B E S E D A
SA MITROPOLITOM ANTONIJEM SUROSKIM
Vladika Antonije: Zelim odmah da pozdravim nase prijatelje iz Nemacke, Dortmunda i drugih mesta, kao i da vam saopstim da se veoma radujemo sto smo se zajedno pomolili, i eto, sada smo kod vas. Receno mi je da nasi prijatelji imaju odredjena pitanja, zato, oce, molim Vas da sednete na mesto predsedavajuceg.
Otac Leonid: Vladiko Antonije, mnoge ucesnike sam pitao za njihove probleme. Ispostavilo se da je vecina prisutnih prisla Crkvi pre godinu, dve ili pet i trenutno sa nalazi na samom pocetku duhovnog puta. Sta biste Vi posavetovali, na sta da se obrati posebna paznja, narocito ovde, u inostranstvu. U Rusiji sve izgleda drugacije, a ovde, mi i nasa deca se nalazimo u nepravoslavnom okruzenju.
Vladika Antonije: Mozda ce vas moj odgovor zacuditi, ali, ma gde da zivite, u Rusiji ili u inostranstvu, paznja mora da bude okrenuta ka Bogu... Rekao bih, za razliku od crkvenosti sa malim slovom "c". Sustina je u tome da se kroz Crkvu ide ka Bogu, a kroz bogosluzenje, u dubinu molitve. Zato, vi, koji ste nedavno prisli Pravoslavnoj veri ili, mozda, uopste veri, radujte se sto je za vas sve novo. Ta radost je divna stvar. Ja sam toliko ljudi video u toku svog, vec dugog zivota, koji su toliko navikli na svoje Pravoslavlje, na svoju veru, da novo vec vise i ne umeju da osete. A vama, koji ste tek nedavno prisli, sve moze da bude sveze, novo. I to je divno. Ja sudim po sebi, zato sto sam i sam, zbog dogadjaja u toku Prvog svetskog rata, ruske revolucije i emigracije, do Crkve dosao veoma kasno. Prvi moji utisci o religiji bili su zalosni. Tada sam sa spremao za "poslusnika" u Austriji, u Becu. Prve nedelje ucenja mene su, ne znajuci sta je to pravoslavni vernik, poslali rabinu. On me pogleda i rece: "Zasto ti nemas kapicu na glavi?" - "Mama me je ucila da se u sobi nista ne stavlja na glavu zbog toga sto se u njoj mozda nalazi raspece ili ikona". - "Sta, ti si hriscanin!", zacudi se rabin. "Napolje!" I ja sam izleteo. U hodniku me uhvati nasa direktorka: "Ah, ti si hriscanin!", rece i odvede me katoliku, koji me ispita ko sam i sta sam. "Znaci, ti si pravoslavac? Ne, jeretike necu da drzim u svom razredu. Napolje!"
Tako se zavrsilo moje duhovno obrazovanje. Tek kasnije, posle nekoliko godina, ja sam se obreo u pravoslavnom hramu, kada su me na Veliki Petak doveli da pomirisem tamjan i da poslusam pojanje, zato sto nista ni o cemu nisam znao. I tada mi se dogodilo interesantno otkrovenje. Koraknuo sam u hram - a do tada nikada nisam osetio miris tamjana - udahnuo sam, i pao u nesvest. Iz ovoga zakljucih da postoji odbrana od odlaska u crkvu. I stvarno, kada su me kroz godinu dana ponovo doveli u hram, ja sam usao, duboko udahnuo vazduh, pomirisao tamjan i za nekoliko sekundi pao u nesvest. Posle toga u crkvu nisam odlazio.
Vidite, moje crkveno iskustvo je veoma zalosno, tako da vam o njemu ne mogu dati pravu predstavu... Ali, ono sto mi je zaista bilo divno, to su, kao prvo, susreti sa nekolicinom ljudi, a kao drugo, susret sa samim Bogom. Zelim da vam pricam o jednom coveku. Tada mi je bilo deset godina i boravio sam u decijem letnjem odmaralistu. Imali smo svestenika, oca Georgija Sumkina. On nam se cinio tako slabasnim, veoma slabasnim... Bilo mu je, verovatno, oko 30 godina. Tada je imao, kako se u Rusiji pre revolucije nosilo, dugu bradu i dugu kosu. To je zapanjilo ne samo mene, nego sve nas. To nesto, zapanjujuce za nas, ja sam potpuno shvatio tek mnogo godina kasnije: on je sve nas umeo da voli. Vi ne mozete da zamislite kako je tesko voleti celo odmaraliste decaka, ali on je umeo da voli svakog od nas. Kada smo bili dobri, njegova ljubav prema nama bila je likujuca. On je sijao tom ljubavlju. Kada smo bili losi, njegova ljubav se nije menjala. Ona je samo bivala ostar bol u njegovoj dusi. U njemu sam prvi put video ono sto sam kasnije shvatio - ikonu, ikonu Bozije ljubavi.
