POROK PUSENJA - GREHOVNA NAVIKA

Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne koristi;

sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da ista ovlada mnome (1. Kor. 6, 12)

Velika je tiranija navike, i to toliko da se ona uvrstava u prirodnu potrebu, kaze sveti Jovan Zlatoust. U sadasnje vreme se zloupotreba duvana krajnje rasirila u nasoj pravoslavnoj otadzbini. Puse svi stalezi; puse i po kucama i na ulicama; vise se ne ustrucavaju da puse ni zene, pa cak ni mala deca. To se danas smatra nevinim zadovoljstvom. Ali, da li je to tacno?

Takva uspesna i sveopsta rasprostranjenost te navike, nekakva strasna naklonost prema njoj koja se u nase doba cesto primecuje i kod male dece - vec samo to jeste znak grehovnog i stetnog obicaja. Vrlinske navike ne prianjaju tako lako, ne privlace tako sve i svakoga, jer pristaje pomisao covekova postojano za zlom od mladosti njegove, kako svedoci rec Bozja (Post. 8, 21).

U pusenju duvana nema ni greha ni vrline, govore obicno njegove pristalice i ostaju potpuno uvereni u neskodljivost i bezgresnost te zloupotrebe duvana. No, zar postoji nesto srednje izmeu greha i vrline? Izmeu dobra i zla? To porice i prirodni zakon i vlastiti razum. Ako u ovome nema ni koristi ni dobra, onda je to vec stvar beskorisna, besmislena, isprazna; a isprazno i beskorisno traziti dato nam kratko, skupo vreme - zar nije to veliko zlo, najveca steta? Vreme je nas glavni kapital u zemaljskom zivotu - prema ucenju svetovne mudrosti; vreme je talant urucen coveku radi sticanja vecnog zivota - prema ucenju reci Bozje.

Za svaku praznu rec koju reknu ljudi dace odgovor u dan Suda (Mt. 12, 36), kaze nam Sin Bozji, Iskupitelj nas i Sudija. Nece li se najtezi odgovor traziti od svakoga od nas za prazno delo? A pusenje ne samo da je prazan posao, to jest beskoristan, nego potpuno i ocigledno stetan i grehovan, koji rusilacki deluje na nas telesni sastav, otupljuje nase umne sposobnosti, posao koji je upravo suprotan Zakonu Bozjem, ucenju Hristovom, kao zloupotreba tvari; za svaku neumerenost hriscanina bicuje prekor sopstvene savesti.

Kako je mnogo onih koji danas slobodno narusavaju svete postove koje su ustanovili vaseljenski sabori, i pravdaju svoju neposlusnost svetoj Crkvi time sto im post navodno steti zdravlju, koje treba da se cuva kao dar Bozji. Meutim, ocevidno je da te reci ne poticu od bojazni da se ne sagresi, vec se njima prikriva stomakougadjanje. U pogledu preterane zavisnosti od duvana, niko od njegovih ljubitelja ne primenjuje slicno pravilo, iako je zlo koje od njega proizlazi i vise nego ocigledno.

