oca Vasilija Domanovića. Na toj dužnosti ostaje do kraja 1947. godine. Ali zbog nastalih političkih teškoća o kojima se govori u biografiji igumanije Iline, one se sve ponovo vraćaju u manastir Vaznesenje. Iz Vaznesenja sve odlaze na Kosovo, u manastir Draganac, 1949. godine. Iz Draganca u Crniljevo 1952. godine, koje se nalazi između Niša i Valjeva. Onda odlaze u manastir Klisuru, po onoj jevanđeoskoj: " Kad vas poteraju iz jednog grada, bežite u drugi", a sve to zbog krivičnog gonjenja igumanije Iline od nove komunističke vlasti. I dok Dara i ostale sestre ostaju pola godine u Klisuri, mati Ilina se sklanja u Kusadak. Organi vlasti je tamo hapse i odvode u Čačak na drastično ispitivanje i suđenje na 6 godina strogog zatvora (robije) u Požarevcu. Od toga je izdržala 4 godine (3 u Požarevcu i 1 u Čačku).

Dok je Igumanija Ilina bila na robiji, ograni vlasti su uhapsili i njene sestre u Klisuri sa Darom i zatvorili ih u Arilje. Sve su izvedene pred sud i osuđene: Branka i Katica do 18 meseci zatvora, Darinka (Darija) na 15 meseci, a Zorka kao maloletna upućena je u popravni dom. O njihovom hvatanju i suđenju objavljen je članak u "Politici": " O hvatanju i osuđivanju kaluđerica", Arilje, septembra 1947. godine sa potpisom: R.P. = Radojica Pantelić, šef OZNE iz Dučalovića. Monahinja Darija bila je jedno vreme i u manastiru Sokolici između 1956. i 1961. godine. Tamo je i zamonašena 1958. godine.

Posle izdržanog strogog zatvora igumanija Ilina ponovo sakuplja sve svoje sestre i sinovicu Dariju, njih oko 15 na broju monahinja i iskušenica. Sa nekima od njih i ona je jedno vreme živela u Klisuri, a zatim su sve prešle u Sopoćane.

Igumanija Ilina bila je u Sopoćanima dve godine, a zatim odlazi sa monahinjom Teodorom (Jelisavetom) 1959. godine u manastir Voljaču u Gruži. Iz Voljače prešla je u Makedoniju, u manastir Presvete Bogorodice. Tamo je i umrla 3. 10. 1975. ili 1. 10. 1975. godine.

Posle odlaska iz Sopoćana igumanije Iline i oca Dositeja u Žiču, za nastojateljicu Sopoćana postavljena je monahinja Darija 1961. godine. Ona je bila trpeljiva, mirna i vredna i služila je za primer sestrama na svakom poslu i poslušanju. Zato se dugo i održala kao nastojateljica u Sopoćanima. Godine 1996. episkop raškoprizrenski Artemije pretvorio je Sopoćane ponovo u muški manastir, a igumaniju Dariju sa tri stare i bolesne sestre premestio je u manastir Gorioč kod Istoka, gde se nalazi arhimandrit otac Sava, njihov bivši duhovnik u Sopoćanima. Tako je i ovo sestrinstvo mučenički stradalo posle II svetskog rata, u bezbožno doba, doba bezakonja, i trpeljivo nosilo svoj krst na Golgotu.

IGUMANIJA VARVARA (1920 - )

Igumanija Varvara Božić rođena je u selu Sandić kod Brčkog, u Bosni, 15. avgusta 1920. godine. Na krštenju dobila je ima Gospava. Odmalena vaspitavala se u pobožnoj i čestitoj porodici, pa je sa svojim roditeljima pohađala crkvu i poznate bogomoljačke skupove. Tako se pojavila želja kod mlade Gospave da pođe u manastir.

