Radmila Misev

TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM

BOZANSTVENA LITURGIJA

Liturgija, bogosluzenje koje se ponavlja svake nedelje i praznika, za mene je jos uvek bila nerazumljiva. Naucila sam da se odredjeni obredi obavljaju strogo utvrdjenim redom, ali njihov dublji smisao mi je izmicao. Nisam vise htela da budem samo posmatrac, pa mi je Aleksej objasnio osnovne pojmove.

Liturgija je grcka rec i znaci: zajednicko delo, drustvena (javna) sluzba. Rec liturgija je slozenica od dve reci, i to: leiton - zajednica; i ergon - delo. Liturgija se zove jos i evharistija, sto znaci: blagodarenje.

U Hriscanskoj Crkvi liturgijom se naziva ono Bogosluzenje za vreme kojeg se svestenodejstvuje secanje na Tajnu veceru Isusa Hrista i savrsava Sveta Tajna pricesca. Jedino se liturgija, od svih crkvenih bogosluzenja, naziva Bozanstvena liturgija. Liturgija je najvaznije bogosluzenje. "Zato sto se na njoj, pod oblikom hleba i vina, prinosi Bogu tajanstvena zrtva Tela i Krvi samoga Gospoda Isusa Hrista, kojima se mi pricescujemo radi naseg osvecenja i tajanstvenog sjedinjenja sa Hristom."

Svetu Tajnu pricesca ustanovio je sam Gospod Isus Hristos, na Tajnoj veceri (Lk. 22, 19; Mt. 26, 26; Mk.14, 22). On je zapovedio Svojim ucenicima, podelivsi im hleb i vino: "Ovo cinite za moj spomen".

Obavljajuci Sv. Tajnu pricesca, apostoli su dodavali molitve, pesme i besede. Tako je nastala Sv. Liturgija. Prvu Liturgiju sastavio je apostol Jakov. Kasnije, u 4. veku, sv. Vasilije Veliki ( 329-379) i sv. Jovan Zlatousti (340-407) utvrdili su i pismeno izlozili tekst Sv. liturgije.

U Pravoslavnoj Crkvi danas se sluze tri liturgije i to: Liturgija sv. Vasilija Velikog, Liturgija sv. Jovana Zlatoustog i Liturgija predjeosvecenih Darova.

Liturgija sv. Vasilija Velikog je nesto opsirnija od Liturgije sv. Jovana Zlatoustog i sluzi se deset puta u godini, i to: na Novu godinu (dan sv. Vasilija Velikog); u nedelje Velikog posta, osim Cvetne nedelje; na Veliki cetvrtak i Veliku subotu, na navecerje Bozica i Bogojavljenja. Ako je na dan ovih praznika nedelja ili ponedeljak, Liturgija sv. Vasilija Velikog se sluzi na sam praznik, a navecerje se sluzi Liturgija sv. Jovana Zlatousta.

Liturgija predjeosvecenih Casnih darova (Liturgija Grigorija Dvojeslova, episkopa rimskog 590-604), sluzi se: sredom i petkom uz Veliki post, prva tri dana Velike nedelje (pred Vaskrs), a moze se sluziti i u druge dane Velikog posta, izuzev u subotu i nedelju.

Liturgija sv. Jovana Zlatoustog sluzi se u sve ostale dane, dakle svake nedelje i praznika, osim na Veliki petak. Jedini izuzetak je kada se zbog pokretnih praznika dogodi da na dan Velikog petka padaju Blagovesti, onda se sluzi ova Liturgija.

Liturgija kojoj prisustvujemo svake nedelje je Liturgija sv. Jovana Zlatoustog, ona se, kao i Liturgija sv. Vasilija Velikog, deli na tri dela, a to su: proskomidija, Liturgija oglasenih i Liturgija vernih.

Prvi deo Liturgije, proskomidiju, obavlja svestenik u oltaru tiho, a druga dva dela govori glasno.

