IZ ŽITIJA SVETIH

SVETI JOVAN ZLATOUSTI

«Carica hoće da je budem kao mrtav; da ne vidim nepravde koje se čine; da ne čujem glasa tlačenih, plačećih i ojađenih; da ne izobličavam one koji greše. Ali pošto sam ja episkom i meni je povereno staranje o dušama, ja sam dužan nedremljivim okom motriti na sve, saslušavati molbe svih, poučavati i upućivati sve, i izobličavati nepokajane. Jer ja znam da je sigurna propast: ne izobličavati bezakonje i ne opominjati bezakonike. Bojim se da se i na mene ne primene reči proroka Osije: Sakriše sveštenici put Gospodnji (Os. 6,9) . Jer božanbstveni apostol naređuje karati pred svima onoga koji greši, da i drugi imaju strah (1 Tm.5,20). I on isti uči, govoreći: «Propovedaj reč, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokraj, zapreti, umoli» (2 Tm.4,2).

     Veliki učitelj vasceloga sveta, sveti Jovan Zlatoust bez ikakvog kolebanja izobličavaše sve napreavde i krivde, a cara i caricu savetovaše da nikome ne čine nepravdu nego da postupaju pravedno i pravično. Velmožama i visokim dostojanstvenicima, koji otimahu tuđa imanja i zlostavljahu sirotinju, on prećaše sudom Božijim. Zato mnogi stadoše negodovati protiv njega, kako klirici tako i svetovni vlastonosci. Klirici negodovahu protiv svetog patrijarha zato što on zahtevaše od njih da žive sveto po svetom evanđelskom zakonu. Svetovni vlastonosci ustajahu mržnjom protiv njega, ne želeći da se okanu svojih poroka, koje je sveti patrijarh nepoštedno šibao.  U nepokajanim srcima njihovim zapali se gnjev, koji se postepeno raspaljivao u požar mržnje protiv svetog ugodnika Božijeg. Neobuzdani nenavidnici stadoše na sve moguće načine ogovarati Svetitelja, klevećući ga kako on, tobož, u svojim propovdeima ne poučava nego vređa, ne savetuje nego ukorava, ne vaspitava nego huli čak i samog cara i caricu i sve vlasti. Još ga i nemilosrednim nazivaše, sa sledećeg razloga.

     Iako je znao za pakosnički i klevetnički rad svojih neprijatelja, sveti Zlatoust ne obraćaše pažnju na to. Štaviše, ukoliko ga oni više klavetahu i ogovrahu, utoliko više rastijaše i širaše se slava o njemu: on se proču i u dalekim zemljama, i mnogi dolažahu izdaleka da vide svetitelja i da čuju učenje njegovo.

    Pri takvoj slavi svetoga Zlatousta, zloba svih neprijatelja njegovih ne bi bila opasna za njega, da se među njima nije nalazila i sama carica Evdoksija. Ona beše najopasniji i najuporniji neprijatelj svetog ugodnika Božijeg. Sve reči o srebroljublju i o otimanju tuđeg, koje sveti Zlatoust u propovedima svojim upućivaše svima, carica smatraše da su upućene samo njoj, i da to nju on izobličava i osuđuje. Jer ona beše veoma srebrolojubljiva; i mnogima učini nepravdu, otimajući im imovinu. Ljuta zbog toga na blaženog ugodnika Božijeg, ona stade smišljati na koji bi ga način zbacila sa patrijaršijskog prestola.

