Kratak zivotopis shi-igumana Vasilija (Grolimunda)
Shi-iguman Vasilije rodjen je na Vaskrs 1943. godine u Muriu kod Ciriha. Matursku ekskurziju sa svojoj klasicnom gimnazijom otac Vasilije imao je u Grckoj gde se prvi put susreo sa pravoslavnim crkvama i manastirima i od tog trenutka je radio na tome da postane pravoslavni monah.
Posle puno administrativnih peripetija, stigao je na bogoslovski fakultet u Atinu, u Grckoj primio pravoslavlje, upoznao se i druzio sa danasnjim vladikama Amfilohijem, Atanasijem, Artemijem i Irinejem. Vise puta posecuje manastire u Srbiji i tada upoznaje oca Justina Popovica, koji ga je zamonasio 1971. godine.
Slede posdiplomske studije u Parizu, gde stice diplomu za ruski jezik i kulturu u Nacionalnom institutu istocnih jezika i kultura. Govori desetak jezika.
Po savetu oca Justina i atonskih staraca, pocetkom 1975. monah Vasilije odlazi na Svetu Goru. Deset godina provodi u manastiru Stavronikita i jos jednu u manastiru Simonopetra. U cin djakona i svestenika rukopolozio ga je vladika Amfilohije 1985. godine u Atini.
Krajem iste godine odlazi u francusku da tamo sluzi kao sabrat simonopetrskog metoha u hramu Pravoslavnog centra u Monzeronu kod Pariza. Kad je 1989. godine uz kanonski otpust presao u eparhiju vladike Amfilohija, on ga u dogovoru sa episkopom zapadnoevropskim Lavrentijem salje u Nemacku da osnuje Skit Sv. Spiridona.
Kasnije, prilikom monasenja o. Vasilija u Veliku Shimu (najstrozi monaski rezim zivota), vladika Amfilohije je ovog velikog pravoslavnog duhovnika oznacio za "granu Svete Gore na Zapadu.
SRPSKI PRAVOSLAVNI SKIT SVETOG SPIRIDONA
U SELU GAJLNAU, NEDALEKO OD LIMBURGA,
U NEMACKOJ
KUTAK SVETE GORE NA ZAPADU
Put koji iz pravca Limburga prati tok reke Lan vodi pravo u selo Gajlnau. Ulica sa usorenim poretkom kuca na svojoj desnoj strani. Levo, kad pogled predje reku, pojas pasnjaka i odmah potom brdoviti posumljen venac. Skit Svetog Spiridona prepoznajemo po krstu, to je jedino sto ga cini razlicitim od porodicnih kuca u okruzenju.
U nevelikom bratstvu ove srpske pravoslavne svetinje, koju jednako posecuju pripadnici razlicitih naroda, pravoslavni kao i inoslavni, zainteresovani za pravoslavlje i monasku duhovnost - nema nijednog Srbina. Ktitor, shi-iguman Vasilije (Gorlimund) je Svajcarac, monah Pajsije Nemac, kao i jedan iskusenik, dok je drugi ukrajinski Jevrejin. Na bogosluzenja vikendom i praznicima dolaze Srbi, ali cesto ima vise Grka, Rusa, Nemaca...
Pravoslavci slabo dolaze
Mnogi ne zale truda da dodju u ovaj, kako ga je prilikom nedavne posete nazvao o. Gavrilo, "kutak Svete Gore na Zapadu" i tu cete sresti ljude iz Svajcarske, Francuske, Madjarske i udaljenih gradova, Kelna, Dortmunda, Hamburga, Lajpciga. Sveta Liturgija se zato u ovom manastiru drzi na cetiri jezika: srpskom, ruskom, grckom i nemackom. I na svakom od njih moli za srpski narod i srpskog patrijarha.
-Imamo i ovde u blizini ljude iz dijaspore, pravoslavce, ali nisu izgleda veliki vernici, dolaze samo ponekad poslom, uglavnom kad im je slava kaze shi-iguman Vasilije (Grolimund) s kojim zapocinjemo razgovor posle visesatnog bogosluzenja i skrmnog posnog rucka obavljenog u tisini i molitvi.
Otac Vasilije ne misli da se moze uopstiti zapazanje da se u poslednje vreme ljudi u vecem broju vracaju veri i Bogu.
-U istocnoj Evropi povecava se broj vernika, otvaraju se crkve i manastiri u Rusiji, ljudi se krstavaju. Na Zapadu mislim da je sekularizacija jaka i da je ona jos u toku, da nije dosla do kraja. U mom detinjstvu, u jednom malenom mestu u Svajcarskoj, vecina su bili katolici. Sada to nije tako. Isto je i u Nemackoj, crkve su gotovo prazne i katolicke i protestantske, omladina slabo ide u crkvu i tu je po sredi jedna dekadencija.
Sta mislite da je razlog tome, toj dekadenciji i okretanju od Boga?
