Episkop Hrizostom   ZAPLOVIMO MALO REKOM ISTINSKOG ZIVOTA   Sveti apostol Matej zabelezio je u svome Jevandjelju neobicnu Spasiteljevu rec. Jedan od ucenika, prica jevandjelist, pristupio je bio Gospodu Hristu i rekao: "Gospode, dopusti mi da odem i ukopam oca svoga." Gospod mu je na to odgovorio: "Hajde za mnom, a ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace." Zive ljude nazvao je Gospod mrtvima! I to ne samo tom prilikom. U Otkrovenju sv. Jovana Bogoslova Gospod porucuje jednom coveku od polozaja: "Znam tvoja dela; imas ime da si ziv, a mrtav si." Ne zvuce li vam, braco i sestre, cudno te reci kojima se ziv covek oglasuje mrtvim? A kako ipak veliku istinu te reci kazuju. O, koliko je mrtvih medju nama, braco: koliko ljudi mrtvih za Boga i za velike duhovne vrednosti, mrtvih za ostale ljude, mrtvih za sve sto nisu oni licno! Koliko ljudi ima u kojima kao da se nesto ugasilo i koji ne osecaju prisustvo Onoga Koji ozivljava i nadahnjuje sve i Koji nas ceka na kraju svih puteva; koliko ih ima koji, kad iz izvesnih drustvenih obaveza i navrate u hram Bozji, stoje tupo i bezizrazno, cija dusa ne zadrhti nijednim treptajem i iz cijih se grudi ne izvije nijedno osecanje divljenja i strahopostovanja pred tim neizmernim velicanstvom koje upravlja svetovima i nasim zivotima. Pa koliko ima ljudi u kojima se ugasio smisao za vise vrednosti. Koliko ih je koji su mrtvi za pravdu, za koje je pravo samo ono sto je njima u interesu i koji ce dopustiti da sav svet propadne samo da njima bude dobro. Koliko ih ima mrtvih za istinu, koji se danas kunu u jedno a sutra u drugo, koji ce - ako im je u interesu - reci da je belo crno i crno belo i koji svoja nedela oblace u zvucne i lepe reci i predstavljaju ih kao podvige i vrline. Pa koliko ih ima koji su mrtvi i neosetljivi za druge ljude, koji zive samo za sebe i koje tudja nesreca i nevolja uopste ne dira. Uzmite samo jedan primer. Dok toliko nase brace tesko strada, dok je mnogo porodica u samom Beogradu vise gladnih nego sitih, dok su hiljade i hiljade nasih porodica u crno zavijene, dok su citava nasa sela pretvorena u zgarista i citave nase pokrajine formalno istrebljene, dotle kod nas, u srpskom Beogradu, skoro u svakom lokalu, iz dana u dan, i iz veceri u vecer, bez predaha i bez prestanka, tresti muzika i ima sveta kome je do provoda i do veselja. Recite, braco, da li u tim ljudima koji se mogu veseliti na ovom nasem tuznom i pretuznom groblju jos uvek zivi i kuca srpsko i ljudsko srce?! Pa koliko ima ljudi koji su neosetljivi i mrtvi za tudji bol. Sada se prikupljaju i sredjuju svedocanstva o stradanjima nasih najnovijih mucenika. Tesko je coveku da procita i dve strane od onoga sto su ljudi ljudima cinili i mogli ciniti. Stedeci ovo sveto mesto, spomenucu samo jedan od laksih slucajeva. U selu Prologu, blizu Livna, zivela je samo jedna srpska porodica od sedam clanova. Bezdusnim ljudima je i ova jedna porodica bila trn u oku i zato su, kad je nastao ovaj sveopsti pokolj, izveli nju jedne noci u polje i streljali. Kad su sutradan dosli da pokopaju leseve, nasli su jednu devojcicu od deset godina jos u zivotu. Sedela je medju lesevima, naslonjena na mrtvu majku i plakala. Videvsi da ponovo dolaze oni koji su poubijali sve njene, obratila se jednom i rekla: "Ciko, ja sam ziva; nemojte me ubiti!" Pomislilo bi se da ce ta molba iz usta tog malog ranjenog stvorenja i kamen dirnuti. Ali, medju tim ljudima nije se naslo nijedno osetljivo