Visokoprepodobni arhimandrit

o. Gavrilo (Vuckovic)

glavni i odgovorni urednik casopisa

"Put, Istina i Zivot"

Arhimandrit Gavrilo (Vuckovic) stupio u manastir za iskusenika krajem aprila 1961. godine, sa nepunih 17 godina starosti. Rodjen u selu Duboka, opstina Kucevo (kod Pozarevca) od oca Dusana i majke Dusanke. Mirsko ime Bora. Prvi manastir Tuman, pa Rajnovac. U manastiru Preobrazenju bio polaznik monaske skole. Zamonasen u rasu na Veliku subotu 1964. godine u manastiru Rakovici. Cin postriga izvrsio episkop Sava moravicki, sada sumadijski, a priveo arhimandrit Milutin, kasnije episkop timocki, po zavrsetku Bogoslovsko-monaskog seminara skolske 1963./64. godine. Po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog G. G. Germana, iste godine odlazi u manastir Sv. Pecke patrijarsije. Od 23. septembra 1965. do 11. marta 1967. na odsluzenju vojnog roka u Skoplju. Po povratku iz vojske prelazi iz Eparhije beogradsko-karlovacke u rasko-prizrensku i biva pricislen u bratstvo manastira Visokih Decana. Iste 1967. godine bio rukopolozen u cin jerodjakona od episkopa rasko-prizrenskog G. Pavla na dan svetog Stefana Decanskog. Provevsi od 21. marta 1967. do 10. marta 1971. u manastiru Visokim Decanima, po licnoj molbi dobio kanonski otpust za prelazak u manastir Hilandar na Svetoj Gori (Grcka). U Hilandar stize 12. marta 1971. godine. Dodeljuje mu se poslusanje crednog djakona i prosforara. Kasnije sa poslusanja prosforara na poslusanje gostoprimca, prvo pri kancelariji i Saboru staraca (opsta uprava) i posle na duze vreme gostoprimac za opste manastirske goste. Rukopolozen za jeromonaha 26. januara 1980. godine, na dan sv. mucenika Ermila i Stratonika. Cin hirotonije izvrsio episkop rodostolski G. Hrizostom, titularni episkop Vaseljenske patrijarsije sa sedistem u Kareji (Sveta Gora). Odmah primio novo poslusanje - credni jeromonah u crkvi. Na manastirsku slavu Sv. Vavedenje 1981. godine u toku bdenija postrizen u malu shimu sa istim imenom Gavrilo. Postrizenje izvrsio episkop zvornicko-tuzlanski G. Vasilije (Kacavenda), a priveo, kao duhovni otac, starac proiguman Nikanor. Po blagoslovu Uprave manastira Hilandara, boravio godinu dana, od marta 1983. do marta sledece 1984., kod duhovnika starca Kirila u keliji sv. Nikolaja - Belozerska, medju Grcima. Po blagoslovu duhovnika starca Nikanora i po licnoj molbi dobio opsti kanonski otpust i vratio se u Srbiju. U manastiru Banja, kod Risna (Crna Gora), proveo mesec dana, a u Boki kotorskoj kod svestenika o. Mome Krivokapica tri meseca. U avgustu 1984. kanonski primljen u Eparhiju zagrebacko-ljubljansku. Dana 17. avgusta primio upravu manastira Lepavine i parohiju manastirsku. Na Veliku Gospojinu - Uspenje Presvete Bogorodice, 1994. godine, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski i cele Italije G. Jovan na Svetoj arhijerejskoj liturgiji proizveo ga u cin arhimandrita.

REC UREDNIKA

Pomaze Bog, dragi citaoci! Bilo je predvidjeno da ovaj dvobroj izadje iz stampe pred Veliku Gospojinu, ali ga zbog raznih razloga - objektivnih vise nego subjektivnih - tek sada drzite u ruci. Zato, pre svega, molim sve pretplatnike i citaoce za razumevanje zbog kasnjenja.

