PITANJA SVESTENIKU

1) Posle Strasnog Suda neki ljudi ce biti predani na vecne muke. Kako Gospod moze to da trpi? Zar nas On nije stvorio iz ljubavi i umro za nas?

2) Ako Vam je poznato nesto o psihoterapiji “Korak u buducnost” odgovorite mi molim Vas na sledece pitanje: Moj brat ide na taj kurs i nikako ne mogu da ubedim njega i njegove roditelje da je bolje da prestane s tim.

                                                                                                    Marija,

    25.12.99

Odgovor: Gospod je, ne trpeci stradanje ljudskog roda sisao na zemlju sa nebesa, umro strasnom, sramnom smrcu na Krstu i cak sisao do ada da bi spasao one, koji su sebe svojim zivotom osudli na vecnu muku. Gospod sastradava sa onima koji stradaju. Na Njegovom vaskrslom Telu su ostali tragovi od rana. Ali, stradajuci i cineci sve radi naseg spasenja, Gospod ne zeli da nas spasava nasilno, lisavajuci nas slobode. To je mnogima nejasno. Mi smo spremni da coveka lisimo slobode i na silu ga ucinimo dobrim. Gospod ne zeli da nas spasava ukoliko mi sami to ne zelimo. Vecna muka ostaje za one ljude koji ne zele spasenje. Same reci: “vecna muka” se na razlicit nacin tumace od strane bogoslova. Misljenje da ce posle Strasnog Suda neki ljudi uzivati i mirno gledati kako se drugi ljudi vecno muce je – grubo uproscenje tajne Bozanske pravednosti.

Kako ce u vecnosti biti resen problem uporedjivanja ljudske slobode, s jedne strane, koji moze da izabere vecnu muku, i svemoguce Bozanske Ljubavi, s druge, koja je nespojiva sa vecnim stradanjem – mislim da niko ne moze da objasni. Pricekajmo odgovor na to pitanje sa cvrstom verom u Svemogucnost i Milosrdje Bozije.

Odgovor: O psihoterapiji “Korak u buducnost” nista ne znam. Oprostite. Mi, po svojoj grehovnosti i zbog svog nesvrsenstva malo koga mozemo u nesto da ubedimo. Molite se usrdno za roditelje i brata, svedoceci istinitost Pravoslavlja svojim zivotom i sastradalnom ljubavlju.  Neka Vas Gospod ukrepi

Prot. Arkadij Satov

 

3) Pre dolaska Gospoda nasega Isusa Hrista u ad su odlazili i pravednici i gresnici. Ta casa nije zaobisla ni Svetog Jovana Krstitelja. Medjutim, u Starom Zavetu su pravedni muzevi takodje dospevali na nebo – Mojsej i Ilija su se javili Gospodu u vreme Njegovog Preobrazenja. Objasnite mi molim Vas na koji nacin

Aleksej

4.12.99.
Odgovor
: Zaista, pre silaska Gospoda Isusa Hrista u ad, svi pravednici (sem dva sveta muza – Enoha (Post.5, 24) i Ilije (4 Carstv. 2,11)), su odlazili u ad, medjutim bili su odvojeni od gresnika i nisu se mucili, iako su bili liseni izvora savrsenog blazenstva- gledanja Lica Gospodnjeg. U prici o bogatasu i Lazaru (Lk. 16, 23) mesto prebivanja svetih Starog zaveta se naziva Avramovim krilom.

Sto se tice Preobrazenja – ono se desilo na Tavorskoj Gori – to jest na zemlji, a ne na nebu.Po recima Svetih Otaca tamo je bila okupljena cela crkva: Mojsej – iz ada, apostoli- sa zemlje i Ilija – sa neba. Pojava Mojsija i Ilije se desila na cudan nacin po narocitom Bozijem Promislu.

Sto se tice Enoha i Ilije, koji su zivi uzeti na nebo, oni kao i svi pravednici Starog zaveta, nece izbeci zakon smrti, jer po ucenju Crkve dva svedoka koji “ce prorokovati hiljadu dvesta sezdeset dana” (Otkr. 11, 3 i dalje) i jesu ta dva pravednika. Buduci ubijeni od zveri koji ce izaci iz bezdana, oni ce kroz tri i po godine vaskrsnuti I uzneti se na nebo, cekajuci Sveopste Vaskrsenje.

Djakon Jovan

4) Da li biste mogli da mi objasnite to mesto u Jevandjelju, gde Gospod na molitvu coveka da sahrani svog oca pre nego podje za Njim, odgovara: “Hajde za mnom, a ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve (Mt.8, 22 i Lk. 9, 60). Ljudi koji sumnjaju i ne veruju “okrivljuju” ove reci, govoreci da u njima nema ljubavi, vec surovosti i fanatizma.

Olga,
9.12.99

Draga Olga!

Odgovor: Navodimo Vam tumacenje Svetog Jovana Zlatoustog: “Ali zasto recice neko Gospod nije dozvolio da mladic sahrani svog oca? Jer i bez njega je neko to uradio, i mrtvac ne bi ostao bez pogreba, a ucenik nije morao da se udaljeva od daleko potrebnijeg dela. Rekavsi “svoje mrtve”, Gospod pokazuje da on nije Njegov. Umrli je, po mom misljenju bio neverujuci. Ako se cudis tom mladicu koji je pitao Isusa za tako vazno delo i nije samo voljno otisao, onda mu se jos vise zadivi sto je ostao pored Isusa i tada kada mu je to bilo zabranjeno. Ali neko ce reci: nije li nezahvalnost ne otici na ocevu sahranu; ali ako je to uradjeno radi mnogo znacajnije stvari, onda bi u tom slucaju napustanje Gospoda bio znak najveceg bezumlja. Naravno Isus mu nije zapretio da ne pokaze postovanje prema roditeljima, vec sa ciljem da pokaze da nista za nas ne treba da bude znacajnije od Carstva Nebeskog, i da se sa velikom brigom treba truditi za nebeska blaga i ne zaboravljati na njih cak ni na kratko, jer nas sve ostalo odvlaci od najpotrebnijeg dela. U stvari, sta moze biti potrebnije od oceve sahrane i sta moze biti lakse? Jer za sahranu bi bilo potrebno malo vremena. Pa ukoliko ni za toliko malo vremena ne treba napustati duhovne stvari, onda zamislite cega smo dostojni mi koji uvek napustamo hriscanska dela i nesto tako malo vazno pretpostavljamo necemu neophodnom, i bez ikakvog razloga se prepustamo lenjosti. Dalje, mudrosti Spasitelejvog ucenja se treba diviti i zbog toga, sto je On tako snazno recju privukao mladica k Sebi, i time ga oslobodio od mnogobrojnog zla: ridanja, placa i svega sto ide s tim. I zaista, posle pogreba bi trebalo razmatrati amanete, baviti se podelom nasledstva i tome slicno, sto se inace desava u tim situacijama – i tako jedno za drugim, to bi odvuklo mladica daleko od pristanista Istine. Zbog toga ga Hristos i zove k Sebi. Ako tebe cudi i smucuje to, sto mladicu nije bilo dozvoljeno da prisustvuje ocevoj sahrani, onda zamisli da mnogi ne saopstavaju malodusnima o smrti njihovih bliznjih i ne dozvoljavaju im da budu pored njihovog groba, bez obzira da li se radi o smrti majke, oca, ili sina, ili bilo kog drugog rodjaka, i mi ih zbog toga ne krivimo zbog surovosti i necovecnosti – i to je pravedno. Bas naprotiv, dozvoliti malodusnima da neprekidno placu bi bilo surovo delo.” (Sveti Jovan Zlatoust, Sabrana dela T.1, str.310)

