DUHOVNI SUSRETI   RAZGOVOR VISOKOPREOSVECENOG MITROPOLITA G. JOVANA SA VERNICIMA IZ BOROVA, U MANASTIRU LEPAVINI 25. AVGUSTA 2001.   U nekim krajevima postoji obicaj da se u kuci u kojoj je neko umro ne slavi Krsna slava te godine. Da li je to ispravno? - Iz same molitve za blagosiljanje koljiva vidi se da se cin Krsne slave vrsi u spomen svetitelja koji se slavi i za pokoj dusa onih koji su usnuli. Prema tome, ta molitva je slavljenje Krsne slave i u isto vreme secanje na upokojene pretke. To nam jasno govori da ne treba prekidati slavljenje Krsne slave, naprotiv, bas tada bi trebalo pojacati molitve za pokoj duse clana porodice koji je preminuo. Blagosiljanje i lomljenje slavskog kolaca je svojevrsna uspomena na lomljenje hlebova u ranoj, apostolskoj Crkvi, koje je, pak, podsecalo na Evharistiju i na zajednicke hriscanske vecere ljubavi, odnosno agape. Vise je prilika kad se taj hleb lomi i uopste postavlja. Za Vaskrs imamo artos. Propisano je kako se obavlja obred: na Svetlu subotu se cita molitva, i sece se taj artos. Za trpezom su apostoli sa Presvetom Bogorodicom na ono mesto gde je sedeo Gospod postavljali hleb kao da je On nevidljivo prisutan. I za Presvetu Bogorodicu, kad je uzneta na nebo, apostoli su postavljali jednu prosforu na onom mestu gde je Ona iz pocasti sedela. U Casoslovcu, kad se lomi artos, spominje se veliko ime Bozje, u ime Svete Trojice, i: "Presveta Bogorodice, pomagaj!" (vidi: Poredak trpeze i panagije u manastirima). Znaci, takva je molitva predviena spontanom hriscanskom tradicijom, posebno u Srpskoj crkvi u vezi sa Krsnom slavom. Druga je stvar sto mi sada pored crkvenog, molitvenog, da kazem bogosluzbenog sadrzaja u okviru porodice kao domace Crkve, pridodajemo nasa raspolozenja manifestovana u pesmi, muzici, pa cak i igri. Nekada su se pevale crkvene pesme, tropari, kao sto to i danas rade u manastirima, posebno na Svetoj Gori. Kad je manastirska slava, onda monasi i gosti koji sede za trpezom naizmenicno pevaju tropare i crkvene pesme, da se ispuni to slavlje umesto citanja za vreme obeda. Ako pogledamo nase narodne zdravice prilikom podizanja case za vreme Krsne slave, onda cemo videti da se prva podize u ime Bozje, pa se spominju Presveta Bogorodica, Krst Gospodnji, Nebeske Sile, sv. Jovan Krstitelj i proroci, apostoli, svetitelji... Dakle, zdravice pokazuju da je sadrzaj slavlja bio potpuno religiozan. Posle, u nasoj nacionalnoj istoriji ispunjenoj uspomenama na otadzbinske ratove, uz gusle su se pevale i narodne pesme u kojima su se velicali i junaci. Ali to se javlja u novije vreme, a kad gledamo slavske zdravice, to su prosto prepricani pojedini odeljci iz Svetog Jevandjelja. Nazalost, sada je kod nas pravoslavnih Srba poceo da se uvlaci neki obicaj koji nije hriscanskog karaktera, niti je iz nase nacionalne tradicije, a to je slavljenje rodjendana i imendana. Krsna slava je specificno obelezje naseg naroda, obelezje pravoslavno i nacionalno. Rusi slave imendan, jer su imena dobijali po imenima svetih; kazu jos da je to i dan andjela. Proslavljanje rodjendana nema religiozni karakter, nego svetovni. Jos jednom da kazemo, slavljenje slave posle smrtnog slucaja u porodici ne bi smelo da se prekida. U vezi sa dolaskom srodnika i prijatelja na slavu, dobro je da dodju, da utese one koji su ozalosceni. No nikako to ne sme da se pretvori u nekakav pir, nego da ima obelezje poboznosti, skromnosti i pijeteta prema upokojenima. Takodje, mozemo da odgovorimo onima koji kazu da nece da slave Krsnu slavu dok im je otac ziv. Ko je van roditeljske kuce zasnovao svoju porodicu i svoj dom, treba da dobije blagoslov od roditelja za slavljenje slave, da bi se i deca koja se rode u toj porodici religiozno vaspitavala. Na primer, nasih ljudi ima mnogo u inostranstvu, pa zar treba da iscekuju, Boze sacuvaj, kad ce roditelj umreti da bi mogli da slave slavu? Nego da pozovu svestenika u kucu, da on osveti slavsku vodicu i