SVEDOCANSTVO 9

"U manastir Lepavinu smo poceli da dolazimo pre pet-sest godina (1994./95., nap. prir.). Starija kcer nam je zbog gusenja i jakog kaslja stalno bila po bolnicama. Obisli smo s njom sve zagrebacke bolnice, Rebro, Vojnu bolnicu, decju na Srebrenjaku, i u svakoj se ponovilo isto: dosla bi i ostala mesec dana i opet izasla sa temperaturom i kasljem. Posle su pocele i noge da je bole i oticu, nije mogla iz kreveta ustati, zbog toga je bilo mnogo problema sa skolom... I kako smo poceli da je dovodimo na molitve u manastir, tako joj lekovi vise nisu bili potrebni. A koristila je najjace lekove; kad sam popila jedan, ceo dan iz kuhinje nisam mogla da izadjem, samo sam spavala i lezala. Pre pola godine nju je nas doktor pitao kako se ona to uspela odvici od lekova. Jer, on je znao za sve te silne papire i recepte koje je dobijala po bolnicama.

U pocetku mi nismo redovno isli u crkvu. Radili smo, i muz i ja, gradili kucu... Povremeno bismo otisli na misu. Ali kasnije, kad smo se na sebi uverili da neko moze drugima naneti zlo, onda je postalo kriticno i isli smo cesce. Dok je trajalo lecenje, jedna starica iz susedstva nam je dolazila u kucu i govorila da ce nam biti jos gore. Rekla sam joj: "Neka bude kako Bog da, mi cemo u crkvu ici". Kasnije su se u njezinu kucu doselili neki njezini srodnici, covek i zena sa decom, ali je sve ostalo isto, cak je i gore. Sta oni sve nisu radili! Obilaze oko nase kuce, narocito kada smo u polju ili kad stigne plata. Posalju svoju decu da nam ubace kokos ili patku u dvoriste, i ja onda vec znam da ce to za dan-dva kod nas uginuti. U bunaru smo mnogo puta nasli ubacenu mrtvu pticu ili neku drugu zivotinju. Drzali smo koze, sve su nam uginule. Cesto nalazimo obicne plasticne vrecice, ali obavezno sa odrezanim jednim coskom, ili neke trave stavljene sa obe strane ceste pored nase kuce, ili nekakve stapove po dvoristu i putu...

Ne znam sta sve to znaci, ali je cinjenica da tada osecamo neki umor. Narocito se to radi uoci crkvenih praznika, Uskrsa, Duhova, Svih Svetih... Valjda zato da se ne bismo pripremili za crkvu, da ne bismo bili koncentrisani na molitvu. Inace se dosta molimo, nekad i po dva sata dnevno. A kada smo najmladju kcer hteli krstiti, to je bila strahota, i smrcu nam se pretilo, nismo se vise na telefon smeli javljati.

Ipak, najgore je kad shvatite da se za takve stvari koriste i deca. To su i neki svestenici otkrili, da ima roditelja koji se koriste svojom decom u te svrhe. Jednom, dok je nasa najmladja kcer jos bila u kolicima, onda su njihova deca nekakvu vodu prolevala, a decak je stalno vikao: "Ona ce umreti!" Oni iza coska gledaju svoju decu sta rade, i ja vidim sve to, ali sta mogu?! Sad, jesu li oni jaci kad sa decom rade ili se to deci ne sme vracati pa su slobodniji, ne znam. Uglavnom, pred njima sam pocela da se povlacim u kucu. Jednostavno me strah. Vec smo mislili da se preselimo, ali mislim da je danas to svugde isto.

Kad dodjemo u manastir pa se vratimo, jedno vreme je dobro. Najpre sve poprskamo osvecenom vodom iz manastira: okolo kuce, sobe, po putu... I mir je dok imamo osvecene vode sa manastirskog izvora, cim ostanemo bez nje, gotovo je. Sa sigurnoscu mogu reci da ne bismo dobro prosli da nismo poceli dolaziti na molitve pred cudotvornu ikonu. Eto, sin nam se, isto kao i starija kcer, tesko razboleo kad je krenuo u skolu. Dok smo mi bili u kuci, on je u dvoristu nasao neku crknutu zivotinju i rukama je dirao. Dobio je zaraznu bolest i zavrsio je u bolnici. Onda smo mi njemu, doktori to nisu ni znali, donosili da pije osvecenu vodu iz manastira. Svaki dan smo mu je donosili, a on je to jedva cekao i pio, samo da sto pre izadje iz bolnice. Kupala sam ga u kadi sa tom vodom, pomazivala ga i uljem koje je o. Gavrilo posvetio. I kako sam ga mazala, tako su njemu sve bubuljice izbijale. Od tog ulja sve je to izbilo van iz njega. Posle toga je bilo dobro. Zatim je i sa nogama imao problema, isto kao i kcer. Pocele su ga boleti, i samo je najedanput klonuo. Pre toga je trcao, bio zivahan, a otad jedva da je mogao da hoda, jedva je do skole isao. U prvom razredu je vise bio u krevetu nego u skolskoj klupi. Opet smo cesce dolazili u manastir, i stanje se popravilo, vidi se na njemu da je sada mnogo bolje. I najmladja kcer oseca blagodatnu snagu ulja koje je osveceno u manastiru. Kad je mazem tim uljem, opusti se i lezi mirno, a neko drugo, iako je takodje blagoslovljeno, nece da primi na sebe.

Milost je Bozja velika, u to smo se uverili stotinu puta. Sta nam se, naprimer, desilo pre vise godina, jos dok nismo cesto isli u crkvu. Vracali smo se kuci oko deset sati navece, u "stojadinu" je bila tada cela porodica. Na toj cesti su dva velika zavoja, i bas kad smo mi u jedan od njih usli, siroki sleper sa prikolicom je preticao traktor. Muz je poceo da koci, ali je u tom momentu kocnica otkazala. Nemoguce je da se na toj sirini ceste mimoidju sleper, traktor i auto, ali mi smo prosli. Nikad nam to nece biti jasno, da li smo mozda pored jarka prosli ili iznad njega, cak ne znamo vise ni koji je to zavoj bio, ali mi smo se mimoisli sa njima i - ostali zivi.

Molitva nam mnogo pomaze, i nasa porodicna u kuci i od o. Gavrila u manastiru. Kod kuce imamo i ikonu Majke Bozje Lepavinske. Jednostavno, kad je gledamo vidimo ponekad da je tuzna. Je li to zato sto smo nesto pogresili ili zbog neceg drugog, ne znam. Ali, vidimo i osmeh Njezin, i lepotu Njenu, sve to mozemo videti... Svoju sam kcerkicu naucila, svako jutro joj donesem ikonu da je poljubi. I otkad to radim, ja vidim da je ona meni sve lepsa i lepsa".