Ljudi koji sumnjaju i ne veruju ce uvek naci povod da ne veruju i da sumnjaju. Ljudima koji traze Gospoda ce pomoci da shvate da svaki poseban slucaj jevandjelskih desavanja nije samo opsta pouka o ljubavi, vec oni predstavljaju i konkretne situacije i karakteristike coveka, kome se to govori i radi koga se to radi.

 

5) Nedavno sam na jednoj roditeljskoj konferenciji na Internetu (nepravoslavnoj) raspravljalo o krstenju male dece. U toku razgovora ja sam argumentovala neophodnost neprekidnog nosenja krstica prema recima o.Alekseja Graceva iz knjige “Kada su deca bolesna”. U njoj je receno da u celoj istoriji Pravoslavlja nije zapamcen nijedan smrtni slucaj od gusenja lancicem na kojem visi krstic. Jedna devojka je tu izjavu prokomentarisala rekavsi da njena drugarica radi u hladnoj bolnici i da se takvi slucajevi tamo desavaju i da nisu tako retki u nase vreme. Oce, ja uopste nisam dosad sumnjala u neophodnost stavljanja krsta na bebino telo, ali me je ova izjava nekako smutila. Objasnite molim Vas da li se tako nesto teoretski moze desiti i kako se prema tome treba odnositi?

Ekaterina
16.11.99

Draga Ekaterina!

Mi nikada ranije nismo culi za slicne tragicne slucajeve. Na Krstenju dete dobija od Boga blagodat, a krstic je samo spoljasnji vid toga. Krstici se uopste nisu nosili u prvim vekovima hriscanstva. Samo Krstenje je veoma vazno za dete, i o tome postoje mnoga svedocanstva u Svetom Pismu. Setite se samo kako je zaigrao Sveti Jovan Preteca u Jelisavetinoj utrobi, kada je njoj u goste dosla Majka Bozija (Lk. 1, 41). To potvrdjuje da je mladenac osetio blagodat. I na drugom mestu Sam Gospod kaze: “Pustite decu k meni jer je takvih Carstvo Nebesko”(Lk. 18, 16).

6) ...  

7) Svaki dan se na Liturgiji peva: “Svjat, Svjat, Svjat Gospod Savaot…” Recite mi sta znaci “svetost”, “svet”, “svetitelj”?

Olga
1.11.99

Rec “svet” na starojevrejskom jeziku znaci “drugaciji”. To se pre svega odnosi na Boga. On nije takav kao sve sto mi vidimo i znamo. On je – drugaciji, sasvim drugaciji, nezamisliv, nestvoren. Ako covek vodi takav “drukciji”, sveti zivot, onda se on naziva svetiteljem.

 

8) Sv. Nikola Svjatosa (Kijevo-Pecerska Lavra) je nekoliko godina bio monah-tihovatelj. I uopste kako su se ispovedali svi isihisti koji cute godinama? Ili se zavet ne odnosi na ispovest? Ili se monasi-otselnici, koji su godinama ziveli u pustinjama, sumama itd uopste nisu pricescivali???Objasnite mi to molim vas.

Vladimir

18.10.99

Najpre o Pricescu. Vi ste potpuno u pravu, ucesce u toj Tajni je neophodno za spasenje coveka i njegovo prisajedinjenje vecnom zivotu. Kako su ziveli otselnici koji nisu imali mogucnost da dodju u Crkvu? U prvim vekovima hriscanstva, Svete Tajne su mogle da se cuvaju u kuci odredjenog mirjanina i na odredjenom mestu. Naposletku, kada se broj hriscana u odnosu na pagane povecao, i nivo duhovnog zivota koji je dotad neminovno bio povezan sa ispovednistvom i mucenistvom je poceo da opada, ta praksa je promenjena i postepeno se doslo do ovakvog pricescivanja koje mozemo videti u Crkvama u nase vreme.Medjutim, u monaskoj sredini, a narocito kod otselnika, praksa “samopricescivanja” i dalje postoji. Prost monah po blagoslovu episkopa moze da cuva Svete Tajne i da se pricescuje prethodno se pripremivsi za Pricesce. I u XX veku, kada su bila necuvena gonjenja na veru u nasoj zemlji, kada je ostalo malo otvorenih Crkava i kada je veliki deo pravoslavnog duhovnistva bio ubijen ili zatvoren u zatvore, neki mirjani su po blagoslovu episkopa sa strahopostovanjem cuvali Svete Darove u svojim kucama i sami se pricescivali. Naravno, to se ne sme raditi danas jer za to nema nikakve potrebe.

U bogosluzenju Pravoslavne Crkve se zadrzao ostatak te prakse samopricescivanja, koji je bez sumnje Liturgija Predjeosvecenih Darova, koja nosi ime Svetog Grigorija Dvojeslova, Rimskog Pape (VII vek). Ta sluzba se vrsi u dane Velikog posta u svim pravoslavnim Crkvama. Bivalo je medjutim da su se sveti veoma retko pricescivali kao sto je primer zitija Prepodobne Marije Egipcanke, koja se nije pricescivala u pustinji za sve vreme svog podviga, to jest 48 godina. Ali sveti, koji su ocistili svoja srca pokajanjem, potpunim odsecanjem svoje volje, su za razliku od nas umeli da cuvaju primljeni Dar.