Razmotrimo prvo nakratko stetnost te navike po nase telo. Ta biljka po svojim svojstvima pripada istom rodu kao kuznjak (bikov list ili stenicnjak) i druge biljke koje su jaka opojna sredstva; po svojoj stetnosti, duvan je najjaci medju slicnim biljkama. Naucni istrazivaci otkrili su u njemu najjaci otrov, takozvani nikotin, i puno je opita dokazalo uzasnu moc tog otrova. U Francuskoj su se mnogi zlocinci koristili nikotinom za trenutno usmrcivanje svojih zrtava. Isuseni duvan, pripremljen za pusenje, gubi nesto od svoje jacine, ali i rastvor napravljen od obicnog duvana za pusenje predstavlja tako ostro sredstvo da se uspesno koristi za unistavanje zuljeva, bradavica i slicnog. Pri pusenju talog duvanskog dima neizostavno u vecoj ili manjoj meri prodire u covekovu unutrasnjost, gde se talozi. Usled toga se obicno i pojavljuju unutrasnji cirevi, bolesti u nosu i grlu, a pusenje cesto uzrokuje i hronicnu vrtoglavicu i povracanje; mnogi lekari su takodje dokazali da pusenje isusuje grudi, stvara uslove za susicu, slabi vid. Strasni pusaci iz vlastitog iskustva poznaju navedenu stetnost, mada je cesto ne priznaju, a drugi se i sa tim slazu, i jos sami vide kakvo im je duvan zlo, no prestati vise ne mogu. Skodljivost duvana najjasnije se ispoljava na radnicima u fabrikama duvana, pa cak i na stanarima kuca u susedstvu tih fabrika; i jedni i drugi pate od stalne mucnine i glavobolje. Ipak, obrazlaganje stetnosti te zloupotrebe za telesno zdravlje ne predstavlja nas glavni cilj, te cemo se stoga ograniciti na to sto smo o toj stetnosti dosad kazali, pa sada pogledajmo ruznu naviku pusenja sa naravstvene (moralne) strane. Zalosno je videti kako ponekad bedni ljudi, koji jedva zaradjuju za svoje dnevno izdrzavanje, rasipaju taj svoj mukom steceni novac na duvan, izlazu tako i sebe i svoju porodicu smanjivanju ionako smanjenih sredstava za zivot. Usto da jos spomenemo kako neki naivno veruju u toboznju hranjivost duvana na osnovu toga sto duvan zaista oduzima apetit svojim odanim uzivaocima, u cemu se opet vidi njegova krajnja opakost. Oni koji pate od duvanske strasti tek se trude da uvere i druge i sami sebe da oni ne postupaju po slepoj zavisnosti, vec iz odredjenih razloga i neophodnosti; na slican nacin pravdaju se i pijanice i drugi koji su se odali kakvoj nemoralnoj navici.

