Razgovor sa sihmonahom Nikodimom o Isusovoj molitvi

Oca Nikodima upoznali smo poslednjih godina njegovog života. Iako je bio sasvim prost i često isticao nedostatak svetskog obrazovanja kod sebe, u njegovim se rečima uvek osećao sopstveni molitveni opit i veoma dobro poznavanje svetootačke literature. Vodio je obimnu prepisku sa pravoslvnim ljudima rasejanim širom sveta. Oslonci njegovog podviga bili su strog otšelnički život, redovna molitva i post.

Od svoje sedamdeset sedme godine, pa sve do kraja života, starac u toku Velikog posta po četrdeset dana nije uzimao nikakvu hranu.

Još pre Prvog svetskog rata, prilikom čitanja «Dobrotoljublja» i «Kazivanja jednog bogotražitelja», starac Nikodim je primetio da ga Isusova molitva silno privlači. Nastanivši se na Atosu, u opštežiteljnom skitu Tivaida, odlučio je -po blagoslovu starca Siluana – da pređe u poslušanje kod starca Teodosija.

U julu 1982, tokom jedne od naših poslednjih poseta starcu Nikodimu, došlo je do sledećeg razgovora koji smo zabeležili na magnetofonskoj traci. Posle večernjeg bogosluženja u maloj crkvi koju je podigao još starac Teodosije na tvrdoj steni na južnom kraju Atonskog poluostrva, seli smo na «potkop» - tako je ovo mesto nazivao sam starac Nikodim; reč je zapravo bila o nekoj vrsti balkona sa ogradom i bašticom. Dva metra niže nalazila se još jedna terasa sa bašticom. Svu zemlju tog dvospratnog vrta svojim rukama doneli su starci, a otac Nikodim ju je još uvek obrađivao sada već uz pomoć poslušnika, monaha Simeona koji je živeo u podnožiju stene.

Kada se odron kamenja obrušio na njegovu staru keliju i izazvao požar koji ju je do temelja uništio, starac je podno crkve podigao jednu privremenu građevinu u kojoj je dočekao i svoju končinu. Video je veoma loše, bio gotovo sasvim slep, po terasama i drvenim stepenicama kretao se teško , mnogo šta je činio i naslepo, po sećanju. No ipak, kada smo veče ranije stigli kod njega, brzo nas je uslužio vrućom supom od povrća iz njegove bašte.

Starac je slabo i čuo. Tokom razgovora valjalo je govoriti glasno, gotovo vikati, ponavljajući pitanja. Nismo li tako narušavali mir drugih otšelnika koji su živeli visoko iznad njega, ili niže, na istoj steni?

Eto tako smo u četvoro besedili, sedeći na kamenoj ogradici vrta. Pred nama se pružalo tamno more koje se već slivalo sa nebom, dok su sdesna gosnule boje sutona uzduž presečene strmom hridinom. Sleva je iza isto takve okomite litice već izašao mesec i stao polako da se podiže nad nama. Tokom duge besede, odgovarajući na naša pitanja, tumačeći put za dostizanje molitve i opasnosti koje na njemu vrebaju, starac Nikodim nam je pričao i o sebi...

«Starac Teodosije je bio poznat po svojoj strogosti. Uz blagoslov starca Siluana rešio sam da se preselim kod njega. Po celoj Gori su govorili da sam u prelesti. A meni je bilo jasno da ako izdržim kod Teodosija, znači da nisam u prelesti. I izdržao sam. Starac se upokojio na mojim rukama. U meni je rado nalazio sabesednika. Voleo sam da čitam knjige, a on mi je to sasvim zabranio, izuzev Evanđelja, Psaltira i ave Doroteja, dok sam «Reč o poslušanju» morao da naučim napamet. Devet godina nije dopuštao da čitam knjige, da bi mi napokon, kada sam počeo da se bavim Isusovom molitvom, dao dozvolu za to.

Još u svetu sam pročitao «Bogotražitelja» i počeo da se molim po njemu. I dok sam živeo u Pantelejmonu, sve vreme sam se molio po njemu. To sam jako zavoleo. A čim sam došao ovamo, starac mi je zabranio da se tako molim: «Moli se rečima, ustima, a srcem - ne!» Šta da se radi? Iz poslušanja ostavio sam molitvu srca.

On se spočetka uplašio da neće imati daha. «Meni – govorio je – ponestaje daha». A ja sam mu govorio: «Bačuška, za to nije potrebno mnogo daha. Naprotiv, treba ga sačekati». Pokušali smo. Ima daha. I počeli smo. Po Bogotražitelju. Sto brojanica. I gledam, svaki dan ispunjava. Dva sata sedi, dva sata hoda, dva sata stoji. Potom je počeo da vodi molitveni dnevnik. Čita i meni. Ja proveravam svoja shvatanja ...

-Da li ste se savetovali i sa drugim ocima?

Siluan je tada još bio u Pantelejmonovom manastiru. S njim smo se uvek savetovali ... Starac je upražnjavao Isusovu molitvu i vodio dnevnik. Uzmite ga sutra, pročitajte.

Tako smo počeli zajedno da se molimo. On je zavoleo umnu molitvu i meni dao blagoslov za nju. Čas proverava on mene čas ja njega. Uz to, prestali smo da čitamo službe. Prešli smo na brojanice.

-Vi brzo okrećete brojanicu?

Ne, ne brzo. Uz disanje. Da bi u udah i izdah stalo – «Gospode Isuse Hriste, pomiluj me».

-Molitvu savršavate sedeći?

Sedeći.

-Od samog početka, ili počinjete stojeći?

Iz početka stojeći: Caru Nebesni, Sveti Bože, Oče naš, Pomiluj me Bože, Simvol vere. A onda sedeći, ili uz poklone.