izvrsi slavski obred, da se oseti praznicno raspolozenje. Tako ce biti u duhovnoj zajednici sa svojim roditeljima. Ako deca zive u istom mestu ili u blizini, naravno da ce zajedno sa roditeljima okretati slavski kolac, ali ako su daleko, onda neizostavno treba tog dana da prinesu zrtvu Bogu i pomole se svetitelju zastitniku. To ni materijalno nije veliki izdatak, svaka domacica moze makar pogacu da spremi. Neka je najskromnije, ali koljivo, kolac, slavska sveca i vino moraju da budu na stolu, kao sastavni deo religioznog cina. I jos treba da je prisutan svestenik, da unese krst i okadi kucu, da ona bude pod blagoslovom Bozjim. Onda nece biti straha ni kod dece niti kod odraslih, a nece biti ni nekakve skripe i lupe po kuci, na sta su nam se mnogi vernici zalili. Ako rodjendan i imendan, kako kazete, ne pripadaju nasoj crkvenoj i nacionalnoj tradiciji, kako onda da gledamo na te obicaje, kao i na razne druge novine koje sve vise ulaze u nas verski i narodni zivot? - Mislim da je pojava slavljenja rodjendana, i drugih novotarija, posledica i toga sto su nasi ljudi posle II svetskog rata odlazili u politicku i ekonomsku emigraciju. Nalazeci se u tudjoj sredini, pogotovo nepravoslavnoj, prihvatali su tudje obicaje. Mnogi su se plasili da javno manifestuju svoju versku pripadnost, neki su cak menjali ime da bi se integrisali u drustvo. I deci su davana imena koja su strana nasoj tradiciji. Osim toga, ima tu i dosta pomodarstva. Jos je Jovan Sterija Popovic o tome satiricki pisao u "Pokondirenoj tikvi", a ta se pojava narocito siri otkako je televizor usao u kucu. Poceli smo u ponasanju da se amerikanizujemo, a to i jeste cilj politike "novog svetskog poretka", koja nas je vec lupila po glavi. Ni ubuduce nam se nista ruzicasto ne obecava; ali ne samo nama, pravoslavnim Srbima, nego i svima ostalima sa kojima mi zivimo i koji zive sa nama. Treba da odrzimo svoju Krsnu slavu, jer ona ima verski sadrzaj, a ne da prihvatamo rodjendane, imendane i ostalo. Sta tu ima? Torta sa svecicama... Vase je pravo da kazete: "Mi smo pravoslavni hriscani i zelimo da zivimo po nasem zakonu." Kad muslimanima dodje vreme da se klanjaju, ako su na putu oni se zaustave, stave cilim i vrse molitvu, nista ih se ne tice. Jevreji, kad se okupe kod Zida placa, pokriju glavu onim platnom i citaju svoje spise, nista ih se ne tice. A mi se uvek osecamo nekome krivi i duzni. Cujete na Svetoj Liturgiji: "Gore podignimo srca!" Podignimo srce i dusu Bogu, i svoje dostojanstvo: "Ja sam pravoslavni hriscanin! Ako treba da zbog Boga stradam, evo, ovoga momenta! Nema lepse vere od hriscanske!" To je shvatanje nasih duznosti prema sopstvenoj veri, prema svojoj Crkvi. Nasa crkvena istorija kaze da su porodice i plemena prilikom krstavanja na odredjene praznike uzimale tog svetitelja za svoju Krsnu slavu, jer su Srbi bili dosta privrzeni svojim starim, prethriscanskim bogovima. Nasi istoricari su objasnili sta se sa nama dogodilo kroz istoriju. Mi smo narod sa velikom duhovnom i kulturnom riznicom i nema razloga da se osecamo inferiorno. Poznata je istorijska cinjenica: u susretu Fridriha Barbarose i Stevana Nemanje nas vladar se potpisao zlatnim perom, a Barbarosa - palcem. Kad je Amerika bila otkrivena, 1492. godine, mi smo imali stamparije. Takav je bio duhovni i kulturni nivo naseg naroda. Sada se radi na prevodu Zakonopravila Svetog Save na savremeni srpski jezik i na engleski. Srbi su pocetkom 13. veka imali takav pravni kodeks koji nas uzdize na vrlo visoku stepenicu. Iz Zakonopravila je proizasao Dusanov zakonik, gde car Dusan kao zakonodavac potcinjava sebe tom zakonu, da se i njemu kao caru sudi po tom zakonu! U to vreme takvog pravnog sistema nije bilo u Evropi. Mi smo bili u Vizantiji, sa Romejima, nosiocima vizantijske kulture. Nasim manastirima, Peckom patrijarsijom, Gracanicom, Decanima na Kosovu, Hilandarom, Studenicom, mi smo se izjednacili sa vizantijskom kulturom. Recimo, Studenica