Kada je Gospavina strina Smilja Božić pošla sa svojom ćerkom Petrom i još jednom devojkom, sestrom od tetke, Smiljom Marković, na godišnji sabor u manastir Žiču, sa njima pođe i Gospava, Petrina sestra od strica. Sve tri devojke imale su nameru, a i blagoslov od svog episkopa Nektarija, da ostanu u Žičkoj eparhiji u nekom ženskom manastiru pa, kad se dobro nauče monaškom životu , onda će on pomoću njih da počne osnivati žensko monaštvo u svojoj Zvorničko-tuzlanskoj eparhiji. Tako su sve tri ove sestre, pune vere i ljubavi prema Bogu, sa Petrinom majkom Smiljom došle u Žiču na Malu Gospojinu1940. godine. Bile su na tom masovnom saboru Hrišćanske zajednice i javile se vladici Nikolaju. Tada je na sabor došao i vladika Nektarije, potonji mitropolit dabrobosanski. Saznavši za njihovu želju, vladika Nikolaj, u dogovoru sa svojim prijateljem episkopom Nektarijem pošalje ih u Ovčar, u manastir Jovanje.

U Jovanju su one ostale do 1952. godine. Tamo su sve tri i zamonašene. Gospava je dobila monaško ime Varvara. Zatim su iste 1952. godine sve prešle iz Jovanja u manastir Tavnu, gde je, po blagoslovu nadležnog episkopa Nektarija, osnovan prvi ženski manastir u Bosni. Za nastojateljicu manastira postavljena je monahinja Varvara. K njima u Tavnu tada dolazi i Varvarina majka, koja će tu kao monahinja Evdokija ostati sve do svoje smrti. Varvara nije ostala dugo u Tavni. Na njeno mesto dolazi iz Žiče monahinja Justina 1955. godine, a Varvaru nadležni episkop šalje u Papraću, da se i tamo osnuje ženski manastir. Mati Varvara je ostala izvesno Vreme u Papraći, a potom je vidimo u Slavoniji u manastiru Svete Ane. Zatim je dve do tri godine , oko 1970. bila u Beogradu, u manastiru Vavedenju. A kad je otišla iz Vavedenja ponovo je vidimo u Slavoniji u manastiru Svete Ane. Tamo je ostala do neljudskog pogroma i pokolja, koji su sa nečuvenom mržnjom pripremili i izvršili Hrvati nad srpskim narodom oko Pakraca i šire po Slavoniji 1995. godine. Igumanija iz Svete Ane Varvara nalazila se tada sa ostatkom srpskog naroda u bežaniji po tamošnjim šumama. Hrvatski odredi azijatske ćudi pošli su na lov te nejači, da im i tamo ne daju mira i da ih što više unište. Tako je mučenički i ova čestita igumanija odstojala tamo sa svojim narodom svoju Golgotu. Ona se, po pričanju tamošnjih Srba, još uvek nalazi tamo oko svog manastira.

IGUMANIJA ANASTASIJA (1926- )

Igumanija Anastasija Marković rođena je u selu Korenta kod Bijeljine, u Bosni, oko 1921. godine. Kršteno joj je ime Smilja. Njeni roditelji Petar i Milka imali su četvoro dece: Radovan, Mira, Smilja i Ivka. Smilja je treća po redu. Od pobožnih roditelja pobožna i deca; pa tako je i Smilja, u roditeljskom domu učeći se pobožnosti, mogla sa njima pohađati crkvu i bratstvene bogomoljačke skupove. To su bile izuzetne prilike za Smilju, da nešto više sazna o ženskom monaštvu u manastirima. Zato ona, videći Petru, sestru od strica, i Gospavu, sestru od tetke, da se spremaju za manastir i hoće da pođu u Žiču na poznati bogomoljački sabor, reši se te i ona pođe sa njima. Vodila ih je Petrina majka Smilja Božić i poznati tada u Bosni misionar Branko Simeunović, koji je sa hadži Aleksom Ristićem, isto tako poznatim misionarom, apostolski propešačio veliki deo Bosne i Srbije , propovedajući obraćao narod Bogu i jevanđeoski ga učio veri i pobožnosti. Ovog puta svi oni pošli su na taj sabor u Žiču na Malu Gospojinu 1940. godine.