Bog ume da nas voli i kad smo dobri i kad smo losi. Voli nas na razlicite nacine. Kad smo losi, On nas voli krsnom smrcu Svojom. Kad smo dobri, On nas voli svom radoscu i svetlom Vaskrsenja. Eto, to treba traziti u duhovnom zivotu. Nije vazno da se iskljucivo traze ovi ili oni obredi, ove ili one pojedine molitve - vec susrete s Bogom kroz njih.
Kada sam upoznao oca Georgija Sumkina, on mi je u dusi ostao ceo zivot. Od tada je proslo 76 godina, a ja ga ne zaboravljam. On je za mene ostao ikona. Ziva ikona. Takav je Bog. Ne zbog duge kose, ne zbog brade, vec zbog toga sto je on nas umeo tako da voli.
I eto, vi trazite Boga, i to Zivoga Boga . Molitve svetitelja nam pomazu tako sto nam se u molitvama otkriva poimanje, kao kod tih svetitelja, poimanje Boga. Oni su imali susret sa Njim, prihvatili Njegov priziv i uneli u te molitve svoje poimanje Boga, zivota i samih sebe. Znate, molitve mozemo citati u trecem licu. Njih su napisali svetitelji, mi ih citamo, i one treba da dopru do Boga zato sto u njima nema niceg neistinitog, ali, do nas one ne dopiru uvek. A vidite, treba nastojati da molitve uvek dopru do nas - jednostavnim odnosom prema njima. Ako uzmete molitvu i pocnete da je citate, postavite sebi pitanje: "Mogu li ja ove reci iskreno da uputim Bogu?" Ako ne mozete, tu treba stati i reci: "Gospode! Ove reci ja reci ne mogu, mogu da ih ponovim u ime svetitelja i da se nadam da ce one nekada do mene dopreti. Ali, to nije moja molitva, za sada."
Dacu vam dva primera. Prvi: svetitelj je poimao sebe, poimao Boga, poimao svu slozenost zemaljskog zivota covecijeg. Sve to u njemu se izrazilo ovim ili onim pojmovima, recima. I one su odstampane na papiru. Ali, sve sto je on govorio, bila ja njegova istina. Ali, da li je to i moja istina? Na pocetku Bozanstvene Liturgije je molitva gde se kaze: "Gospode, Boze nas! Zlatna kugla Tvoja je neizreciva, slava je Tvoja nedostizna!" To mi mozemo da kazemo jednostavno zato sto, ako verujemo u Boga, mi bas u Takvoga verujemo. A dalje: "Milost je Tvoja neizmerna i covekoljublje neiskazano!" Mozemo li mi to uvek da kazemo, u svim situacijama naseg zivota!? Ponekad zivot plovi glatko, i mi takve reci mozemo da kazemo, zato sto one odgovaraju nasem poimanju. Ako zivimo u takvom periodu naseg zivota, koji je ceo - mrak, uzas i strah, pa mogu li da kazem: "Tvoje covekoljublje je neiskazano, milost Tvoja je bezmerna!"
Secam se jedna zene, kojoj je umro unuk. Ona mi rece: "Ja u ljubav Bozju vise ne verujem. Molila sam Mu se, molila nekoliko godina da moj mali decak ne umre, a Bog ga nije spasio." Secam se da sam je pitao: "Kada je umiralo hiljade i hiljade dece oko vas za vreme prvog svetskog rata, za vreme revolucije, kako se vasa dusa odnosila prema Bogu?" Ona mi je rekla veoma strasnu stvar, koju moramo svi da zapamtimo. Rekla je: "Da, oni su umirali, ali nijedan od njih nije bio moj unuk." Do nje je to doprlo tada, kada je to bio njen unuk, kada je to dotaklo njeno srce, a ne glavu. Zato, kada se molimo, kada citamo molitvu ovog ili onog svetitelja, mi uvek moramo sebi da postavimo pitanje: "Mogu li ja to sam od sebe iskreno da kazem? Ako ne mogu, onda sam duzan da to objasnim Bogu."
Dacu Vam jos jedan primer, po meni sraman. On ima smesnu stranu, ali i tuznu. Kada smo baka, mama i ja ziveli u crkvenoj kuci (to nije ovde), kod nas se zapatise kolone miseva. Kako da ih se resimo? Misolovke nismo hteli da postavimo, zato sto nam je bilo zao miseva. Parcice sa hlebom i otrovom takodje nismo stavljali, zbog toga sto je baka tada imala 93 godine. A baka, ako bilo gde naidje na komadic hleba, obavezno ga pojede. Sta bi posle toga bilo s njom?... Odjednom sam se dosetio da u velikom trebniku postoji molitva jednog od starih svetitelja, koja se odnosi na sve zveri koje mogu da ometaju zivot ljudima, pocev od lavova, sve do stenica. To su cele dve strane pojedinih naziva zivotinja: lavovi, tigrovi i tako dalje. Pomislih, sta ce biti ako ja tu molitvu procitam? Ali nimalo nisam verovao da ce to doneti bilo kakav rezultat... Sta da radim? Tada sam uzeo knjigu, obratio sam se tom svetitelju i rekao: "Kada si ti ovu molitvu pisao, verovao si da ce ona imati moc. Ja - ne verujem. Ali, mozda ce mis da veruje! A Ti moju molitvu bez vere prinesi Bogu. Tako ce mozda vera misja i Tvoja vera nesto i da urade." Secam se, sedoh na krevet, stavih knjigu na kolena, nadenuh epitrahilj i poceh da cekam. Iz kamina izadje mis. Ja mu rekoh: "Sedi i slusaj!" Mis sede - sedi, sedi, mrda brkovima i gleda me. Prekrstih ga i rekoh: "Sad slusaj sta cu ti procitati." Procitah tu molitvu (ili preklinjanje), cini mi se svetog Evstatija, ali bojim se da ne slazem. A mis je sedeo i slusao. Kada sam zavrsio, prekrstih ga i rekoh: "Sada idi i reci svim ostalim misevima." On stade na sve cetiri nozice i nestade... A zajedno s njim nestali su svi misevi...