     - Rekli ste da ste molitvu savršavali zajedno sa starcem.

Zajedno, zajedno.

-Kako zajedno? Čitali ste naglas?

Ne. Umnu molitvu ne naglas, nego istovremeno. On u keliji, a ja u crkvi. Tako smo uredili.

Isprva se starac nije bavio umnom molitvom. Okretao je brojanice onako kako je prihvaćeno u Pantelejmonovom manastiru: na jutrenju 33 brojanice. Uz rad se takođe okreće brojanica: jedan govori molitvu, a drugi slušaju. Tako je bilo i kada sam došao kod starca, u početku smo se tako zajedno molili.

Uopšte, večernje smo čitali po knjigama, a jutrenje na brojanice. Gledam, a on svoju molitvu na brojanicu veoma brzo završi. A ja svoju nisma završio. Ujutro je trebalo 33, a ja sam okrenuo samo 18 brojanica. «Ti spavaš kaže – spavaš!» a ja ne spavam! Onda sam se odvojio: «Vi, baćuška, sigurno nešto propuštate. Ruka vam je slaba. Propuštate zrna. Pokušajte da uzmete brojanicu u drugu ruku!» Uspeo sam da ga ubedim. Tada je odlučio da se ne moli na brojanicu nego na sat: ujutro se moli dva sata. Ja sam se retko tako molio. Zatim smo sasvim prestali da se molimo po knjigama. Sve na brojanice.

Posle toga, kod mene je došlo do aritmije srca. Starac je još bio živ. Porok srca. Plus neujednačen, ne može da uhvati takt sa molitvom. Rastužio sam se. A onda mi je došla misao: «znaš kakav ti je takt bio pre, takav neka i ostane». Tako sam se sve vreme i molio, iako su se aritimije nastavljale;  kako je vreme prolazilo – bile su sve češće.

Dešavalo se, posle starca, da sam se molio ležeći. Sada je srce već vrlo slabo radilo. Puls bije sasvim tiho i ja zaspim. Kakva nesreća za mene! Šta da radim? Sednem i spava mi se. Ustanem – bole me noge. Došla je starost!

Ranije sam se molio usrdno, srcem. Tada ne možeš da zaspiš. A čim prestaneš da se moliš srcem, spava ti se. Sv. Jovan Kronštatski je govorio: «uzmi srce svoje kao rukom, i drži ga». Tako sam i radio. Ležim na leđima i srce držim umom kao rukom; držim i ne puštam. Po celu noć tako ležim, a potom ujutro ustajem i odem da se pričestim – tako silno je išla molitva. No, to mi se desilo tri puta. A onda legnem i ne mogu da zadržim srce. Tada se nisam čak ni pomicao, nisam se okretao – kao smrznut.

-Čini mi se da je teško usredsrediti se onda kada stojiš ili, tim pre, kada hodaš. Teško je zadržati pažnju.

Može stojeći. Stajati treba ovako: bez pomeranja, uvučenog stomaka, stegnutog pojasa, isprsiti se i raširiti ramena. To je moj dodatak.

Učiti se molitvi moguće je samo noću. Odredi sebi vreme; svake noći, kada ležeš na spavanje, odvoji pola časa, sa pažnjom, tako da ne popustiš ni jednoj pomisli. Treba odvajati: «Gospode»...»Isuse»...»Hriste»... «pomiluj»... «me»... Tad pomisao nema gde da prodre, jer reč ide za rečju. Tek što kažeš «Gospode», pažnja već dočekuje sledeću reč «Isuse»..

      - A slike?

Moliti se treba u grudima, a slike su u glavi, u uobrazilji. Pažnju drži u grudima i neće biti slika. Pomisli su nam pod čelom, a sećanje u potiljku. Sv. Jovan Damaskin piše o tome. Ako se moliš u glavi, glava je puna pomisli. Pažnju valja spustiti. U samu dubinu srca ne možemo, srce je duboko, ali u grkljan možemo. Tamo gde dah lako prolazi, tamo treba stati. Kada se spustiš na to mesto, pomisli prestaju! Tu se zaustavi! I pravi male pauze među rečima, eto tako... To je dobro sa disanjem! Isihije kaže: «Molitvu sjedini sa disanjem», to jest, kao u opitnoj molitvi* , kada uzimaš dah: «Gospode...Isuse...Hriste...» - u sebe, a «pomiluj me...» - iz sebe. I sve vreme tako. To je dobar način za uzdržavanje od pomisli.

-Govorili ste o molitvi od pet reči...

Grigorije Sinait za početnike preporučuje samo pet reči... A ja sam i sada kao početnik. Pet reči. Tako sam navikao. A može i da se promeni: «Sine Božiji, pomiluj me... Sine Božiji, pomiluj me...», pa onda; Gospode Isuse Hriste, pomiluj me... gospode Isuse Hriste, pomiluj me...» Pet reči. Tako se lakše održava pažnja. I obavezno odvoji to. Sasvim male pauze: «Gospode... Isuse...  Hriste... pomiluj..,. me».

-Ne trebala li, kako ste ranije govorili, moliti se pola časa usredsređeno, a potom u onom obliku koji praktikuješ kada stojiš ili kad hodaš, ili uz rad?

Bolje je pojasnim poklonima. Tri brojanice. To je nakako pola sata. Sa pažnjom. A kada se legne i zaspi sa molitvom – onda se ona sama nastavlja. I kada se stoji i kada se leži, pažnja je na grkljanu. Ako pažnja ne bude tamo, biće u glavi. A tamo su pomisli, sećanja. Glava nam je puna sećanja - glava i uobrazilja. Ležaćeš i videćeš svakojake slike.