Desava se u nase doba da oni koji sebe nazivaju hriscanima posecivanje hrama Bozjeg oznacavaju za nepotrebno gubljenje vremena; ne nalaze mogucnosti da se pomole Gospodu ujutro i navece, kakav je obicaj i obaveza istinskih ceda Crkve. Pri tome oni krasnorecivo raspravljaju o radu i neradu, a sami trose sate i sate na besmisleno pusenje i nasladjivanje duvanom, objasnjavaju i to iskljucivo navikom. Neretko se cuje i misljenje da samo staroobredci smatraju duvan grehom, dok ga Pravoslavna Crkva toboze ne brani; a neki kao dokaz ovog misljenja iznose to da cak i neki svestenici puse. Takvo rasudjivanje i dokazi nemaju nikakve osnove. Nasoj svetoj Crkvi je zaista tudj stav po kome bi svaku novotariju proklinjala samo zato sto je to novotarija i sto nje nije bilo u doba nasih predaka; Crkva uopste nijednu stvar koja sluzi u korisnu i razumnu svrhu ne proklinje i ne zabranjuje. No preterana upotreba, bez ikakve nuzde - to je vec naslada nekom stvari, sto je Crkva oduvek zabranjivala i zabranjuje. Setimo se crkvenog nomokanona koji ovako naredjuje:"Ko ispije vode neumereno i od toga povrati, takav da se odluci od svetog Pricesca za 40 dana, i da cini po 100 poklona za pocinjenu neuzdrzljivost". Ukazivanje, pak, na svestenike koji puse, kao poseban i i samovoljan slucaj, bas nista ne dokazuje; i medju svestenicima se mogu sresti ljudi sa ljudskim slabostima i nemocima: zar se u tome moze videti crkveno pravilo? Ako se hriscanin osudjuje, kako je gore receno, i za nevinu neuzdrzljivost u pogledu vode, tim vise je on duzan i pred Crkvom i pred Gospodom da odgovara za grehovnu i pogubnu sklonost duvanu, pijanstvu, kockanju, zlorecivosti, zlobi, gordosti, sujeti, skrtosti, srebroljublju, lenjosti, bludu. Navika ili vezanost na bilo koju takvu strast predstavlja u coveku hriscaninu unutrasnje, srcano idolopoklonstvo. Da bi nas izbavila od te dusevne bede, rec Bozja nas opominje i savetuje da nemamo pristrasnosti prema zemaljskim stvarima, jer ona, uselivsi nam se u srce, moze sasvim da ovlada nama i protera ljubav prema Gospodu i spasonosni strah Boziji. "Ne ljubite svet, ni sto je u svetu. Ako neko ljubi svet, ljubavi Oceve nema u njemu" (1. Jn 2, 15), govori nam ljubljeni Hristov ucenik Jovan Bogoslov. Velika je nevolja za nas to sto smo navikli da vise paznje poklanjamo i verujemo svome ogranicenom ljudskom rasudjivanju, svojim pristrasnim pogledima, nego reci Bozjoj. A Gospod, urazumljujuci nas, veli: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom nece hoditi u tami, nego ce imati svetlost zivota" (Jn. 8, 12). A sveti car i prorok David se moli: "Ti ces prosvetiti svetiljku moju, Gospode! Boze moj, prosvetices tamu moju" (Ps. 17, 29). Svetitelj Hristov Tihon Zadonski ovako pise u svojim prekrasnim delima: "Hriscani! ono sto je ogledalo za sinove veka ovoga, to neka za nas bude Evandjelje i neporocni zivot Hristov. Oni pogledaju u ogledalo i ispravljaju svoje telo i ciste mrlje sa lica. Ucinimo i mi tako! Hristos, Sin Boziji, nam Sebe i sveti zivot Svoj za primer dade: Jer sam vam dao primer da, kao sto ja ucinih vama, i vi cinite (Jn. 13, 15). Postavimo, dakle, i mi pred dusevnim ocima ovo cisto ogledalo i pogledajmo u njega: je li nase zivljenje saobrazno sa zivljenjem Hristovim? Zagledaj se cesto u cisto ogledalo neporocnog zivljenja Hristovog i poroke koji su se na dusu tvoju prilepili peri pokajanjem i skrusenoscu srca, i iz sve snage se NJemu saobrazavaj, da mu i tamo budes saobrazan. A danasnjim hriscanima se ne saobrazavaj: kod danasnjih je hriscana zivljenje vecinom protivno Hristu, a ne saobrazno. Zato neka je u vama ista misao koja je u Hristu Isusu (Fil. 2, 5)" (Iz knjige svetog Tihona "Duhovno blago"), pa nas svetitelj dalje upucuje: "Mi imamo ne samo cuvstvo, nego i razum. Mozemo rasuditi: sta je dobro a sta zlo, sta je korisno a sta stetno. Imamo svetu Boziju rec: sta god ljudi da rade, prinesimo to ka Svetom Pismu, kao ka cistom ogledalu, i pogledajmo u njega - ljudi rade ili shodno ili protivno njemu. Pa makar i sav svet radio ono sto je Bogu ugodno i tebi dusekorisno, no ni sav svet te nece zastupiti pred sudom Bozijim. Tamo neces reci: eto taj i taj je radio to i to. Jedino ces od Sudije cuti: zbog cega ti nisi radio ono sto sam ti ja naredio? Budi dakle u svetu kao Lot u Sodomu, gde su svi bezakonovali, ali ih on nije oponasao, vec je radio ono sto je bilo ugodno svetoj volji Bozijoj. Ako ste, dakle, vaskrsli sa Hristom, trazite ono sto je gore gde Hristos sedi sa desne strane Boga. Mislite o onome sto je gore, a ne sto je na zemlji (Kol. 3, 1-2)". Malo napred u toj istoj knjizi svetitelj Hristov kaze: "Sa najvecom paznjom poslusaj, duso moja, ovu rec: Gle, oni koji se udaljuju od Tebe poginuce (Ps. 72, 27). Cuvaj se da se ne udaljis od zivota, da ne budes u smrti; cuvaj se da se ne udaljis od Svetlosti, da ne ostanes u tami. Mora biti mrtav onaj ko se udaljuje od zivota, i biti u tami ko se udaljuje od Svetlosti".