Vladika Nikolaj primio ih je u Žiči i, po dogovoru sa episkopom Nektarijem, pošalje ih sve tri u Ovčar, u manastir Jovanje. Sutradan, na Svetog Joakima i Anu, već su bile u Jovanju. Sestre su ih u manastiru radosno primile. Smilja se, kao i druge dve sestre, odlikovala svim osobinama i vrlinama koje su potrebne za jednu monahinju. Sve tri ove sestre zamonašene su u Jovanju 1950-1951. godine. Smilja je dobila monaško ime Anastasija.

Posle rata episkop Nektarije postao je mitropolit sarajevski i primio na upravljanje Dabro-bosansku eparhiju. U međuvremenu, ove tri iz Bosne nove jovanjske monahinje, po blagoslovu svoga vladike, pošle su 1952. godine iz Jovanja u manastir Tavnu, u Bosni. Među njima bila je monahinja Anastasija.

Kada je pred kraj života zvorničko-tuzlanskog vladike Logina njegovim blagoslovom, a trudom njegovog revnosnog đakona Vasilija Kačavende, veoma lepo obnovljen gotovo zapusteo manastir Lovnica, koji se nalazi u najživopisnijim planinskim predelima u Bosni, tada je, 1980. godine, monahinja Anastasija Marković premeštena iz Tavne i postavljena za nastojateljicu novoosnovanog ženskog manastira Lovnice. Od tada pa do prošle jeseni igumanija mati Anastasija, duhovno oformirana i vaspitana u matičnom jovanjskom manastiru pod okriljem vladike Nikolaja, iz dana u dan unapređivala je ovaj srednjovekovni lepi manastir, i to kako u materijalnom pogledu i izgledu tako i u duhovnom . U manastiru žive i rade kao pčelice desetak njenih vrednih i u svemu primerenih sestara monahinja i iskušenica.

Igumanija Anastasija, imajući od detinjstva bronhitis, nije mogla dugo odolevati hladnoj i vlažnoj planinskoj klimi u manastiru lepom iznad hučne reke istoga imena kao i manastir. Umrla je rano u manastiru u Lovnici u jesen 1966. godine i sahranjena u manastirskoj porti.

IGUMANIJA DOROTEJA ( )

Igumanija Doroteja, kći sveštenika Vidoja i Obrenije Gojković, rodom je iz Velikog Orašja kod Smedereva. Kršteno ime joj je Milanka. Kao devojka sa oko 20 godina došla je u manastir Jovanje pod uticajem poznatog duhovnika ovčarskog igumana Vasijana 1942. godine. U Jovanju su je sestre zvale "Nova Milanka", jer su imali još Milanki. Sa Milankom je došla u Jovanje njena mlađa sestra Natalija (Nata), koja je kao monahinja dobila ime Tatijana.

Milanka je docnije prešla u manastir Sretenje. Tamo je i zamonašena 1950. godine i uvedena u sestrinstvo tog novoosnovanog ženskog manastira sa novim monaškim imenom Doroteja. Ona u Sretenju ostaje dve godine i 1952. odlazi u istočnu Srbiju, u manastir Miljkovo. Tamo, u Braničevskoj eparhiji, osniva taj ženski manastir sa nekoliko sestara i unapređuje ga kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu.

Za njen trud i zalaganje u mudrom upravljanju manastirom unapređena je i ona činom igumanije 1963. godine. Njena majka Obrenija, u dogovoru sa svojim suprugom, sveštenikom Vidojem, dolazi ćerci igumaniji Doroteji da završi svoj život u manastiru Miljkovu kao monahinja Evdokija.