O cutanju

Sveti Oci objasnjavaju cutanje ne kao spoljno neizgovaranje glasova (kao na primer cutanje pri gnevu ili zlobi nema nikakvu vrednost pred Bogom), vec kao najdublji dusevni mir, vec kao cutanje strasnih pomisli i zelja, uopste svega svojstvenog ovom veku.

“Monah je onaj ko ne pripada svetu,

Ko uvek razgovara samo s Jednim Bogom,

Ko videci Njega sam biva vidjen,

Ljubeci Njega, biva Njime ljubljen,

I postavsi kao svetlost zauvek sija”

(Sveti Simeon Novi Bogoslov)

Sv. Nikola Svjatosa je mirio cernigovske knezove sa Svevolodjem, a sveti Grigorije Palama je napisao mnogo radova i revnosno stitio pravoslavno ucenje o Bozanskoj Svetlosti na saboru u Konstantinopolju, sto nikako nije narusavalo njihov dusevni mir. Neki sveti su samo izgovarali reci molitve. Drugi su po blagoslovu svog starca, uzimali na sebe zavet potpunog spoljnjeg cutanja (naravno pretpostavljajuci unutrasnje).Pri tom su se u njihovom ratu sa “knezom ovog sveta” (Ef. 6, 12) pojavile neke druge teskoce, a svom starcu su mogli da se obracaju i pismeno (kao Avva Dorotej Svetom Varsanufiju).  

9) 1. Ako sam pravilno shvatio, svi koji ne veruju u Boga ce dospeti u ad. Da li to izgleda kao da Crkva preti…?

2. Hipoteticka situacija. Neki narod zivi na ostrvu i ne zna za Boga. Jedan ostrvljanin zivi u skladu sa Bozijim zapovestima, o kojima on ne zna, ali se odlucio za njih iz nekog razloga. Pitanje je: Ko je on? Gde ce on dospeti posle smrti?

Vitalij 12.10.99

Nije sve tako jednostavno. Uospte, kada se govori o tome gde ce se ko naci posle smrti setimo se necega sto je u nekoj besedi naveo jedan poznati svestenik. On je rekao da kada bismo se nasli u Carstvu Nebeskom onda bismo se zacudili trima stvarima:

1.      Da su se u Carstvu Nebeskom nasli ljudi koje uopste nismo ocekivali tamo da vidimo

2.      Da tamo nema tih ljudi koje smo ocekivali da vidimo

3.      I najvise od svega bismo se zacudili tome sto smo se sami tamo nasli

Samo shvatanje ada i Raja zahteva preciznost. Shvatanje ada je neposredno povezano sa shvatanjem zla. Sta je uopste zlo? “Zlo nije postojalo, ne postoji i nece postojati samo po sebi … Ono nije ni osobina, ni kolicina, ni odnos, ni mesto, ni vreme, ni polozaj, ni delo, ni kretanje, ni posedovanje, ni stradanje – ali da bi obuhvatili sve mozemo reci da je zlo nedostatak dela svojstvenih prirodi sila u odnosu na njihove ciljeve, i definitivno nije nista drugo”. (Prep. Maksim Ispovednik, Pitanja i odgovori Falasiju)

To jest zlo je – neki nedostatak dobra, antirealnost. Bog je naprotiv tome jedina objektivna Realnost, puna ljubavi i prave radosti.

Ad je – stanje potpunog odbacivanja Boga. Adske muke su posledica tog odbacivanja. Covek koji svesno odbacuje Boga time osudjuje sebe na muke. Obratite paznju – ne osudjuje Bog coveka na muke radi njegovih greha, vec sam covek, odbacujuci Boga u kojem je izvor zivota, osudjuje sebe na muke, ukoliko udaljava od sebe taj Izvor. Bog naprotiv radi ljubavi prema coveku radi sve da se covek spase. Bog se ne zaustavlja ni pred tim da prihvati najsramniju smrt, samo da bi covek dobio tu radost i blazenstvo, koji su svojstveni Bogu po prirodi. Ali On ne lisava coveka slobode: svako moze sam da odluci da li ce prihvatiti tu Zrtvu ili odbaciti.

I Crkva uopste nikome ne preti, ona kaze: ako ti ne zelis da budes sa Izvorom svakog dobra – to je tvoja volja i tvoj izbor. Ali budi oprezan jer od toga zavisi tvoja sudbina u vecnosti. Da li bismo mi poceli da osudjujemo majku, koja upozorava dete koje se igra sa makazama da ono moze ostati bez ociju?

Ali covek mozda nema pravilno shvatanje Boga kao posledicu nekih spoljasnjih uzroka. Kao primer se moze razmotriti pitanje koje ste naveli o ziteljima hipoteticki nepostojeceg ostrva.

Gospod brine o svakom coveku bez obzira na kom mestu on zivi mnogo vise nego sto mi to mozemo i da zamislimo. “A u vas je i svaka dlaka na glavi izbrojana” (Lk. 12, 7). U istoriji ima mnogo predivnih primera kako je Gospod otkrivao veru ljudima. U zitiju najveceg misionara proslog veka, svetog Inokentija, mitropolita Moskovskog, apostola Amerike i Sibira, je opisan zadivljujuci susret tada jos obicnog svestenika-misionara Jovana (ime svetog Inokentija do monaskog postriga) sa Aleutom koji je ziveo na ostrvu Akun.

Na prolece 1828 godine, u dane Velikog posta, otac Jovan se uputio na ostrvo Akun, koji se nalazi severo-istocno od Unalaske – glavnog Aleutskog ostrva. Otac Jovan je prvi put posetio ta mesta i kako je bio zacudjen kada je video da su mestani izasli na obalu da ga docekaju, odeveni kao za najsvecaniji praznik.

Kada je zbunjeni svestenik poceo da se interesuje preko prevodioca, zbog cega je organizovan takav prijem, saznao je da je mestane o njegovom dolasku obavestio covek po imenu Ivan Smirenkov iz Recesnave, koga su oni nazivali samanom. Otac Jovan je znao da su se medju krstenim aleutima sacuvali paganski obicaji, i samani su imali uticaj na svoje sunarodnike. Cudno je bilo to sto im je recesninski saman govorio da slusaju svestenika.

