Radmila Misev
TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM
OSVECENJE VREMENA
U mom detinjstvu su, u ove dane poznog leta, sva dvorista mirisala na pekmez od sljiva. Deca su trckarala oko velikih kazana u kojima se kuvao pekmez, sa kriskama hleba u rukama, i cekala prve kasike pekmeza, na probu. Bili su to dani medjudnevice, ime sam zapamtila, kao i da je to vreme izmedju Velike i Male Gospojine (od 28. avgusta do 21. septembra). Tih dana je voce najbolje, trave najlekovitije i sve sto sazreva treba tada brati i spremati za zimu. Bilo mi je jasno da je to vreme kad je najvise sunca, kad nastupa zavrsna faza zrenja, ali o svemu ostalom niko mi nista nije pricao. Tu neispricanu pricu iz detinjstva sam tek sada cula, a tok vremena pocela da sagledavam na drugaciji nacin.
Kad jesen sabira plodove, a godina se krece ka zimi, 14. septembra, pocinje Crkvena Nova godina. To je i dan sv. Simeona Stolpnika. Crkvena Nova godina se ne slavi onako kako smo mi navikli i na sta pomislimo cim se pomene slavlje.
Crkvenom Novom godinom pocinje novi siklus - osvecenje vremena - jer vreme, koje je nasa data stvarnost, biva osveceno praznicima, pominjanjem, spomenom i prozivljavanjem Gospodnjih i Bogorodicinih praznika i svetitelja, ali nikako ne samo nabrajanjem, mehanickim obelezavanjem datuma, obicajima i gozbama, vec zivotom liturgijski osmisljenim.
Rodjenjem, iz pescanog sata naseg zivota isticu zrnca obelezena sekundama, minutima, satima, danima, mesecima i godinama. Koliko ce to trajati ne znamo i na to ne mozemo da uticemo, ali ono sto mozemo i moramo da uradimo je da se postaramo da nas zivot ne prodje i nestane kao razvejani prah, vec da vreme i zivot, koji su nam dati, osvestamo ziveci ne samo fizicki nego i duhovno. Mi nismo samo telo, vec i besmrtna dusa, a jedno bez drugog ne biva.
Osvecenje zivota je nacin da se on, posle isteka nasih zemaljskih dana, ne zavrsi zauvek i nestane u mraku i jadu, vec da vecno traje u Nevecernjem Danu. Nevecernji Dan je onaj koji nema kraja, gde se noc ne spusta, koji traje u vecnost.
Prvi od praznika Crkvene Nove godine, koji se slavi 21. septembra, jeste Rozdestvo Presvete Bogorodice ili kako se u narodu zove: Mala Gospojina.
Roditelji Bogorodicini, pravedni Joakim i Ana, behu dobrano zasli u godine, a njihov brak ne bese blagosloven porodom. No, oni su se molili, ziveli po Zakonu i nisu gubili nadu. Jednom je Joakim, dozivevsi tesko ponizenje od strane svestenika zato sto su bezdetni (bezdetnost je u to vreme smatrana Bozjom kaznom i velikom sramotom), otisao u brdo i gorko plakao moleci se Gospodu. Tada mu se javio Andjeo i najavio rodjenje Bogom blagoslovenog deteta, i onda iscezao. Joakim je potrcao svojoj kuci, Ana mu je istrcala u susret i pali su jedno drugom u zagrljaj placuci od srece, zbog divne vesti i saznanja da je Bog uslisio njihove molitve.
Zacece Djeve Marije se slavi u crkvi 22. decembra, a rodjenje 21. septembra. Njeno rodjenje najavljuje zoru spasenja jer ce od Nje biti rodjen Sin Bozji. Sada je Gospod blizu, utroba koja ce Ga primiti je vec prisutna u svetu. Bozji plan se ostvaruje i donosi radost koja ce osvetliti celu vasionu.