Evo vam primera da, i kada nimalo ne verujes, mozes da se obratis svetitelju koji je sacinio molitvu sa verom, i iz dubine takvog iskustva nosenja krsta i uzasa... da ga zamolis: "Ti se pomoli svojom verom. Ja verujem Tebi, iako svojom utrobom ne verujem u ovo sto je ovde receno." A ponekad treba reci: "Gospode, preko ovoga cu preci, jer ne mogu iskreno to da kazem".
Mogu li da vam navedem jos jedan primer i onda zavrsavam?
Iz sale: - Vladiko, molimo Vas, zelimo da nam i dalje pricate!...
Vladika Antonije: Evo kako je to bilo: kada sam imao 14, 15 ili 16 godina, na smrt sam se posvadjao sa jednim svojim drugom. A kada sam u molitvi Gospodnjoj dosao do mesta "...i oprosti nam dugove nase, kao sto i mi oprastamo duznicima svojim...", zaustavio sam se i rekao: "Ne, Kirilu nikada necu oprostiti!"... A zatim sam razmislio: "A kakva ce onda biti moja sudbina?" Otisao sam kod svog duhovnika oca Atanasija i rekao mu: "Eto kakva je situacija." On me upita: "A u cemu je problem?" Ja sam mu objasnjavao misleci da ne razume. On mi tada rece: "Nema nikakvih problema, kada dodjes do tog mesta reci: ...ne oprastaj mi moje grehe, kao sto ni ja ne oprastam Kirilu..." - "Ali, ja ne mogu to da uradim, ja na svoju glavu ne mogu ziske da stavljam!" - "Nista drugo ne mozes da uradis... Idi!"
Otisao sam. Doslo je vreme za citanje molitve - i ja ne mogu, jezik nece da se pomeri. Opet sam otisao kod njega: "Sta da radim? Ja to ne mogu da kazem!" - "Pa sta. Ako ne mozes da kazes, preskoci." Opet sam otisao. Molio sam se do tog mesta i spremao se da preskocim... ali, nevolja je u tome sto sam ja hteo da meni bude oprosteno! A da to mesto preskocim, jednostavno nisam mogao, jer nisam mogao da kazem Bogu: "Zaboravi na mene!" Pokusao sam jedanput, dvaput - nije islo, i ponovo otidoh kod oca Atanasija. On rece: "Dobro, onda probaj ovako da uradis. Ti bi hteo da tebi Bog oprosti?" - "Da, da! Jako bih zeleo!" - Onda Mu reci ovako: "Ja Kirilu ne mogu da oprostim, ali, zeleo bih da budem u stanju da mu oprostim, a zato - da li Ti meni mozes makar malo da oprostis?" Otisao sam, procitao molitvu i rekao: "Gospode, ja njemu ne mogu da oprostim, ali zeleo bih da mogu, jer bez toga cu i sam da nastradam." I pojavi se tek, tek mali "prolaz". Posle izvesnog vremena, citajuci molitvu u tom obliku, shvatio sam da se mnogo lakse bez zlobe setim Kirila. Jednom, iznenada rekoh: "Gospode! Oprosti mi! Ja sam njemu oprostio!" A posle toga je opet nastao problem... Zbog onoga "ja sam njemu oprostio", znaci da sam mu oprostio sa visine svoje pravednosti, a ustvari... Bogu sam objasnio da sam mu oprostio ne u smislu da ga volim kao pre, nego, navodno, oprostio sam mu to sto mi je uradio i vise mu ne zelim da ide na Strasni Sud. Tako sam uradio jedanput, dvaput i, ucini mi se da to nije dovoljno. Iz casa u cas dolazio sam do tog trenutka kada sam mirno mogao da kazem: "Oprostio sam, Gospode! I zato Ti meni mozes da oprostis."
