U SPOMEN NA BLAZENOPOCIVSEG STARCA

NIKOLAJA ZALITSKOG

Dana 24. avgusta 2002. godine u 93. godini zivota prestavio se ka Gospodu protojerej Nikolaj Gurjanov, jedan od najslavnijih i najomiljenijih ruskih staraca danasnjice. Nikolaj se rodio 24. maja 1909. godine u selu Cudski Zahodi u Petrogradskoj eparhiji, u poboznoj staroj trgovackoj porodici. Ljubav prema hramu i crkvenom pojanju bila je svojstvena svim clanovima porodice. Otac Aleksej bio je crkveni horovodja; stariji brat Mihail bio je profesor na Petrogradskom konzervatoriju, a i mladja braca, Petar i Anatolije, bili su muzicki nadareni. Sva tri brata poginula su u ratu. Nikolaj je jos od detinjstva prisluzivao u oltaru. Dvadesetih godina je njihovu parohiju posetio petrogradski mitropolit (sada proslavljen kao svestenomucenik) Venijamin. Otac Nikolaj se ovako toga prisecao: "Bio sam jos skroz mali. Vladika je sluzio, a ja sam mu drzao stap. A zatim me zagrli i poljubi, pa mi kaze: Kako si ti srecan sto si sa Gospodom!"

Godine 1926. je o. Nikolaj zavrsio nizu pedagosku skolu u Gacini, a 1929. visu pedagosku skolu u Lenjingradu. Potom je dve godine u skoli predavao biologiju, matematiku i fiziku i sluzio kao pojac u Tosnu. Onda je do 1934. vrsio duznost pojca pri crkvi Svetog Nikolaja u selu Remda u Lenjingradskoj oblasti.

U tridesetim godinama je Nikolaj prosao trnovi put ruskih ispovednika: bio je uhapsen i pretrpeo deportacije, logore, progonstva. U vreme teskih iskusenja imao je tu srecu da sretne mnoge podviznike, svetilnike pravoslavne vere, ciji primer je uveliko opredelio pravac njegovog daljeg sluzenja Bogu i Crkvi. Tada se zavetovao da ce postati svestenik.

Pocetak pastirskog sluzenja o. Nikolaja pao je u vreme velikog otaxbinskog rata. Godine 1942. ga je mitropolit Sergije (Voskresenski) rukopolozio u djakona, a ubrzo zatim je primio i blagodat svestenstva. Te iste godine je zavrsio i bogoslovske kurseve, pa su ga uputili u Rigu, gde je sluzio kao svestenik u zenskom manastiru Svete Trojice. Ubrzo su ga prebacili u Vilnu, da bi od 1943. do 1954. bio nastojatelj hrama Svetog Nikolaja u jednom seocetu iste eparhije, gde je medju svojom pastvom uzivao opstu naklonost i ugled. Tu mu je prozorljivi monah Simeon Pecerski tri puta rekao: "Tolabs, Tolabs, Tolabs." Otac Nikolaja nije mogao odmah da pronikne u starceve reci, ali njegova nedoumica se resila nekoliko godina docnije.

Godine 1958. je bio upucen u Pskovsku eparhiju. Na njegovu licnu molbu, postavljen je za nastojatelja hrama Svetog Nikolaja na ostrvu Zalita, na cudskom jezeru (danas izmedju Estonije i Rusije). Drevno ime ostrva Zalite bilo je, naime, Tolabs. Kad je Nikolaj bio mali, na ostrvu je ziveo prozorljivi starac Mihail, koji ga je kao devetogodisnjeg decaka veoma radosno primio u posetu. O prazniku Pokrova Presvete Bogorodice Nikolaj je tu, u jednom bednom ribarskom selu, odsluzio prvu liturgiju, te je ovde proveo sledece 44 godine svoje pastirske delatnosti.

Dugogodisnji verni saputnik i pomocnik u njegovom sluzenju i svakodnevnim brigama bila je njegova majka Jekaterina. Upokojila se 1969. i sahranjena je na groblju ostrva Zalite, nasuprot kucare oca Nikolaja. Revnost oca Nikolaja nije ostala nezapazena od strane crkvenih vlasti: 1952. on je postao stavrofor (sa pravom da nosi zlatni naprsni krst), 1956. protojerej, a 1988. je za svoje trudove nagradjen mitrom i pravom da sluzi sa otvorenim Carskim vratima na oltaru sve do Heruvike, a patrijarh Aleksije mu je 1992. pravo sluzenja sa otvorenim Krasnim dverima produzio sve do Ocenasa.