Otac Jovan nije odmah uspeo da razgovara sa tajanstvenim samanom. Kada je na kraju doslo do razgovora izmedju njih dvojice, otac je bio porazen time sto Ivan Smirenikov ne samo da zna osnovne molitve, vec zna i neke citate iz Svetog Pisma, iako nikad nije ucio skolu, i na ostrvu za 30 godina, sem svestenika koji je u kratkoj poseti krstio ostrvljane nije bilo nijednog misionara.

U razgovoru se pojasnilo da su aleutu posle krstenja poceli skoro svakodnevno da dolaze dva coveka, odevena u belu odecu, koji su ga ucili kako treba da veruje u Boga, pomagali mu, a ponekad preko njega i drugima, pri cemu kada je on molio za pomoc za nekoga, tajanstveni posetioci su govorili: “Mi cemo se pomoliti Bogu, i ako On blagoslovi, ispunicemo”.

Iz detalja o pojavi neobicnih pomocnika otac Jovan je zakljucio da su to bili Sveti Angeli, jer je ucenje koje su oni predavali Ivanu Smirenikovu bilo potpuno pravoslavno, i oni su ga ucili da slusa svestenika i ispunjava Bozije zapovesti.

(Za detalje videti Putovanja i podvizi Svetog Inokentija, mitropolita Moskovskog, apostola Amerike i  Sibira, Pravilo vere, M.1999, s.27-35).

Tako da ne treba da brinemo da ljudi mogu biti liseni mogucnosti da saznaju o Veri.

Cak ako Gospod njima ne posalje Angele koji ih uce o tome kako treba verovati u Boga, kako se to desilo sa aleutima u gorenavedenom primeru, onda On od tih ljudi nece traziti poznavanje vere, vec zivot po savesti. Apostol Pavle pise o tome u poslanici Rimljanima.

“Jer Bog ne gleda ko je ko. Jer koji bez zakona sagrijesise, bez zakona ce I izginuti; a koji pod zakonom sagrijesise, po zakonu ce se osuditi. Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono sto je po zakonu, posto svjedoci savjest njihova, I posto se misli njihove optuzuju ili opravdavaju” (Rim., 2, 11-15).

Samo se treba bojati toga da sebe smatramo takvim “pravednim paganinom” ukoliko Gospod njima nece suditi tako kao nama koji imamo sve mogucnosti (pa samim tim i informacione mreze) da saznamo o Njemu!

 

10) Moj mladozenja je umro pre mesec dana. Zakazala sam opelo za njega, “Sorokoust” u 3 Crkve, parastos, palim svece u Crkvi i molim se za njega. Sta jos moze da se uradi da njegovoj dusi bude lakse (smrt je bila iznenadna, on nije uspeo da se ispovedi, a na ispovesti davno nije bio)? Da li je istina da se posle smrti srecemo sa dusama onih koje smo voleli ili je to izmisljotina?

Aleksandra 
25.10.99

 

Draga Aleksandra!

Vi sve radite pravilno. Sta jos moze da se uradi? Mozete da se molite i da se molite. Molite se i zapamtite da snaga nase molitve zavisi od cistote duse. Sto je pravedniji vas zivot, tim je vasa molitva jaca. Onako kako sam Vas ja razumeo po Bozijem Promislu vi se niste sjedinili u Tajni Braka sa vasim voljenim ovde na zemlji, ali je ljubav jaca od smrti, i vi se mozete sjediniti sa vasim mladozenjom na nebu, ukoliko tamo dospete. Vas mladozenja je zavrsio svoj zivotni put i vise nista ne moze dodati svojim dobrim delima, koja je on sigurno cinio u toku zivota. Sada sve zavisi od Vas. Vi treba da se potrudite kako bi se dopunio nedostatak njegove usrdnosti (naravno tuzno je sto se on davno nije pricestio) kako bi ste i sami postigli savrsenstvo hriscanske duse.

Gospod je milostiv! Uzdajmo se u Njegovu sveprastajucu Ljubav i trudimo se ne gubeci ni minute, da bismo dostigli Carstvo Nebesko! Samo tamo je mesto susreta svih koje volimo i koji nas vole.

 

11) Zdravo!

Napravili ste jako dobru stranicu jer ima uglavnom onih koji sumnjaju, neverujucih ili sektasa. Ovakva stranica nam je bila potrebna. Moje pitanje je sledece: ponekad treba voditi diskusije sa ateistima ili malovernima. Ja sam shvatio da takve rasprave treba izbegavati jer to dovodi samo do osude i gordosti. Ali ne treba uvek precutati. Trenutno diskutujem sa covekom koji zeli da nadje odgovor, ali ne zeli da odbaci prigovor. Svi argumenti se rasprusuju kada kaze: dobro, moze, On je vas Bog, ali se mene to ne tice. Ja nisam spasitelj. Svaki covek ima pravo na svoju veru, i ne treba mu se nametati druga vera. U tim recima je sustinska istina. Oni istina jos mogu da kazu da sam ja tog coveka doveo do toga. Da li je takvo pitanje pravilno postavljeno?Pri cemu su moja pitanja: zar tebe ne interesuje sta ce biti posle smrti? Ko je stvorio svet? Zbog cega zivis?  - na sva pitanja je odgovarao – ne interesuje me. I to je govorio dovoljno obrazovan covek. Zakljucicete da ja od vas trazim argumente za spor sa jednim covekom. Oprostite, ali mi se cini da je to pitanje veoma vazno, jer cu ja sigurno jos nekoliko puta morati na njih da odgovaram, a ne znam sta da odgovorim.

S postovanjem,

Vlad
13.10.99

Potpuno ste u pravu jer se istina ne radja u sporovima, a ubedjivati je moguce samo nekoga ko zeli da Vas slusa. Ali u stvari i nije najvaznije ubedjivati. Ne zavisi sve od nas. Gospod priziva ljude k Sebi. On kaze: “Niste vi Mene izabrali, nego Ja vas”. Naravno, On to moze da uradi i preko nekog coveka ali to nije obavezno. Tako da je mozda potrebno samo moliti se za to da Gospod prosvetli Vaseg sagovornika, i On ce Vas sigurno cuti. Zatim, Vi ste sami primetili da je veoma vazno od koga covek slusa propoved. Cesto su reci- jedno, a zivot – drugo. Najvazniji oblik propovedi je zivot verujuceg coveka, njegova dela, trpljenje, spremnost na oprostaj. U davnini je bio takav slucaj da je jedan paganin unajmio za rad hriscanina postavivsi mu uslov da ne progovori ni reci o Hristu, ali je taj hriscanin tako ziveo da je kroz dve godine paganin poceo da ga moli da ga nauci hriscanskoj veri, govoreci: “ Ja hocu da budem takav kao i ti!” (Primetite da je proslo citave dve godine te je radnik-hriscanin morao da pokaze mnogo trpljenja i mudrosti.)