Od tog trenutka toliko puta sam bas na taj nacin imao potrebu da se menjam! Jasno vam je da su okolnosti i nacin zivota bili slozeni: Prvi svetski rat, ruska revolucija, emigracija i ostalo... Dogadjalo se da se poveca gnev i ponekad zloba. I eto, ponekad smo godinama morali da se borimo sa onim sto je na dusi, a sve zbog toga da bismo imali snage da kazemo Gospodu: "Da, Gospode, kad stanem pred Strasni Sud, ja se protiv tog coveka necu pobuniti. Ti ga primi, a ja ga primam kao brata ili kao sestru." Ali, da bi se to postiglo, moramo da se, kroz Crkvu, preko molitve, preko ljudi, obracamo samom Bogu. Na zalost, mi to ne radimo uvek, nego veoma cesto se zaustavljamo na propisima, na iscitavanju molitava, na ovim ili onim pravilima, i, mislimo da, eto, kada sve to ispunimo, sve ce tada da bude u redu. Ne... Ne sasvim... Ovo "ne sasvim" znaci da nasa obracanja Bogu treba da budu puna ljubavi, otvorena... Eto, ka tome treba da stremimo... "Oprosti, oce". (Ocu Leonidu)
Otac Leonid: - Vladiko, vecina od nas ima decu, i u poslednje vreme sa decom imamo los odnos, ne samo u Nemackoj, vec i u Rusiji. Oni su izlozeni uzasnoj pornografiji, narkoticima, pa nije uvek jednostavno da ih pravilno vaspitamo, a neki cak kazu: "Zasto da radjamo decu da bi otisli u pakao?" Sta Vi mislite, sta moze da se uradi da deca, kada napune 16, 17, 18 godina, ne napuste Crkvu? Sta da se uradi da nasa deca ne dozive strasna razocarenja, kako ne bi upali u najstrasnije grehe, kako da sacuvamo nasu decu i omladinu?
Vladika Antonije: - Ja mislim da Crkva mora dosta da uradi i da porodica, takodje, mora dosta da uradi. Ali, vecno spasenje coveka ne zavisi iskljucivo od toga da li on ide u Crkvu, da li postuje i prima cak Svete Tajne. Sveti Justin Filosof kaze da, ako covek bude krsten, primice Dar Duha Svetoga u Miropomazanju, i ako se jednom pricesti, to od njega moze da bude dovoljno. (1) Pa, Bozje Darove niko ne moze da unisti! Odnosno, to sto Bog da, sve je to dato odjednom. Mi mozemo da izgubimo poimanje toga, ali samu sustinu necemo izgubiti. To kao da ulazi u dubinu naseg bica i tu miruje. Zato, ako coveku damo saznanje o Bogu, o ljubavi prema Bogu, ta ljubav prema Njemu, ljubav prema najblizima, pa i malo dalje, prema drugim ljudima, - i sto je moguce sire..., pa, ako cak u nekom trenutku on napusti molitvene obrede, Crkvu, to ne znaci da je napustio Boga. Eto, ja to potvrdjujem zato sto je to moj zivotni put. Ja sam prisao Bogu, a posle toga Crkvi. A ne obratno. Za mene je susret sa Bogom bio - sve! Ja sam u Crkvu otisao da vidim da li je tu Bog! I shvatio sam da jeste! Tu Bog zivi! Ali, On se ne svodi ni na Bogosluzenje, ni cak na Svete Tajne, ni na propoved. On nista ne odredjuje. (2) On je tu. I, ako si Ga samo jednom sreo, od tebe moze da bude dosta. (3)
Pa, cesto se dogadja da ljudi u detinjstvu dozive susret sa Bogom u ovim ili onim okolnostima. Recimo, preko roditelja koje vole, ili razlicitih dozivljaja u zivotu. Posle ih zivot nekud odvede. Zivot ponekad bude tako surov, da ne znas kako u njega da ukljucis Boga. I covek odlazi od onoga sto je do tada bio okvir njegove vere. Ali, on je morao da dozivi takav susret s Bogom, da bi mogao da ode... i opet da ostane s Bogom. Pre ili kasnije to iskustvo se projavi i moze da ga odvede u Crkvu Ali, posete Crkvi nisu obavezan dokaz za to da smo mi na putu u raj. Ja govorim veoma bezboznim jezikom, oprostite. Ali, ja verujem da mi moramo da trazimo Zivoga Boga i da razgovaramo sa Njim, u neposrednoj, jednostavnoj, direktnoj molitvi. Ili u jednostavnom razgovoru.
Znate, kada se usredsredite na molitvu, ne pocinjite da iscitavate ono sto su svetitelji pre vas sasvim sigurno znali. Ustanite i recite: "Gospode! Kako je cudesno i divno. Ja sam - nista. Ti si - Sve. I ja mogu da ustanem pred Tobom i da znam da si Ti tu. Da me cujes. Da sam ja za Tebe stvaran. Da si me Ti iz nistavila podigao. Da si Ti postao covek mene radi. Da si ti umro radi mene. Da je bas takva Tvoja ljubav prema meni. Ja pred Tobom mogu mirno da stojim i da se radujem, da se zbog toga radujem. I da znam da se Ti radujes sto sam ja Tebi prisao".