-A kada stojeći na molitvi okrećete brojanicu, da li molitvu takođe sjedinjujete s disanjem?

Sa disanjem. Tako sam navikao. Ja više ne mogu da se molim bez disanja. I kada hodam – uvek sa disanjem?

-Zar nije potrebno voditi računa o osobenostima svakog organizma? Svojevremeno sam pričao sa vama i o.Serafim o tome da mi ostaje previše vazduha kada sedim i molim se molitvom od pet reči. Vi ste me tada posavetovali da je bolje da koristim molitvu od sedam reči, kako mi ne bi ostajalo toliko mnogo vazduha.

Evo o čemu se radi.Dobio sam ovakvo iskušenje: naučio sam na molitvu sa disanjem, no tek što uzmem dah, već ga valja ispustiti...Treba se prilagoditi: uzeti onoliko vazduha, koliko se može izdahnuti. Na tri reči uzimaj vazduh, a na dve ga ispuštaj. Toliko vazduha treba da bude. Ako uzmeš mnogo a ispustiš malo, onda ostaje. Treba naučiti ovo:koliko si udahnuo, toliko i izdahni.

-To treba naročito vežbati?

Treba se navići. A to, kada udišemo kraće nego što izdišemo.. ispada štetno. Potrebno je u ritmu. Koliko vremena za udah, isto toliko i za izdah. A ovo se događa samo kod bolesnih: oni uvek imaju kratak udah, a izdah dug. Od drugog izdaha celo telo slabi, postaje neomoćno, javlja se lenjost.

-Kako postići da se ne zaspi na molitvi? Ja svakodnevno klonem i zaspim.

Treba stajati i činiti poklone. Ako budeš sedeo na stolici... ne, to ne čini; ustati treba! A evo kako valja sedeti da se ne zaspi: raširi ruke i drži ih tako dok te ne zabole. Tada će san otići. A ako ima ljudi, isrpsi se, evo ovako, da ne vide, i san će se udaljiti. Ukoliko opustiš grudi, brzo ćeš zaspati. Ja sam sebi pevao ovakvu pesmicu: «stomak svoj uvuci, i pojas zategni, a grudi isprsi...» Ako isprsiš grudi, san te neće uhvatiti.  A ako raspustiš stomak i opustiš grudi, onda si već kao krpa, kao kakva starica, i – hvata te san.

Bodrost je potrebna! Bodrost i trezvenost. U telu bodrost, u srcu trezvenost, a u umu – pažnja. Bodrost - to je napetost mišića. A trezvenost srca? Ona je u održavanju slabog daha. Ne treba disati smelo, nego tiho – najtiše.

U tome je trezvenost srca. A pažnja, to je – umom posmatrati reči molitve i Gospoda. To je pažnja. Jedno od toga ne može postojati bez drugoga dva – samo sva  tri zajedno: bodrost, trezvenost i pažnja. Oni moraju da budu prisutni istovremeno. Ako je telo bodro, a trezvenosti nema , onda se nećeš održati. Moraš čuvati sva tri.

-Kada sedimo i spustimo glavu na grudi, takođe treba da uvučemo stomak?

Svakako.

-Namerno?

Svejedno kako, važno je da uvučemo.

-Da li je neophodno da spustimo glavu na grudi kada se molimo?

To savetuje sv. Simeon Novi Bogoslov.

-Čuo sam da je jedan valaamski starac savetovao da grudi ostanu slobodne.

 Ne. Bradu prilepi za grudi.

-Zar se tako ne  ometa disanje?

Ne. Disati treba lagano, tiho, spokojno. Da se disanjem ne razdraže nervi. A ako podigneš glavu, disanje ti neće biti spokojno. Starac Ignjatije u «Dobrotoljublju» o tome piše: tiho udiši i tiho izdiši – tiho. U suprotnom, nervi će se razdražiti i nastaće krvna molitva, kako kaže Ignjatije Brjančaninov.

-Pri tome se oseća nekakva teskoba u grudima?

Ne. Treba ići slobodno. Ako budeš disao nasilno, takođe češ razdražiti nerve. Disati treba spokojno i tiho. Grigorije Sinait i naš ruski Nil Sorski ukazuju na to: zadražavaj disanje koliko je to moguće. O čemu se tu radi? Ne da se disanje zadržava tako da ne dišeš, ili da zdaržavaš dah. Ne! Disati treba slobodno, tiho i spokojno – to znači zadržavati disanje.

-Nesporazum može da nastane zbog toga što ljudi često ne obraćaju pažnju na srce, nego na želudac. Tada se pojavljuje teskoba.

Da, nepravilo dišu. Ja udišem kroz nozdrve, u grkljan i pluća.

-Ljudi često greše i dišu želucem. Zato kad sede dodirujući bradom grudi osećaju napetost u želucu. Odatle dolazi uznemirenost.

To uzrokuje telesni nemir. Disati treba ujednačeno. Jedan je kanal kojim i udišemo i izdišemo. Vazduh ide u pluća, gde ima veoma mnogo mehurića, a udišemo kiseonik, magneticitet i elektricitet. Sve ovo ide u te mehuriće. Kada se pluća rašire ti mehurići se napune. Kada se pluća skupljaju, ovi mehurići se izlivaju i krv se obnavlja. Mi ne dišemo srcem, već samo plućima. A iz pluća opet izdišemo preko grkljanja na nozdrve.

-Ali pri tome je važno da pažnja bude usmerena na srce a ne na želudac. Jer to uzrokuje razdražljivost tela. U «Dobrotoljublju» se na jednom mestu govori o tome da od napora prilikom molitve dolazi do bola u plećima.

Grigorije Sinait kaže da molitvu uvek mora da prati «bol». I grudi treba da bole, i pleća. A ako ne bude tog «bola», onda je molitva nepravilna.

