Visokoprepodobni arhimandrit

o. Gavrilo (Vuckovic)

glavni i odgovorni urednik casopisa

"Put, Istina i Zivot"

Arhimandrit Gavrilo (Vuckovic) stupio u manastir za iskusenika krajem aprila 1961. godine, sa nepunih 17 godina starosti. Rodjen u selu Duboka, opstina Kucevo (kod Pozarevca) od oca Dusana i majke Dusanke. Mirsko ime Bora. Prvi manastir Tuman, pa Rajnovac. U manastiru Preobrazenju bio polaznik monaske skole. Zamonasen u rasu na Veliku subotu 1964. godine u manastiru Rakovici. Cin postriga izvrsio episkop Sava moravicki, sada sumadijski, a priveo arhimandrit Milutin, kasnije episkop timocki, po zavrsetku Bogoslovsko-monaskog seminara skolske 1963./64. godine. Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G. Germana, iste godine odlazi u manastir Sv. Pecke patrijarsije. Od 23. septembra 1965. do 11. marta 1967. na odsluzenju vojnog roka u Skoplju. Po povratku iz vojske prelazi iz Eparhije beogradsko-karlovacke u rasko-prizrensku i biva pricislen u bratstvo manastira Visokih Decana. Iste 1967. godine bio rukopolozen u cin jerodjakona od episkopa rasko-prizrenskog G. Pavla na dan svetog Stefana Decanskog. Provevsi od 21. marta 1967. do 10. marta 1971. u manastiru Visokim Decanima, po licnoj molbi dobio kanonski otpust za prelazak u manastir Hilandar na Svetoj Gori (Grcka). U Hilandar stize 12. marta 1971. godine. Dodeljuje mu se poslusanje crednog djakona i prosforara. Kasnije sa poslusanja prosforara na poslusanje gostoprimca, prvo pri kancelariji i Saboru staraca (opsta uprava) i posle na duze vreme gostoprimac za opste manastirske goste. Rukopolozen za jeromonaha 26. januara 1980. godine, na dan sv. mucenika Ermila i Stratonika. Cin hirotonije izvrsio episkop rodostolski G. Hrizostom, titularni episkop Vaseljenske patrijarsije sa sedistem u Kareji (Sveta Gora). Odmah primio novo poslusanje - credni jeromonah u crkvi. Na manastirsku slavu Sv. Vavedenje 1981. godine u toku bdenija postrizen u malu shimu sa istim imenom Gavrilo. Postrizenje izvrsio episkop zvornicko-tuzlanski G. Vasilije (Kacavenda), a priveo, kao duhovni otac, starac proiguman Nikanor. Po blagoslovu Uprave manastira Hilandara, boravio godinu dana, od marta 1983. do marta sledece 1984., kod duhovnika starca Kirila u keliji sv. Nikolaja - Belozerska, medju Grcima. Po blagoslovu duhovnika starca Nikanora i po licnoj molbi dobio opsti kanonski otpust i vratio se u Srbiju. U manastiru Banja, kod Risna (Crna Gora), proveo mesec dana, a u Boki kotorskoj kod svestenika o. Mome Krivokapica tri meseca. U avgustu 1984. kanonski primljen u Eparhiju zagrebacko-ljubljansku. Dana 17. avgusta primio upravu manastira Lepavine i parohiju manastirsku. Na Veliku Gospojinu - Uspenje Presvete Bogorodice, 1994. godine, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski i cele Italije G. Jovan na Svetoj arhijerejskoj liturgiji proizveo ga u cin arhimandrita.

REC UREDNIKA

Pomaze Bog, dragi citaoci. Ovogodisnji ciklus izdavanja naseg casopisa morali smo da zavrsimo jos jednim dvobrojem. Nadam se da cete opet pokazati razumevanje, a da ce sledece godine, ako Bog da, iz stampe izaci svih sest predvidjenih brojeva.

            Od tekstova ovoga puta, pre svih treba izdvojiti razgovor koji je sa protojerejem-stavroforom hadzi Radosavom St. Miticem vodila nasa stalna saradnica Radmila Misev. Sa svojih 89 godina, od kojih je 65 proveo u nesustajucem svestenickom sluzenju Bogu i narodu, prota Radosav spada medju najstarije zive svedoke jednog teskog perioda u novijoj istoriji nase Crkve. Izbijali su ratovi, raspadale se drzave, menjali rezimi, ali je oprkos svim stradanjima i iskusenjima trajala i nepokolebljiva vernost Hristu Spasitelju i veri pravoslavnoj. A kako spada i medju poslednje od ucenika Bitoljske bogoslovije, prota Radosav nam je ziva veza sa njegovim tadasnjim profesorima i vaspitacima, sv. Jovanom Sangajskim i o. Justinom. O svetom Jovanu Sangajskom Cudotvorcu je, trudom Pravoslavne misionarske skole pri hramu Sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu, objavljeno nekoliko knjiga, sa zitijem, opisom cudesa, bogoslovskim radovima; secanje, pak, prote Radosava je prepuno toplih detalja koji nam sasvim otvaraju srce za tog «cudotvorca poslednjih vremena», kada svojim djacima deli voce i kolace, cuva njihov dzeparac, obilazi ih nocu u spavaonici i bdije nad njima. Sve se oko sv. Jovana Sangajskog odvija u cudesnoj atmosferi ljubavi. Istom ljubavlju sija i o. Justin, i onda kada prema ucenicima ima strogo lice, niz koje na kraju teku suze... Divan je Bog u svetima Svojim!