Ima jedno mesto u zitiju jednog svetitelja, gde svestenik od uzasa zbog bezakonja ljudi koji ga okruzuju, kaze: "Boze, kada ces da ih kaznis!" Njemu se javi Hristos i rece: "Kada bi na Zemlji bio samo jedan gresnik koji se nije pokajao, Ja bih se ponovo ovaplotio i ponovo umro na krstu da ga spasim. Ne moli se ni za ciju kaznu." Eto kakav je nas Bog!
Otac Leonid: - Hvala, Vladiko! Ima li jos pitanja?
Pitanje iz sale: - Vladiko, kako da zasluzimo ljubav Boziju, kako da Mu se priblizimo da bi On bio sa nama?
Vladika Antonije: - Ja mislim, vracajuci se bas na to da ne treba izmedju sebe i Boga postavljati "blagocestive" pregrade kada zelimo da se susretnemo s Bogom, da stanemo pred Njega, da porazgovaramo sa Njim. Znate, dogadja se da, kada razgovaras sa bliskim drugom, razgovor postaje sve tisi i tisi i, posle sedis sa covekom, i obuzme te takva sreca da i cutanje sa njim biva prijatno. To je zbog toga sto se u tom cutanju odrazava takva dubina susreta da recima nikada na taj nacin ne bi mogla da bude ostvarena. I eto, mi to moramo da naucimo. Pocinjemo kratkom molitvom, koja bi cela bila znacajna za mene, koja bi bila to sto ja Njemu kazem iz svoje duse, iskreno. A onda dodjemo do trenutka kada mozemo zajedno s Njim da cutimo: "Ja sam Tebi sve rekao, a sada, molim te, da malo budemo zajedno."
Jednom zapadnom svetitelju, koji je bio seoski svestenik, desilo se da je, dolazeci u svoju crkvicu, gotovo uvek na klupi nalazio jednog starca, koji je sedeo i nista drugo nije radio. Jednom mu svestenik rece: "Sta radis, dedice? Usta ne otvaras, ne molis se, prste ne pomeras na brojanicama, sta ti tu radis?" Starac mu odgovori: "Ja gledam Njega, On gleda mene, i nama je tako zajedno dobro." Eto cemu treba uciti sebe i druge - neka nas reci koje izgovorimo dovedu do Njega, a ne da one predstavljaju susret sa Njim. Tesko mi je da objasnim kako da to uradimo... kao u razgovoru s drugom. Ponekad treba nesto da se kaze, ali susret pocinje tu gde razgovor prestaje, gde pocinje lepota cutanja.
Decu je u nekom smislu lakse tome nauciti nego odrasle. Valjda zbog toga sto smo veoma navikli samo da govorimo, da govorimo... A deca mogu mnogo da cute. A, ako sednemo zajedno i pomislimo: "Ovde je Bog!" I oslusnemo kako je u sobi postalo tiho. Nikakvih zvukova. Ni pokreta. kako je tiho, tiho...
Secam se uciteljice u Francuskoj. Ona je ucila malu decu. Oni su se igrali, galamili, dok uciteljica ne rece: "Tise!...Cujte..." I deca su slusala tisinu i cutanje. Ja sam se susreo sa tom decom, govorili su: "Kako je predivno! Mi smo 'pobegli iz buke' i odjednom smo osetili da tisina i cutanje - nisu praznina." To nije nedostatak zvuka, to je nekakva realnost sama od sebe. Eto, sta treba da se nauci od dece. Oni to lakse od nas shvataju...
Pitanje iz sale: - Vladiko! Gospod nas Isus Hristos nas je ucio da ljubimo bliznje svoje, kao sto On ljubi nas. A ako je taj bliznji inoverac, ili jos gore - ako je zanesen demonom, i ako osetis da to zanesenjastvo nije upereno protiv tebe licno, vec protiv tvog poimanja sveta, protiv tvoje vere, kako tada da ga ljubimo?
Vladika Antonije: - Cini mi se da se ljudi cesto protive Bogu, Onom u koga mi verujemo, zato sto Njegov lik, onakav kakvog ga dajemo ljudima, oni ne mogu da prihvate: "Da li je Bog takav? Ne, hvala!" Eto, to je veoma vazan trenutak. Ja ne govorim o tome da ce oni da nas gledaju i da misle da taj covek nije ziva ikona... Ali, potrebno je da kroz njega nesto sija: ili da izrazava tugu zbog mene, ili da se interesuje za mene... Makar neko zivotno osecanje. Zatim, nama nije lako da sudimo o tome kako to da drugi ne znaju ono sto znamo mi i ne veruju u Boga takvog kakav je. Zelim da vam dam par primera: pre mnogo vremena, kada sam imao nesto vise od 20 godina, razgovarao sam s Vladimirom Nikolajevicem Loskim. Razgovor se preneo u istocne religije. On mi je odgovorio sasvim kratko da, po njegovom misljenju, u istocnim religijama pravog znanja o Bogu nema. Ja nisam s njim polemisao oko toga jer, shvatate, "ne guraj nos gde ti nije mesto"... Ipak sam odlucio da zadrzim svoje osecanje. Vratim se kuci i iz drevnih indijskih Upanisada prepisem osam citata, vratim se kog njega i kazem mu: "Vladimire Nikolajevicu, kada citam zapise svetih otaca, uvek zapisujem mesta koja me pogadjaju. Ja uvek zapisujem ime svetitelja koji je ovo ili ono rekao, a ovde imam osam citata od autora koje sam zaboravio da navedem! Mozda cete ih vi po stilu ili po sadrzaju prepoznati?" On pogleda pa rece: "Da, da, naravno!" Za dva minuta on napisa osam imena svetitelja: Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i drugih... eto ti za Upanisade - tok! Ja mu rekoh: "Znate sta, Vladimire Nikolajevicu! Pa to su Upanisade! Znaci, oni su nesto znali o Bogu, da li Vi mislite da su to sveti oci?" Tu je on poceo da preispituje stvari.(4) I, s druge strane, kada mi kazemo da verujemo, - mi verujemo bicem unutrasnjim, ali, kada tu veru pokusavamo da objasnimo recima, kako to cesto bude tuzno... Dogodi se, naprimer, ovako: Puskin je pisao izvanredne pesme. Mi takodje zelimo da pisemo pesme, ali... sa Puskinovim pesmama ne mozemo ni da ih uporedimo...