je sazidana pre odlaska sv. Simeona, Stevana Nemanje, na Svetu Goru. Zatim, mi imamo tri Svete gore: manastir Hilandar na Svetoj Gori, ovcarsko-kablarske manastire i Frusku goru. To malo ko ima! I mi treba da smo svesni toga. Nas narod je u protekih desetak godina prosao kroz velika stradanja, a ona traju i dalje. Gde smo gresili i sta treba da uradimo da bismo opet stali na noge? - To je ozbiljno pitanje, zasto smo u tako velikim iskusenjima. Mnogo sta se u svetu dogadja sa dopustenjem volje Bozje, no mnogo sta biva protiv volje Njegove. Ako se dogodi stradanje jednog naroda, to ne znaci da je u saglasnosti sa voljom Bozjom. Objasnjenje imamo u starozavetnoj knjizi o pravednom Jovu: Gospod je dopustio da Jov postrada, jer se kroz to stradanje pokazala njegova cvrsta vera i odanost Bogu, njegova religiozna velicina. To nam je ostalo kao primer, da se ugledamo na pravednog Jova kad stradamo. Stradanja ne bivaju uvek posledica grehova, ali mi smo gresili pred Bogom. Nijedan covek nije bez greha, samo je Sin Bozji bezgresan. Uzmimo poslednjih 50 godina; ziveli smo u ateizmu, u bezbostvu, cinili smo mnogo toga sto je protivno zakonu Bozjem. Ja sam rodjen na selu, pa znam: stari, patrijarhalni zakon je bio da se nedeljom i praznikom ne radi. Islo se u crkvu, proslavljani su praznici. Danas se radi i nedeljom i crkvenim praznicima. Nekad se, sa svestenikovim blagoslovom, u te dane radilo samo kad treba da se kupi seno, da u slucaju nevremena ne propadne hrana za blago, ili kad se vrsila psenica. Ali to se radilo, po mogucnosti, posle Svete Liturgije, i to Boga moleci, sa osecanjem strahopostovanja. Zatim, ostalo je zapisano da su u Vojvodini partijski aktivisti isterivali Boga iz svojih roditelja. Vezali su ih za drvo nasred dvorista i tukli da bi isterali Boga iz njihove duse. Trebalo je da se napreduje u partijskom programu... Da, velika su nasa sagresenja. S druge strane, od sv. Jovana Krstitelja nije bilo veceg medju rodjenim od zene, pa mu je Irod odsekao glavu. Gospoda Isusa Hrista, Sina Bozjeg, razapeli su na Golgoti... Problem je da shvatimo kad su stradanja nevinih, a kada zbog ucinjenih greha. Ta merila su samo u Boga, mi kao ljudi ih nemamo, jer smo subjektivni. I pored najbolje volje, nasi sudovi su najcesce pristrasni. Kakav odnos da zauzmemo prema drugim religijama? - Sveti apostol Pavle kaze: "Koliko do vas stoji, imajte mir sa svima." Novozavetna Crkva se nastavlja na starozavetnu, koja je bila priprema za dolazak Mesije. Sveti apostol Pavle je pre obracenja bio farisej, a fariseji su na najrevnosniji nacin ispunjavali zakon Mojsijev. Buduci da se Novi Zavet nastavlja na Stari Zavet, mi prema Jevrejima u tom smislu imamo, da kazem, rodbinski odnos, ali, isto tako, crkveni propisi su veoma strogi prema njima, jer oni i dalje cekaju mesiju, ne veruju da je Gospod Isus Hristos ispunjenje starozavetnih prorostava. Dakle, sa Jevrejinom mozemo da imamo duhovno zajednistvo ako se krsti i primi Hriscanstvo. Medju njima ih ima mnogo koji su tzv. anonimni hriscani, jer ne smeju zbog pritiska svojih sunarodnika da se javno krste i iskazu hriscansku veru. A antisemitizam nije u skladu sa Jevandjeljem Hristovim i nedopustiv je! Islam je nastao pocetkom VII veka. Da li su i hriscani doprineli da se islam tako brzo rasirio, i da se i danas siri? U Francuskoj, Engleskoj, Nemackoj... to je postalo pomodarstvo. A sto se tice hinduizma i ostalih istocnih religija, mahom mnogobozackih... pa necemo sa neceg savrsenijeg da se spustamo na nesavrsenije! Postoji mesijanska ideja kod hriscana i kod Jevreja, ali postoji i kod nekih mnogobozackih naroda. To se objasnjava time sto kroz te narode i njihove kulture prolazi istinita nit Duha Svetoga, a to je vera u spasitelja, ali je ona pritisnuta i iskrivljena mnogobostvom. Sveti jevandjelist Jovan Bogoslov u prvoj glavi svog Jevandjelja govori: "Bjese svjetlost istinita koja obasjava svakoga