ZAPISNIK SLABIH

U to vreme doputova u Carigrad iz Aleksandrije neka udovica po imenu Kalitorpa, i to radi sledećeg posla. Kada u Aleksandriji upravljaše vojvoda Pavlikije, koji imađaše čin avgustalija, neki zavidljivi ljudi dostaviše mu kako ona, tobož, ima mnogo zlata. Pavlikije pak beše veoma zaltoljubiv. Lažno okrivivši tu udovicu, Pavlikije je primoravaše da mu ona da pet stotina zlatnika. A ona, nemajući toliko novca, založi kod svojih suseda sve što imađaše, i jedva sakupivši pet stotina zlatnika dade ih avgustaliju. No Pavlikije uskoro bi zbog neipravnosti smenjen sa dužnosti avgustalije i odveden u Carigrad na sud. Za njim krenu i ta jadna udovica. Izišavši pred cara, ona pade pred nj sa suzama i vapajem, žaleći se na Pavlikija, da joj je nasilno uzeo pet stotina zlatnika. Car naredi carigradskon načelniku da ovu stvar isledi i presudi,  i da udovici vrati sve što joj je Pavlikije uzeo. No gradonačelnik, držeći Pavlikijevu stranu, presudi da je on nevin, a udovicu otpusti praznu. Uvređena time još više, udovica pribeže k carici, i ispričavši joj svoju muku ona moljaše caricu za milost i pomoć. Zlatoljubiva carica se obradova tome, jer se nadaše da iz toga izvuče za sebe  mnogo zlata. I ona odmah dozva k sebi Pavlikija, izobliči ga s velikim gnjevom za otimačinu i za nepravdu učinjenu ubogoj udovici, i naredi  da ga drže pod stražom dok ne da sto litri zlata. Videći da se ne može izvući iz caričinih ruku, Pavlikije posla svojoj kući da donesu zlata koliko traži carica i predade joj sto litri zlata. A carica od sveg tog zlata dade udovici samo trideset i šest zlatnika, i otpusti je, sve pak ostalo zadrža za sebe. Udovica izađe od carice plačući i kukajući zbog takve nepravde. Čuvši pak da se sveti patrijarh Jovan zauzima za one kojima je nepravda učinjena, ona pribeže k njemu i ispriča mu podrobno šta joj učiniše Pavlikije i carica.

       Utešivši plačuću udovicu, sveti Zlatoust posla po Pavlikija, i prizvavši ga u crkvu reče mu; «Nama je poznato kakve si nepravde činio tlačeći uboge i nasilno otimajući tuđa imanja i kako si postupio sa ovom jadnom udovicom, ne bojeći se Boga koji je Otac sirotima i zaštitnik udovicama. Pozvao sam te zato, da vratiš pet stotina zlatnika ovoj koju si nepravedno oštetio. Dakle, vrati joj, da bi ona naimila svoje poverioce, i da ne bi u krajnjoj bedi pomrla sa decom svojom. Tada ćeš se i ti osloboditi od svoga greha i umilostiviti Boga koga si razgnjevio, i koji će odmaztiti tebi za nepravdu učinjenu sirotima, ako se ne pokaješ!»

Pavlikije odgovori: «Vladiko, ova udovica učinila je meni nesravnjeno veću nepravdu, jer, žaleći se na mene carici, ona mi uze sto litri zlata. Šta više hoće ona od mene? Neka ide kod carice i uzme svoje od nje». – Svetitelj mu reče: «Ako je carica i uzela od tebe toliko zlata, no ova udovica još nije dobila svoje, pa zato nije ni kriva za nepravdu  koju ti je carica učinila. Carica je uzela od tebe tako mnogo zlata ne toliko za nepravdu koju si počinio dok si na vlasti bio. Ti se nemoj izgovarati govoreći protiv carice. Kažem ti, nećeš izaći odavde dok ne vratiš udovici sve što si uzeo od nje, do poslednjeg zlatnika. A on ih trideset šest zlatnika što joj dade carica neka joj bude za putni  trošak».

     I nepuštaše sveti Zlatoust Pavlikija iz crkve. A kada carica doznade da patrijarh ne pušta Pavlikija iz crkve, posla svetom Zlatoustu ovakvo naređenje: «Pusti Pavlikija, pošto sam ja već uzela od njega dosta zlata za taj dug». - Caričinim izaslanicima sveti patrijar odgovori: "Pavlikije neće biti pušten odavde dok ne vrati ubogoj ženi što joj je uzeo". Carica po drugi put posla svetitelju zahtev da otpusti Pavlikija, no svetitelj odgovori: «Ako carica hoće da pustim Pavlikija, onda neka pošalje ovoj udovici pet stotina zlatnika. To za nju ne predstavlja veliku količinu, jer je mnogo više uzela od Pavlikija, sto litri zlata».

