Visokoprepodobni arhimandrit

o. Gavrilo (Vuckovic)

glavni i odgovorni urednik casopisa

"Put, Istina i Zivot"

Arhimandrit Gavrilo (Vuckovic) stupio u manastir za iskusenika krajem aprila 1961. godine, sa nepunih 17 godina starosti. Rodjen u selu Duboka, opstina Kucevo (kod Pozarevca) od oca Dusana i majke Dusanke. Mirsko ime Bora. Prvi manastir Tuman, pa Rajnovac. U manastiru Preobrazenju bio polaznik monaske skole. Zamonasen u rasu na Veliku subotu 1964. godine u manastiru Rakovici. Cin postriga izvrsio episkop Sava moravicki, sada sumadijski, a priveo arhimandrit Milutin, kasnije episkop timocki, po zavrsetku Bogoslovsko-monaskog seminara skolske 1963./64. godine. Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G. Germana, iste godine odlazi u manastir Sv. Pecke patrijarsije. Od 23. septembra 1965. do 11. marta 1967. na odsluzenju vojnog roka u Skoplju. Po povratku iz vojske prelazi iz Eparhije beogradsko-karlovacke u rasko-prizrensku i biva pricislen u bratstvo manastira Visokih Decana. Iste 1967. godine bio rukopolozen u cin jerodjakona od episkopa rasko-prizrenskog G. Pavla na dan svetog Stefana Decanskog. Provevsi od 21. marta 1967. do 10. marta 1971. u manastiru Visokim Decanima, po licnoj molbi dobio kanonski otpust za prelazak u manastir Hilandar na Svetoj Gori (Grcka). U Hilandar stize 12. marta 1971. godine. Dodeljuje mu se poslusanje crednog djakona i prosforara. Kasnije sa poslusanja prosforara na poslusanje gostoprimca, prvo pri kancelariji i Saboru staraca (opsta uprava) i posle na duze vreme gostoprimac za opste manastirske goste. Rukopolozen za jeromonaha 26. januara 1980. godine, na dan sv. mucenika Ermila i Stratonika. Cin hirotonije izvrsio episkop rodostolski G. Hrizostom, titularni episkop Vaseljenske patrijarsije sa sedistem u Kareji (Sveta Gora). Odmah primio novo poslusanje - credni jeromonah u crkvi. Na manastirsku slavu Sv. Vavedenje 1981. godine u toku bdenija postrizen u malu shimu sa istim imenom Gavrilo. Postrizenje izvrsio episkop zvornicko-tuzlanski G. Vasilije (Kacavenda), a priveo, kao duhovni otac, starac proiguman Nikanor. Po blagoslovu Uprave manastira Hilandara, boravio godinu dana, od marta 1983. do marta sledece 1984., kod duhovnika starca Kirila u keliji sv. Nikolaja - Belozerska, medju Grcima. Po blagoslovu duhovnika starca Nikanora i po licnoj molbi dobio opsti kanonski otpust i vratio se u Srbiju. U manastiru Banja, kod Risna (Crna Gora), proveo mesec dana, a u Boki kotorskoj kod svestenika o. Mome Krivokapica tri meseca. U avgustu 1984. kanonski primljen u Eparhiju zagrebacko-ljubljansku. Dana 17. avgusta primio upravu manastira Lepavine i parohiju manastirsku. Na Veliku Gospojinu - Uspenje Presvete Bogorodice, 1994. godine, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski i cele Italije G. Jovan na Svetoj arhijerejskoj liturgiji proizveo ga u cin arhimandrita.

 

 

REC UREDNIKA

 

Pomaze Bog, dragi citaoci! Posle vaskrsnjeg, evo i broja posvecenog Vaznesenju Gospodnjem. U toku celog tog proteklog razdoblja, svih 40 dana, nasa Crkva je slavila i radovala se najvecem cudu Gospoda naseg Isusa Hrista, vaskrsenju Njegovom iz groba, sa zivim osecanjem zivota besmrtnog koji coveku daruje Zivotodavac. Vreme Pashe je proslo, ali je dosla nova "radost velika". Vaskrsli Gospod se telom u slavi vazneo na Nebo. I kao sto je Svojim vaskrsenjem ljudsku prirodu preveo iz smrti u zivot, tako ju je Svojim vaznesenjem podigao sa zemlje na nebo. Bogocovecansko delo spasenja i Svoj zemaljski zivot Spasitelj je zavrsio slavnim uznosenjem, zbog toga mi kao hriscani verujemo i kroz veru znamo da se ni nasi zemaljski putevi ne zavrsavaju u konacnoj tami grobnice, nego u vecnoj svetlosti Carstva Bozjeg. I uvek kad podignemo pogled ka nebesima, neobuhvatnim u svojoj beskrajnosti, mi vidimo koja je i kolika moze da bude mera naseg rasta; ona vise nije nicim ogranicena, nego se produzuje u neprekidno uzrastanje do "mere rasta visine Hristove". Gospod nam je iz Svoje bozanske ljubavi otvorio Nebo, i sada utvrdjeni Njegovim blagoslovom, koji se u zajednickom praznovanju Spasovdana spusta na sve koji su, kao nekad apostoli, svedoci Vaznesenja, sa tvrdom verom koracajmo prema nebesnom domu.