Proskomidija znaci: prinosenje. Svestenik u oltaru, obucen u bogosluzbene odezde, bogosluzbeno priprema hleb i vino za Liturgiju, po narocitom obredu i u posebnom delu oltara, koje se zove proskomidija ili zrtvenik. Na crkvenoslovenskom proskomidija se zove predlozenje.

Toliko za veceras, ovo je samo opsti uvod. O Liturgiji ima mnogo da se prica, zato cemo uciti polako, deo po deo. Buduca majka sve to treba da zna, ali ne sme da se zamara", zavrsio je pricanje Aleksej.

 PROSKOMIDIJA

 Dani su bili neuobicajeno topli za poslednje dane septembra, pa smo Aleksej i ja koristili vecernju svezinu za duge setnje i razgovore. ©etajuci, nastavili smo pricu o Liturgiji. Aleksej je pricao, a ja sam pazljivo slusala.

"Liturgija nije samo vidljivo cinodejstvovanje episkopa, svestenika i djakona, ona je mnogo vise od toga, ali je nuzno da najpre razumes simvoliku svesteno-sluzebnih radnji, kako bi ti postala jasna sva cudesnost i uzvisena tajna koja se svake nedelje i praznika dogadja u svim pravoslavnim hramovima."

"Da mi ipak podjemo redom. Najpre mi objasni sta je proskomidija, znam znacenje reci, ali sta se jos tada dogadja?", pitala sam. Alesej je nastavio pricu: "Kad svestenik i djakon udju u oltar, onda uz molitve oblace bogosluzbene odezde, zatim operu ruke, govoreci stihove psalma 26, 6-12. Time se pokazuje da u hram treba dolaziti duhovno i telesno cist. Bez duhovne cistote, ne mogu se obavljati svete radnje, kao sto je pripremanje »asnih darova. »asnim darovima se nazivaju hleb i vino, koji se pre osvecenja zovu predlozeni (na crkvenoslovenskom se proskomidija i zove - predlozenje), a to znaci: postavljeni. Po zavrsenom obredu ovi darovi se zovu: predlozeni i osveceni. Za Liturgiju je potrebno pet hlepcica - prosfora. Prosfora znaci prinos, po obicaju iz prvih vekova Hriscanstva, kad su hriscani donosili (prinosili) hleb i vino na dar za sluzbu. Ovi hlepcici, prosfore, mese se od cistog psenicnog brasna sa kvascem i solju. Prosfore mese verujuce zene, po blagoslovu svestenika ili episkopa.

Svaka prosfora ima na gornjoj strani pecat kvadratnog oblika sa krstom i slovima: IS HS NI KA, sto na grckom znaci: Isus Hristos pobedjuje. Za pripremanje »asnih darova koristi se cisto, prirodno crno vino.

Iz prve prosfore svestenik vadi ceo pecat, taj deo prosfore se zove Agnec (jagnje) i predstavlja samog Gospoda Isusa Hrista. Zatim narocitim nozicem u obliku koplja svestenik probada Agnec i uliva u Sv. Putir vino i malo vode. Ovo se vrsi u spomen Hristovog stradanja na krstu, kada je rimski vojnik kopljem probo Hristova rebra.

Sv. Agnec i vino razblazeno vodom osvecuju se na Liturgiji vernih i njima se pricescuju svestenici i vernici.

Iz druge prosfore se vadi cestica u slavu Presvete Bogorodice, iz trece se vadi devet cestica u spomen proroka, Pretece Jovana i svih svetitelja, kao i mucenika za veru Hristovu.

Iz cetvrte prosfore se vade cestice za zdravlje i spasenje zivih, a iz pete za spomen preminulih hriscana.