Ovih blagih jesenjih dana, kada dvorista i kuce mirisu na pekmez i slatko, kada se sabiraju darovi Gospodnji u vidu plodova i letine, treba da se setimo dana kada je Najcistija i Najsvetija medju zenama, Djeva Marija, Bogorodica, dosla na svet.
A sve majke, koje tako pozrtvovno brinu za svoju decu i porodicu, pripremajuci zimnicu kako ne bi u toku zime oskudevali, morale bi najpre da se pobrinu za najvazniju hranu, duhovnu. "Hraneci samo telo, dusa se izgladnjuje i ubija", rekao je neko od mudrih Otaca. Neka se sete Presvete Bogorodice i Njene ljubavi prema Sinu, pa da se zahvale za sva davanja, a da za svoju decicu istu i mole zastitu od Sveblage, Svemilosne, Presvete Bogorodice, Zastupnice nase pred Prestolom Tvorca.
KRST - SIMBOL RASPECA I VASKRSENJA
Nedeljno jutro prelazi u dan i grad ubrzava svoj dnevni ritam. Tutnje autobusi, jure automobili. Hiljade ljudi prozivljava i prezivljava svakodnevicu i ni na kraj pameti im nije da je danas praznik. Na dan 27. septembra se podsecamo na Vozdvizenje Casnog Krsta (vozdvizenje znaci: uznosenje, uzdizanje). Dva su dogadjaja vezana za ovaj dan, a izuzetno su vazna za sav hriscanski svet.
Rimski car Konstantin je pred bitku sa pobunjenicima imao vidjenje Krsta od svetlosti, na kojem je pisalo: Ovim ces pobediti! Posle pobede, car Konstantin je u Rimu, gradu najveceg progona i stradanja hriscana podigao spomen - krst, kao novi znak Rimskog carstva, a 313. godine Hriscanstvo je proglasio zvanicnom verom Rimskog carstva, pa su tako konacno prestali strasni progoni hriscana.
Za njegovu majku, caricu Jelenu, vezuje se obretenje (pronalazenje) Casnog Krsta na kome je bio raspet Gospod Isus Hristos. Posle Vaskrsenja Hristovog, Jevreji su sakrili Krst, negde ga zakopali i punih tri stotine godina niko nije znao gde se on nalazi. Predanje kaze da je carica Jelena, obileci Svetu zemlju Groba Hristovog, tragala za Casnim Krstom. Po savetu patrijarha Makarija, pitala je mnoge jevrejske starce gde se nalazi Krst, ali niko nista nije hteo da kaze. Na kraju je jedan starac, koji se zvao Juda, dobro pritesnjen, priznao da se u njegovoj porodici cuva predanje da je taj Krst zakopan ispod Venerinog hrama. Carica Jelena i patrijarh Makarije su sa velikom svitom otisli na Golgotu, gde su dugo trazili i kopali, dok na kraju nisu iskopali ne jedan, nego tri krsta, Hristov i dvojice razbojnika. Carica Jelena, patrijarh Makarije i pratnja su se nasli u neprijatnoj situaciji, jer nisu znali koji je krst pravi. Tada je putem naisla pogrebna povorka. Carica ih je zamolila da zastanu i spuste pokojnika na krstove. Kad su preminulog stavili na Casni i Zivotvorni Krst, pokojnik je oziveo. Tako su carica, patrijarh i sva pratnja bili sigurni da su pronasli pravi Krst Hristovog stradanja. Carica Jelena je sva u suzama klekla i celivala Krst, a mnostvo naroda se guralo da ga vidi i dodirne, pa je patrijarh Makarije posao na jedno uzvisenje i visoko podigao Krst, pokazujuci ga narodu, koji se klanjao.