-Gde to treba da se oseća fizički bol?

Od molitvenog napora javlja se neka osetljivost u grudima i u plećima. Kada tako posedim dva sata javlja se bol.

-Govorili ste o molitvi sa pažnjom u ležećem položaju. A je li moguće moliti se ležeći uoči sna, kada želimo da zaspimo?

To je dobro. Kada zaspimo uz molitvu.

-No, ako sebe dovedeš u stanje sabranosti, u stanje pažnje, onda ni nećeš zaspati...

Ipak ćeš zaspati! Da, dobro je zaspati uz molitvu. Spava ti se i utonućeš u san.

-Događa se, kada molitvu počneš da čitaš ležeći, dok toneš u san, da srce kao da se prepadne, kao da se steže. To onda za duže vreme odgana san, te se javlja nekakvo nespokojstvo...

Iscrpljenost srca?

-Ne, jer tada mi pažnja i nije usmerena na srce. Ono se jednostavno uplaši. Možda nepravilno postupam, možda je potrebno da usmerim pažnju?

Potrebno je; tako uči i prepodobni Nikifor u «Dobrotoljublju»; u sabornosti stoj, u predvorju srca.

-Ja sam spočetka pažnju usmeravao na srce. Od toga se javljala nesanica. Onda sam pokušao da čitam molitvu bez pažnje na srce. No, ono tada kao da se širi i da ga obuzima strah...

To um plaši srce. Jedan pustinjak kaže: ako se moliš srcem, ne možeš da zaspiš. Usmeri pažnju i nećeš usnuti.

-A nepažljivo ne treba!

Nepažljivo? To je onda naklapanje...

      ...  U sedećem položaju lakše je usredsrediti se. U sedećem položaju, čak i sa molitvom Isusovom glava treba da bude sagnuta. Tu je disanje veoma važno. Tek što počneš slobodno da dišeš, brzo ćeš, istoga časa, da zaspiš. Više udiši. Ritmički. Ako budeš kratko udisao  a dugo ispuštao vazduh, brzo ćeš zaspati, za nekih pet minuta.

A kada počneš da toneš u san, javljaju se neke neodređene misli, kao: «ja samo tamo već bio..» Gde si to bio? Zašto? Ili: «To je već prošlo...» Ovakve misli su znak da te hvata san. Reč je o neodređenim mislima, kao na primer: «Ovo je uzalud!...» Šta je to? Nisam mislio ni o čemu, a odjednom se pojavljuju tako rasplinute misli! Ove pomisli doći će jedna za drugom i svakako ćeš zaspati. Tad bolje ustani, preni se. Eto u čemu je tajna!

I ne daj srcu da se opusti. Srce drži gore. Iako si se sagnuo, srce drži gore i ne popuštaj. Ako se srce spusti, popustiće i disanje i odmah ćeš zaspati. Za ovo je potrebno mnogo vežbe.

Sv. Grigorije Sinait je imao manastire. Tamo su se i bavili isključivo Isusovom molitvom. Sedeli su na stoličicama po čitave noći i dane. A srce se ne otvara. Retko se kome otvara. Srce i um su uzajamno svezani. Kada je um čist, čisto je i srce. I kada je čisto srce, čist će biti i um.

Treba naučiti da se molitva obavlja u grudima, pomoću reči, u grkljanu, kuda vazduh prolazi do pluća. Na tome mestu treba držati um.

Prep. Nikifor prema Dobrotoljublju uči: «Umom treba silaziti u srce i tada će se srce otvoriti». A zatim kaže ovako: «Mnogo si se trudio, ali ti se srce nije otvorilo. Pokazaću ti drugi način. To je slovesnost». (A slovesnost, to je duševni element, tj. osećajni, voljni i misaoni). «Slovesnost se nalazi u grudima. Zato um drži u grudima i srce će ti se otvoriti».

Prep. Nikifor dakle kaže: Isusovu molitvu obavljajte slovesno. A ja sam slovesnost shvatao ovako: slovesnost je misanoni element. Zatim prelazite na srce - ispod grkljanja. Kada čitamo psalme, obavljamo molitvu ili se savetujemo sami sa sobom, to činimo u slovesnosti. A zatim dolazi srce. Umom se učimo. Pstoje tri govora: govor glave, govor srca i duševni govor. Je li ispravno?

-Isporavno je. Samo što je to vrlo teško razlikovati.

Ja sam to shvatio ovako: postoji sabranost u grudima i postoji sambranost u glavi. Ono što učimo glavnom – pamtimo. A evo šta sam još shvatio: U našoj glavi je saznajna sposobnost. Umom saznajemo i umom pamtimo. A sposobnosti srca su da shvata i oseća. Um ne može da shvata, on samo saznaje. A shvata samo srce. To su sposobnosti srca. Da li je moje shvatanje pravilno?

-Čini mi se da je tako. Da.

- Ali medicina se sa tim neće složiti. Ja imam prijatelja koji se bavi medicinom. On me pita šta vam znači to sa srcem. Tamo u srcu ničega nema, srce je – pumpa.

Mi se srcem molimo. Srcem spoznajemo A umom samo znamo to, da se molimo. Ako se molim, ja to znam, ja to osećam. Dovodim sebe do svesti o tome. A tek potom javljaju se osećanja. Kada se osećanja pojave, onda već krenu i suze. Bez svesti, bez osećanja, ni suze se ne pojavljuju

-Dakle, srcem treba spoznati da se u molitvi obraćaš Gospodu.

Ako ti samo znaš, da se moliš Gospodu, to je jedno. Kada to shvatiš srcem, onda osećaš da se obraćaš Samom Gospodu.