Sve ove cestice, po strogo utvrdjenom, kanonskom redu, bivaju poredjane na zlatni ili srebrni tanjir, koji se zove: diskos. Iznad njih se postavlja zvezdica, koja podseca na vitlejemsku zvezdu koja je sijala u noci Hristovog rodjenja. I diskos i Putir svestenik prekriva pokrivacima koji se zovu darak, pa oboje prekriva - vozduhom. Ono sto ostane od prosfore se isece na manje delice koji se po zavrsenoj Liturgiji dele vernicima. To je anafora (nafora) i podsecanje je na prvobitne, zajednicke, hriscanske trpeze - agape", zavrsio je pricanje Aleksej. Ja sam zelela da znam tacno znacenje svake reci, a ne da ih samo papagajski ucim, no pocela je kisa, i mi smo pozurili kuci. Tumacenje pojmova smo ostavili za neki drugi put.

 LITURGIJA OGLASENIH

 Po zavrsetku proskomidije oglasavaju se zvona i Sv. Liturgija pocinje molitvom: "Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u veke vekova", a sav sabrani narod odgovara: "Amin".

Liturgija oglasenih pocinje Velikom jektenijom. To je radosna, usrdna molitva, sastavljena od niza molbi: za mir od Gospoda, spasenje dusa, blagostanje svetinja, sjedinjenje svih u Hristu, kao i za hram u kojem se sluzba vrsi i sve koji se u njemu mole. Na ove molitve koje govori djakon, narod odgovara: "Gospodi pomiluj".

Posle Velike jektenije pevaju se antifoni. Antifon je naizmenicno pevanje ili citanje psalama u desnoj i levoj pevnici. Stihovima iz Starog zaveta dodaju se pesme Novog zaveta.

Postoje tri vrste antifona: svakidasnji, vaskrsni ili izobraziteljni i praznicni.

"Cela Liturgija, od pocetka do kraja, prikazuje ideju i delo iskupljenja ljudskog roda, otuda i pojedine radnje Sv. Liturgije imaju svoje znacenje koje se odnose na pojedine dogadjaje iz dela spasenja. Tako pevanje psalama u pocetku Sv. Liturgije znaci prvo vreme vaplocenja, tj. utelovljenja, Hristova."

U toku prvog antifona svestenik tiho govori molitvu prvog antifona, a narod pevajuci odgovara. Pocetak i svrsetak Velike jektenije cini Mala jektenija.

Sledi drugi antifon, i molitve koje se tada citaju. U toku sluzbe, na sve molitve narod odgovara i tako zivo ucestvuje u vrsenju Svete sluzbe.

Posle treceg antifona sledi - Mali vhod, sto znaci Mali ophod.

Tada se otvaraju Carske dveri, svestenik uzima Sveto Jevandjelje i obilazi oko prestola u oltaru govoreci molitvu vhoda. Po zavrsenoj molitvi, dolazi pred Carske dveri, i drzeci visoko podignuto Sveto Jevandjelje, cini njim znak krsta govoreci: "Premudrost, prosti!" Prosti znaci: stojeci pravo, uspravno. Ovim se vernici upozoravaju da stojeci pravo pred licem Gospodnjim pazljivo slusaju Bozju premudrost, iskazanu u recima Svetog Jevandjelja koje simvolizuje samog Hrista. Ophod sa Jevandjeljem (Mali vhod) predstavlja dolazak Sina Bozjeg na svet. Svece koje se nose pred Svetim Jevandjeljem simvolizuju svetlost jevandjelskog ucenja.

Otvorene Carske dveri pri Malom vhodu predstavljaju ulazak u nebo, koji je postao realnost dolaskom Hristovim.

Posle Malog vhoda se peva Trisveta pesma, a potom sledi citanje Apostola. U ovom delu Liturgije citaju se odlomci iz Dela apostolskih ili iz poslanica svetih apostola.

Kad se zavrsi citanje Apostola u hramu se, pre pocetka citanja Jevandjelja, pale svece koje oznacavaju svetlost jevandjelske istine.