MONAHINJA NINA (1906-1984)

Monahinja Nina Gavrilović je iz Vidove u Trbušanima, kod Čačka. Rođena je 1906. godine. Kršteno ime joj je Milijana. Njen sin Miroslav, kao dete pobožnih roditelja, posle II svetskog rata napušta drugi razred bogoslovije u Prizrenu i dolazi u manastir Preobraženje da bude iskušenik. Posle dve godine iskušeništva nastvlja sa učenjem bogoslovije. Zatim nastavlja školovanje na Bogslovskom fakultetu u Beogradu. Potom se monaši sa monaškim imenom Irinej. Izvesno vreme provodi i na postdiplomskim studijama u Atini. Zatim postaje profesor bogoslovije i rektor u Prizrenu, a onda niški episkop. Njegov brat i sestra od strica odlaze takođe u manastir. Milijana blagočestiva i pobožna majka, radujući se što joj sin i ostala deca iz familije , u to pobožno vreme, idu svetim , monaškim putem, u početku često posećuje manastir Jovanje i jovanjske sestre za vreme igumanije Tekle, kao i bogomoljačke skupove, a zatim se i sama odlučuje, iako u starijim godinama, da pođe kao i deca monaškim putem i da završi svoj život svetosavski, kao monahinja. Na monaškom postrigu primila je monaško ime Nina. Nova monahinja Nina poživila je još nekoliko godina pobožno i tiho u tom angeoskom činu i monaškom miru, a zatim se upokojila u Gospodu u novom manastiru Jovanju 1984. godine. Sahranjena je u porti na manastirskom groblju.

MONAHINJA HRISTINA ( 1931 - )

Monahinja Hristina Obradović rođena je 20. decembra 1931. godine u Popovom Polju, u Hercegovini. Na Svetom Krštenju dobila je ime Velika. Odrasla je vaspitana u čestitoj i pobožnoj hercegovačkoj porodici, ona se ugladala na svog starijeg brata Milorada, koji je došao u manastir Žiču u jesen 1939. godine, a zamonašio se u Ovčaru, u manastiru Svetoj Trojici 1945. godine, sa monaškim imenom Hristifor, pa se odlučila i ona te došla u manastir da posveti svoj život Bogu.

Došavši prvo u Svetu Trojicu da poseti brata, Velika uz bratovljevu pomoć dolazi u manastir Jovanje 1944. godine. Tu, u Jovanju, ona kao iskušenica ostaje do 1947. godine, kao primerna sestra na svom poslušanju. Tada prelazi iz Jovanja u sestrinstvo manastira Ljubostinje i uključuje se u život i poslušanije toga manastira. Kao ekonomka vozi kola i obavlja mnoge manastirske poslove i dužnosti. Zamonašena je u Ljubostinji 1951. godine i dobila je monaško ime Hristina.

Posle smrti igumanije Varvare 21. maja 1995. godine, sestre manastira Ljubostinje izabrale su iz svog sestrinstva sebi novu igumaniju - monahinju Hristinu. Ova se mudra monahinja svojim monaškim životom, radom i smirenjem uistinu i pokazala dostojnom za tu odgovornu dužnost. Jer ona pored starešinske dužnosti i dalje radi gotovo iste poslove koje je i pre radila, obavljajući kolima razne nabavke za potrebe manastira. Tako nova igumanija mati Hristina vlastitim primerom služi sestrama u manastiru svojim radom, smirenjem i požrtvovanom ljubavlju.

IGUMANIJA JUSTINA (1926 - 1992)

Igumanija Justina Mišić je iz Krnjeva. Kršteno ime joj je Mladena. Došla je u manastir Jovanje kao mlada devojka od 16 do 17 godina 1943. godine. Završila je malu maturu i dobro je poznavla manastirsku administraciju koju je uspešno vodila, pored ostalih manastirskih poslušanja. Administraciju i računovodstvo vodila je i u Jovanju, a kasnije i u Nikolju. U Jovanju se i zamonašila sa monaškim imenom Justina.

