SIN POSLUSNOSTI - SV. INOKENTIJE ALJASKINSKI

(31. mart, 26. novembar)

Pre mnogo godina pokojni jeromonah Serafim Rouz je zapisao: "Samo prisustvo Pravoslavlja u Americi ima blagovesnicku svrhu. Pravoslavlje nije nacionalna vera nekoliko naroda, vec istinska Crkva Hristova, i kao takvo predvidjeno je da se propoveda svim narodima... Malo pravoslavnih je svesno obecavajuceg pocetka pravoslavnog blagovesnistva u 18. i 19. veku, kada je nacinjen ozbiljan pokusaj da se bogatstva Svetog Pravoslavlja ucine dostupnim ziteljima Amerike. Mnogima su poznati trud i podvizi prvog svetitelja na americkom kontinentu, prepodobnog Germana Aljaskinskog, ali malo njih zna i ceni nastavak ovoga prosvetiteljskog poduhvata koji je preduzeo sveti Inokentije Venijaminov, koga cesto nazivaju apostolom Amerike".

Ovaj buduci veliki blagovesnik i episkop rodio se 1797. u poboznoj svestenickoj porodici, i krsten je kao Jovan. Posao je stopama svojih oceva, primio uobicajeno crkveno obrazovanje, te 1821. bio rukopolozen za svestenika. Ovoga telesnog gorostasa (visokog dva metra, mnogo cak i za nase vreme) potom je privukao vrtlog pastirske delatnosti, u kojem je trebalo da postane i duhovni gorostas.

Mada mu je dodeljena jedna sasvim obicna parohija - Blagovestenjski hram u Irkutsku - da bi podmirio potrebe svoje ogromne porodice (on i matuska Katerina imali su sedmero dece) morao je da pravi casovnike i male verglove (muzicke kutije na rucicu) - vestine koje su se pokazale veoma korisnim u kasnijem misionarskom radu.

Poziv na blagovesnistvo

1823. je njegov episkop dobio nalog od Svetog sinoda da posalje svestenika u rusko-americku koloniju na Aljasci. Po recima samog oca Jovana (kako se tada zvao): "Kada je pokojni episkop Mihailo sve po redu svestenike pitao da li zele da idu na Unaljasku - a ako ne, onda zasto ne - ja sam, kao i svi drugi, izjavio da ne zelim da prihvatim taj polozaj, posto je to predaleko... Zaista, kako bih ja - zasto bih ja (ljudski govoreci) - putovao Bog zna kuda, kad sam imao jednu od najboljih parohija u gradu, kad sam uzivao ljubav mojih parohijana i blagonaklonost vlasti, kad sam vec posedovao svoj sopstveni dom i imao vece prihode od plate bilo koga koji je bio poslat na Unaljasku?" Ko bi od nas mogao posumnjati u iskrenost ovih razloga oca Jovana? Ko se od nas ne bi poistovetio sa njegovom prirodnom zeljom da ostane u bliskom, ugodnom i bezbednom svetu oveceg gradica Stare Rusije?

No promisao Boziji posla k njemu pravo s Aljaske jednog ruskog pustolova, cije su podsticajne price bile orudje Bozije kojim se menjalo srce i sudbina oca Jovana: "Poce da mi prica o aleutskoj revnosti u molitvi i u slusanju reci Bozije (ove iste stvari bejah od njega cuo vec mnogo puta pre toga), kad odjednom - blagosloveno budi ime Bozije! - poceh goreti od zelje da podjem k tome narodu."

Nazvavsi oca Jovana sinom poslusnosti, episkop Jovan ga je s odusevljenjem naznacio na njegovu duznost, i pobrinuo se za sve blagovesnicke potrepstine (svete sasude, odezde, bogosluzbene knjige, dva antiminsa, kao i platu i strucnog cteca - 19-godisnjeg brata oca Jovana). 20. oktobra 1823. - svetog dana u istoriji americkog Pravoslavlja - ova mala misionarska skupina bezbedno prispede na Aljasku. Nakon zimovanja na Sitki, otac Jovan stize na Unaljasku, gde 1. avgusta 1823. otpoce svoju blagovesnicku delatnost - bese to na praznik Iznosenja precasnog i zivotvornog Krsta Gospodnjeg. Otac Jovan jedva je zadrzavao ushicenje pisuci kako se prvi put od rodjenja Hristova - u stvari od postanja sveta - poklanjaju Krstu Gospodnjem u tome udaljenom i gotovo nepristupacnom kraju sveta.

Otada pocese tegobne godine snaznog blagovestanja, podviga i svete slave, sto je sve dobro posvedoceno u dokumentima toga vremena i sluzi kao istiniti uzor svima koji se trude u oblasti americkog misionarstva danas.

U blagovesnickom pristupu oca Jovana imaju dve za nas vrlo vazne uzorne stvari.