Uz sve svestenoradnje koje vrse svestenosluzitelji, citaju se odredjene molitve, na koje svi prisutni odgovaraju. Posle citanja Jevandjelja svestenik zatvara Carske dveri i govori sugubu jekteniju, sto znaci udvostrucenu molitvu, na koju vernici trikratno (tri puta) odgovaraju: "Gospodi pomiluj". Posle sugube jektenije vrsi se spomen umrlih. Kad su ove molitve zavrsene, svestenik govori jekteniju za oglasene, kojom ih poziva da napuste hram. Ovaj deo Sv. Liturgije se naziva Liturgija oglasenih ili Liturgija katihumena, zato sto su se tako, jos u prvim vekovima Hriscanstva, nazivali oni koji se spremaju za krstenje. Oni koji nisu krsteni mogli su da prisustvuju samo prvom, poucnom delu Liturgije. Ni katihumenima (oglasenima), ni bilo kom drugom, ko nije hriscanin, nije bilo dozvoljeno prisustvo na Liturgiji vernih, kada se obavljaju Bozanske tajne, a koja se nastavlja odmah po Liturgiji oglasenih.

 TRPEZA GOSPODNJA

 Liturgija vernih je samo srce Sv. Liturgije, jer se tada obavlja Sv. Tajna pricesca. Dok svestenici u oltaru obavljaju svestenoradnju prenosenja »asnih darova sa zrtvenika na presto, uzglas: "Premudrost" opominje vernike da u vreme prenosenja »asnih darova i u toku njihovog osvecenja treba da se potpuno usredsrede na molitvu.

Heruvimskom pesmom "Ize heruvimi..." peva se trisveta pesma Zivotvornoj Trojici. Tada se odbacuju sve brige, sve sto je vezano za svakodnevni, materijalni svet, a dusa se sa trepetom i nadom priprema za susret sa "Carem svih zemaljskih i nebeskih stvorenja, sa onom cascu kojom Ga slave andjelske cete na nebu klicuci: Aliluja!"

Po zavrsetku prvog dela Heruvimske pesme obavlja se Veliki vhod (Veliki ophod). Tada svestenik i djakon prenose Casne darove. Darovi se prinose radi osvecenja na zrtvu Bogu, sto je glavna svrha Liturgije vernih. Prenosenje Casnih darova sa zrtvenika na presto i pevanje prvog dela Heruvimske pesme simvolicki predstavlja dolazak Isusa Hrista iz Vitanije u Jerusalim da pretrpi mucenje, stradanje i smrt. U vreme ove svestenoradnje, vernici priklanjaju glave, kao znak dubokog postovanja, kao da mimo njih prolazi sam Gospod. U sebi se tiho mole recima pokajanog razbojnika: "Seti me se, Gospode, u carstvu Tvojemu" (Lk. 23, 42.).

Dok se peva Heruvimska pesma, svestenik, po zavrsenoj molitvi otvara Carske dveri i kadionicom okadi citav hram, zatim pristupa zrtveniku, uzima diskos i Putir sa Casnim darovima, pa kroz severne dveri izlazi iz oltara u hram. Pred njim idu svecenosci sa upaljenim svecama.

Drugi deo Heruvimske pesme se peva kada se svestenik vrati u oltar.

Tada Casni darovi bivaju spusteni na presto i kada su okadjeni, posto se zatvore Carske dveri, navlaci se zavesa.

Postavljanje Casnih darova na Sveti presto predstavlja raspece Hristovo, zatim skidanje Njegovog tela sa krsta i polaganje u grob. Zatvaranje Carskih dveri i navlacenje zavese simvolicno predstavlja zatvaranje groba Hristovog i postavljanje straze oko njega.

Kada se zavrsi drugi deo Heruvimske pesme, obavlja se osvecenje Casnih darova.

Za dostojno prinosenje evharistijske zrtve potrebna je prava vera, jer je bez nje obavljanje najuzvisenije i najvaznije tajne uzaludno.

Da bi svi potvrdili svoju veru, glasno se ispoveda Simvol vere.

Kanon evharistije je glavni deo i srediste Liturgije, u kome se obavlja beskrvna zrtva. Evharistija je blagodarenje, jer je na Tajnoj veceri, kad je ustanovljena Sv. Tajna pricesca, sam Gospod nas Isus Hristos blagodario Bogu i Ocu.