Carica Jelena je na mestu gde je bio Hristov grob podigla crkvu posvecenu Vaskrsenju Hristovom, u kojoj je Casni Krst bio 288 godina, sve do 614. godine, kada su Persijanci osvojili Jerusalim, pobili mnoge njegove zitelje, opljackali silno blago i odneli najvecu dragocenost, Casni Krst. Punih 14 godina je Krst bio u Persiji, sve do 628. godine, kada je grcki car Iraklije pobedio Persijance, uzeo Krst i ponovo ga doneo u Jerusalim. Hriscani su trcali da vide Casni Krst i da mu se poklone, a pri tome su pevali: "Gospode, pomiluj." Car je isao pred ogromnom masom sveta i pri samom kraju puta, u punom carskom sjaju i raskosi, sa krunom na glavi, uzeo je Krst da ga sam iznese do hrama na Golgoti, ali nije mogao ni da se pomakne s mesta. Noge su mu bile kao od olova. Patrijarh Zaharije je video andjele, koji su drzali Krst i nisu dozvolili caru Irakliju da se pomeri s mesta. Videvsi to, patrijarh je prisao i posavetovao cara da skine sve oznake carskog dostojanstva. Hristos je nosio Krst tim putem stradanja ponizen kao rob, mucen, izvrgavan ruglu, siban, u bednoj haljini, bos i sa trnovim vencem na glavi, iako je bio Car nad carevima, zato njemu, zemaljskom caru, ne prilici da taj Krst stradanja nosi u zlatotkanim odezdama. Car Iraklije je tada skinuo krunu i sve oznake carskog dostojanstva, pa je bos i u laganoj odeci, lako izneo Krst na Golgotu i postavio ga u hram Vaskrsenja Hristovog.
Od tog doba, pa do dana danasnjeg (a i navek ce), na Krstovdan svestenici, stojeci na sredini crkve, okruzeni vernicima, podizu krst visoko iznad glava sabranog naroda i osenjuju njime sve cetiri strane sveta, a vernici pevaju: "Gospode, pomiluj" i himne Krstu.
Da li je Krst danas nama jos uvek znak pobede, kad se praznuje samo u crkvama, a u dusama ljudi u gradu i zemlji vladaju bezverje i praznina? Mnoge ljude ce obaveze, porodicni poslovi ili lenjost spreciti da na Krstovdan odu u crkvu. Zalice se na nedace i nece znati, jer ih niko nije naucio, da je Hristos rekao: "U svetu cete imati zalosti, ali hrabrite se, jer sam pobedio svet."
Protojerej Aleksandar Smeman u knjizi Tajne praznika kaze: "Postovati i podizati Krst, pevati o Hristovoj pobedi na praznik Vozdvizenja Casnog Krsta, znaci, pre svega, verovati u Raspetog Hrista."
Hristos je postradao strasnom smrcu na krstu. Takva smrt je namenjena samo najgorim razbojnicima, ali ipak, Njegovo stradanje i poraz su u stvari pobeda. Aleksandar Smeman o tome kaze: "Hristos nije dosao u svet da bi doneo spoljasnju pobedu. On je imao na raspolaganju svu silu Carstva Bozjeg, ali On se odrekao te sile."
I danas i navek uzdize se i pobedjuje Krst Hristov - divni i strasni simbol raspeca i vaskrsnuca. Nas narod je sa i pod Krstom, samo i jedino tako, opstao i ostao svoj. Ma u kakvim se pustolinama i nevidilicama nalazili, ma kakva nas zla naizgled pobedjivala, hriscansko srce poznaje i cuje Hristov glas koji govori: "Hrabrite se jer pobedih svet."
MOLITVA JE SAPAT SRCA
Sveti oci, a i nasi stari, govorili su da je veliki greh praznosloviti (praznosloviti znaci: voditi prazne razgovore, bez smisla i vrednosti). Reci su odezde misli. Kakve misli, takve reci. Kad se reci izlizu i pohabaju od zloupotrebljavanja, lako se slamaju i ispunjavaju drugacijim sadrzajem, gde forma ostaje ista, ali je dejstvo pogubno. Od nasih losih misli stvaraju se nakazne reci i nakazna dela. Kada se zla misao materijalizuje, radja nesrecu. I atomska bomba i ratovi su materijalizovana misao.