-Znači, ako čovek za vreme molitve zaboravi na to da se obraća Gospodu, onda se on više ne moli srcem?

Kad se obraća srcem, on se i moli, i tada ima srdačnu molitvu, A ako ne shvata da se obraća Gospodu, onda se moli samo glavom. Zna da Bog jeste, i pamti da se Njemu obraća, ali ne shvata. A svest u čoveku budi i osećanje. Kada se pojavi osećanje, tad on i zaplače. Tada započinje istinsko pokajanje. On se vapajem obraća Gospodu: oprosti, oprosti, pomiluj! Sve zatvara u srce. Gospod nas je tako i stvorio: dao nam je srce – «život naš».

Ako se čovek prbliži srcu, vidi da je duboko srce čovekovo, kako stoji u Psaltiru (Ps. 64.6). spusti um iz glave u srce. Lako je spustiti, ali ne i zadržati: um kao zapušač izbija iz srca! A da bi ga zadržali, bolje je da ga isprva držimo u sabranosti, treba ga držati na površini srca, a ne u dubini. U dubini kao da se već otkriva, dok na površini još nije otkriveno. Uočite razliku: jedno je -površina srca, a drugo – dubina!

*    *   *

Iz srca izlaze zli pomisli i prljaju čoveka – pomisli želje, razdražljive i mislene pomisli. Sve strasti su tamo. U srcu kao  da je rana od greha. To je demonski zalog. On je naneo ranu: to je strast. A pomisli nastaju od nagovora. Postoji čak i nagovor koji nije grešan...

Kada se moliš: «Gospode Isuse Hriste ...» , tad nagovore razbijaš o Isusa Hrista kao išćadija (demonska; nap.prir) o kamen (Ps.137,9). Tek što se u umu pojavi pomisao, nagovor, a ti počneš: «Gospode..», i razbijaš ta «iščadija». A ako joj dopustiš da uđe dalje, ako ne budeš pazio na reči molitve, nego razmišljaš, to će biti razgovor, zatim primanje, pristajanje, a potom zarobljavanje i onda već strasti. Eto kako se pomisli začinju, i kako molitvom ubijaš nagovor, poput «iščadija o kamen», čim se pojavi.

-A šta je to zarobljavanje»? O čemu se tu radi?

Najpre se pojavljuje nagovor, zatim dolazi razgovor sa tom pomišlju, primanje. A pristajanje je kada si se saglasio sa pomišlju. Potom, kad si se saglasio, dolazi do zarobljavanja. Đavao te je već uzeo kao zarobljenika. Više ne možeš da ostaviš pomisao. On te tera da razmišljaš o tome. Upravo to se naziva zarobljavanjem. I tada se obrazuje strast. Čovek se već navikao, i bez toga ne može da živi. Razmišlja, razmišlja... Sve vreme živi u pomisli. I kada onda da se moli? On ima pomisao.

Nagovore odmah razbijaj, kao «iščadija o kamen». Sa ovom pomišlju ne treba se upuštati u razgovor.

-Događalo mi se na molitvi da nisam bio u stanju da je dovedem do kraja. To jest, da počnem: «Gospode Isuse...», a onda primetim da se nalazim negde drugde, a ne na molitvi. Molitvu nisam dovodio do kraja, nalazio sam se u nekakvoj slici, nešto sam video. Jednom mi se javila slika, kao neki pauk. Pokušao sam da se izvučem iz toga, da sa molitvom krenem iz početka, no i tamo sam nailazio na isto. Sigurno nisam u potpunosti shvatao šta se događa, a tu je valjalo ustati i činiti poklone?

Da, moguće je poklonima ... Tu demon spotiče. I meni se to događa: ne izgovoriš još ni reči: «Gospode Isuse Hriste...» Demon ne dozvoljava spotiče...

-No, ovo se odvija nesvesno. Kao da spavam ali to nije san. Činilo mi se da takvo stanje traje veoma dugo, deset minuta, a dotle kažeš dve do tri molitve. Kako se boriti protiv toga? Je li to spoticanje?

Spoticanje. Treba se umom obraćati Gospodu. Ne prosto izgovarati reči. A samog Gospoda treba videti u molitvi. Naše je naznačenje da budemo kao anđeli. Anđeli neprestano gledaju Gospoda, i mi treba tome da težimo, da umom u rečima vidimo Gospoda, Njega da gledamo. A ako umom budemo samo izgovarali reči, a ne budemo gledali Gospoda (ovde se ne podrazumeva čulno predstavljanje Boga, što se i objašnjava dalje u tekstu; Nap.prir.),onda to nije dovoljno za molitvu.

-Ali to gledanje treba da bude bez lika?

Bez lika. Duhom. Bog je duh. On je objasnio Samarjanki da će se ljudi klanjati Bugu u duhu. Tako se i mi Gospodu molimo duhom.. A kako ovo biva? Kada se obraćamo Bogu, tad verujem i osećam da gledam Gospoda i da Gospod gleda mene. Gospod me neprestano gleda. U «Dobrotoljublju» ima jedna lepa izreka: Bog nas uvek vidi, a čovek vidi samo onda, kad ne vidi ništa osim Gospoda. Tada on može i da sluša Njega. To je beleška Ilije Indikta iz «Dobrotoljublja».

-Treba da bude jasno kako treba stajati pred Gospodom u vreme molitve, da tu ne dođe do smućivanja.

Treba gladati Gospoda, gledati sa verom. Gledaš Gospoda i veruješ da Gospod gleda tebe. Duhom se moli, duhom! Bog traži takve poklonike, koji se klanjaju u duhu. Bog jeste duh, treba Mu se klanjati u duhu, i ljudi će Mu se klanjati u duhu. Mi se takođe svojim duhom molimo Bogu-Duhu, Gospod nas gleda, i ljudski  se duh u vreme molitve sjedinjuje sa duhom Gospodnjim.