Krajem osamdesetih godina ostrvo Zalitu je pocelo da posecuje sve vise poklonika. Cena iznajmljivanja camca kojim se dolazilo do vremesnog podviznika porasla je pet puta - camdzije su u ocu Nikolaju videle drugu vrstu koristi nego hodocasnici. Kad su starcu bile 82 godine na ispomoc su mu dosle dve blagocastive zene, kasnije monahinje Mihaila i Nikolaja. One su nastojale da barem malo zastite starca od silne reke vernih (ili radoznalih) posetilaca, kojih je nekada bilo i preko pet stotina samo u jednom danu! Zeleci da postede starcevo zdravlje, njih dve su povremeno sklanjale starca i sprecavale pristup gomilama nenajavljenih gostiju (u to vreme su posetu starcu na Zalitskom ostrvu ukljucile u svoje marsrute i mnoge turisticke agencije!). Zato su pocele da se sire glasine da te dve monahinje starca iskoriscuju i upravljaju njime po svojoj volji, ali takve klevete je otac Nikolaj ostro pobio oznacivsi ih za satanske. Nekoliko puta je cak, po nalogu iz Moskve, dolazila i posebna komisija da ispita istinitost tih glasina i predlagala da se njegove kelejnice zamene monasima iz Pskovo-Pecerskog manastira, ali je i pred njom starac potvrdio da su dve monahinje tek pacenice na udaru ljudske klevete i vrazjih opadanja, i tvrdio da je on sa njima veoma zadovoljan.

Od oca Nikolaja trazili su odgovore na mnogo vaznih pitanja, npr. kada se javnost uzburkala zbog izdavanja licnih poreskih brojeva. (Starac je umirio duhove rekavsi da jos nema razloga za uzrujavanje, vec da verni treba samo da se mole i da posteno i casno obavljaju svoje uobicajene poslove). Kod starca je po savet i na ispovest vise puta dolazio i sadasnji ruski predsednik Vladimir Putin, kao i neke druge visoke licnosti i iz crkvenog i iz svetovnog zivota.

A od mesnih stanovnika Zalitskog ostrva retko ko je dolazio kod starca na ispovest ili cak na liturgiju. Svi su ga redom veoma uvazavali, ali su u njemu videli tek dobrog i tihog starcica koji svaki dan prevaljuje od jezera do svoje kolibe tristo metara noseci na ramenima dve kofe vode. To je bilo sve. "Nema proroka bez casti osim u postojbini svojoj i u domu svome" (Mt. 13, 57).

Sa velikom ljubavlju je starac Nikolaj po ostrvu sadio drvece - pre njegovog dolaska mesto je licilo gotovo na nekakvu pustinju, a u vreme njegovog prestavljenja tu je vec raslo bujno rastinje. Brinuo se bacuska za sva stvorenja Bozja, pa su i zivotinje njemu uzvracale ljubav, pogotovo ptice. Oko starca su povazdan letali golubovi, vrane, vrapci, dok bi pricao sa gostima sletale su mu na ramena, glavu i ruke. Ne smemo zaboraviti da je otac Nikolaj po zanimanju bio i biolog. I uopste, cemu bi god bacuska dao svoj blagoslov, to je uspevalo iznad svih ocekivanja. Sirom Rusije su uz bacuskin blagoslov sagradili hramove i po najsiromasnijim krajevima.

Bacuska je sa narocitom usrdnoscu odvracao ljude od cigareta i alkohola, ukazujuci na njih kao na jedan od glavnih razloga upozorenja Bozjih u vidu telesnih nemoci. Jednom je k njemu dosao covek koji nije mogao da hoda. Spustio se sa invalidskih kolica i gegajuci se na kolenima jedva je isao za starcem oko crkve. A bacuska se najednom okrene i kaze mu: "Saska, ti sad vise ne pusis, ne pijes - blagoslovicu te. Ustani, ti si sada dobar." I ovaj se ustao i poceo normalno da hoda.

Jednom prilikom je ocu Nikolaju dosla neka zena i zamolila ga: "Blagoslovite, bacuska! Sinu mi je danas rodjendan. Piva sam nakuvala." A starac ce: "Pivo, ma kakvo pivo ti se snilo, Marjuska!" Iznenada je dohvatio staku i poceo njome da goni zenu - trcao je za njom sve do obale, sve dok ona nije usla na ladju. Zena je u nedoumici odjurila kuci, a cim je otvorila vrata vidi: njen sin svezao uze, hoce da se obesi! U zadnji tren!