U vreme osvecenja Casnih darova dogadja se najuzvisenija i najveca Tajna: tada silaskom Duha Svetoga darovi bivaju pretvoreni u Krv i Telo Hristovo.

Molitva Gospodnja "Oce nas" se cita pred sam pocetak pricesca.

Pricestiti se, ili pricescivati se znaci: postajati i sam jedna cest (deo) ovih Bozanskih Tajni, odnosno stvarno sudelovati, ucestvovati u tim Bozanskim Tajnama.

Pricasnici (oni koji se pricescuju), posle ispovesti, prilaze oltaru, sa rukama skrstenim na grudima (desna ruka preko leve), stupajuci pred Carske dveri govore u sebi molitvu pre pricesca. Po zavrsenom pricescu, svestenik prenosi Putir i diskos na zrtvenik. Ovo pokazivanje Svetih darova simvolicki predstavlja poslednje javljanje Isusa Hrista ucenicima, pre nego sto se vazneo na nebo.

Na samom kraju Sv. Liturgije svestenik izlazi iz oltara i deli anaforu. Anafora ili antidor (nafora) je blagosloveni hleb, zato sto je to ostatak prosfore iz koje se vadi Agnec, koji se zrtvuje i postaje Telo Gospoda. Nafora se deli onima koji se na Sv. Liturgiji nisu pricestili, pa otuda i ime antidor, sto znaci: umesto dara Svete Evharistije. Anafora je takodje i spomen na agape, zajednicke trpeze hriscanske zajednice iz prvih vekova Crkve.

 DOM BOZJI JE I DOM MOLITVE

 Sve sto sam naucila o Sv. Liturgiji se polako, kao kockice mozaika, slagalo i nalazilo svoje mesto u svesti i dusi.

U pocetku su mi odlasci u crkvu bili interesantni, tamo se dogadjalo nesto sasvim drugacije od svega sto se bilo gde drugo dogadja, ali razumela nisam nista. Potom sam se trudila da shvatim to sto se dogadja i sta to rade svestenici, ali mi je smisao izmicao. Jedino sam odmah, jos kad sam prvi put prisustvovala Sv. Liturgiji, osetila dusom, a ne znanjem ili saznanjem, da sve prisutne u hramu povezuje nesto veliko i lepo. Htela sam da budem deo te zajednice. Krstenjem sam to postala. A da li sam zaista? Uvek je nesto nedostajalo, imala sam neki osecaj prikracenosti, a u cemu sam to prikracena nisam ni sama znala. Aleksej mi je pomagao, pricao, donosio knjige u kojima je sve lepo objasnjeno. »itala sam, ucila, naucila mnogo divnih stvari, razumela mnoge reci i radnje, ali samo citanje ne moze da pruzi potpune odgovore. Bez stalnog prisustva liturgijama i ostalim sluzbama nista se ne moze spoznati. Tek kad se ide na Sv. Liturgiju, a uz to i uci, pocinje da se nazire smisao uzvisenog cina.

Najpre sam prepoznavala odredjene svestenoradnje, povezivala ih, i malo-pomalo se ukljucivala u odgovaranje na prozbe (molbe).

To je bio put djaka koji pocinje da uci da cita. Najpre nauci slova, pa ih polako srice, citajuci svako slovo ponaosob, dok ne savlada vestinu citanja. Tada vise ne razmislja o slovima, vec cita reci, koje se pretvaraju u recenice, i sve tako dok citajuci uopste vise ne primecuje da su tekstovi ustvari niz slova slozen u reci.

Tako sam i ja najpre sricala azbuku vere, a onda je ucenjem i zivim ucestvovanjem polako sve dolazilo na svoje mesto. Secam se kako su me u pocetku bolela ledja dok sam u crkvi stajala na sluzbi. Jos tada sam primetila jednu veoma neobicnu pojavu. U pocetku me ledja jako bole, ali kako sluzba odmice, bol postepeno prolazi, a pred kraj Sv. Liturgije sasvim nestaje. Ako je to neki fizicki poremecaj, morao bi da se povecava duzim stajanjem, a ne obratno. Sada mi nista ne smeta, a vreme u toku Sv. Liturgije prestaje da postoji.