Tako nas ubedjuje da pazimo na rec Bozju nas ruski svetilnik, novi cudotvorac sveti Tihon Zadonski. Onaj koji zeli da spase dusu, mora o tome razmisliti i posavetovati se sa Evandjeljem: opravdava li ono nasu zloupotrebu tvari protiv ljubavi Bozje? Jer ako hriscanin koji se trudi za svoje spasenje obrati paznju na izreku Gospoda Isusa Hrista: "Ako ko ljubi Oca svoga ili majku vise od Mene, nije mene dostojan", onda on jasno i razgovetno shvata dusevnu stetu od zloupotrebe duvana. Ako je, po ukazu reci Bozje, dusepogubno ljubiti vise od Boga cak i one za koje nam je zapovedjeno da ih ljubimo - sta onda reci o nasladjivanju tvarju vise nego Bogom? Jer ko god je zarobljen nekom grehovnom navikom, ta navika postaje za njega bog, zato sto se on samo nje i seca, i njome se nasladjuje - Bog je vec ostavljen, Bog je za njega sporedan. U zapovesti Bozijoj nam je naredjeno da NJega ljubimo svim srcem, svom mislju svojom, a onaj koji ima bilo kakvu grehovnu naviku on se samo njome nasladjuje, samo nju ljubi, nje se seca i o njoj razmislja. Ko je imao tu nesrecu da se navikne na blud, ili na pijanstvo, ili na kartanje, ili na duvan, on se toga seca vise nego Boga, ta navika za njega postaje bog; takav covek cini sebe robom svoje navike ili strasti - ona njime vlada i muci ga. Upravo takva je i pristrasnost prema duvanu: ta glupa navika ne daje ni jedan casak mira onome koji joj se privikao. U tome i jeste greh, sto se on vise seca duvana nego Boga; takav prinosi duvanu zrtvu kao idolu svoga srca - a Bog je zaboravljen.

Desavaju se i veoma ruzni slucajevi: neki se ne pricescuju svetim Tajnama Hristovim samo zato sto nece ni za jedan dan da se uzdrze od duvana! Nije li to idolopoklonstvo? Uistinu takvi, ako ne ostave svoju dobrovoljnu zabludu sve do smrti, nece videti Lica Bozjeg i zivota vecnoga. To se moze jasno videti iz stroge i odlucne odredbe Gospodnje, izrecene u svetom Evandjelju: "Jer vam kazem: nijedan od onih zvanih ljudi nece okusiti moje vecere" To kaze Gospod u Svojoj prici o zvanima na carsku veceru onima koji su je se odrekli i prezreli carski poziv (Lk. 14, 24). Ta se odredba moze zaista u potpunosti primeniti na one vredjace Bozje koji smatraju tako malim ili nicim pricescivanje coveka-gresnika presvetim Tajnama Tela i Krvi Hristove. Kakvog dara takav sebe lisava! Kakvu prestupnicku nebrigu pokazuje za nedostiznu ljubav Bozju prema palom covecanstvu! O, kad bi se pre svoga svrsetka opomenuo takav prezirac ljubavi Hristove koja se svakome od nas objavljuje u ovoj spasonosnoj, najsvetijoj tajni! U cemu mu zateknem, u tome cu i suditi, veli Gospod. A sveti apostol Pavle, ili bolje receno - Duh Sveti kroz Apostola - svedoci sledece: "Kad neko prestupi Zakon Mojsejev, po iskazu dva ili tri svedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko ce tezu kaznu zasluziti onaj koji gazi Sina Bozjega, i krv Zaveta kojom je osvecen za nesvetu drzi, i Duha blagodati vredja?" (Jev. 10, 28-29).