            «Ako je ko u Hristu, nova tvar; staro prodje, gle, sve novo postade» (2.Kor. 5,17). Svetitelj je nova tvar, novi covek u Hristu, u kojem je blagodat Svetoga Duha, primljena na krstenju, u potpunosti ostvarena. Svi koji su se krstili u Hrista su se obukli, ali samo svetitelj moze smelo da ponovi za Apostolom kako ne zivi vise on, nego da Hristos zivi u njemu. Sav predavsi sebe Bogu i stalno prebivajuci u Njemu, covek svetog zivota je zadobio blagodatne darove, kojima leci bolesne, prozire u srca, cuva od iskusenja... Citajuci o cudima svetitelja, cini nam se da ona pripadaju samo davnom vremenu, ali Gospod ni nas nije ostavio bez svojih svedoka. Njih ce biti sve do kraja sveta, da osvetljavaju put onima koji traze. Starac Nikolaj Gurjanov koji se Gospodu prestavio 24. avgusta ove godine bio je takav svetilnik. Gospod ga je uzdigao u malom ribarskom selu na ostrvu Zaliti, na Pskovskom jezeru, o on je osvetleo svu Rusiju, i jos dalje. Hiljade ljudi mu je dolazilo po blagoslov, medju njima je bio i ruski predsednik Vladimir Putin. Starac Nikolaj je lecio, poucavao, blagosiljao... Nedugo nakon njegovog blazenog upokojenja, Gospod je ukrasio starcev lik, na ikoni i na fotografiji, obilnim kapljama mira. Zaista divan je Bog u svetima Svojim!

            I nasa pomesna Crkva je udostojena velikog duhovnika, starca Tadeja, poznatog svim nasim bogotraziteljima. I njemu su mnogi u manastir Vitovnicu dolazili po utehu. Danas starac Tadej zivi u mirskoj kuci, kod jedne blagocestive porodice; to je slika nas samih, koja nam pokazuje kako mi postujemo svoje svetilnike.

            Bogom ce biti proslavljeni kako svima vidljivim ugodnici Njegovi, tako i oni koji su se podvizavali i trpeli od svih zaklonjeni. Nakon sto je grob jedne nase monahinje na neobican nacin otkopan, telo je pronadjeno netljeno, kao da je upravo sahranjeno. Ako budemo dostojni i ako bude volja Bozja, otkrice se...

            Za sve ljude, put ka Carstvu Nebeskom je samo jedan – pokajanje. Ono stoji na pocetku naseg okretanja Bogu, ono je u osnovi celog hriscanskog zivota. Ali danas istinskog pokajanja ima sve redje. Sv. Tajna Ispovesti, koja bi za pokajnika trebala da zaci tajnu izmirenja sa Bogom, precesto se shvaca kao nevoljki razgovor o sagresenjima. Jos gore kada svestenik na ispovesti cuje: nisam sagresio i nemam zasto da se kajem. Cak i poneki revnosni vernici pretvaraju Svetu Tajnu u puku formalnost, listic sa ispisanim gresima a vec sav iskrznut, a ispovedanje nalikuje na naucenu recitaciju. I inace se primecuje siromastvo u duhovnom znanju medju nasim vernicima. Prota Radosav iz svog iskustva, kaze kako «vera u dusi naseg coveka nije pustila duboke korene», da tu previse ima obicajnog i prigodnog. Vecina nezna osnovne istine hriscanstva, ne zivi liturgickim zivotom, ne posti u odredjene dane, ne pricescuje se Svetim Hristovim Tajnama. A na onima koji redovno dolaze u crkvu neretko se vidi da ne znaju ni najosnovniju stvar: da pravilno nacine krsni znak, kojim iskazujemo slavu Jednome u Trojici Bogu i osvecujemo se silom Casnog Krsta.

            I u takvom nasem duhovnom siromastvu, projavljuju se cuda. Ona nam svedoce blizinu Bozju. A najvece cudo, kamen temeljac nase vere i najvazniji dogadjaj covecanske istorije, bio je silazak u svet Sina Bozjeg, Njegovo Vaplocenje u utrobi Preciste Djeve.

Tihim korakom, sa najvecom poboznoscu, udjumo u blagu svetlost vitlejemske pecine.

            Mir Bozju – Hristos se rodi!

            Sa blagoslovom iz manastira Lepavine vas

vas