-Taj proces traje jos od srednjeg veka, kada su svi bili jako religiozni i onda dolazi renesansa, ljudi se okrecu svetovnom zivotu. Prvo intelektualci, a za njima i obican narod. Covek se okrenuo sebi, a Bog je bio negde u periferiji. Tako se stiglo do materijalizma i vulgarizacije ateizma. Taj proces traje do danas, jos nije dosao do kraja. Mada je vec primetan jedan suprotan proces u istocnim zemljama, da se uglavnom intelektualci sada vracaju crkvi, a mase jos ne toliko. Mislim da ovde u Nemackoj jos ima puno intelektualaca koji su ateisti, levo orijentsani. Ali ni oni drugi, koji se recimo deklarisu kao demohrisani, hriscanstvo su zadrzali samo u imenu, ali nista od njegove sustine. Tako da su levi i desni veoma slicni
Svet propagira egoizam
Niste nam rekli, sta coveka vuce da ide tim putem a ne drugim?
-Djavo. Nema drugog odgovora. Postoji borba stalna izmedju dobra i zla i to nisu samo ideje, to su duhovi. Nazalaost, oni zli su sada u prednosti, ali i u Bibliji je receno da mora biti otpadnistva od vere sve do kraja sveta i ponovnog dolaska Gospoda Isusa Hrista. I zaista, Evropa koja je bila centar hriscanstva sve je manje hriscanska. U Francuskoj i u Nemackoj sve je manje hriscana, istupaju iz svoje vere ili zato sto su ateisti ili prihvataju neku drugu religiju, najcesce istocnu, budizam jer je sada u modi i, uopste, okultizam. To je uvek tako kad se ljudi okrenu od hriscanstva, traze nesto drugo, njima nesto treba, pa je tako masovna pojava okultizma.
Kako to ljudi ne znaju sta cine, kako to ne mogu da vide?
-Oslepili su duhovno. Tamo ih mozda privlaci i to sto hriscanstvo postavlja teske zahteve, trazi mnogo od coveka - da zivi moralno, da bude posten, da voli svog bliznjeg i neprijatelja, cak da podeli oni sto ima s drugima, da ne bude egoista. A to je, naravno, tesko. Od hriscanina se trazi jos da je smiren, krotak. A u svetu se sada propagira egoizam, to se vidi vec i po reklamama. Mi se ovde na zemlji ponasamo kao da cemo da zivimo vecno, zaboravljajuci da smo samo privremeni prolaznici na putu u vecni zivot. I da bi to trebalo da bude nasa glavna briga: spasenje duse, a ne egoizam, grabez i vecita glad za materijalnim dobrima.
Bezeci od teskih zahteva hriscanstva, a trazeci neophodni duhovni oslonac mladi ljudi danas postaju lak plen za drogu i sekte koje su sve agresivnije. Kako da se zastite?
-Da odlaze u pravoslavne hramove, da citaju Bibliju i duhovne knjige, da zive moralnim zivotom, da se mole Bogu svakodnevno, da se ispovedaju i idu na sveto Pricesce. Iskusenja su stalna i sagresenja nasa velika, ali ako se iskreno kajemo i ispovedamo, mi se znaci brinemo o nasoj dusi i cistimo je. Na krstenju nam je data Bozja blagodat, ali ona se gubi ako se covek celog zivota ne trudi i ne radi na svom spasenju.
Ispovesti
Trazeci spas mnogi odlaze kod vracara, astrologa bioenergeticara, bave se, znaci, okultizmom. Zasto Bog koji je svemoguc dozvoljava da neki ljudi tako propadnu?
-Nama hriscanima je data sloboda i ako mi to ne zelimo, Bog ne moze da nas spasava. On uvek ide u susret coveku, ali mi treba da ga prihvatomo da bismo osetili njegovu blagodat. To je jedan aktivan i dvosmeran odnos. Okultizam je jednosmeran, jer magija deluje samostalno, kao slepa sila. Bog je ljubav, a na ljubav se ne moze naterati silom, zato nam je data sloboda. A kad imate slobodu, onda imate i odgovornost za ono sto radite.
Kod vas ljudi cesto dolaze na ispovest. Recite nam sta je to sto danasnjeg coveka najvise muci, koja su njegova najveca sagresenja za koja trazi oprostaj?
-Ima tu svasta. Najvise je, ipak, sagresenja u vezi sa seksualnim zivotom. Neverstva, razvrat, zene su abotrirale... Iako svetovnim zakonima to nije zabranjeno, covek ipak ne moze da ubije nekoga a da to ne opterecuje njegovu dusu, to ostavlja posledice, jer je veliki greh i posle izvesnog vremena zene se iskreno kaju za taj kriminal. Ima i ljudi koji kradu, ima i svasta drugo.
Koliko puta mi tako mozemo da gresimo, pa da se kajemo i da nam bude oprosteno?
-Dokle god smo zivi mozemo da se pokajemo i dobijemo oprostaj. Kad umremo dusa se odvoji od tela, nemamo vise tu mogucnost. Zato je treba koristiti dok smo jos zivi, jer zato i jesmo ovde. Ja razumem da je danas jako tesko biti pravoslavni hriscanin i postupati po Bozjem zakonu, ali drugog puta nema.
Mira Grujic Pavlovic
Vesti, cetvrtak, 21.mart 2002., str.16