Kada Hristos Gospod dolazi u nase srce Svojim precistim Tajnama Tela i Krvi Svoje i preko ovoga nam daruje oprostenje grehova i Svoje najsladje blagodatno sjedinjenje s nama - ne pokazuje li On tada prema svakome od nas gresnih jos vece snishodjenje i unizavanje Sebe nego ono koje je pokazao kada je blagoizvoleo radi nasega spasenja roditi se u vitlejemskoj pecini za stoku i kada je, Car nebeski, bio stavljen u stocne jasle? No nase greholjubivo srce, preispunjeno svakojakim strastima, mrskim za Njegove najsvetije oci, mnogo je nedostojnije za prihvatanje Njega, nego one jasle i stocna pecina. U vreme Gospodnjeg zemaljskog zivota cudili su se ljudi Njegovom krajnjem snishodjenju i milosrdju, sto je ulazio u kuce javnih gresnika koje su svi prezirali. On njih nije prezirao, ulazio je kod njih i cak sa njima delio veceru, trazeci preobrazenje i spasenje njihovih dusa. Isto takvo, i jos mnogo vece, snishodjenje i milosrdje pokazuje Gospod i sada kada posecuje nase porocno, greholjubivo srce, gore od onih boravista gresnika. Medjutim, ti su gresnici toliko cenili Spasiteljevu posetu da su se trenutacno od velikih gresnika pretvarali u Njegove najrevnosnije sledbenike. A, mi se cak dobrovoljno odricemo ove Njegove najvise i najblazenije posete, odricemo se upravo zarad svoje pristrasnosti prema stetnoj navici!. "Jer porobljeni behu ljudi moji zato sto ne znadose za Gospoda", govorio je sveti prorok Isaija (Is. 5, 13) u ime Bozje o narodu jevrejskom, koji je u to doba imao naizgled istinitu veru, ali je bio porobljen, to jest provodio je mnoge neznabozacke obicaje u svom zivotu. Jevreji su u vreme proroka Isaije bili hladni prema svojoj veri, prema izucavanju reci Bozje; zato su se predavali mnogim neznabozackim porocima, ponekad i za same njih neprimetno; tako su im bezakoni obicaji porobljavali srca. Uzrok toga dusepogubnog zla bilo je bas to sto su ostavili zakon Gospodnji i nisu pazili na rec Bozju. U danasnje je vreme takodje previse ohladnela usrdnost za ucenje reci Bozje, za citanje Svetog Pisma; vecina danasnjih hriscana ovo sasvim zanemaruje. A rec Bozja je za nas svetlost i zivot; ona je jedinstveni izvor poznanja istine i dobra. Zbog toga sto smo stavili na stranu zakon Gospodnji u Svetom Pismu, zbog toga smo sasvim zanemarili i molitvu, te iz toga proistice to da nas svaki obicaj potpuno suprotan ucenju Hristovom nesmetano porobljava, zarobljuje nam srce i um - zato sto ne znadose za Gospoda, kako se izrazio sveti prorok.

Navedimo jos nekoliko redova iz spisa sv. Tihona Zadonskog - tog ruskog Zlatousta: "Slep sam, kao i drugi, bez blagodati i prosvecenja Tvoga" - veli svetitelj - "greh me moj oslepio; zbog toga se dobrota Tvoja, kako o svima tako i o meni nedostojnom, covekoljubivo postarala; za prosvecenje, kako svih tako i mene, nisposlao si nam Ti rec Svoju svetu kroz izabrane sluge i sluzitelje Tvoje. Ona mi sija kao sveca onima koji sede u tami, i pokazuje korist i stetu, dobro i zlo, vrlinu i greh, istinu i laz, Tebi ugodno i neugodno, veru i neveru; i tako razgoni moju slepocu i prosvecuje mi razum: svetiljka je nogama mojim zakon Tvoj i svetlost stazama mojim" (Ps 118,105) (iz knjige " Duhovno blago").