Rec je data ljudima da bi njome milost, molbu, lepotu, veru, ljubav i svaku dobrotu iskazivali. Rec je dati nam dar, kojim mi druge darujemo. Ali rec postaje prokletstvo kada se zloupotrebi, jer moze strasno da uvredi, rani, isece gore od maca, nanese zlo, pokida veze medju ljudima.
Mi zaboravljamo da nam je rec data od Boga. "U pocetku bijase Rijec (Logos) i Rijec bijase u Boga i Bog bijase Rijec" (Jn. 1, 1). Logos na grckom znaci: slovo - svest, sveobuhvatno i beskrajno znanje, slovo u znacenju reci. U Starom zavetu Zivi Bog govori ljudskom rodu. Novi zavet otkriva da je Bog postao covek radi naseg spasenja; Njegova Rec, Njegov vecni Logos, postalo je Telo (sr. Jn. 1, 14).
Razmisljajuci o recima i Reci, sa trepetom i dubokim postovanjem pristupam molitvi.
Molitva je nas razgovor sa Zivim Bogom, a mozemo li se Caru Slave obracati jezikom koji je hulio i izgovarao neciste reci? U svakoj izgovorenoj reci lezi, kao talog, odjek ranije iskazanih reci.
Kad stanem na molitvu, najpre upalim kandilo ili svecu, kako bi plamen te male zrtve ogrejao i moje srce u trenucima obracanja Gospodu. Na molitvu ne stajem dok je okolo nered. Iako je to domaca molitva, ona koja se obavlja u kuci, potrebno je u red dovesti i dusu i kucu. Kad je sve spremno, razmislim o svom ponasanju, a iskreno kajanje za pocinjene grehe pomaze da greske ne ponovim, ili da ih ponavljam sto je moguce redje. Ako reci molitve nisu iz srca, nego um luta, a misli su rasejane i usne mehanicki citaju ili izgovaraju molitvu, uzalud stojim, molim se i krstim pred ikonama. No, bolje je i tako se moliti nego nikako. Nije lako navici se na molitvu. To je samo naizgled lako i jednostavno. Oni koji su pocinjali da se mole u zrelim godinama znaju da nije tako. No bitna je dobra volja, a svakodnevnim ponavljanjem, molitva polagano zagreva otvrdlo srce i postaje nasusna potreba.
Postoji, nazalost, jedna opasna pojava, koja se pod uticajem Pravoslavlju tudjih shvatanja uvrezila i kod nas. To je obligacioni (ugovorni) nacin verovanja i moljenja. To mu dodje nekako ovako: "Ja tebi, Boze, prinosim molitvu, post, svecu, prilog, a Ti sad ispuni moju zelju." Molitva nije ispostavljanje racuna. Molitva je trepet duse, sapat srca, a Bog, Otac nas nebeski, sve cuje, vidi i prema zasluzi svakome dodeljuje.
U Svetom pismu pise na jednom mestu, ako dete trazi hleba, da li ce mu otac dati kamen? Naravno da nece, tako i Otac nas nebeski ne ostavlja bez utehe, snage i podrske one koji Mu se sa verom i ljubavlju obracaju.