Uopste, ako zapocinjete razgovor sa covekom, onda treba da razabaerete njegov nacin misljenja i da govorite njemu razumljivim jezikom (Setite se kada je apostol Pavle propovedao u Areopagu (Dela Apostolska, gl.17, str.19)?)

Ako osecate da zelite prosto da mu dokazete da ste u pravu, onda ne treba da zapocinjete razgovor o Bogu, jer on nece doneti nikakvog ploda. Rezultata moze biti samo ukoliko Vi tom coveku zelite da se spase. Sta jos mozete da kazete Vasem sagovorniku? Mozda ono sto Bog zeli da mu kaze – pri cemu to nije filozofska kategorija, vec potpuno realna Licnost, i to bezmerno realnija nego sto smo mi sami. I ta Licnost voli svakoga od nas toliko da kako kazu Sveti Oci, kada bi ginuo samo jedan covek, i radi njega jednog bi Bog sisao na zemlju i umro na Krstu. Bog nikoga ne spasava na silu. Svaki covek moze da izabere da li zeli da bude sa Bogom ili ne. Ali odbacujuci Boga covek ne treba da se zavarava: van Boga on nece naci pravu radost ni ovde ni u vecnosti. Najtuznija situacija je kada covek ne zeli nista da trazi, kada ga u potpunosti zadovoljva nacin zivota koji vodi. I kada ne prihvata nikakve argumente. Ali postoji veliki broj primera kada Bog posecuje ljude koji ne zele da misle niocemu, sem zemaljskih zadovoljstava i to nekom teskom bolescu, smrcu bliznjih, ne obavezno nesrecom ili tugom vec ponekad i radoscu i nekim cudom. Treba da zapamtimo da mi nikoga ne mozemo spasti, da sve spasava samo Bog, Koji nas voli mnogo vise nego mi sami sebe.

 

12) Da li satana moze da se pokaje? Larisa G. 10.10.99.

Voleo bih da znam da postavljate ovo pitanje zato sto to zelite da znate a ne iz radoznalosti. Ta dva shvatanja treba razlikovati. Zelja za znanjem je covekova teznja da sazna nesto korisno, i za njegovu dusu spasonosno. Radoznalost ga samo odvalci od onog glavnog ne donoseci nikakve koristi. U zavisnosti od toga sta pokrece coveka u teznji za spoznanjem, Gospod otkriva istine koje coveka dovode do spasenja. i zato samo ukoliko mi mislimo o sopstvenom pokajanju, nas moze interesovati satanino pokajanje.

Sveto Pismo ne daje direktan odgovor na to pitanje. U Jevandjelju je receno: “Vama je otac djavo, i zelje svoga oca hocete da cinite; on bjese covjekoubica od pocetka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laz, svoje govori, jer je on laza i otac lazi” (Jn.8, 45)

Gospod Isus Hristos kaze da je djavo bio “covekoubica” od pocetka i naziva ga “ocem lazi”. Imajuci u vidu laz ne kao umece ili zelju da se govori nepravda, vec laz kao ontolosko svojstvo, kao potpunu protivurecnost istini. Volja palih duhova je usmerena samo na zlo, iako i oni imaju neku formalnu slobodu: od mnogih zla oni mogu da izaberu jedno, ali nisu sposobni da izaberu izmedju dobra i zla. “Pozicija Lucifera je bunt protiv Boga. Onaj koji je prvi bio prizvan obozenju po Blagodati, je sam zazeleo da bude bog. Ostavsi nezavisnim od Boga u samoj sustini, jer je njegovo bice Bog stvorio, buntovnicki duh ovladava njime i on pocinje da mrzi bice, njime ovladava neobuzdana strast za unistenjem, kao zedj nekog nerazumnog nebica (Loski “Opisi tajanstvenog bogoslovlja”, str.252).

Pitanje o mogucnosti pokajanja zlih duhova se u Predanju pojavljivalo vise puta. Jedni smatraju da je od momenta pada pokajanje za duhove nemoguce. Prema tom misljenju oni su izgubili tu sposobnost posle toga kada je djavo sablaznio prve ljude. (Oleg Davidenskov “Dogmatsko bogoslovlje”,predavanje str.53-54).

 

13) Da li medju vama ima svestenika koji odgovaraju? Ako ima, onda bih zeleo da mi pomogne da resim nesto sto me veoma muci.Stvar je u sledecem: obratio sam se svestenikusa recima: - pozvan sam da ucestvujem u kolektivnom citanju Psaltira. Blagoslovite me da organizujem slicno zajednicko citanje sa poznanicima. –Ne, ne dajem ti Blagoslov, citaj sam. –Da, ali…-Rekao sam ne!Posle takve zabrane da li je umesno postaviti pitanje: “Da li zajednicko citanje greh? Mozda je greh stvar organizacije (ne moze svako to da organizuje)? – Da li se zabrana odnosi samo na neko vreme da ispunjenja nekog uslova, ili na ceo zivot? – Mozda svestenik zeli da ga pitam za objasnjenja i nadalje ocekujuci trenutak kada ce naci vremena za mene? – I uopste da li je pametno interesovati se sta stoji iza zabrane: a) lose svestenikovo raspolozenje; b) greh kolektivnog citanja; c) teznja svestenika da nametne odnos starac-poslusnik sa besprekornim poslusanjem i trpeljivim podnosenjem nevolja; d) nesto drugo?  

N.
10.10.99

Treba razumeti da se Vi ne obracate svesteniku samo za savet, vec interesujuci se za njegovo misljenje po nekom pitanju trazite od njega Blagoslov pa samim treba da budete spremni da to sto on kaze prihavtite kao Volju Boziju i da je ispunite.