Od zadrzavanja u bilo kojem grehu stvara se pristrasnost prema njemu. Strastoljublje je unutrasnje i dusevno idolosluzenje: jer oni koji robuju strastima caste ih unutrasnjim pokoravanjem srca, kao idole. Tako onima koji ugadjaju i robuju stomaku - bog je stomak (Fil. 3, 19); lakomcu je lakomstvo njegovo idolopoklonstvo (Ef. 5, 5; Kol 3, 5); tako treba razumeti i druge strasti. Svaki koji cini greh (svesno), rob je greha (Jn. 8, 34). Od koga je ko pobedjen tome i robuje (2. Pt. 2, 19). Jer greholjubivom je coveku greh kome robuje - kao idol; greholjubivo srce njegovo je kao mrsko zrtviliste, u kojem tome mrskom kipu prinosi zrtvu: jer greh se nalazi u srcu. Umesto teladi, ovnova i drugih zivotinja, prinosi na zrtvu svoju volju i najspremniju poslusnost; i tako koliko god puta pristane na greh, kojemu se pristrastio, toliko puta se srcem odrice Hrista; i koliko puta na delu ucini greh, toliko prinosi zrtvu tome idolu. Kako je mrska i bedna pristrasnost grehovna! Shodno tome i sveti Jovan Zlatoust u sestoj besedi u Poslanici Rimljanima kaze: "Razliciti su vidovi idolopoklonstva: jedan mamona (bogatstvo) casti kao Gospoda, stomak kao boga, drugi neku drugu strast ponajljucu. Ne zrtvujes im volove kao Jelini (neznabosci), nego mnogo gore: svoju dusu koljes" (iz knjige "O istinitom Hriscanstvu").

Onome koji brine za svoje spasenje i zeli da se podigne iz takvog jadnog stanja predlazemo i molimo da poslusa sledeci savet, koji dajemo u ime nase uzajamne hriscanske ljubavi u Gospodu: prekinuti, sa Bozjom pomocu, svoju duseskodljivu naviknutost na duvan; odluciti se na to vec sad - dok se blagodat Bozja dotice srca i pobudjuje ga na spasonosno ustajenje. Iako je moc navike tako velika da se ponekad cini nemoguce savladati je, to ipak nije tako: ako covek dobije iskrenu zelju i resenost, i ako bude molio za pomoc Bozju, onda ce je brzo pobediti.

Kao dokaz navodimo ovde iskaz jednog svestenika: "Jedan od mojih mnogobrojnih parohijana T. K.", pise svestenik, "zestoko je pijancevao i stalno pusio. Uz takav je zivot, buduci jos i porodicnim covekom, dosao do krajnje bede i siromastva, iako je on covek vest za sve, marljiv i dobro pismen. Zbog toga sam ja uvek nastojao da uticem na njega ubedjivanjem. Jednom je na sva moja uputstva gorepomenuti izjavio preda mnom ovo: - Bacuska, verujte, mene samog je stid i zao mi je sto ne ispunjavam vase savete koji su meni na korist, mene je cak stid da se sretnem sa vama i pogledam vam u oci. Nego evo, uprkos svim mojim slabostima, potrudicu se da poslusam vas dobar savet, i uz pomoc Bozju nadam se da cu ostaviti rakiju, ali pusenje nikako ne mogu. Mene gusi u prsima. U prosloj su mi sluzbi, u konjusnici, konji nekoliko puta razbijali grudi, pa sad od toga stalno kasljem; pusenje mi pri toj bolesti sluzi kao veliko olaksanje; narocito ujutro, meni se jedino tada i izlucuje sva sluz sto mi se nakupi u prsima, pa mi mnogo lakne kada zapalim. Uz to su mi jos i doktori savetovali da neprestano pusim.

Bez obzira na takva njegova razmisljanja i savete doktora, ja sam ga svejedno nagovarao da odbaci rakiju i duvan. Uostalom, mislio sam u sebi, da hoce Bog dati da se okanes barem pijanstva. I sta bi? Kroz prilicno kratko vreme cujem ja, a potom se i uverim, da je T. K. sasvim ostavio pice. Prodje mesec, pa jos jedan, pa naposletku i godina. O prazniku Svetlog Hristova Vaskrsenja, po obicaju sve obilazeci sa molitvom i svetim Krstom, primetio sam da je u njegovoj kuci, kao kod cestitog domacina, sve kako treba, sve u najboljem redu. S obzirom na to, a pamteci njegov nekadasnji bedan polozaj, nisam mogao a da to ne napomenem kako njemu samom, tako i celoj njegovoj porodici. Pri tome sam odlucio i da podsetim T. K.-a da u njega ima jos jedan veliki nedostatak, jedan javni greh. No on je, vec shvativsi moju misao, odgovorio: - Bacuska, iz svega vam se srca zahvaljujem za vase pastirsko upucivanje, za vas dobar savet. Ja sam, uz Bozju pomoc, vec davno odbacio i cigarete.