Kao prvo, on se doslovno zaljubio u urodjenike medju kojima je ziveo i radio. Nimalo nije preterana tvrdnja da je ovo neophodan uslov za uspesan misionarski trud. Spolja, povrsinski gledano, kod Aleuta i Eskima nije bilo niceg privlacnog. Ugladjenom i kultivisanom coveku iz svestenicke porodice ovi domoroci mogli su se uciniti prljavim, dronjavim i lenjim, kakvim ih drugi i jesu smatrali. Ali, otac Jovan je kroz ovo prozirao njihove vesele, prisne, postene, i nadasve strpljive duse. On je u njima video dostojne i dragocene osobine koje su nedostajale vecini civilizovanih rasa, i te su mu osobine zagrevale i topile srce dubokom, hristolikom ljubavlju prema njima. Kako je sam docnije zapisao: "Sto se vise upoznajem sa ovim divljacima, to ih sve vise volim, i ubedjen sam da smo se mi, ni ne primetivsi, uprkos svoj nasoj prosvecenosti daleko, daleko udaljili od puteva savrsenstva. Mnogo koji takozvani divljak je moralno uzviseniji od nas, takozvanih prosvecenih ljudi." On je uistinu shvatio da, iako je je to bolno i sramotno priznati, sveta istina zahteva od nas da kazemo da su sami sadasnji ruski pravoslavci prepreka sirenju i utvrdjivanju Hriscanstva. Nase opomene su tu nemocne... Prilikom kasnije posete svojoj otadzbini, otac Jovan je ponosno izjavio ne da je Rus, nego: "Ja sam iz Amerike - divljak."

Tako je u stalnom razgovoru i saradnji tezio tome da razume i duboko pronikne u narav plemena, ne nameravajuci da ih porusi, vec da izvede i uzdigne njihovu prirodjenu narav, koja je vec bila, kako bese otkrio, strpljiva, krotka, poslusna, miroljubiva, blagocastiva, i tako dalje...

Kao drugo, smesta je shvatio da, ako zeli da njegov blagovesnicki zadatak bude uspesan, mora da upotrebljava jezik domacina gde god je to moguce - ne samo za propovedanje Evandjelja, vec i za prevodjenje Svetog Pisma, katihizisa i sluzbi Bozijih. U pogledu toga kod njega nije bilo kolebanja, nije ni pomislio da urodjenike pretvori u Ruse, jer time bi ovim novim ovcama Hristovim na put spasenja stavio divovske i nepotrebne prepreke. Pored toga, bilo je daleko lakse nekolicini misionara da nauce jezik svoje pastve, nego svim plemenima da uce novi jezik.

Posvecujuci svakodnevno barem dva casa ucenju poprilicno teskih domacih jezika, pa zatim pripremajuci prevode za objavu, otac Jovan naisao je na poznati prigovor crkvenih vlasti u Rusiji: kako mozemo biti uvereni da ti domaci jezici raspolazu prikladnim pojmovima da tacno i sa punom snagom izraze uzvisene istine Evandjelja?

Vrativsi se u Rusiju, obezbedio je buducnost svojoj prevodilackoj i izdavackoj delatnosti, pridobio i prokuratora Svetog sinoda i velikog i blazenog mitropolita Filareta Moskovskog, koji je u ocu Jovanu brzo uvideo nesto apostolsko. Izasao je pred Sveti sinod i imao nesluzbeni prijem kod blagocastivog cara Nikolaja I, te su svi odusevljeno dali svoju podrsku - i duhovnu i novcanu - blagovestanju u Novom svetu.

Prilikom te iste posete otadzbini bio je povisen u cin protojereja, a zatim ubrzo saznao i za preranu smrt svoje voljene popadije. Posle poklonistva u Kijevo-Pecersku lavru primio je monaski postrig i dobio ime Inokentije - dirljivo je sto to bese na godisnjicu popadijinog prestavljenja, koja bese i njen imendan.

Dok jos bese u Rusiji, Sveti sinod i car resise da srediste eparhije postave izvan misionarskog podrucja oca Inokentija. Od trojice predlozenih na mesto episkopa, car izabra arhimandrita Inokentija, zbog njegove vanredne sposobnosti i istinske dostojnosti . Tako je on 15. decembra 1840. rukopolozen za episkopa. Mesec dana nakon toga usledio je povratak u njegovu drugu otadzbinu, gde su njegova vlastita osirotela deca po ploti i hiljade dece po duhu s nestrpljenjem ocekivali svoga oca.

Polja zrela za zetvu

Iduca godina je donela zapanjujuci - s pravom bismo mogli reci cudesni - procvat blagovesnistva, uz osnivanje crkava, skola i sirotista. Po recima jednog posmatraca: "Tesko je u potpunosti opisati sve napore koje je ovaj veliki trudbenik preuzeo na sebe. Putovanja na irvasu, povremene nestasice hrane, neugodno vreme - sve to je starac podnosio strpljivo i u dobrom raspolozenju. Cesto bi mi on, kada bih mu spomenuo njegove neverovatne napore, govorio o trpljenju i nagradama na nebesima koje cekaju one koji cine dobro Boga radi i svoga bliznjega. Bez odmora je veliki starac devet meseci propovedao istinitog Boga pred stotinama divljaka. Sa zivoscu, revnoscu, i cesto sa suzama u ocima ucio ih je istinama Evandjelja, i njegovi napori se nisu pokazali uzaludnim."