covjeka koji dolazi na svijet" (1, 9). Svaki covek ima svest o Bogu, no zavisi da li on slusa Boga i zivi po Njegovim zapovestima ili Mu se protivi. Svi ljudi su deca Bozja, a volja Bozja je da se svi ljudi spasu, da niko ne pogine, nego da svi dodju do poznanja Istine. Mi hriscani treba da zivimo zivotom koji je moralniji i uzviseniji od zivota onih koji nisu hriscani, da bi gledajuci nas dobri hriscanski zivot, oni kazali: "Odricem se svog dosadasnjeg zivota i primam Hriscanstvo!" Znaci, nas zivot treba da bude takav da oni koji su spolja, kako kaze sv. apostol Pavle, oni koji nisu u Crkvi, nemaju prigovora na nas. To posebno vredi za kandidate za jerarhijske cinove, odnosno za svestenicku sluzbu; da kandidat bude tako dobar da i oni koji nisu hriscani kazu: "Zaista je on dobar!" Gospod Hristos je dosao kao Spasitelj za sve! A kada je slao apostole na propoved, Gospod je im je rekao da najpre propovedaju jevrejskom narodu, izgubljenim ovcama doma Izrailjeva. Posto ovi nisu hteli da prime propoved apostola, nego su ih odbacivali i gonili, onda na istorijsku pozornicu dolazi ona scena kad je sv. apostol Petar imao u Jopi viziju platna sa necistim zivotinjama i kad je cuo glas da ih zrtvuje i jede. "Niposto, Gospode, jer nikad ne jedoh bilo sta pogano ili necisto". Opet je cuo glas: "Sto je Bog ocistio, ti ne pogani" (Dap. 10; 14, 15). To mu je bio znak, koji je on razumeo uz pomoc Svetoga Duha, da je doslo vreme da se Jevandjelje propoveda i mnogoboscima. Sveti apostol Pavle je bio jedan od najvecih propovednika mnogoboscima. Gospod Isus Hristos je posle Vaskrsenja dao apostolima zapovest: "Idite po svemu svijetu i propovijedajte jevandjelje svakom stvorenju. Koji povjeruje i krsti se bice spasen, a koji ne vjeruje bice osudjen" (Mk. 16; 15-16). Dakle, koliko god nemamo prava na zajednistvo u molitvi sa onima koji nisu pravoslavni, toliko nasim ponasanjem, nasim moralnim kvalitetom, treba da ih upucujemo ka Hristu, to je u apostolskoj tradiciji. Sveti apostol Pavle kaze da je svima bio sve ne bi li koga pridobio za Hriscanstvo. Osim prema drugim religijama, pred pravoslavnim hriscanima u nase vreme neodlozno stoji i jasno zauzimanje stava prema ekumenizmu... - U pocetku je Liga naroda, koja se posle prosirila na Svetski savez crkava u Zenevi, bilo organizovana kao dobrotvorna organizacija, za medjucrkveno pomaganje, ono sto bi se modernim jezikom reklo: humanitarnu pomoc. Kasnije je to, medjutim, pocelo da dobiva i neku teolosku sadrzinu. Do odredjenog vremena, to je bilo snosljivo. No, kad sam bio u Australiji, na konferenciji Saveza odrzanoj u februaru 1991. godine, vec se mogao primetiti antipravoslavni duh, poceli su u tu organizaciju da ukljucuju i pripadnike mnogobozackih religija. Takodje, do tada je bilo administrativno ukljucivanje u Savez (WCC), a tamo smo tada videli u sali gde se odrzavao kongres kao neki bogosluzbeni cin. Pravoslavne delegacije su bile protiv toga, i onda smo doneli rezoluciju: ako se ovako nastavi, svi pravoslavni ce izaci iz Saveza. Rezoluciju smo na konferenciji procitali; bila je precutno prihvacena, ali na kraju nije usla u saopstenje. Prevarili su nas. To je bilo 1991. godine. Kad se poslednja velika konferencija odrzavala, u Harareu u Africi, po prethodnom dogovoru svih pravoslavnih predstavnika autokefalnih Crkava u Solunu mi smo poslali jednog profesora, dakle ne svesteno lice, da bude tamo prisutan kao posmatrac. To je clanovima Saveza bio povod za ozbiljan prigovor. Pravoslavni su izrekli svoj stav: ako u Savezu bude ponasanja protivnog hriscanskom moralu i Jevandjelju, mi sa takvima necemo imati nikakvog zajednistva. Tu odluku treba da donesu sve autokefalne Crkve, da bismo se zajednicki oduprli politickim i drugim pritiscima. Bez obzira na politicku snagu tih sila, ako dodje do ispita nase vere, onda moramo da prihvatimo onu situaciju kakvo je bilo suprotstavljanje starih hriscana rimskim imperatorima.