Inace je starac radoznalce terao od sebe, najcesce blagim pokretom ruke. Govorio bi im: "Plovite, plovite, dragi moji, evo se vetric dize, ne dao Bog da potonete." Dok bi mu se ljudi poveravali i trazili od njega pomoc, bacuska je izgledao ne bas previse pazljiv, cinilo se kao da ne slusa samo njih, vec jos nesto. A tako je i bilo: starac se neprestano molio i kroz molitvu trazio odgovor na probleme svojih gostiju, a i njima samim uvek je nalagao da se mole. Znao je da golim recima nece nikoga nista ubediti, nista dokazati, nikome pomoci. No njegovi kratki, sigurni i jednostavni odgovori uvek su pokazivali da je bacuska usao u srz pitanja, ali ne tek svojom snagom, vec silom Boga Koji poznaje ljudska srca. Tihi razgovor sa posetiocima izgledao je sa njegove strane ovako: "Moze. Pomozi, Gospode... Moze... Ma, ne govori glupost... U manastir ces otici kad ti bude 85 godina, a sada predavaj ucenicima... Idi na operaciju. I to sto pre. U Smolensku... Prodajte vikendicu... Ne treba... Moze... Moli se. Molitva majke sa dna mora izvlaci... Boli glava? (svojim suvim dlanom on lupka u celo postarije zene). Evo, sad si zdrava. Eto vidis, cak si se i zarumenila..."

Starac je imao na raspolaganju razne jezike za sporazumevanje. Ne samo da je govorio nekoliko stranih jezika, nego je svakom coveku prilagodjavao svoj nacin govora i recnik: trogodisnjoj devojcici obracao se na njenom detinjem jeziku, sa naucnicima je razgovarao uceno, objasnjavao im duhovne i zivotne istine preko fizickih i hemijskih formula, knjizevnicima je navodio stihove. Znao je da bude i surovo strog i saljivo veseo, nekad bi reci izgovarao jedva cujnim sapatom, a ponekad bi mu iz grla izlazio zvonki mladalacki glas. Medjutim, nikada nije bio preopsiran. Njegovih nekoliko reci znalo je da osine posetioca kao nemilosrdan bic, da ga natera da se zagleda u sebe i promeni celi svoj nacin zivota i razmisljanja. Primera radi, jednom svesteniku je bez ustrucavanja rekao: "Vi ste los covek, vi ste veoma los covek."

Nasla bi se i za svakog od nas rec prekora i upozorenja. Iz bacuskinih usta neretko se culo: "Prenite se, trgnite se!" Ali, najvise od svega starac Nikolaj je ponavljao: "Verujte u Boga, blagodarite Mu." Navescemo kratak odlomak iz njegovog razgovora sa arhimandritom Tihonom (Sevkunovom), koji sadrzi starcevu poruku za sve nas.

O. Tihon: Bacuska, jos jedno pitanje. Vama su u zivotu dolazile hiljade ljudi, i vi ste im se pazljivo zagledali u duse. Recite sta vas najvise zabrinjava u dusama savremenih ljudi - koji greh, koja strast? Sta je za nas sada najopasnije?

O. Nikolaj: Bezverje. To je strasno.

O. Tihon: Cak i kod hriscana?

O. Nikolaj: Da, cak i kod pravoslavnih hriscana. Kome Crkva nije majka, tome Bog nije otac.

O. Tihon: Bacuska, sta biste zeleli da kazete svim pravoslavnim hriscanima o spasenju?

O. Nikolaj: Pa slusaj - sta mora verujuci covek? - Da se sa mnogo ljubavi odnosi prema svemu sto ga okruzuje. Razumes? Sa mnogo ljubavi.