i zivo za tudji bol, srce koje bi se smilovalo na to dete koje nikome nikakva zla nije ucinilo, na te tuzne i preklinjuce oci koje su svu noc plakale, i to malo, slomljeno, ali zeljeno zivota srce koje je svu noc medju lesevima drhtalo. Nisu je postedeli. A koliko je hiljada takvih i gorih slucajeva bilo! To pak sve svedoci, braco i sestre, da ima ljudi koji ne znaju za Boga, koji ne znaju za dusu, kojih se niko ne tice; ima ljudi koji imaju ime da su zivi, a mrtvi su - mrtvi duhom i mrtvi srcem. A od tih se zivih leseva niko nicemu dobrom, velikom i stvarnom neka ne nada. Ali zasto kad je u pitanju osudjivanje coveka gledati samo na druge? Ta pogledajmo malo i na svoj zivot. Zar smo i mi malo puta, zaneti sobom, zaboravljali na Boga i na one oko nas? Koliko se puta i nase srce steglo kad je trebalo uciniti nesto za drugog? Koliko smo puta prosli kraj coveka koji je bio u nevolji i otisli dalje svojim putem kao onaj levit iz Spasiteljeve price? I uopste, koliko ima neuradjenog i propustenog u nasem zivotu! Kako smo umeli brizno cuvati sebe i zaliti i vremena i truda kad je trebalo raditi delo Bozje! Zar smo jednom s malo truda i zrtve mogli nekome prirediti veliku radost i - nismo! Koliko nam je puta neko pristupio otvorena srca i s puno ljubavi i mi mu nehajno okrenuli ledja? Koliko su puta i iz naseg srca pomolile svoje otrovne glavice: netrpeljivost, zajedljivost i zluradost! Koliko smo puta bez ikakvih obzira naneli bol cesto svome najrodjenijem, kako smo mu bez milosti ranjavali srce i stvarali i u njegovoj i u svojoj dusi pakao i posle proklinjali zivot i cas kada smo se rodili! I - s druge strane - kako je toplo prostrujao neki novi zivot kroz nas: kad smo predavali sebe Bogu, kad smo otvarali srce svoje, kad smo se s ljubavlju i poverenjem odnosili prema nekome, kad smo voleli, kad smo cinili dobro, kad smo prastali i kad smo davali i zrtvovali nesto od sebe. Kako nam je u tim momentima bio blizak Bog, kako smo ga duboko osecali, kako smo mu se toplo molili! Kako je iz duse sve nesto pevalo i pevalo sa svim bicima i svima svetovima Bogu velikome! Kako se s ociju skidao neki veo, kako su se sirili vidici, kako nam je pridolazila snaga i kako su zivotne tegobe postajale nistavne. Drukcije smo shvatali, drukcije osecali; u drugom je pravcu bila nastrojena volja. "Sve je bilo izmenjeno: reci Svetog pisma, reci molitve i crkvenih pesama dotada tako obicne postajale su tako pune smisla, ljudi dotada tako daleki postajali su blizi i ravnodusnost prema njima pretvarala se u sazaljenje i ljubav. Spolja se u stvari nije nista izmenilo: to su bile iste reci koje smo bezbroj puta slusali i isti ljudi koje smo jos juce sretali, ali je iznutra nesto udahnulo svemu nov zivot i - sve je postalo drukcije." U cemu je tajna i otkud ta promena? U svetoj Knjizi Bozjoj stoji napisano da je andjeo Gospodnji s plamenim macem u ruci branio praroditeljima pristup drvetu Zivota, kad su zazeleli da zive po svome i za sebe. I danas je uskraceno uzimanje ucesca u istinskom, radosnom, blagodatnom, stvaralackom zivotu onima koji hoce da zive sami za sebe, a mimo Boga i bez ljubavi prema drugima. Jevandjelje nam je otkrilo taj cudni zakon zivota, da licnost otrgnuta od Boga i ljubavi prema drugima i zauzeta jedino sobom zamire i da se njene istinske snage, kao u otkinute grane, gase. I, da ona ozivljava kad prevazidje sebe, kad zaboravi na sebe, kad voli i kad zivot svoj utka u zivot Bozji i zivot