Mucilo me i to kao se treba moliti za vreme Liturgije. Mislila sam da su to neke posebne licne molitve koje ja ne znam, sve dok nisam shvatila da je celokupna Liturgija ustvari velika i sveradosna molitva, kad se zajedno mole svestenici i svi prisutni vernici i da za vreme trajanja Liturgije nema posebnih, licnih molitvi. Aleksej mi je, kad smo o tome razgovarali, skrenuo paznju na ponasanje vladike ili patrijarha u toku Liturgije. Jedino tada oni ne nose svoje brojanice, nego ih stave preko episkopskog zezla (to je onaj pastirski stap, znak episkopske vlasti nad umnim stadom).

Trebalo mi je dosta vremena da se osmelim da pevam sa ostalima vernicima. Nekako mi je bilo nezgodno, mislila sam da u crkvi treba da peva samo hor, a to je bilo potpuno pogresno shvatanje. Svi u crkvi treba da pevaju, kao ko zna i ume, bitno je srce, vera i molitva, a ne umetnicko izvodjenje. "Nije nam svima dao Bog iste darove. Ne treba narusavati sklad, a pevati svakako treba", govorio je kum Blagoje.

Ono sto je zaista vazno je da se molimo u crkvi, pre Liturgije licnim molitvama koje upucujemo Gospodu, Presvetoj Bogorodici ili svetiteljima, kako bi njihove molitve pred Gospodom ojacale nase slabasne molitve, ili posle Liturgije, i kad god se oseti potreba za odlaskom u crkvu, ali jedno nikako ne sme da se smetne s uma: dok se molimo ne treba na sebe da privlacimo paznju. Gresno je i licemerno upadljivo ispoljavanje molitve. Sam Gospod nas je tome ucio: "Kad se molis Bogu, ne budi kao licemeri sto su... koji se mole u zelji da ih vide ljudi!... A ti kad se molis... pomoli se Ocu svome u tajnosti" (Mt. 6, 5-6).

Bogu se mozemo moliti svugde, ali je posebno vazna i blagotvorna molitva u hramu, jer hram je dom Bozji i dom molitve (Lk.19, 46).

Svako se moli na svoj nacin. Moze se Bogu uputiti molitva iz cista srca, svojim recima, ali su prave hriscanske molitve one koje su sastavili, Duhom Svetim nadahnuti, svetitelji, ili onom koju nam je ostavio sam Gospod, a to je "Oce nas", kao i od angela darovana molitva "Bogorodice Djevo". Ne moze se nikako drugacije ispovedati hriscanska vera nego kroz reci Simvola vere. Molitva u hramu pruza beskrajnu radost, toplu utehu, smirenje i nadahnuce. "Ali neka istemo s verom, ne sumnjajuci nista, jer koji sumnja... neka ne misli da ce primiti sto od Boga" (Jak. 1, 6-7).

 SVETINJA ZIVOTA I CEDOMORSTVO

 Neizvesnost zbog jutara pracenih mucninom je resena. "To je sasvim normalno u vasem stanju", rekao je lekar, a ja se umalo nisam onesvestila od srece. Trudna sam. Htela sam da istrcim iz ordinacije i radost podelim sa Aleksejem. Zaustavio me doktorov glas: "Bilo bi dobro da dodje i vas suprug, da porazgovaramo". Svet oko mene je poceo da se rusi i ja sam utonula u mrak. Kad sam dosla k sebi, videla sam bledo Aleksejevo lice. »im sam se malo povratila, trazila sam da nam sve objasni. Ozbiljnim glasom lekar je poceo pricu o zagadjenju atmosfere, preporucivao da se sa detetom saceka, a da ovu trudnocu prekinem.

Van sebe od bola izasla sam iz ordinacije. Aleksej je bio izgubljen isto kao i ja. Isli smo drzeci se za ruke, pridrzavajuci jedno drugo, kao davljenici.