- A, ti si mene pre ubedjivao da je nemoguce ostaviti pusenje; da ti pusenjem samo odrzavas svoja bolesna prsa?

- Ah, bacuska, sad vam potpuno verujem, sve je to samo nasa zabluda, obmana, nas veliki greh i djavolje iskusenje. U to sam se vec sam uverio; sad me niko ne moze razuveriti.

- Pa kako se sada osecas - zapitah - kad se uzdrzavas od pusenja?

- Ne mogu, bacuska, da vam izrazim svoju radost i ujedno zahvalnost vama za to. Sad se, kao sto ste mi vi ranije i govorili, osecam ne samo bolje otkako sam ostavio pusenje, iako uz silni napor, nego su mi se od toga sad popravila i prsa, nema kod mene vise nikakvog kaslja, ni najmanjeg gusenja, koji su me pri tom pogubnom pusenju tako strasno uznemiravali i mucili. O, Boze moj, verujete li, bacuska, da sam sada kao potpuno preporodjen i dusom i telom, uz svemogucu pomoc Boziju i vase pastirsko staranje.

U sadasnje se vreme taj moj parohijanin svrstao medju najbolje, usrdno posecuje sva bogosluzenja u svetom hramu Bozijem, mada ga tu pre nikako nije ni bilo. Slicnih je slucajeva, uostalom, bilo dosta u mojoj parohiji; pre sedam godina bilo je u parohiji malo onih koji nisu pusili, a sada, uz pomoc Bozju, skoro svi drze pusenje za greh i licnu nesrecu" (brosura "O stetnosti duvana" svestenika Aleksija Bikovskog, Odesa 1880.).

Upotreba duvana kao leka ne bi bio greh, no nema nikakvih pouzdanih dokaza o njegovim lekovitim svojstvima osim svedocenja pristalica duvana, ali njihove se reci, kao pristrasne, ne mogu uzeti u obzir. A zatim, ako se on i pocne upotrebljavati iz iskrene zelje za licnim dobrom, sasvim je lako postati pristrasan prema njemu, upotrebljavati ga dalje bez mere, ne radi bilo kakve koristi, vec iz grehovne pristrasnosti, nedopustive u hriscanstvu. Kao zakljucak svega sto smo rekli, neophodno je da se setimo neosporne reci Gospodnje: "Bez Mene ne mozete ciniti nista" (Jn. 15, 5). Svaki nas trud i samo naporno nastojanje bez pomoci Bozje, bez Njegove blagodatne saradnje, bice potpuno isprazno i jalovo. Zato u nasim nastojanjima i naprezanjima nad sobom, na ispravljanju sebe, treba da na prvom mestu bude nase klicanje ka Gospodu, napregnuto obracanje iz dubine duse Njegovoj svemogucoj pomoci i sili, sa poniznom svescu o svojoj nemoci, svojoj duhovnoj slabosti. Iz naseg se molitvenog opstenja sa Gospodom sastoji sva nasa snaga, sav nas uspeh. "Kao sto loza ne moze roda roditi sama od sebe ako ne ostane na cokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ko ostaje u Meni i Ja u njemu, taj donosi mnogi plod" (Jn. 15, 4-5), kaze sam Gospod. Suvise su slabe nase duhovne snage za savladjivanje bilo kakve u nama ukorenjene zle navike. Suvise je nepostojana i promenjiva u nama cak i sama zelja ili stremljenje dobru. To se neprestano potvrdjuje nasim zivotnim iskustvima. Ako se u sadasnjem svetu i upotrebljava izraz snaga volje, taj izraz je tudj evandjelskom duhu i ucenju svete Crkve. Besmislenost i lazljivost tog svetovnog izraza izvesni su svakome ko je upoznat sa svetim Evandjeljem i evandjelskim primerima. Zar je lagao Gospodu sveti apostol Petar na Tajnoj veceri kada mu je s takvom vatrenoscu, s takvom odlucnoscu svedocio: s Tobom sam spreman i u tamnicu i u smrt ici. Zar nije bilo to receno sa svom iskrenoscu, iz dubine ljubeceg i predanog srca? Pa ipak, kako se za samo nekoliko casova desilo da ovaj apostol oplakuje trostruku izdaju svog tako vatrenog i dubokog osecanja predanosti ljubljenome Bozanskom Ucitelju!.. Zato, ko hoce neka se uzda u svoju snagu volje, ali je mi ne priznajemo; za nas je jedino uzdanje u silu Bozju - Hrista (1. Kor. 1, 24). Njemu klicimo sa svetom Crkvom: "Ti si moja krepost, Gospode! Ti si moja sila! Ti si moj Bog, Ti moje radovanje" (irmos 8. glasa).