Kada su se apostoli vratili sa Maslinske gore u Jerusalim, nisu se razilazili, vec su cekali ispunjenje Spasiteljevog obecanja. Deseti dan posle Vaznesenja Gospodnjeg na njih se u vidu plamenih jezika spustio Duh Utesitelj, dok su bili "jednodusno na okupu". U jedinstvu i ostvarenom zajednistvu - sa Gospodom Isusom Hristom, sa svima svetima, sa bliznjima - pokazuje se Crkva Bozja. U prvim vekovima Hriscanstva je vidljiv izraz duhovnog jedinstva medju clanovima Crkve bilo okupljanje i na vecerama ljubavi, takozvanim agapama (grcka rec koja znaci - ljubav), o kojima se govori u drugom po redu tekstu u ovom broju. To su bila sabranja na kojima se vera, osim molitvom i duhovnim poucenjem, svedocila i milosrdjem. Bogati clanovi Crkve su pripremali trpezu za siromasne, a skupljala se i milostinja za niste, bolesne, zatocene... Agape jos od sestog veka vise ne postoje u autenticnom obliku, a uspomena na njih je sacuvana u naforama koje svestenik deli vernom narodu na kraju liturgije. Medju danasnjim hriscanima takodje postoji duhovna potreba za zajednicarenjem koje bi se nastavilo i posle crkvenih sluzbi, pa se zato okupljanjem vernika i pastira za zajednickom trpezom u ime Hristovo, kao i ostvarenjem na delu hriscanske solidarnosti, priziva onaj duh jedinstva kojim su ziveli prvi hriscani. To vernici mogu da osete i u nasim manastirima, kada posle bogosluzenja usledi zajednicko posluzenje u manastirskoj trpezariji.

Od tekstova prevedenih za nas casopis ovoga puta izdvajamo kratak, ali sadrzajan razgovor sa duhovnikom jednog zenskog manastira u Rusiji. Rusko monastvo je u procvatu, manastiri su sve puniji i sve ih je vise, a pred tom pojavom u cudjenju zastaje um neverujuceg coveka: "Zasto mladi ljudi napustaju zivot u svetu blagostanja i odlaze u zivot dobrovoljnog odricanja?" Iako su prilike kod nas drugacije od ruskih, jer je komunisticki rezim trajao krace i bio je blazi, zacudjenost mnogih u nasem drustvu nije nista manja, a odgovor je isti. U manastir se odlazi iz ljubavi prema Bogu.

U svojoj ceznji za Bogom, zitelji manastira su odvratili glavu od svetskih zbivanja i okrenuli se unutrasnjem svetu, da kroz pokajanje i borbu sa strastima obnove lik Gospoda Isusa Hrista u sebi. Zivot koji protice u molitvi i radu moguc je u zajednici samo ako postoji cvrsto ustanovljen poredak i poslusanje staresini manastira. U razgovoru za list Srednjoevropske eparhije "Crkvu", prenesenom u ovom broju, napomenuo sam da i za posetioce vaze pravila tog poretka. "Nije dozvoljeno da bilo ko bez blagoslova Duhovnika ulazi u monaske kelije, jer su to prostorije za monaski podvig", stoji u aktu Njegovog Visokopreosvestenstva Mitropolita zagrebacko-ljubljanskog i episkopa lepavinskog G. Jovana, i jos: "Strana lica ne mogu boraviti u manastiru Lepavini bez Naseg odobrenja". Posle izlaska knjige o cudima Presvete Bogorodice Lepavinske, telefonom nam se neretko javljaju i oni koji zele da im rezervisemo smestaj ili im ga osiguramo "negde u blizini". Moram da objasnim jednu prostu cinjenicu: manastir nije hotel i ne moze da obavlja agencijske poslove. Nas manastir, pak, nije velik i zato nemamo mogucnosti da primimo sve koji zazele da konace kod nas. Ali ako to ne mozemo, onda bar mozemo da se pomolimo sa svima koji dodju na sluzbu Bozju, kao i da u molitvi pred cudotvornom ikonom pominjemo sva imena koja nam se pismom posalju ili telefonom jave. A molitvom se Bogu "klanjamo u Duhu", u kojem su premoscene sve granice i sve razdaljine.

Sa blagoslovom iz manastira Lepavine

Vas