Ukoliko niste spremni na to bolje ne trazite Blagoslov, vec odlucujte sve sami. Ne mogu da vam odgovorim zasto svestenik nije zeleo da diskutuje s Vama o pitanju koje Vas je interesovalo, ali mogu da kazem da ukoliko vi ne verujete svesteniku, ukoliko podozrevate nesto lose o njemu, onda tu nema govora o Blagoslovu. Cini mi se da Vi sami sebi pravite nevolje dvosmislenoscu svog ponasanja, jer najpre pitate a zatim odbijate da ispunite to sto Vam se govori. Svestenik ne treba da blagoslovi uvek i sve, kada ga za nesto pitaju. On nije automat za dobijanje Blagoslova i Blagodati. On uvek i ne moze i ne treba da objasnjava svoja dela i odluke. Ako zelite da se izbavite iz tih teskoca i da nadalje ne upadate u slicne situacije, onda treba sa poverenjem da se odnosite prema svesteniku od koga trazite Blagoslov. Ne znam da li od mene ocekujete odgovor po pitanju zajednickog citanja Psaltira. Ako zelite da ga saznate onda molim Vas napisite detaljnije sta pod tim podrazumevate. Neka Vam Gospod pomogne da nadjete mir u dusi!  

 

14) Moje pitanje se tice pravoslavne tradicije postovanja mostiju. Ne zanima me samo cinjenica poklonjenja koliko cisto istorijsko pitanje o tome kako i kada je to pocelo? Ocito da su prvi hriscani medju judejima smatrali mrtvo telo po Zakonu necistim u ritualnom smislu, i nije bilo dozvoljeno prilaziti mu. Setimo se i toga da su zene-mironosice dosle na Isusov Grob POSLE Pashe, jer se oskvernjivanje necim ritualno necistim (mrtvim telom naprimer) smatralo teskim grehom. Cak su na Pashu jeli i presni hleb, a ne kvasni jer se tkz. maja tradicionalno povezivala sa necim necistim. Ocito da je poklonjenje mostima pocelo tek kad se hriscanstvo rasirilo van granica Palestine. I tada je pocelo poklonjenje mostima, ali ne odmah. Kada se ono prvi put pojavilo, u kojoj sredini i u vezi sa cim?

Pavle
01.10.99

 

Postovanje mostiju koje su se ocuvale kao netrulezne posle smrti tela Svetitelja vodi svoje poreklo jos od najranijih vremena hriscnastva. Iako nemamo direktnih svedocanstava o postovanju svetih mostiju u prvobitnoj Jerusalimskoj Crkvi treba se setiti da je Sam Gospod pobedio ogranicenost starozavetnih predstava, kada je na Pashalnoj Veceri predlozio svojim ucenicima ne postavljeni presni, vec kvasni hleb – artos (Svest. Grigorije Djacenko, Objasnjenje nedeljnih i praznicnih Jevandjelja za celu godinu. C.II.M., 1899.S.239-241 (Jevandjelje Koje se cita na Veliki Cetvrtak”)). Na Uspenije Majke Bozije, prema svedocenju Svetog Dionisija Areopagita, apostoli su se skupili u Jerusalimu zato da bi se poklonili “zivonacalnom i Bogonosnom telu” Presvete Bogorodice i da bi videli cuda koja su se od njega desavala (cit.po: Svest. Filaret (Drozdov). Slovo na dan Uspenija Presvete Bogorodice 15.avg. 1825. g. // Sabrana dela Filareta, mitropolita Moskovskog i Kolomenskog. Slova i reci. T. II. M., 1874. S.394; savremeni prevod – “skupili su se radi poklonjenja zivonacalnom telu, Bogocoveka” – sm. U knj.: Dionisije Areopagit. O Bozanskim imenima (per. Svest. L. Lutkovski)// zajednicka misao. Istrazivanja i publikacije. V. II., 1990. s.173). Nema nikakve sumnje u to da su prvi hriscani sledeci apostola Jovana Bogoslova, postovali Svetitelje, koji po recima ovog Svetog imaju “udela u prvom vaskrsenju”(Otkr. 2, 6), koji su sa Hristom vaskrsli i cija tela ostaju netrulezna, ukoliko su bila obasjana svetloscu Hristovog Vaskrsenja. U veku gonjenja hriscani su cinili sve napore radi toga da bi postali mucenici u telu – bez obzira na nova gonjenja od strane rimskih vlasti, tezeci da u potpunosti uniste tela Svetitelja (pagani su se bojali da ce mucenici postati hriscanski bogovi, i zato su palili njhova tela i bacali ih u more; u tome su ucestvovali i Judeji – kako je to bio slucaj sa Svetim Polikarpom Smirnskim). Mesta na kojima su pogrebeni umrli za Hrista su za hriscane postajala sveta. Na njima je sluzena Vecernja Bozanstvena Liturgija. Vec su mosti svetog Ignjatija Bogonosca, koji je postradao u vreme Trajana 107 godine (prema drugim verzijama 114 ili 115 gg. –sm.: Prof.A.P.Lebedev. Vreme gonjenja hriscana.SPb., 1904. s.52-53; Prof.V.V.Bolotov.lekcije iz istorije stare Crkve. T.II.SP., 1907.s.76-77), smatrane “neprocenjivim blagom” radi “blagodati koja je obitavala u muceniku”. Preostale kosti posle spaljivanja svetog Polikarpa, episkopa Smirnskog, koji je postradao 155 godine, su hriscani postovali kao “riznicu dragoceniju od dragog kamenja i cistog zlata”. Na mostima svetog Polikarpa smirnski hriscani su proslavljali praznik njegovog mucenickog rodjenja, to jest dan kada je primio “netrulezni venac”.

Vec kasnije je langobardski kralj Liutprand platio veliku sumu novca da bi dobio mosti blazenog Avgustina (+430). Crkveni pisac Rufin Turanij (IV-Vv.) tvrdi da su slicno postupile i hriscanske zajednice da bi dobile mosti Svetog Jovana Pretece. Sveti Grigorije Novokesarijski je u III veku ustanovio praznike u spomen mucenika i razmestio njihove mosti u svojoj eparhiji po raznim mestima na kojima su se skupljali hriscani radi Bogosluzenja na njihove praznike. 269 godine je papa Feliks ustanovio da se Liturgija “prema starom obicaju” ne sluzi drugacije od onoga kako se sluzila na mostima mucenika. 10 pravilo Petog Kartagenskog sabora glasi da se nijedna Crkva ne moze graditi sem na mostima nekog mucenika, koje treba staviti ispod oltara. Na Istoku su prve bazilike bile izgradjene na grobovima mucenika – nad njihovim mostima. Taj obicaj je postao opste pravilo. Na Zapadu su se posle IV veka mosti obicno stavljale na ulazu u Crkvu, da bi im svako ko ulazi odao pocast, ili blizu oltara – na tu ili drugu njegovu stranu. Mosti su se takodje nalazile i u domacim Crkvama (kao na primer mosti svetog Uara koji je postradao oko 107 godine), kao cestice u natprestolnim i izaprestolnim Krstovima.