-Kako ovo učiniti?

Sa verom. A najbolje je da se molitva sjedini sa disanjem. To je veoma dobro. Kad udišeš - privlačiš blagodat Božiju u sebe. Kad izdišeš – hraniš se blagodaću Božijom, osećaš je... sve se to verom savršava.

-Šta biva kada izdišeš?

Kada izdišeš – osećaš blagodat. Moliš za milost Božiju...»Gospode Isuse Hriste» - tako privlačiš blagodat; a kada izdišeš: «pomiluj me» - već ti dolazi milost, osećaš je, osećaš milost Boižiju. To se sve verom čini. Apostol Pavle je rekao da «srcem verujemo, a ustima ispovedamo». Gospod je – kaže bilzu tebe: On se nalazi u srcu Tvome i u ustima Tvojim. Kada kažemo: «Gospode Isuse Hriste», u tome Imenu je – kako veli apostol Pavle – Sam Gospod. Sve je pohranjeno u veri i u pažnji.

-To treba samo da se rodi, uz napor, rad, molitvu?

Vežbaj se u tome. Uvek kada se moliš, obraćaj se Gospodu.Duh tvoj treba da se obraća Gospodu. I da oseća Gospoda. I tada ćeš dobiti odjek, odgovor. Milost te posećuje. To se sve savršava verom, verom i primoravanjem. Eto o čemu se radi! «Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!» To je veoma dobra molitva. Od jednog priuznošenja te molitve već osećaš milost Božiju. A dalje još više. Ako je proiznosiš sa pažnjom. U vreme molitve, ako okreneš  okreneš celu brojanicu ... poći će suze... naićiće umilenje..Pojaviće se toplota srca.

-Samo, teško je to – sa pažnjom.

Pažnja. Trudi se da pažnju zadržiš na rečima molitve. Tada ni pomisao nema kuda da uđe, jer pažnja je zauzeta rečima molitve.

-Događa se da molitva teče, a pomisli idu paralelno sa njom.

One ne mogu da uđu. Za njih nema mesta. Tek što si rekao: «Gospode», odmah za tim sledi: «Isuse»... i, ona nema gde da uđe.

-One ipak idu jedna za drugom!

Moilitva ih ubija. Ime Isusovo ih ubija. Ne mogu oni ništa. Tek što se nagovor pojavi – ime Gospodnje ga ubija.

-Svest se nekako lako udaljava od molitve. Ostaju reči, ali unutar njih su druge misli.

Srcem budi svestan onoga šro proiznosiš. To, da proiznosim ove reči, ja ne čujem i ne razumem samo umom. Ne! Svešću. Svest se kod nas nalazi u srcu. To je osećanje srca. Kada proiznosiš reči, budi ih svestan i osećaj ih... to treba vežbati. Po danu, u gužvi, to je nemoguće. A evo noću, ili u neko drugo određeno vrme, treba se baviti ovim pola časa. I to sa poklonima. Pri svakoj molitvi učini poklon. Može se molitii i ovako: na svako zrno jedna reč. Za svaku reč jedno zrno. To je za pažnju veoma korisno. Po pola sata – jednu noć, drugu, treću...I malo-pomalo, naučićeš se pažnji

-A na koji način moguće upražnjavati ovo u gužvi?

U gužvi nije moguće. Potrebno je smirenje: «po-mi-luj me».

-Da li je moguće pripremiti se za ovu večernju molitvu?

Večernja molitva će te pripremiti, tako da ćeš i po danu pažnjom da odbijaš sve ovo. Noćna molitva te priprema za dnevnu. Tako ćeš danju odbijati razne razgovore ili susrete. Sa tim se uvek valja boriti. Dole vam je to teško... smirenje, svest i pokanjanje. I neprestano: «Oprosti Gpospode, što živeći u svetu i noseći telo, od đavola bivamo obmanjivani ...» I šta god radio, sa smirenjem se obraćaj milosti božijoj. Moli oproštaj od Gospoda. Šta god da radiš:... nemoćan sam».

-Za one koji žive u svetu najteže je da očiste um, jer su obuzeti svakojakim mislima. Najteže od svega je nekako se umiriti i usredsrediti pred molitvu...

To je moguće samo noću. Noć se završava negde posle dvanaest. Dan je duži. U svetu u jedanest sati još telefoniraju, a ležu u dvanest. Tako im noć prolazi u telefonskim razgovorima. Pa i kod vas je, sigurno, kao u svetu... Kod nas je ovako: kad sunce zađe – počela je noć. Tad se zatvaramo i tad se moliš. Kad si se umorio -odahnuo si, prilegao. Rasanio si se - opet na molitvu. Tu niko ne smeta.

-Ali, đavo takođe smeta.

Smeta veoma. Spotiče, ne dozvoljava čak ni da se izgovara Isusova molitva. Hoću da neprekidno umom govorim Isusovu molitvu, a on sprečava... Tako da je i ne izvogovoriš.

-Šta činiti tada?

Evo šta. Ustani na poklone. Treba se dobro prodrmati. A tebe pritegne:»lezi i spavaj...». A tek što legneš – košmari. Šalje ti takve košmare, da kada se rasaniš, ne možeš da se sabereš: je li to bilo na javi ili u snu. Često, gotovo svake noći, sanjao sam pokojnog Serafima.

-Jedan čovek me je molio da pitam šta da se čini kada je pažnja usmerena na Gospoda, a za to vreme se pojavljuju hulne pomisli.

Hulne pomisli? Njih šalje đavo. Te pomisli ubijaj Isusovom molitvom.