    Čuvši to carica se napuni jarosti, i posla odmah dva kapetana sa po sto vojnika, da Pavlikija izvedu iz crkve silom. No kada se vojnici priližavaše k crkvenim vratima i htedoše da uđu, iznenada se pojavi Angeo Gospodnji koji sa isukanim u ruci mačem stajaše na vratima i ne davaše im da uđu. Ugledavši strašnoga Angela vojnici se uplašiše i pobegoše natrag. I dotrčavši k carici  preplašeni, izvestiše je o javljanju Angela. A ona čuvši to prepade se, i ne usudi se više da šalje k patrijarhu Jovanu po Pavlikija. Kada pak Pavlikije vide da mu carica ne pomaže, on posla svojoj kući po zlato, i vrati udovici pet stotina zlatnika, i onda bi pušten iz crkve. Dobivši svoje, udovica se s radošću vrati u svoj grad.

     Carica medjutim ne prestajaše gnjeviti se na blaženog Jovana, i iz dana u dan uvećavaše se u srcu njenom bes i zloba protivu nezlobivog i pravičnog ugodnika Božijeg. I nakon kratkog vremena ona posla svetom Zlatoustom svoje sluge da mu strogo i ljubazno saopšte ovu njenu naredbu: Prestani da nam se protiviš, i ne mešaj se u naše carske poslove, jer se i mi ne mešamo u crkvene poslove, nego ih prepuštamo tebi da ih sam uređuješ. Prestani da u crkvama praviš od mene priču za sve, govoreći o meni i izobličavajući me. Do sada sam te smatrala za oca i ukazivala ti potrebno poštovanje; no ako se ti od sada ne promeniš i ne staneš se bolje odnositi prema meni, onda znaj, ja to trpeti više neću!»

    Saslušavši ove caričine reči, blaženi Jovan se veoma ožalosti, i uzdahnuvši duboko reče izaslanicima: «Carica hoće da ja budem kao mrtav; da ne vidim nepravde koje se čine; da ne čujem glasa tlačenih, plačećih i ojađenih; da ne izobličavam one koji greše. Ali, pošto sam ja episkop i meni je povreno staranje o dušama, ja sam dužan  nedremljivim okom motriti na sve, salušavati molbe svih, poučavati i upućivati sve, i izobličavati nepokajane. Jer ja znam da je sigurna propast ne izobličavati  bezakonje i ne opominjati bezakonike. Bojim se da se i na mene neprimene reči proroka Osije: Sakriše sveštenici put Gospodnji (Os.6.9). Jer božanstveni apostol naređuje karati pred svima onoga koji greši, da i drugi imaju strah (1 Tm.5.2O). I on isti uči, govoreći: Propovedaj reč, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti, umoli» (2 Tm.4,2). Ja karam bezakonja a ne bezakonike: nikome ne govorah u lice o njegovom bezakonju, nikoga ne ponizih sramotom, niti kada spomenuh ime carice radi izobličenja nje. No ja uopšte poučavah sve, i poučavam, da ne čine zla i da ne vređaju bližnjega. Ako pak koga od onih koji slušaju moje pouke osuđuje savest za učenje rđava dela, onda on treba da se gnjevi ne na mene nego na sebe, i neka se ukloni od zla i tvori dobro. Ako carica zna da nije ičinila nikako zlo niti koga uvredila, zašto se onda ljuti na mene koji učim ljude da se klone od svake nepravde? Bolje bi joj bilo da se raduje što nije učinila nikakvo zlo niti koga uvredila, zašto se onda ljudi na mene koji učim ljude da se klone od svake nepravde? Bolje bi joj bilo da se raduje što nije učinila nikakvu neprvu i što ja revnosno učim spasenju ljude nad kojima ona caruje. Ako je pak počinila one grehe koje ja poukama svojim staram se da iskorenim iz srca ljudskih , onda neka zna da nju izolbičavam i sramotim ne ja, nego je sama dela njena izobličavaju i duši njenoj nanose veliku sramotu i stid. Stoga, neka se carica gnjevi kako hoće, ali ja neću prestati govoriti istinu. Jer bolje mi je da razgnjevljujem ljude nego Boga: jer kad bih ljudima ugađao, onda ne bih bio sluga Hristov» (Gal.1,10).