Patrijarh German, posle rata kao administrator žički, vršio je neke promene u Žiči . Tako je igumanija Jelena, koja se tek zakućila u Žiči, u novoosnovanom ženskom manastiru, morala da potraži sa izvesnim brojem sestara drugo mesto 1958. godine. Na taj način one se premeste u manastir Draču, nedaleko od Kragujevca. Ostatak sestrinstva ostao je bez stručnih i sposobnih sestara koje bi mogle voditi u manastiru administrativne i druge starešinske poslove. Zbog toga patrijarh German premešta iz Ovčara u Žiču monahinju Justinu 1958. godine i to u početku na ispomoć, a malo docnije , kad se pokazalo da je ona i sa znanjem i sa smirenjem najpogodnija sestra za vođenje manastirom, patrijarh German kao žički episkop postavlja za natojateljicu manastira Žiče, a uskoro posle toga proizvodi je za igumaniju manastira Žiče 1959. godine.

Mati Justina, kao žička igumanija, kroz svoje smirenje i mnoge poslove koje je obavljala, gotovo da se nije primećivala u manastiru. Ako je završeno sveto bogosluženje, na kojem bi uvek prisustvovala, ona bi se mogla videti ili sa gostima, ili u kancelariji, ili kod sestara u radionicama, ili na nekom poslušaniju, na kojem bi radila kao obična sestra. To je kod svih sestara ulivalo i ljubav i strahopoštovanje prema njoj. Ako bi se kojoj sestri učinilo teškim njeno poslušanije, uradila bi ga odmah sama, bez ijedne reči. Zato su je sestre volele i rado slušale.

Teško bi joj padalo jedino kad bi se nadležne crkvene vlasti mešale, ili ko drugi sa strane, u unutrašnji život i red sestrinstva, ili ako bi bez njene saglasnosti povlačili sestre na druga poslušanija, koja su daleko i nisu u skladu sa manastirskim redom i životom. To bi joj stvaralo i brigu i veliki nemir u duši. Ali i tada ne bi toliko javno negodovala koliko bi to sama u sebi preživljavala. Pa, ipak, ona se na toj odgovornoj dužnosti nalazila dugi niz godina i tiho, ali ubrzano, sagorevala. Zato je neočekivano podlegla brigama i bolestima koje su je iscrpljivale brinući za manastir i sestre.

Okružena ljubavlju i molitvenom tugom svojih sestara, ona se sa svima oprostila i tiho je, sa molitvom u srcu, predala svoju dušu na Svetog Arsenija 10. novembra 1992. godine Gospodu, kome je iskreno kroz sav život svoj i služila.

MONAH GEORGIJE (1879 - 1954)

Monah Georgije Golubović rođen je u kragujevačkoj Rači 1879. godine. Kršteno mu je ime Božidar (Božo). Pošten i veoma pobožan čovek sa sela. Došao je u manastir Jovanje u svojim poodmaklim godinama oko 1937. godine. U manastiru je radio kao iskušenik. Poznavao je Bibliju tako dobro da je mnoga mesta znao napamet i dobro je koristio citate u privatnom govoru. A na prvi pogled rekli biste da o tome nema pojma. Sa manastriskim magaretom jašući išao je u nabavku ili za poštu. Radio je i druge poslove u manastiru koje sestre nisu mogle ili koje nisu znale. Nosio je uvek dugu bradu i kosu. Bio je prosed, više okruglog lica, pokučastog nosa, malo povijen u leđima, bistrih zelenkastih očiju. Govorio je odmereno i sabrano i kao čovek kome nedostaju svi zubi.

Kada je jednom prilikom posle rata 1945. godine čika-Božo pošao u Ovčar Banju da podigne manastirsku poštu, neke partizanske patrole, videći ga sa dugom kosom i bradom negde na bregu Zabrđe ispred tunela, ne uočavajući da je slab i star čovek, pomislili su valja da je četnik, pa su ga ustrelili ranivši ga u nogu. Rana je bila teška i sa mukom ju je preboleo. Sestre, misleći da će umreti, po blagoslovu vladike zamonaše ga te iste 1945. godine i dadu mu monaško ime Georgije.