-Ali on kaže da mu se te pomisli javljaju upravo u vreme Isusove molitve. Šta tada da čini?

Obraćaj se samom Gospodu. Gledaj Gospoda. Ta hula na Boga je od đavola. A ti pljuni na đavola. Ne veruj tim pomislima. On ih u našem umu tako preoblikuje da nam se čini da potiču od nas samih. On govori kroz naš um, kroz naše pomisli. Ne obraćaj pažnju na njih.

-No, čovek se užasne kada vidi šta je sve u njegovom umu moguće.

Ne obraćaj pažnju na to. Pljuni. Reci sebi: «To ne govorim ja, već đavo govori korz moj um».

-I, dalje ne razmišljati o tome?

Ne obraćaj pažnju. Zli duh se uvlači u naš um i čak jezikom našim govori.

-Čovek ipak sebe krivi zbog toga.

Bog to ne prima. Gospod to ne uzima za krivicu. Čovek ne greši tim pomislima. To je đavolja  pomisao. Zato i kaže: «To nije moje nego tvoje». Pljuni na đavola. Ako mu ne budeš verovao brzo će da ode. Pljuni ga i reci: «Beži od mene; zabranjujem ti Isusovom molitvom.» Pazi na Isusovu molitvu, a tim pomislima ne veruj. On će da te plaši. «Eto kakav si! Eto kako huliš na Boga!» Tvoj odgovor mora da bude: «Ne hulim ja – ti huliš». Prekrsti se i ništa više. «Ne grešim ja ovim. To je tvoje. Ja na Boga nikad ne hulim».

-Ali đavao se i dalje svađa. Kaže da hula potiče od tvoje gordosti.

Ja se kajem. Gord sam. Gospode, oprosti mi što sam gord. Isceli me od gordosti. Kajem se u svojoj gordosti. To su moji gresi. Gordost. Uninije. Sujeta. Osuđivanje. Kajem se zbog toga, Gospode. Oprosti meni gordom. Ako osetiš gordost, odmah govori: Gospode, oprosti meni gordom. Obraćam se Samom Gospodu. Samo On može da isceli naše strasti. Mi za to nemamo snage. On je lekar duša i tela naših, On nas leči. Sami ne možemo da se izbavimo od strasti. To treba shvatiti i kajati se. Dovedi sebe do suza, da zaplačeš zbog toga...

-Oče Nikodime, danas veoma često dolazimo u situaciju da opštimo sa nevernima. Ljudi stradaju od neverovanja. Ja besedim sa tim ljudima i protiv svoje volje zarazim se tim duhom...

Ne treba, upravljaj sam sobom. Veruj da to đavo utiče na tebe. Oteraj ga molitvom Isusovom. Prilikom razgovora se takođe treba postojano moliti. Odbijaj to i pobeđuj molitvom Isusovom. Đavolu govori ovako: «Neka takve pomisli ostanu stobom, ja neću kroz njih da sagrešimn. Plašim me time da ću sagrešiti. Ja neću sagrešiti, jer one nisu moje nego tvoje».

      A posle dugih razgovora, tokom kojih se boriš i trudiš da zaštitiš veru, kada već odeš od takvog čoveka, nailazi uninije i spor se nastavlja u tvom umu...

       To je pod uticajem demona. Moli se Gospodu i traži od Njega da to odagna. Takav razgovor treba zaboraviti. Sve je to od đavola..

-A akako se odnositi prema takvom čoveku?

Kao prema bratu, svakako.

-To je nekeako odviše teško...

On je naš brat. Ljubav mora da postoji.

-Hteo ne hteo, to te nekako pritiska.

Šta da radiš? Shvati sopstvenu nemoć i pokaj se pred Bogom: «Nemoćan sam». Gospod će primiti smirenje. U isto vreme prinesi i pokajanje. Ne čekaj da dođeš kući da bi se setio pokajanja; kaj se tu, istoga časa.

-Kod mene ima i takvih ljudi koji kažu: «Ja se pričešćujem kod protestanata, kod katolika. Kakve to veze ima. Bog je jedan».

Kod njih nema blagodati. Jer blagodat je tamo gde je istina. Bog je istina. Gde se drže istine, tamo je blagodat. A tamo gde se drže laži -blagodati nema.

-Takvog čoveka koliko god da ubeđuješ – ostaje pri svome.

Svejedno: veruješ laži. Ti tada Bogu ne veruješ. Kažeš: «Verujem Bogu», ali ne veruješ, jer Bog se protivi tome. Takav čovek tvrdi da se kod kuće moli kao i mi, ali da mu je dobro da se pričešćuje kod protestanata. U našoj Crkvi se ne pričešćuje i kod mene ne može da se ispoveda zato što sam suviše mlad. Takvog i ne ispovedaj. Ne primaj njegove ispovesti. «Prvo prihvati pravoslavnu veru: ispovedaću te, uzeti tvoje grehe i razrešiti te – onda kada postaneš pravoslavan». Osećam teret zbog toga što ne nalazim put ka toj duši. Treba je ubeđivati da prihvati pravoslavlje.

-Ne mogu da se smirim kada stvari tako stoje.

Šta ćeš onda da radiš? Prihvati pravoslavna shvatanja i tada ću da razgovaram sa tobom. Ako ne želiš da primiš veru paravoslavnu, onda nemamo šta da pričamo – između nas ne može biti nikakvog opštenja». Ja to  direktno kategorički kažem.

-Zar to neće da odbije čoveka?

Zašto da ga odbije? Ja mu kažem: «Veruj u Pravoslavlje», a on neće. Znači, nemamo više šta da razgovaramo.» Ja sam čovek pravoslavni, a ti si – katolik. Nemamo ništa zajedničko».