   Rekavši to izaslanicima caričinim, sveti Zlatoust ih otpusti. A oni, vrativši se k carici, prenesoše joj sve što čuše. To caricu još više razjari, i ona još jače neprijateljevaše protiv blaženoga  Jovana.

TEOGNOSTOVA UDOVICA

  Življaše u Carigradu jedan vemolža po imenu Tognost, čovek dobar i bogobojažljiv. On bi oklevetan pred carem od nekog zavidljivog i zlovernog velikodostojnika da je tobož ružio i grdio cara, a caricu nazivao «zlatonenasitom» i govorio da ona nepravedno prisvaja sebi tuđa imanja. Car se naljuti na Teognosta i naredi da ga upute u Solun na zatočenje, i da mu se oduzme svo bogastvo i imanje, a da se Teognostvoj ženi i deci ostavi samo jedan vinograd izvan grada za izdržavanje. Na putu za Solun Teognost se razbole od muke i umre. Žena pak njegova, teško ucveljena smrću svoga muža i gorko ojađena gubitkom imanja, ode k svetom Zlatustu i sa suzama mu ispriča svoju muku. Svetitelj je tešaše mudrim rečima i savetovaše joj da brigu svoju položi na Gospoda. Pritom on joj dozvoli da svakodnevno uzima za sebe i za decu svoju hranu  iz crkvene gostoprimnice, a sam iskaše zgodno vreme kada bi mogao zamoliti cara da naredi da se ovoj udovici i njenoj deci vrati nepravedno oduzeto imanje. No to ometa zloća caričina, i ona zadade silne muke ne samo ovoj udovici nego i blaženom Zlagtoustu.

    Kada nastade berba grožđa, i svi ljudi stadoše odlaziti u svoje vinograde, krenu i carica Evdoksija u svoje vinograde. No prolazeći pored Teognostova vinograda, koji beše nedaleko od carskih vinograda on joj se veoma dopade, i ona uđe u njega, uzabra svojim rukama jedan grozd i pojede ga.

    A bejaše jedan ovakav crski propis: «Ako car, ili carica, uđe u tuđ vinograd i pojede grozd, onda vlasnik toga vinograda prestaje imati pravo na taj vinograd i vinograd postaje carski, a vlasniku se vinograd ili isplati novcem ili mu se da drugi vinograd u zamenu. «Saglasno tome propisu, carica Evdoksija naredi da se Teognostov vinograd proglasi carskim. Ona tako uradi sa dva razloga: prvo želela je da napakosti udovici i njenoj deci, pošto je  bila ljuta  na nju zato što je ova išla k svetom Zlatoustu i ispričala mu svoju muku; a drugo, tražila je mašta zbog čega bi mogla okriviti svetog Zlatousta i prognati za iz crkve. Razume se, ona je znala da ako sveti patrijarh sazna za ovu stvar, on svakako neće ćutati nego će uzeti u zaštitu ojađenu udovicu. Iz toga će planuti razdor, te će ona ostvariti svoju zamisao.

  Tako i bi. Ojađena udovica stvarno pribeže k blaženom Zlatoustu i ridajući kaza da joj je carica oduzela vinograd, tu poslednju nadu za prehranu dece. Sveti Zlatoust odmah posla carici pismo po arhiđakonu Evtihiju, privolevajući je na milosrđe, podsećajući je na vrlinski život njenih roditelja i na vrline ranijih careva, privodeći joj u srce strah Božiji, zastrašujući joj dušu podsećanjem na Strašni sud Božiji, i moleći je da vinograd vrati ubogoj udovici.

No carica, ne pokoravajući se poukama svetog Zlatousta i ne slušajući njegove molbe, otpisa mu surovim pismom, u kome se pozivaše na drevne zakone carske, i kao uvređena na njega osiono izjavljivaše d ona više neće trpeti takve uvrede. «Ti si», pisaše ona svetom Zlatoustu, ne znajući carske propise, osudio mene rečima svojim kao onu koja čini nepravdu i bezakonje, i uvredio si me; ali ja više neću trpeti tvoje uvrede, niti ću trpeti tebe koji ne prestaješ nepodaštavati me».