Kad je Jovanje rušeno radi potapanja 1954. godine, ovaj verni jovanjski i sestrinski čuvar monah Georgije razboleo se, sestre vele, više od tuge za Jovanjem nego do bolesti, i bio je u kritičnom stanju. Duhovnik manastirski otac Rafailo Topalović uzme ga na leđa da ga prenese u manastir Jovanje, gde su se sestre u to vreme selile. Međutim, monah georgije umre na leđima oca Rafaila i bude sahranjen u Nikolju na monaškom groblju prvi od jovanjskih žitelja 1954. godine.

IGUMANIJA ILARIJA

Igumanija Ilarija Sretenović rodom je iz Mrčajevaca kod Čačka. Pre Drugog svetskog rata došla je kao mlada devojka u Jovanje, gde je provela izvesno vreme kao iskušenica. Potom je prešla u manastir Miljkovo, za vreme igumana Luke, ili u manastir Nimnik. Posle izvesnog vremena iz tog manastira odlazi u manastir Stjenik iznad Ježevice, a odatle u neke manastire u Fruškoj Gori. Iz Fruške Gore odlazi u Nišku eparhiju . Tamo je vidimo u manastiru Svetog Stevana. U Visočku Ržanu došla je 1958, gde je provela tri godine.

Igumaniju Ilariju potom nahodimo u Makedoniji u više manastira, kao i u Skopskoj Crnoj Gori. Tamo je ona bila u manastiru Svetog Arhangela. Desila se i na "Narodnom saboru u Ohridu", u vreme nekanonskog izbora Dositeja za makedonskog mitropolita. Jedno vreme provela je u manastiru Svetog Kirika i Julite u selu Smilovcu kod Dimitrovgrada, u niškoj eparhiji. Tu se nije mnogo zadržala zbog siromašnog stanja manastira, pa se ponovo vratila u Makedoniju, u Pobužje, ili u "Svetog Arhangela". Otuda dolazi na Kosovo oko 1960. godine, i prima upravu manastira Svete Trojice kod Prizrena, zamenjuje igumaniju Matronu, koja se kao starica povlači i odlazi u svoj , užički kraj, u manastir Klisuru.

U Svetoj Trojici, planinkom kraju , mati Ilarija zadržala se više od 25 godina. Imala je u manastiru 4-5 sestara: monahinje Heruvimu, Jefimiju, Evgeniju i još jednu ili dve sestre, koje su oko 1980. godine Šiptari pretukli na pašnjaku stoke, pa su morale napustiti manastir radi lečenja. Tad je ova, iako dosta nemirnog i nestalnog duha, ali veoma hrabra, otresita i rečita igumanija, muški, sa puškom u ruci branila sestre i svoj manastir; obnavljajući ga i unapređujući.

Pored manastirskih poslova i bogosluženja mati Ilarija bavila se i književnošću. Pisala je, a i sa ruskog prevodila, razne akatiste i molitve. Napisala je i čitavu zbirku pesama. Neke akatiste je i objavila.

Po dolasku episkopa Artemija u Prizren na Raško-prizrensku eparhiju, igumanija Ilarija prešla je sa svojim sestrama u Braničevsku eparhiju, u manastir Pokajnicu. Tamo, živeći skromno, ona obnavlja i unapređuje, sa sestrama, taj lepi istorijski manastir sa crkvom brvnarom, veoma usrdno, što je još kao iskušenica naučila da čini u Jovanju, uz svetog Vladiku i jovanjske sestre.

_____________________________________________________________

1 - Igumanija Kasijana, starešina manastira Presvete Bogorodice u Kalištu u Makedoniji, nije tada došla sa sestrama u Jovanje. Ona je sa drugim delom sestara ostala u Kalištu sve do II svetskog rata 1941. godine. Tad su ih Bugari proterali u Srbiju, i ona se naseli u Strmcu, gde posle rata i upokoji se.

2 - I Milanka i Desanka u Jovanju su primile monaški čin. Milanka je na monašenju dobila ime Svetlana, a Desanka je dobila monaško ime Katarina.