Secam se jednog razgovora od pre mnogo godina, koji mi se dogodio na stepenicama hotela "Ukrajina" u Moskvi. Pridje mi mladi oficir i rece: "Sudeci po mantiji koju ste obukli, vi ste vernik!" Ja odgovorih: "Da." - "A, eto, vidite, ja sam bezboznik." - "Tim gore po vas." - "A sta to ja imam zajednicko s Bogom, da bih u Njega verovao?" Ja mu rekoh: "A da li vi u nesto verujete?" - "Da", rece, " verujem u coveka!" "Bas tako! Slaze se s Bogom! Bog veruje u coveka tako sto je stvorio coveka, sto je postao covek i umro za nas!... Eto sta imate zajednicko s Bogom... Razmislite!"
Ja smatram da bismo sa veoma mnogo ljudi mogli da nadjemo zajednicki jezik, samo ako bismo se ozbiljnije odnosili prema unutrasnjem osecanju, a ne prema spoljasnjem izrazavanju. Skoro ceo zivot sam ziveo sa nepravoslavnim svetom. Najranije detinjstvo sam proveo u sadasnjem Iranu, zato sto je moj otac bio generalni konzul u Teheranu. Posle smo, pocev od dvadesete godine, ziveli u mnogim zemljama u emigraciji... u Austriji, koja je katolicka zemlja, u Francuskoj, koja je takodje katolicka... A i bezboznistva je bilo koliko hoces. I tu sam morao da nadjem sebe i da naucim da o coveku sudim ne u odnosu na ono sto on govori, vec po tome sta je on u sustini. Ako pogledas i pomislis: "Ah, kako bih voleo da sam kao on!", to su vec otvorena vrata u njegovo unutrasnje iskustvo. Ili ako gledam na vernika i mislim: "Samo kad bih mogao da budem takav!.." Eto, to je sve sto mogu da vam kazem povodom vaseg pitanja. (Glasno zahvaljivanje iz sale )
Pitanje iz sale: - Svi nasi ljudi, ovde, na Zapadu, postavljaju pitanje: da li da se vratimo u otadzbinu, ili da ostanemo da zivimo ovde? Kako biste mogli da posavetujete coveka koji zeli da resi takav problem?
Vladika Antonije: - Ja ne znam kako na to pitanje da odgovorim. Mogu da kazem samo za sebe. Kada smo ziveli u Persiji, sadasnjem Iranu, to je bila ambasada, i namestaj je bio nas... To je bila Rusija. Kada smo se nasli na Zapadu, sve je bilo strano. Rusija je ostala samo u srcu, u glavi i u kulturi. Kultura se godinama postepeno produbljivala, a srce je ostajalo da zivi. Moja generacija je vaspitavana tako da svoju otadzbinu, Rusiju, treba voleti tako da ceo zivot za nju treba dati. Kada sam bio ucenik, a onda student na univerzitetu, govorili su nam: "Skupljaj sva hiljadugodisnja znanja Zapada, da bi ih doneo nazad u Rusiju." Ja sam mastao o povratku u Rusiju. Kada sam imao oko 15 godina, bio sam u metrou s maminim bratom i pricali smo o Rusiji. Tada rekoh ( i sada to pamtim ), da bih vise voleo biti mrtav u Rusiji, nego ziv na Zapadu. Ali, ja sam ostao ziv na Zapadu, zato sto je Bog sudio tako. A s druge strane, okolnosti su bile takve... U staljinisticku Rusiju povratak je bio nemoguc, zatim je dosao rat u kome sam ucestvovao kao i ostali... Zatim sam upoznao interesantnog ruskog episkopa iz Rusije, vladiku Fotija, koga sam pitao: "Sta ako se ja vratim? Pa sada je to moguce!" - "Ne vracajte se", odgovori on, "ne vracajte se, zato sto vam tamo nece dati da iskazete to sto vi nosite u sebi, vec ostanite ovde kao svedok nase otadzbine." Tako sam i ja, kao i mnogi drugi, a nas je iz Rusije dvadesetih godina prognano oko pet miliona, ziveo na Zapadu da bih uzeo sve sto mogu i da to dam Rusiji. Ali, cini se da dati Rusiji uopste ne znaci vratiti se u Rusiju.