Zvono sa crkve je pozivalo na vecernje. U crkvi topli polumrak, nekoliko ljudi i mi pred Bogorodicinim tronom.

"Majcice Presveta, zastito i nado, Ti sto pomazes svima u nevolji, pomozi. Nauci nas sta da radimo", molili smo se kroz suze.

Kad se sluzba zavrsila, prisao nam je prota i pitao sta nam se dogodilo.

Odveo nas je u veliki salon, gde smo mogli nesmetano da razgovaramo. Ispricali smo mu sve po redu, dopunjujuci jedno drugog. Kad smo zavrsili, prota nas je blagoslovio, cestitao i rekao da se nada da ce on da krsti nase cedo. Mi smo se zapanjeno pogledali.

"Sta se cudite? Zamislite da vam se, ne daj Boze, rodilo dete sa manom, da li biste ga ubili, isekli na komade i bacili?", pitao je prota.

Uzasnuta, reagovala sam ostro, a prota me smirivao i rekao: "Tvoje stanje se ne zove uzalud blagoslovenim. Nosis novi zivot, koji je dar Bozji. To malo bice ima prava na zivot. Zasto ga osudjujete kao najgoreg kriminalca? I oni koji su pocinili nezamislive zlocine imaju pravo na odbranu, sudiju, porotu. A jednog majusnog coveka, kojem je udahnuta iskra bozanskog zivota, koje nikom nije nista skrivilo, vi bi da ubijete. Svetinja zivota data je od Boga ljudima i niko nema prava da je unistava.

Nedavno mi je jedan prijatelj, inace ginekolog, ispricao dogadjaj koji se zbio na svetskom kongresu ginekologa; jedan od stranih kolega je u svom izlaganju izneo i sledece: 'U Srbiji se za abortus, odnosno cedomorstvo, najcesce kaze ciscenje. Zamislite koliki je to stepen moralne degradacije licnosti, jer cisti se nesto sto je prljavo, smece, necist, a oni to kazu za zivot'. O trudnoci treba razmisljati pre, a ne posle, i odgovorna su podjednako oba roditelja. Zar je ubistvo nacin bezanja od odgovornosti?

Strasno je kad covek pogine u ratu, a mi stalno vodimo rat protiv sebe i sopstvenog naroda. Prema zvanicnim, statistickim podacima u Srbiji se izvede 150.000 abortusa godisnje. Ako svake godine na ginekoloskim stolovima bude ubijeno po 150.000 dusa, za deset godina to je milion i po ljudi.

Krv te nevine decice vapije do neba i pada greh na nase duse.

Znam da je vas druga muka naterala da o ovom razmisljate, ali ja ne mogu da se uzdrzim kad pocnem o tome da govorim.

A sto se vas tice, svu nadu polozite na Bozje ruke. On daje zivot, On vas je obdario cedom, iako maleno i jos nevidljivo, to je ziva dusica. Nosi ga, majko, onako kako Bog zapoveda, a sve ostalo je Njegova volja."

Aleksej i ja smo se pogledali sa dubokim razumevanjem. To jeste nase cedo, plod ljubavi, i treba da raste i razvija se dok ne dodje vreme da ugleda svetlost dana. Da u nase zivote unese radost, da ih osmisli i da se nazovemo roditelji.

Svetinja je zivot, a svetinja se ne rusi.

"Uzdajete se u Boga, neka vam ne malakse vera, molite se Presvetoj Bogorodici i dace vam Zivotvorac Gospod radost."

 ZNAMENJE CASNOG KRSTA

 Dugo nam kum Blagoje nije dolazio, zato sto je imao grip. Aleksej ga je redovno posecivao, donosio lekove i jelo koje sam spremala, ali kum meni nije dozvoljavao da ga posecujem zbog mog, blagoslovenog, stanja. Njegova poseta nas je obradovala. Ja sam malo negodovala sto mi tako dugo nije dao da ga vidim, a on je odgovorio poslovicom: "Bog ovce cuva, ali tor ne zatvara." Onda je potanko objasnio smisao poslovice: "Bog nad svima bdije, ali je nasa duznost da izvrsavamo svoje obaveze, sto znaci da sve radimo savesno, valjano i kako treba."