Evo cemu je pisac duhovnih knjiga i clanaka J. Vorobjovski bio ocevidac u poseti kod starca. Pitao ga je: "Bacuska, sta ce biti sa nasom Rusijom - ova su vremena strasna?!" "Milost Bozja je jos s nama. Dobra vremena. Slava Bogu, hramovi se grade. Izdaju se duhovne knjige. Poklonicu vam svoju, ako je nemate." Neocekivano jedna od zena, koja dotad bese umilno posmatrala oca Nikolaja, poce da muklo rezi, iz trbuha. Lice joj se napregnu i prekri cvorovima. Izgled posta neprijateljski. I odjednom iz njene utrobe odjeknu potmuo, sasvim neljudski glas: "Budale, sto ga slusate? Pa to je Koljka budala! Koljka, mrzim te!" Bacuska pogleda na nju i nasmesi se: "Ne bojim te se, rogati." Dade zeni prosforicu. A ona kao da joj opaljivase ruke. I dalje se culo iz jadnice: "Sve on uci, uci. Pusti da svi idu u pakao. Neka ne znaju istinu, neka gledaju televiziju, igraju se na kompjuterima. Mi besovi volimo i nasminkane cure! Sto ih ti mazes uljem? Ja volim kada se cure mazu kremom... M-m-mm... Ne volim kada Boga hvale zbog iskusenja." Naposletku je otac Nikolaj nekoliko puta lupnu po celu. I strogo rece: "Prekrsti se!" A besomucna kao da sva omlitavi. Promeni joj se i izraz lica. Na njemu se pojavi slabasan osmeh. Pa onda vec svojim, zenskim glasom rece: "Bog vas pomogao, bacuska." A otac Nikolaj ce: "Moras da odes do mostiju u manastir..."

Pisac je zabelezio i ovo kratko starcevo obracanje prisutnima: "Neka vas sve cuva milosrdni Bog duge dane i godine. Nek' vas Gospod spase i pomiluje za tu istinu koja vodi u veliku radost. A kuda to? U vecnost i blazenstvo. Mi ovde zivimo privremeno, ovde je nase postojanje kratko. A tamo je beskonacnost, zivot. I tamo su dva pravca. Strasni geenski oganj za gresnike i blazenstvo za pravednike. A vi, najdrazi moji, koristite se tim sto je neophodno za blazenstvo. Poklanjam vam tu istinu koja je neophodna za spasenje. Mi cemo uvek klicati Spasitelju sveta: Gospode Isuse, spasi nas od onih dela i bezakonja koja se protive toj istini koja daruje blazenstvo..."

Za ovo kratko vreme posle starcevog upokojenja desilo se vec nekoliko velikih cuda. Blagocastivi svestenik Jevgenije cesto je isao na ostrvo k starcu kao svome duhovniku. I u dusi mu je bilo vrlo tesko kada se razboleo i nije mogao da prisustvuje opelu i sahrani svoga milog bacuske. Ma koliko se upinjao i nadao da ce doci na ostrvo devetog dana posle starceve koncine, opet zbog slabosti nije bio u stanju da to ucini. Odsluzio je liturgiju u svojoj parohiji, pa zatim i parastos za oca Nikolaja. Umoran i slabasan, vratio se kuci. Seo je i osetio se nekako neobicno. Iznenada pored sebe ugleda oca Nikolaja. Nekoliko casaka mu je govorio neke dusekorisne stvari, a na kraju ga je zamolio da uzme hartiju i olovku i zapise tropar. Bio je to tropar samom pravednom ocu Nikolaju Pskovojezerskom - bacuska ga nije sam sastavio, nego ga je samo preneo sa neba. Slicne stvari su se dogadjale i sa drugim svecima posle njihovog prestavljenja; na primer, i tropar svetom Ignatiju Kavkaskom (Brjancanjinovu) dosao je sa neba. Evo tropara pravednom Nikolaju koji se poje na glas 4:

A mesec dana posle njegove smrti bacuska Nikolaj se javio ikonopiscu iz Petrograda i blagoslovio ga da naslika njegovu ikonu. Umetnik je, uz pomoc Bozju, vrlo brzo zavrsio ikonu, a zatim je ona postala svojina jedne duboko pobozne porodice koja oca Nikolaja neizmerno postuje. I gle, bas ta ikona pred kojom su novoprestavljenom Bozjem ugodniku uznosene tople molitve, pocela je da obilno toci miomirisno miro. Ali to jos nije sve. Istovremeno je u Podmoskovju, u stanu blagocastive sluskinje Bozje, pocelo mirotocenje i iz jedne fotografije oca Nikolaja! Fotografija se nalazi u kredencu, neposredno pod staklom, skupa sa mnogo drugih ikonica i slika. Kapi mira se u oba navedena slucaja vide veoma razgovetno. Na fotografiji miro istice iz desnog bacuskinog oka poput suze, a iz levog oka uporedo cure tri pruge mira.