Narocito je medju samim domorocima podsticao kandidate za svestenstvo, ustanovljavajuci u tu svrhu i bogosloviju, jer "ne moze se sumnjati da ce uspeha biti", pisao je. "Naravno, sve dolazi od Gospoda. Sam Bog - a ne propovednici - obracaju narod putu Istine; ovi su samo njegova orudja."

Posto je sebi u Novom svetu pribavio zamenika, arhiepiskop Inokentije se preselio u Jakutsk, gde je nastavio svoj blagovesnicki rad, osobito naporni posao na prevodjenju Bozanstvene Liturgije na mesni domaci jezik. Kada su novoprevedene bogosluzbene knjige prvi put predstavljene i upotrebljene u sabornom hramu (19. jula 1859.), plemenski poglavari su bez odlaganja ulozili molbu da se ubuduce taj dan slavi kao praznik.

Usavsi u jesen svog zivota, te posto je trebalo da uskoro postane mitropolit Moskve, najvise episkopije u Ruskoj Crkvi, arhiepiskop Inokentije je najpre nacinio podrobna uputstva u vezi Crkve u Americi. Bio je uveren da je volja Bozija da se ruske kolonije na Aljasci prodaju Sjedinjenim Americkim Drzavama, jer

ce se na taj nacin, pisao je, Pravoslavlje prosiriti daleko izvan njegove bivse misionarske eparhije. Predlagao je (izmedju ostalog) da se prebivaliste episkopa premesti u San Francisko, te da se od episkopa i njegove pratnje zahteva da znaju ne samo engleski, vec da se i njima i svim kliricima Pravoslavne Crkve u Americi dozvoli da savrsavaju Liturgiju i druge sluzbe na engleskom (u cilju cega se, jasno, bogosluzbene knjige moraju prevesti na engleski). Te nadalje, da se koristi radije engleski nego ruski (koji ce se pre ili kasnije morati zameniti engleskim) u svoj nastavi po skolama koje treba da se ustanove u San Francisku i drugde da pripremaju ljude za misionarske i crkvene polozaje .

Nakon sto je bio izabran za mitropolita moskovskog, koristio je svoj visoki polozaj da sve viae i viae podstice blagovesnicku delatnost, bez obzira na neslaganja i poteakoce, ubedjujuci sve redom da je njihova sveta duznost da po celom svetu unapredjuju - ne kulturu svoga naroda, ma kako da je ona drevna i lepa - nego Evandjelje Isusa Hrista. Tako ne samo da je mudro upravljao Ruskom Crkvom, vec je ruku usrdno drzao i na blagovesnickom ralu sve do svoje svete koncine na Veliku subotu 1878.; kao da je bilo u budnom ili u snenom stanju neprekidno cuo glas Gospoda koji je saputao u njegovo uvo: "Idite i propovedajte Evandjelje svim narodima..."

U tome se sastoji velicina i svetost arhiepiskopa Inokentija. Njegova neustrasiva jednomislenost danas izgleda prilicno cudnovato nama koji smo toliko obremenjeni svojom naprednoscu, obrazovanoscu i svetovnim ugodjajima, nama koji smo toliko rastrzani sporovima oko nadleznosti, savremenom tehnologijom i znamenjima predstojeceg Armagedona. Istina, sveti arhiepiskop Inokentije ziveo je u puno jednostavnije doba od naseg; pa ipak, uzevsi sve u obzir, mada su njegove prepreke bile drugacije, nase nisu nista teze od njegovih, jer Bogu je sve moguce.

Nema sumnje da snazna licnost, velika dusa ovoga coveka stoji danas nad Crkvom u Americi, i u neku ruku nas prekoreva zbog nase malodusnosti, zbog nedostatka blagovesnicke revnosti. Sama cinjenica da su mnogi od njegovih ciljeva i preporuka Pravoslavlju na americkom kontinentu cekali vise od stotinu godina da se u potpunosti provedu trebala bi da sve nas postidi, te svakako objasnjava minimalan uspeh Pravoslavlja od njegovog vremena. A pred prestavljenje svetog Inokentija svake se godine krstavalo 2000 domorodaca, a jos tri hiljade ih je bilo oglasenih (veroucenika).

Sta se u nase vreme desilo sa ovim prekrasnim obecanjem, sa ovim zadivljujucim izlivom Svetoga Duha? Jos nije prekasno: ustave blagodati jos se mogu otvoriti nad americkim narodom, samo ako ustanemo i pocnemo da propovedamo Evandjelje svim narodima!

prevod s engleskog: A.

Iz casopisa "Orthodox America"