-A da ne izađe na to da sam čoveka oterao od Crkve?

On ne prihvata Crkvu. Kako ti možeš da ga teraš?

-Ali on ne shvata, ne razume.

Treba ga ubediti. Iz Svetog Pisma, iz Evanđelja. A njegovom pastoru reci: «Rastumači mi ono što je Gospod rekao: Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv u Meni prebiva i Ja u njemu. Da li vi primate Telo i Krv? To pitaj protestantskog pastora.

-Taj čovek mi kaže: «Kod katolika nema pričešća u oba vida, dok se protestanti pričešćuju i hlebom i vinom. Zato je to isto kao kod nas».

Tamo nema blagodati. I razni profesori se spore o tome... Šta da radiš? Stoj na svome – ništa drugo.

Meni je jednom došao neki Nemac. Čuo Nikodim, Nikodim... Tražio, i našao me. Moli: «Hoću da naučim  molitvu Isusovu prema Dobrotoljublju». A ja mu kažem: «Ti nisi pravoslavan. To je knjiga za pravoslavne. Kako ćeš ti učiti molitvu Isusovu prema Dobrotoljublju kad si protestant? Treba najpre da primiš Pravoslavlje, tada ću s tobom razgovarati o Dobrotoljublju». On se okrenuo i otišao. Eto kako s njima treba razgovarati...

-Meni je teško da živim u takvim okolnostima, gde sam i s leva i s desna ovim okružen.

Šta ćeš da činiš? Opet se obraćaj gospodu: «Oprosti mi gospode što nemam snage. Hteo sam neakako da pomognem čoveku, ali sam i sam slab». Kaži Gospodu: «Oprosti mi i urazumi me da znam kako treba da postupim». Kako postupiti sa tuđim gresima? Gresi postaju veći. Treba dati neku  neveliku epitimiju. Da se, na primer, određeni broj dana posti.

-Ako ljudi ne znaju šta je post. Kako tu postupiti?

Da, Hrišćani u svetu više i ne poste. Jeo je mesa, a sledeći dan hoće da se pričesti... Treba ih ubeđivati. «Vi grešite, grešim i ja sa vama, ako vas razrešim. No, šta sad? Kajemo se pred Bogom što grešimo. A sledeći put kad budeš pričešćivao, pazi, pripremi se. Ovoga puta ti opraštam, Bog da prosti. Ali drugi put posti i onda se pričesti.

-Od takvih ljudi se mogu čuti dve fraze. Prvo:. «Bog je jedan»...

Da, Bog je jedan, ali On jeste i Istina. Ne mogu da postoje dve istine. Jer šta je to onda – Bog istiniti i bog lažni? A ti kažeš da je tvoj lažni bog – takođe bog.

-A druga fraza koja se često čuje je upravo ovo: «Pa, Bog će oprostiti».

Bog će oprostiti – ali Njemu je najpre potrebno prineti pokajanje! Ispovedaj  se svešteniku da bi te on razrešio. Njima je data vlast da praštaju i razrešuju. Lično pokajanje nije dovoljno. Obavezno se pokaj pred sveštenikom. Neka ti radi pouke da i neku epitimiju, da tako više ne bi grešio, da bi se sećao. Makar činio i samo tri poklona dnevno, to su male epitimije, ili po deset poklona. Objasni mu šta je to, da bi upamtio da više ne bi grešio. Ako mu daš tri poklona dnevno tokom mesec dana, zar je meoguće da to ne može da ispuni? «Gospode, oprosti mi», i – poklon. I to da bude sa svešću u srcu, a ne tek tako.

-Mi ovde narušavamo mir, govorimo glasno...

Ovde nema nikoga. Georgije je tamo dole, daleko, on nas ne čuje. A Stefan je još dalje... Ja sam gluv. Ako budete govorili tiše neću vas ni čuti. Ne znam hoćete li me još videti. Moj se život približava kraju. Kraj je već sasvim blizu.

-Mnogo ste me naučili...

Šta sam vas naučio? Ako sam vam i dao kakvu pouku, bolje je da to još proverite, možda sam pogrešio... Pa ja i sam još učim. Jednostavno, ja volim da  se bavim opitnom molitvom. I starac je voleo. A to da se zadržavaju pomisli, to je prosto stvar navike...

*    *    *

Naš razgovor bio je prekinut dugim ćutanjem. Čuli su se crvrčci. Sa mora se podigao vetar, a mesec je snažno obasjavo mali komad zemlje oivičene stenama, sa crkvicom u kojoj ćemo sutra da pevamo i da služimo Liturgiju. Pričestićemo se sa starcem. Starac Nikodim je već pripremio malenu bocu domaćeg svetogorskog vina, mutnog i gusto-crvenog. Poslušnik je sinoć donio i prosforu.

Po uskim drvenim stepenicama starac nas je poveo u raspuklinu u steni. Na kraju stepeništa metalno bure sa vodom za pranje ruku. Niša i krevet. Dalje je pećina - krevet, ikona, kandilo. Upalio je kandilo. Zavladala je tišina.

Dan kasnije, starac Nikodim se spustio sa nama po tvrdoj stazici do pristaništa za čamac. Naslonio je svoja dva štapa na stenu... tu će da stoje dok se starac ne vrati sa proslave hramovnog praznika u skitu Sv. Proroka Ilije, skitu koji je osnovao prepodobni Pajsije Veličkovski.

Praznik je bio divan: proslavljanje sa svetima prepodobnog Pajsija, velikog starca koji je u Rusiji obnovio umno delanje molitve Isusove i starčestvo koje je procvetalo i čiji su plodovi sveti starci Optinske Pustinje.

Iz knjige: «Vreme pokajanja i vreme otpadije", str. 284 do 298