OBRACANJE GOSPODU
Citala sam mnogo verske literature, jer sam htela da za kratko vreme nadoknadim ono sto nisam ucila decenijama. Kum Blagoje me je hrabrio, preporucivao knjige, objasnjavao, a Aleksej se dobrodusno smeskao i govorio da prozivljavam verski pubertet, na sta ga je moj kum ostro ukorio rekavsi mu: "Ti nemas prava da tako govoris, ni u sali, jer ne znas sta je to duhovna glad. Tebi je ta hrana uvek bila dostupna i mogao si da uzivas u postupnom uzrastanju sred duhovnog izobilja. Irina je svega toga bila lisena. Njen duhovni zivot je bio prazan, a i prepatila je kao malo ko, zato joj je sada uteha potrebnija nego drugima, i reakcija je burna, ona prosto guta knjige, jer otkriva novi svet. Zar ne vidis da joj je dusa kao pustinja na koju je pala spasonosna kisa, pa sada sve skriveno seme nice, raste, buja i razrastava se?" Aleksej je pocrveneo kao decacic i zbunjeno se izvinjavao. Nisam se ljutila, znala sam da nije mislio nista lose, hteo je da se nasali, ali se nespretno izrazio. Ustvari, on se zajedno sa mnom i kumom radovao mom duhovnom uzrastanju. Meni je posebnu radost pricinjavalo ucenje molitvi. Moje molitve vise nisu bile kao plac deteta koje jos ne zna da govori, vec sam mogla da izrazim to sto osecam. Molitva je stremljenje uma i srca ka Bogu. To je obracanje Gospodu sa verom i nadom. Molitve nekada ostaju neuslisene, jer kao sto kaze prorok Isaija: "Gresi vasi zaklonice lice Bozje od vas, da ne cuje."
Hriscanska molitva sadrzi: proslavljanje Boga zbog Njegove vecne nedostupne slave; zahvalnost Bogu za sva dobrocinstva koji su nam dati; moljenje za blagodat i oprostaj grehova i izbavljenje od zla.
Posebno toplo se molim Bogorodici, milosrdnoj zastupnici ljudskog roda, a molim se i svetiteljima, Bozjim ugodnicima. Slavu i cast uznosimo jedino Gospodu, a svete prizivamo jer je Bog njih proslavio, pa da nasim slabasnim molitvama pridodaju svoje, zato se u molitvama upucenim svetiteljima kaze: "Molite se za nas gresne." Pred ikonama se molimo u kuci i crkvi, ali se ne klanjamo ikoni kao materiji, nego Gospodu, i to preko Presvete Bogorodice ili svetitelja ciji su likovi predstavljeni na ikoni.
Najvaznija hriscanska molitva je Oce nas, koju je sam Gospod Isus Hristos dao ucenicima, uceci ih kako da se mole.
OCE NAS, Koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje; da dodje carstvo Tvoje; da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb nas nasusni daj nam danas; i oprosti nam dugove nase kao sto i mi oprastamo duznicima svojim; i ne uvedi nas u iskusenje, no izbavi nas od zla.
Druga obavezna molitva je "Bogorodice Djevo".
BOGORODICE DJEVO, raduj se blagodatna Marijo, Gospod je s Tobom! Blagoslovena si Ti medju zenama i blagosloven je plod utrobe Tvoje, jer si rodila Spasitelja dusa nasih.
Simvol vere:
VERUJEM u jednoga Boga Oca, Svedrzitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Bozjeg, Jedinorodnog, od Oca rodjenog pre svih vekova; Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog; rodjenog, a ne stvorenog, jednosustnog Ocu, kroz Koga je sve postalo;
Koji je radi nas ljudi i radi naseg spasenja sisao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve, i postao covek.
I Koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i bio pogreben;
I Koji je vaskrsao u treci dan, po Pismu;
I Koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca;
I Koji ce opet doci sa slavom, da sudi zivima i mrtvima, NJegovom carstvu nece biti kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, Zivotvornog, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno postuje i zajedno slavi, Koji je govorio kroz proroke.
U jednu svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krstenje za oprostenje grehova.
Cekam vaskrsenje mrtvih.
I zivot buduceg veka. Amin.