Pocetak hriscanstva u Rusiji je i povezan sa postovanjem mostiju mucenika. Tako “povest starih godina” svedoci o tome kako je blagocestivi bojar Olma krajem XI veka izgradio na Askoldovom grobu Crkvu u cast Svetog Nikolaja – verovatno nebeskog pokrovitelka kneza Askolda, koji je po misljenju mitropolita Makarija i prof.A.V.Kartasova, jedan od prvih ruskih hriscana ubijen 882 godine od strane kneza Olega. U blizini groba njegovog brata Dira, koji je postradao zajedno sa njim, je izgradjena Crkva u cast svete Irine. Na mestu ubistva Normana-hriscana Teodora i Jovana u prisustvu kneza Vladimira i njegovim precutnim odobrenjem 983 godine kada se i desilo ubistvo, zapoceta je gradnja Decenijske Crkve u cast Uspenija Majke Bozije, u koje su morale da budu prenesene mosti tih svetitelja koji su odigrali po svemu sudeci odlucujucu ulogu u obracenju kneza Vladimira. Medjutim, pretrage su se pokazale bezuspesne – pagani su unistili svetiteljve mosti u potpunosti.

U danasnje vreme svaka pravoslavna Crkva ima cesticu mostiju nekog Svetitelja. Ta cestica se zasiva u antimins. U nasoj Crkvi se nalaze cestice mostiju svetih mucenika Nikodimijskih (u antiminsu) i Cara Dimitrija (u natprestolnom Krstu).

 

15) Sta raditi ako znas da cinis greh, a ne mozes, tacnije ne zelis da mu se suprotstavis?

N.
30.09.99

 

Procitavsi Vase pitanje, ja sam se zbog Vas … obradovao ne zato sto gresite i ne mozete da se borite sa grehom, vec zato sto se nalazite na pola puta ka svom spasenju. Ako postavljate ovakvo pitanje znaci da zaista zelite da mu se suprotstavite, ali Vas ponekad vise vuce greh, nego zelja da ga se oslobodite. Ako se cudo moze uvrstiti u neki dijagram onda se na nasem putu ka spasenju mogu uociti dve etape. U prvoj etapi nam postaje jasna vlast i sila greha. To je slicno tome kada covek seta po sumi i neocekivano upadne u blato. Odjednom mu nesto smeta da ide. Gleda kako mu je noga upala u blato. Izvukao ju je – kad ona druga je upala dvaput dublje. Pod zelenom travkom se pokazala mocvara. I dobro je ukoliko covek to primeti dok je jos do kolena u njoj. A sta se desava ako upadne dublje? Tada pocinje da postaje sujetan. Pokusava da trazi grumenje, hvata se za grane, za slamku – za razne religiozne i filozofske sisteme. Ali oni daju recept: “spasenje davljenika je – delo ruku istih”, jer predlazu da se prepustite i ne protivite “apsorbujucoj” mocvari. Istina je sledece – da iako mi i zivimo neprekidno u grehu, to ne moze biti zauvek – kao sto se ne moze disati u vodi. Biblija potpuno odredjeno svedoci da je greh – smrt. Ali ne to da je smrt kazna za greh. Ne, to je kao dva i dva: greh=smrt. I mi mozemo da cinimo greh samo “pri zadrzanom disanju”, dok imamo dovoljno vazduha koji smo dobili izronivsi na trenutak. Mi ginemo. Nase telo i dusa su obavijeni grehom, i greh nas kao blatnjava zabokrecina sputava u nasim pokretima i vuce na dno. Strasno. Ali to je istina. Vi pisete da ne mozete, ne zelite da se suprotstavite, iako umom shvatate da cinite greh. Ako se malo duze zadrzimo na toj misli onda ce nam postati jasno mnogo toga u Svetom Pismu i Svetootackim poukama. I mozete uzviknuti zajedno sa apostolom Pavlom (Posl. Rim. 7,19-25): “Jer dobro, sto hocu, ne cinim, nego zlo, sto necu, ono cinim… Ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonima grijeha koji je u udima mojim… Tako dakle, ja sam umom sluzim zakonu Bozijemu, a tijelom zakonu grijeha”.  Bez spoznaje ovoga je nemoguce traziti spasenje. Kada ste Vi dosli do te tacke koja predstavlja kraj prve etape, Vi ste prosli skoro polovinu puta. Ostaje samo jos jedan korak, cak pola koraka do tacke od koje pocinje Vase spasenje. Tu tacku cu nazvati nultom. Na njoj se nalazi odgovor na Vase pitanje. A to je: ne moze se nista uraditi. NISTA. Nema izlaza. Mi tonemo. Oko nas su samo slamke. Ko moze da se suprotstavi grehu? Niko. Otvorite samo dela Svetih Otaca, Paterik, pouke – u njima je sve napisano o tome. Otvorite Jevandjelje: “svaki koji cini greh sluzi grehu”. Mi nemamo vlast nad sobom. Mi imamo slobodu da gresimo ovako ili onako, ali nemamo slobodu da gresimo ili ne gresimo. Vlast greha nad nama je takva da se svako nase delo okrece protiv nas. Pa sta onda da se radi?! Logika cuti. Ali sada sam ja trezveno ocenio ko sam i sta sam u delu mog spasenja: i saznao sam da sam – nula. Nista, praznina. I ostaje samo svim srcem, umom i pomisli zajedno sa apostolom pozvati: “Ja jadni covjek! Ko ce me izbaviti od tijela smrti ove?” Reci se same radjaju na usnama. SOS! Spasite nase duse! To i jeste to sto je potrebno. Mi treba da prestanemo da trazimo oslonac u smrdljivom blatu da bismo podigli oci i ugledali Spsiteljevu pruzenu ruku. Spasiteljevu. Mi nismo ni mogli pomisliti da je On pored! U Jevandjelju ucenici sa cudjenjem pitaju Hrista: “Ko se moze spasti?” – I Gospod odgovara: “Ljudima je to nemoguce…” Uzas! Ocajanje! Kraj! A Gospod nastavlja: “Ali je Bogu sve moguce!” Od tog momenta pocinje druga etapa. Mi se hvatamo za pruzenu ruku i … “Oj! Ne tako naglo – vicemo, - sacekaj trenutak da malo odahnemo. I zasto mi ranije nisi pomogao… I uhvatio bi se za kragnu – za ruku boli… I u stvari ja i nisam toliko tonuo…” Slabi smo mi. Oprosti Gospode. “Hteo ja ili ne hteo, spasi me.” Ali nije malo ni to sto smo prestali da tonemo i sto smo s “minusa” dospeli u “plus”, prosavsi kroz tacku koju sam ja nazvao “nultom”. A njen drugi naziv je – pokajanje.