Secam se jednog ruskog episkopa, vladike Sergija, koji mi je o tome govorio: "Znate sta? O vasem vracanju ne moze da bude ni reci. Poslace vas u seosku parohiju, i tu cete da sluzite dok ne umrete. A dok ste ovde, vi mozete da propovedate po celoj Rusiji. Predavanja koja vi odrzavate, besede koje vi vodite, propovedi koje sirite zapisuju se i predaju u celoj Rusiji - to je vas doprinos..." Tako je i bilo: izvesni period sve to se prenosilo u okviru takozvanog samostalnog izlaganja, a onda smo poceli taj materijal da stampamo. Dostavljali smo i usmene poruke... Vama, koji ste nesto stariji, naravno, teze je. Ali, postavite ovakvo pitanje: "Sta to ja ovde mogu da nadjem, a da ga u Rusiji nema, pa da ga prenesem u svoju otadzbinu?" Time ste izvrsili svoju misiju...
Pitanje iz sale: - Vladiko, moje pitanje je sledece: kada je greh ucinjen ne tebi, nego drugim ljudima, a ti za to ne mozes nekome da oprostis, sta onda ciniti? Ako je prema tebi - jasno je, a ako je prema drugom?
Vladika Antonije: - Pre mnogo godina upoznao sam se sa jednim divnim svestenikom - podviznikom, koji je voleo Boga celim svojim zivotom, a koji je mrzeo sovjetsku vlast i sve sovjetsko, svim svojim bicem. Tada sam mu postavio pitanje: "Kako vi mozete da govorite o ljubavi?... Pa Hristos nas uci da moramo da volimo svoje neprijatelje..." On mi odgovori: "Svoje neprijatelje spreman sam da volim do smrti, ali neprijatelje Bozije ja cu mrzeti do kraja!"
Eto, to je za mene u izvesnom smislu krajnje bogohuljenje. Zar se bilo ko moze mrzeti radi vere u Boga - to je nezamislivo! Sada - sta moze da se uradi? Ja sam ponesto od toga, o cemu vi sada govorite, iskusio, da kazem, za vreme rata, u vojsci i u okviru francuskog otpora, kada je medju ljudima istinski vladala krajnja mrznja. Dosao sam do zakljucka da mrznjom nikoga neces spasiti, cak ni coveka koga volis. Ako covek cini drugome zlo, jedino sto ti mozes je to - da se molis za tog coveka: "Gospode, ja ne mogu da ga spasim, ali Ti mu, makar i u poslednjem casu zivota, daj da se urazumi!" Moliti se s radoscu za zrtvu - stvar je relativno jednostavna, odnosno, cela dusa likuje ljubavlju. Ali, moliti se za prestupnika, mozes jedino ovako: "Gospode, spasi ga! Zato sto ja cak ni tugu ne mogu da osetim za njim. Ni patnju. Ja znam da si Ti radi njega postao covek i umro na krstu radi njegovog spasenja! Ti spasi... Ja na svojim plecima ne mogu da nosim njegovo spasenje, ali Ti sve mozes..." Boljeg odgovora od ovoga nemam. Oprostite... (Uzvici zahvalnosti iz sale)
Pitanje iz sale: - Pravoslavni covek, ziveci na Zapadu, pita se kako pomoci Zapadu? Zato sto ovi ljudi ovde, iz istorijskih razloga, nisu imali mogucnosti da prime Pravoslavlje. Moze li zivot ruskih ljudi ovde da postane misija za sirenje Pravoslavlja?
Vladika Antonije: - Smatram da ima nesto sto ne sme da se radi - a to je boriti se "protiv"... pa bilo o cemu da je rec. Treba se boriti "za".
Secam se coveka koji je na jednom od svojih predavanja rekao: "Kada se diskutuje o veri, nikada ne govori protiv protivnika, zato sto ce on da se 'skameni' i branice se. A tvoja diskusija neka bude 'iznad njegove', kako bi on pozeleo da dostigne tvoj nivo." Razmisljajuci cesto o zapadnim veroispovestima, za nas apsolutno neprihvatljivim, smatram da nema nikakvog smisla pricati protiv njih, jer ako covek niceg drugog nema, on ce to da brani kako ne bi ostao bez icega. Ali, ako mu kazes: "Kako je divno to u sta ti verujes, ali, nije li moguce tome dodati..." Secam se... Vi ste verovatno culi za starca Siluana Atonskog? Da li u knjizi oca Sofronija, ili u pismima oca Siluana, tek na jednom mestu se kaze kako mu je jedan ruski episkop misionar govorio da su Kinezi beznadezan narod. Njih je apsolutno nemoguce uvesti u hriscanstvo. Starac Siluan mu kaze: "I sta vi po tom pitanju radite?" - "Ja udjem u neznabozacki hram, sacekam momenat kada se sve utisa i pocnem da vicem: 'Zar ste poludeli?! Poklanjate se tim idolima! Zar ne vidite da je to drvo, da je to kamen, da su nemi i da nista za vas ne mogu da ucine?!" - "I sta biva dalje?", pita starac. - "A, onda me biju i izbacuju napolje!.." Starac Siluan kaze: "Kada opet odete tamo, ustanite sasvim tiho i oslusnite kako se to oni mole. Oslusnite njihovu dusu koja treperi pred Bogom. U pogodnom trenutku pridjite njihovom svesteniku i recite mu: 'Stajao sam u vasem hramu i posmatrao kako se vi molite, i, zeleo bih da porazgovaram s vama o tome. Mozemo da podjemo i posedimo na klupi.' Sedite s njim i zamolite da vam prica o njihovoj veri. Svaki put, kada budu govorili bilo sta sto 'otvara vrata', recite: 'To je divno! Kada biste samo tome dodali to i to, kako bi se to rascvetalo u potpunu lepotu!"