drugih. Oni koji su bdili i strahovali do samozaborava nad svojim detetom znaju vrlo dobro koliko zivotna snaga pridolazi onome ko zaboravi sebe, ko zivi za drugog i kad bez granica voli. I, ukoliko je samozaborav i samopregorenje potpunije, ukoliko je ljubav veca, ukoliko je predavanje Bogu svesrdnije, utoliko je u dusi toplije, utoliko se licnost vecma prosiruje i bogati zivotnim snagama, utoliko vise postize i utoliko su njena dela veca i trajnija. Braco moja, nema vece radosti nego osetiti Hrista i Njegovu ljubav u srcu svom i nema vece srece nego usreciti drugog. Ko zivi a to ne oseti i ne dozivi, taj slobodno neka ne broji svoj zivot u zivot. A oni koji to dozivljavaju i iz te povezanosti s Hristom i ljudima crpe snagu, ti stvarno zive i stvaraju. Retko da je ko u citavoj istoriji sveta iz ljubavi prema Hristu i ljudima tako malo stedeo sebe, kao sto je to slucaj sa sv. apostolom Pavlom. Valja samo procitati Dela apostolska i poslednje glave II Poslanice Korincanima, pa videti sta je taj sveti covek sa radoscu pretrpeo za delo Bozje. Ali je ta dragovoljna i iz ljubavi ucinjena zrtva bila jos ovde, na zemlji, bogato nagradjena. Retko da je ko u istoriji tako punim zivotom ziveo, tako duboko osecao i tako mnogo uradio kao on. Taj je mali, slabi starac s Bozjom pomoci formalno srusio citav stari svet sa svim njegovim shvatanjima, verovanjima i zabludama i na njegovim rusevinama podigao jedan novi, cija je atmosfera zracila blagodatnim ozarenjem dusa. U nasoj pak istoriji niko nije tako istinski ziveo ni toliko uradio koliko onaj carevic-monah koji nije pozalio sebe, nego je svim bicem goreo u sluzenju Bogu i drugima. Koliko je vladalacke dece brizno cuvalo svoj udobni, lepi zivot i odzivelo svoj besplodni vek ne ostavivsi cak ni imena. A ovaj je zrtvovao svoj licni zivot, savladjivao se, mucio, trcao, ucio, pomagao, mirio i stvarno sacuvao zivot za sebe i za vecnost i dao da plodove tog zivota uzivamo i mi posle toliko stotina godina. Ali, mozda nije svakome od nas dato da bude sveti Pavle i sveti Sava. Ne cekajmo priliku da cinimo dela koja ce zadiviti svet, nego cinimo ono sto je i sada i u svakom trenutku u moci svakome od nas. Braco moja, ako ste tesko podnosili zivot, ako ste se stideli sebe i ako ste nosili prazninu i pakao u dusi: kad ste ziveli ne znajuci za Boga, kad ste propustali da cinite dobro, kad ste bili neosetljivi za drugog i ziveli samo za sebe, onda se molite Bogu da vas iskusenja te vrste sto manje preovladaju. I s druge strane, ako ste osecali radost u dusi i priliv novog zivota: kad ste se, kao dete majci, s potpunim poverenjem predavali Bogu, kad ste osecali u molitvi kako vam Njegovo prisustvo zagreva dusu, kad ste sve sto dolazi iz Njegove ruke primali sa zahvalnoscu, kad ste radili Njegovo delo i tvorili Njegovu volju, kad ste stajali na stranu istine i pravde, kad ste prastali i molili da vam oproste, kad ste voleli i goreli od zelje da cinite dobro, kad ste, gdegod ste stali i mogli, sejali radost, onda idite i tako dalje cinite. Neka vas ne zbunjuje sto svet ide drugim putem. Pustite, po Spasiteljevoj reci, neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace i neka samoljubivi i samozivi sahranjuju sebe u sebi, a vi idite u zivot za svojim Gospodom. I propovedajte taj zivot onima koji jos imaju usi da cuju, i oci da vide, i srce da osete i da razumeju. Amin. (11 / 24. oktobar 1942.) Episkop Hrizostom: Tihi glas, Pozarevac 1986, str. 57-62