Dvobroj, dakle, izlazi u povodu Uspenija Presvete Bogorodice, praznika kojim Crkva Hristova u sve vekove pamti kraj zemaljskog zivota Djeve Marije, Majke Gospoda Isusa Hrista. Uspenije je crkvenoslovenska rec i znaci: usnuce, san, pokoj. Vec kroz to znacenje mozemo da naslutimo kako Hriscanstvo gleda na odlazak iz ovoga sveta. Za coveka ciji zivot protice neobasjan svetloscu vere, i sama smrt ostaje u tami, zagonetna i zastrasujuca. Potpuno obuzeti svakodnevnim poslovima, ljudi danas o njoj uglavnom ne razmisljaju i ne govore, cak nastoje da sve sto podseca na nju istisnu iz svesti; kao da misao na prestavljenje, svoje ili svojih bliznjih, svesno zele da predaju zaboravu. Posledica toga su osecanja straha, teskobe i ocaja u trenutku kada se smrt priblizi, buduci da njome - "sve nestaje". Za verujuceg coveka, naprotiv, smrt ne znaci kraj, nego pocetak. Smrcu pocinje novi, vecni zivot. "Zaista, zaista vam kazem, ko slusa moju rec i veruje Onome koji me je poslao ima vecni zivot, i ne dolazi na sud, nego je presao iz smrti u zivot". Verom primajuci reci Spasitelja, Koji je za nas umro i vaskrsao, hriscani znaju sta coveka ocekuje posle smrti. Telo se vraca u zemlju da, kako neko seme, ceka ustajanje iz grobova u dan opsteg vaskrsenja, a dusa se uznosi pred Presto Gospodnji, da od svoga Tvorca dobije mesto koje je zasluzila. Radi toga se istinski hriscani zivotom pripremaju za smrt, gledajuci u nju sa nadom. Naravno, i dalje za upokojenim tuguju njegovi bliznji, ali to nije tuga neutesna. I dalje na sahranama teku suze, ali to nisu suze ocajanja. U hriscanskim suzama, zbog vere, nade i ljubavi, uvek ima i tihe radosti.

Za radost u zalosti kod hriscanskog usnuca u Gospodu najlepsi je primer usnuce One u cijoj se devicanskoj utrobi ovaplotio Sin Bozji. Kada su na cudesan nacin sa svih krajeva vaseljene bili sabrani oko samrtnicke postelje Presvete Bogorodice, apostoli su - kazuje nam crkveno predanje - gorko zaplakali; teseci ih, Majka Bozja im je rekla: "Radost moga odlaska ne pretvarajte svojim suzama u plac." I kad su u povorci apostoli nosili kroz Jerusalim do mesta pogrebenja Bogorodicino sveto telo, praceno "sladosnim oblakom iz kojeg je brujala andjelska pesma", ispred svih je isao sv. Jovan Bogoslov noseci u ruci rajsku grancicu mira i radosti, koju je tri dana pre toga sv. arhangel Gavrilo doneo Djevi Mariji. A kad su tri dana posle toga apostoli bili na molitvi, javila im se Precista Bogomajka, u Svojoj nebeskoj slavi, i rekla: "Radujte se, ja sam s vama u sve dane." Tako Crkva do dana danasnjeg, s radoscu koju joj je darovala Presveta Bogorodica, peva o prazniku Njenog uspenja: "Rodivsi sacuvala si devstvo, upokojivsi se nisi ostavila svet."

Radost ovogodisnjeg praznovanja Velike Gospojine u manastiru Lepavini uvecao je jedan dogadjaj koji ce uci u manastirski letopis: Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski G. Jovan rukopolozio je sabrata sv. obitelji lepavinske monaha Vasilija (Srbljana) u cin jerodjakona. O. Vasilije nastavlja niz lepavinskih postrizenika koji su manastir dosli iz blize okoline, kao potomci Srba starosedelaca doseljenih ovde posle osnivanja manastira u 16. veku; neka ovde, u znak secanja i blagodarenja, budu navedena i njihova imena upisana u Knjigu postrizenika manastira Lepavine: jeromonah Melhisedek (Godec) iz Vel. Sesveta (upokojio se 1903.), Teofan (Strajnic) iz Sokolovca (upokojio se 1918. u svojoj 28. godini), Lukijan (Petric) iz Bolfana (rodjen 1844.), Anatolije (Jankovic) iz Krizevaca (postrizen 1885.), Gavrilo (Bota) iz Novih Pavljana kod Bjelovara (postrizen 1878.), Gedeon (Barbaric) iz Duge Rijeke (postrizen 1890. godine)...

O novijoj, pak, istoriji lepavinskog manastira, vezanoj za njegovu poslednju obnovu, u ovom broju govori Visokopreosveceni Mitropolit G. Jovan. Razgovor, koji je sa G. Mitropolitom vodila saradnica naseg lista Radmila Misev, obuhvata jos i teme monastva, cudesnih isceljenja, molitve...

Ako su devstvo i materinstvo, neizrecivo sjedinjeni u blagom liku Majke Bozje, vrhovne hriscanske vrednosti, onda su njihova krajnja suprotnost strasni gresi pobacaja i cedomorstva. Pred danasnjim razmerama takve negacije zivota zastaje um normalnog coveka; s razlogom se u publicistici za tu tragediju koristi izraz bela kuga. Tekst "Kazna nad nerodjenim" arhimandrita Rafaila (Karelina), duhovnika i pravoslavnog pisca iz Gruzije, bez imalo ublazavanja govori o tom, kako on kaze, ratu roditelja protiv sopstvene dece. Nekome ce se mozda poneka autorova rec uciniti preostrom, ali je to, cini se, jedan od retkih preostalih nacina u pokusaju da se probude duboko uspavane savesti.

S blagoslovom iz manastira Lepavine

vas