   Pročitavši ovo pismo, sveti Jovan ode u dvorac k carici i stade je blagim rečima savetovati, moleći je više nego ranije i nastojavajući da vinograd vrati udovici. No carica odgovori: «Ja sam ti već pisala šta su pređašnji carevi propisali odnosno vinograda. Neka udovica u zamenu za svoj vinograd izabere drugi vinograd ili neka primi novčanu naknadu.»Na to svetitelj reče: «Ona ne zahteva drugi vinograd i ne traži naknadu u novcu, nego moli da joj se vrati oduzeti vinograd. Zato joj vrati njen vinograd.» _ Carica odgovori: Nemoj se protiviti drevnim zakonima carskim, jer ti takvo protivljenje neće biti na dobro. Sveti ugodnik Božiji reče carici na to: Nemoj pravdati svoje postupke drevnim propisima i zakonima, koje propisaše neznabožački carevi. Tebi, blagočestivoj carici, ništa ne smeta da nepravedni zakon ukineš i da pravedni propišeš. Vrati dakle vinograd oštećenoj udovici, da te na nazovem drugom Jezaveljom i da ne padneš pod prokletstvo pod koje pade ta nečastiva carica Izrailjska.

  Kada Svetitelj to reče, carica se zapali silnim gnjevom, i kukanjem svojim ispuni dvorac, objelodanjujući prekriveni jed srca svog, i vičući: Ja ću se sama osvetiti tebi za sve; a ženi ne samo neću vratiti njen vinograd, nego joj ni drugi neću dati u zamenu za njen, niti joj isplatiti novčanu naknadu. Tebe pak kazniću za uvredu. I naredi carica da svetog Jovana silom izbace iz carske palate.

  Tako sramno izbačen od carice, sveti Zlatoust izdade svome arhiđakonu Evtihiju na veoma strog način ovu naredbu: «Reci crkvenim vratarima da oni, kada carica dođe k crkvi, zatvore vrata pred njom i ne dadnu ući u crkvu ni njoj ni njenoj pratnji. I neka joj kažu da je Jovan naredio da tko urade!»

Kad nastade praznik Krstovdan, sav se narod sleže u crkvu; dođe i car sa svojim velikašima. A kada naiđe carica sa svom svitom svojom, vratari zatvoriše pred njom crkvena vrata, nedajući joj, saglasno patrijarhovom naređenju, da uđe unutra. A kada caričine sluge vikahu: «Otvorite gospođi carici!» A carica sva poostiđenja i ogorčena, govoraše vičući: «Gledajte i shvatiti svi, kakvu mi sramotu nanosi taj gnjevljivi čovek !» Svi nesmetano ulaze u crkvu, samo se meni jednoj to zabranjuje. Eda li ja nemogu odmazditi njemu, i oterati ga sa prestola?» Dok carica tako vikaše jedan iz njene svite izvuče mač i zamahnu njime sa željom da udari u vrata, ali mu se ruka tog časa sasuši i ukoči kao mrtva. Videvši to, carica i sva njena svita se strahovito prepadoše, i vratiše se natrag. A čovek sasušene ruke uđe u crkvu i stade usred naroda, gromko vapijući: «Pomiluj me, Vladiko sveti, i isceli sasušenu ruku moju koja se podiže protiv svetog hrama. Sagreših, oprosti mi!» Shvativši razlog sasušenja ruke njegove, sveti Zlatoust naredi da mu omiju ruku u oltarskoj umivaonici, i ruka se tog trenutka isceli. Videvši tako čudo, sav narod uznese hvalu Bogu. Sve to ne utaji se i od cara. No on, poznajući rđavu narav caričinu, ćutaše kao da ništa ne zna. Svetog pak Zlatousta on veoma ljubljaše i sa zadovoljstvom ga slušaše. Međutim carica se na sve moguće načine lukavo paštaše da progna svetog Zlatousta, što joj uskoro i ispade za rukom...

Svetigora, godina 7, Br.78-79-8o, Sv. Arhg. Mihailo 1998., str. 9-12