 16) Ciji je blagoslov vazniji: majcin ili duhovnikov, ukoliko se oni razlikuju?

А.
30.09.99

Ako ti duhovnik blagoslovi bilo koje delo, on se u prvom redu brine o tvojoj dusi. Ako se ti cesto ispovedas kod njega, onda on zna mnogo o tebi i zna sta je za tebe korisno a sta stetno. Blagoslov duhovnika je vazniji to jest preko njega ti se otkriva Volja Bozija. Duhovnik poseduje Bozansku Blagodat. Ako se ti usrdno pomolis Bogu i verujes da ce ti preko duhovnika Bog ukazati pravilnu odluku, onda ces dobiti trazeno. Cista srca, ne sumnjajuci, ispunjavaj blagoslov duhovnika, i Bog ce sve usmeriti onako kako je to najbolje. Mama nema tu blagodat koju poseduje svestenik. Zeleci srecu svom detetu, ona se ponekad rukovodi ovozemaljskim interesima, zaboravljajuci na besmrtnost duse. Duhovnik nosi za tebe odgovornost pred Bogom. I nije greh ukoliko ti ispunjavajuci ono sto ti je on blagoslovio narusavas majcinu volju. Ja niukom slucaju ne zelim da kazem da ti treba da prestanes da budes poslusan svojim roditeljima (mami). Narusiti majcinu volju nije greh samo u slucaju ukoiko je ta volja usmerena protiv Boga i Crkve. I misljenje duhovnika nikada nece biti protivurecno majcinom, ukoliko je ona pravoslavna, vernica, ocrkovljena.

 

17) Ako vidis da tvoja drugarica cini greh da li joj treba reci za to?

I.
30.09.99

Kada se medju ljudima uspostave bliske prijateljske veze i kada oni bolje upoznaju jedno drugo, onda za njih postaje ocigledne ne samo dobre vec i lose karakteristike. I ako ti znas da tvoja prijateljica cini greh, koji moze da je dovede do pogibije, ti onda nisi u pravu ako ocutis. Kako postupiti a da coveka koji cini greh ne ostaviti u nevolji i istovremeno ga ne uvrediti svojim primedbama i netakticnim savetima? Istina, treba izvaditi “brvno” iz svoga oka, i tada ces kako je napisano u Jevandjelju “izvaditi trun iz oka brata svoga” (Mt. 7,5). Te jevandjeljske reci pozivaju ljude da ne osudjuju jedni druge. Osudjivati – znaci govoriti ili misliti da neki covek radi nesto nepravilno. To je greh izazvan osecanjima kao sto su zavist, revnost, uvreda, zloba. Ako se tebi cini da tvoja prijateljica cini greh, i ti zelis da joj kazes za to onda treba razmisliti da li bi ta zelja proizvela neko od gore navedenih osecanja. Ako je to tako onda ne treba nista govoriti. Svojoj prijateljici mozes da kazes o grehu koji cini samo onda kada zelis da joj pomognes da se ispravi. Treba to reci sa ljubavlju. Mozda ne treba stavljati primedbu vec izabrati pogodan momenat i reci na primer: “Znas Masa ja sam odlucila da vise ne pricam u Crkvi jer je to veoma lose”. Ili: “Dosadilo mi je da u razgovoru koristim lose reci. Hajde da probamo da ih vise ne upotrebljavamo…” Tada se Masa ne samo da nece uvrediti vec ce se i sama potruditi da se oslobodi tog greha. I pre svega tvoje reci ce biti pravilno prihvacene samo ukoliko ti sama ne cinis taj greh. Ako i ti cinis taj greh, onda tvoja primedba moze imati suprotan efekat i cak moze doci i do svadje. Ako dve prijateljice zajedno piju ili puse, i odjednom jedna od njih pocinje da razoblicava drugu za te grehe, onda je to veoma cudno. A ako jedna od njih nadje nacina da to ispravi onda naravno moze pomoci i prijateljici.

 

18) Putovala sam vozom. Po vagonu je isla zena sa torbom i skupljala prilog za Crkvu. Kada je izasla jedan od putnika se uzbudio: “Zasto davati za Crkvu! Zasto hraniti popove, lenjivci a zive od tog novca”. Ja sam pokusala da mu objasnim ali nisam nista uradila. On je izasao nezadovoljan. Sta raditi u takvoj situaciji? Precutati – znaci sagresiti, a pritom ne nalaziti prave reci za odgovor.

N.
29.09.99

Nije svako cutanje uvek greh. Ako ti nisi slucajni prolaznik, vec se radi o poznaniku onda bi to bio greh. Ali slucajnog putnika, koji je ionako protiv, bi bilo beskorisno ubedjivati. I sami ste se uverili da covek nije prihvatio ni shvatio vase reci. A u Jevandjelju je napisano: “…ne bacajte bisere pred svinje…” (Mt.7,6). Zbog toga je u Vasem slucaju mozda bolje precutati i u dusi se pomoliti za tog coveka, da ga Gospod urazumi. A svadje i ubedjivanja bi ga mogli navesti na samo jos veci greh. Na tu situaciju se odnose i sledeci redovi koje je napisao Gogolj: “Bez obzira na nepravilno misljenje koje nam iznose ne treba da se razdrazujemo; niti da dokazujemo suprotno, vec je bolje precutati. A ako coveku i treba reci onda to treba njemu da bude pristupacno. I tako, da bi se vaspitao neko drugi i da bi mu se pruzila istinska dusevna pomoc, moguce je samo ukoliko mi sami dostignemo najvisi duhovni uzrast”. (Iz knjige “Pravilo zivljenja u svetu”).

http://www.vstrecha.glasnet.ru/answers/1999/answ1999.htm