Ovo su molitve koje mora da zna svaki hriscanin. Sveti Serafim Sarovski je govorio da je osnovno molitveno pravilo, kojeg svi treba da se pridrzavaju, sledece: svako jutro i vece molitveno izgovoriti tri puta Oce nas, tri puta Bogorodice Djevo i jedanput Simvol vere. Treba se obratiti i svom svetitelju zastitniku, svom krsnom imenu: "Sveti (ime), moli Boga za mene gresnu."
To su molitve za pocetnike, koje se moraju citati svako jutro i vece. Kasnije se prelazi na duze molitve iz molitvenika.
Molila sam se sabrano, polako, usredsredjena na svaku rec. Nisam dozvoljavala da mi misli lutaju; nije bilo lako, no savlada se.
Svestenik mi je rekao da svakako treba da naucim molitvenu pesmu "Dostojno jest", i ispricao pricu o njoj. Evo kako je to bilo: "U Kareji, na Svetoj Gori, car Konstantin je 335. godine podigao veliki hram posvecen Uspenju Presvete Bogorodice. U hramu se, u gornjem delu oltara, nalaze najvece svetinje Kareje, cudotvorna ikona Hrista Spasitelja i ikona Majke Bozje Dostojno jest. Kroz sve prohujale vekove svetogorski monasi su cuvali i s pokolenja na pokolenje prenosili ovo svedocenje:
U jednoj od kelija, kojih je bilo mnogo u okolini manastira Pantokratora, zivela su dva monaha podviznika. Blizu njihove kelije se nalazila malena crkvica posvecena Uspenju Presvete Bogorodice. Jedne noci starac iz kelije ode u veliku, karejsku Uspensku crkvu na svenocno bdenije, a njegov sabrat, poslusnik, ostade u keliji. U sred noci neko zakuca na vrata. Poslusnik odskrinu dveri i ugleda nepoznatog monaha, umornog od puta. On ljubazno primi sabrata i ponudi mu se da se okrepi i odmori. Kad je doslo vreme jutarnje sluzbe, koja se na Svetoj Gori sluzi u dva sata posle ponoci, oba monaha odose u malu Uspensku crkvicu na molitvu. Kroz mirisnu svetogorsku noc se uzdizao poj molitvi. Kad je poslusnik zapevao Bogorodici pesmu Cestnjejsuju Heruvim, odjednom je onaj nepoznati monah poceo da peva angelskim glasom: 'Dostojno je zaista blazenom zvati Tebe, Bogorodicu, uvek blazenu i preneporocnu i Mater Boga nasega', a posle te pesme je otpevao Cestnjejsuju Heruvim. Poslusnik je prosto zanemeo. Takvo pojanje nikada nije cuo, a i pesma mu je bila nepoznata, pa je zamolio sabrata i gosta da mu zapise reci pesme. Kako u crkvi nije bilo nicega za pisanje, ni pribora ni papira (odnosno pergamenta), gost je uzeo jednu glatku kamenu plocu i poceo po njoj da pise prstom. Kamen se topio kao topli vosak, pa su iza prsta ostajale jasno ispisane reci, kao uklesane u kamen. Kad je zavrsio pisanje, rekao je: 'Od sada ovako pevajte i vi i svi pravoslavni hriscani.' Rekavsi to, gost isceze, a poslusnik shvati da je te noci imao sa njim na sluzbi bio sam Arhandjeo Gavrilo. Ikona Bogorodice, pred kojom je Arhangel pevao pesmu ozarila se nezemaljskom svetloscu. Posle se pesma prosirila u sve krajeve gde se slavi ime Gospodnje; i danas se peva u svim crkvama, slaveci Presvetu Bogorodicu, bas onako kako je rekao blagovesnik Bozji, Arhangel Gavrilo."
Sa molitvom sam u svaki novi dan kretala smirena i osnazena. Sve sto se dogodi Bozje je davanje. S veceri sam, posle molitve, u san tonula spokojna i mirna, ispunjena divnim osecanjem da vise nisam i nikada necu biti sama. Gospod je s nama!