Dugo smo razgovarali o mnogim stvarima, ali i o politici i zbivanjima koja se dogadjaju poslednjih meseci. Kum Blagoje je izneo vrlo neobicno zapazanje o ponasanju i gestovima o kojima nismo uopste razmisljali, nego ih prihvatali kao opsti obrazac.

"Ispasce da sam ja staro zakeralo, ali, mili moji, odredjeni nacin ponasanja u nasem narodu prihvacen pre desetak godina kao normalan, ili cak pozeljan, naneo je nepopravljivu stetu. Eto, odrzavaju se mitinzi se na sve strane, bune se ljudi. Razumem, svako ima prava da izrazi svoje nezadovoljstvo, ali pogledajte kako se pozdravlja kad se svira himna "Boze pravde". Stoje ljudi, a niko da skine kapu, neki razgovaraju, a vecina drzi podignuta tri prsta desne ruke. Kao, to je simbol Pravoslavlja. Kakav crni simbol? Ne znaju nesrecnici da je to delo neprijateljsko. Nas pravi simvol su skupljena tri prsta, onako kako se krstimo. Der da vidim nekoga da se prekrsti onako sa siroko rastavljena tri prsta.

Krsnim znakom se izrazava vera i priziva se pomoc i milost Bozja.

Krstimo se kad ulazimo u crkvu. Sve molitve pocinju i zavrsavaju se krsnim znakom. Dodirujuci celo, posvecujemo Bogu svoj um i misli: "U ime Oca", kad spustimo ruku na grudi, Bogu predajemo i posvecujemo srce: "i Sina", Onda dodirujemo desno, pa levo rame, posvecujuci svu svoju snagu Bogu, da bismo cinili samo i jedino ono sto je dobro: "i Svetoga Duha", osenivsi se krsnim znakom kazemo: "Amin", sto znaci: neka tako bude. Time potvrdjujemo i izrazavamo veru u jednoga Boga u Trojici - Oca i Sina i Svetoga Duha, kao i pouzdanje u pomoc Gospoda nasega Isusa Hrista, koji nas je spasao Svojim stradanjem na krstu. Veliki je i strasan to simvol i nikako se ne sme zloupotrebljavati. Ovo sto se danas, i svih prethodnih deset godina vidjalo po trgovima, na ulicama, ratistima, proslavama ili posle pobede na nekoj utakmici, taj simbol - rasirena tri prsta desne ruke, nije pravoslavni i ne oznacava veru u Trojedinog Boga nego suprotno tome, oznacava raskid, rastavljanje, nepriznavanje Svete Trojice, dakle, to je bogohuljenje, nevera i izvrgavanje ruglu tradicije naseg nesrecnog naroda.

Nisu ljudi krivi, oni to rade u najboljoj nameri, ali nepoznavanje svoje vere dovodi do toga da se i najsvetiji simvoli pretvaraju u svoju suprotnost. Ne znam da li je to izmisljeno kao odgovor na tudjinski pozdrav sa visoko podignuta dva prsta u obliku latinicnog slova "V", sto je znak pobede, od latinskog viktorija = pobeda. Ako je tako, sto ne nadjose nesto drugo, a ne krsno znamenje, i to unakazeno. Slusao sam mnoge mudre arhijereje koji su o tome govorili i ostro se protivili ovakvoj zloupotrebi, ali niko ih nije slusao. Zar nam je malo nesreca i stradanja, pa treba da i znamenje Casnog krsta ovako obesvecujemo?"

Jos dugo posle kumovog odlaska, Aleksej i ja smo razgovarali o onom sto je kum pricao. Mada nam se u pocetku cinilo da malo preteruje, shvatili smo da je bio u pravu. Mnogo nas je nesreca snaslo i jos uvek snalazi, a niko se ne pita da li se moze ocekivati spas i pomoc od onog kome se obracamo nedolicno?