Vratimo timo se jos jednom bogomudrim poukama svetog Tihona Zadonskog: Svaki nas trud i podvig, kako za dobro, tako i protiv greha, nije snazan bez pomoci Bozije: jer mi smo sasvim iskvareni i nemocni. Zato nam je Spasitelj nas i rekao: Bez Mene ne mozete ciniti nista (Jn. 15, 5). Zbog toga treba da od Njega trazimo svako dobro i krepost i snagu protiv greha. Sto je camac na reci, to je covek u zivotu. Vidimo da camac sam od sebe plovi nizvodno po reci, a uzvodno i protiv toka nikako ne moze ploviti, pa kada je potrebno da ide uzvodno, nuzni su snazni veslaci, ili jedro, sa povoljnim vetrom koji ga pokrece. Tako je i sa covekom: po ploti, po cudima i strastima i po zloj volji svojoj, kao iskvaren, zivi sam na svom i ugodno i lako, kao sto barka niz reku sama od sebe plovi. No protiv svoje volje ziveti i pobedjivati je i volji Bozijoj se pokoravati, strastima se odupirati i podvizavati, i raspinjati ih i umrtvljavati, te tako blagocastivo i hriscanski ziveti - samim nama je to tako neugodno i nemoguce, kao camcu da sam bez veslaca i jedara plovi protiv recnog toka. Neizostavno je potrebno da nas pomaze natprirodna sila i da nas kao barku protiv toka pokrece i pobudjuje protiv stremljenja strasti. Sve ovo tvori blagodat Bozja koja zivi u coveku; s njom covek moze sve, bez nje ne moze nista. U svako nam dakle doba, svaki cas i minut treba Bozija blagodat. Bozija blagodat je zivot dusa nasih. Bez blagodati Bozije dusa ne moze biti ziva. Radi toga nam je zapovedjeno da se molimo - istemo, trazimo, kucamo (iz knjige "Duhovno blago").

"Istite i dace vam se, trazite i naci cete, kucajte i otvorice vam se. Jer svaki koji iste, prima" (Mt. 7, 7), govori Gospod. Ali, da bismo tako napregnuto i iskreno iskali svoje izbavljenje od dusevne bede, od pogubnih navika i strasti, neophodno ih je uvideti u sebi, oceniti i shvatiti svu njihovu stetnost i svu tezinu greha u pristajanju za njima. Samo tada ce zelja biti iskrena, a molitva i sopstveni trud su neophodan uslov za Bozju pomoc. Gospod pomaze samo onima koji svim snagama traze Njegovu pomoc, ali se i sami ne predaju svojim strastima. Jadno samopouzdanje je i nerazumno i nekorisno; medjutim, nema koristi ni uzdati se u pomoc Gospodnju pri svome dobrovoljnom zadrzavanju u grehu i svesnom popustanju grehovnim navikama - to Gospoda vredja.

prevod sa ruskog: A.