Ja mislim da je to jedino sto mi mozemo da radimo u odnosu na vernike druge vere ili bezboznike. Ako bismo umesto toga, da bismo im dokazali da nisu u pravu (zato sto niko nikome ne zeli da veruje da on nije u pravu), ukazivali samo na to sta je kod njih dobro (s nase, hriscanske tacke gledista), to bi bilo jos bolje i tek tada bi zasijalo svojim punim sjajem.
Otac Leonid: - Vladiko, u pisanoj formi sa nalazi pitanje o Zagranicnoj crkvi. Mi imamo eparhiju Ruske zagranicne crkve u Nemackoj, i mi zivimo na istoj teritoriji. Osim toga, Hitler im je dao sve nase hramove koji su pripadali Rusiji pre revolucije. Nasi odnosi se sada zaostravaju. Da li treba cutati o tome da oni fakticki nisu priznati od strane Pravoslavnih Crkava? Ili, cutati o svim njihovim delima ili ipak pricati o njima?
Vladika Antonije: - Mislim da vreme u toku koga se odvijala ljuta borba izmedju nasih Crkava postepeno prolazi. Pojavljuje se shvatanje da mnogo imamo zajednickog - pri cemu, kudikamo snaznije nego, recimo, pre 60 godina. Secam se, kada sam pre vise od 50 godina dosao ovamo, upoznao sam se sa staresinom Zagranicne crkve. Bas ovde smo se sreli. Nekako ga upitah sta on misli o meni. On mi odgovori: "Smatram vas cestitim covekom i zato cu da vam odgovorim iskreno. Ako bih hteo da budem uctiv, tada bih vam rekao: 'Vi niste svestenik'. Ali, reci cu istinu: ako ste u Moskovskoj crkvi, vi ste svestenik satane". Od tada se on tako promenio... da sam sebe, verovatno, ne prepoznaje kada se u ogledalo pogleda... Razlog su mnogobrojni susreti s ljudima, patrijarsima, koji nisu bili izdajnici Hrista.
Moje licno iskustvo (komunikacije sa Ruskom zagranicnom crkvom) nije nesto veliko. U Nemackoj sam bio ukupno oko pet puta i, ne vise od oko 25 dana. Tamo sam putovao radi propovedi, citanja referata... dok ovde imamo daleko jednostavniju mogucnost komunikacije sa ljudima. Ovde cesto dolazi vladika Marko (minhenski, nalazi se na celu Zagranicne crkve u Nemackoj), i svaki put se sastanem s njim. Izmedju nas postoji dogovor da sve radimo zajednicki u okviru onih interesa koji se po nasoj savesti smatraju zajednickim, dok, odvojeno - samo ono sto nam savest ne dozvoljava da radimo zajedno. Rezultat toga je sledeci: on je imao parohiju u Mancesteru, gde nekoliko godina ni jednog svestenika nije mogao da posalje. Ja sam je prihvatio. Sada je to nasa parohija, a svadje sa Markom zbog toga nije bilo.
Ja smatram da, ako bismo bolje pogledali, s kakvim se ubedjenjem i pozrtvovanjem, ove ili one patrijarsije i "zagranicne patrijarsije" - odnose prema svojoj veri i prema svojoj sluzbi, i ako bismo uvazavali jedni druge za ono sto nam je zajednicko, a raskrinkavali samo ono sto je sustinska razlika, nasi odnosi bi bili daleko, daleko bolji. Kada sam rekao "raskrinkavali", to nisam mislio u negativnom smislu, vec - da bismo se razlikovali u misljenju: ti mislis tako, a ja cu tebi da saopstim kako ja na to gledam.
Otac Leonid (cita pitanje iz sale): - Kako da prepoznamo Bozju volju u zivotnim situacijama? Moze li se u nekim dogadjajima prepoznati i volja Bozija, a ne samo kriviti demone kako su oni uzrok za ovaj ili onaj zalostan dogadjaj?
Vladika Antonije: - Ja nisam bogoslov pa bogoslovski ne mogu ni da odgovorim, ali, iz svog sopstvenog zivotnog iskustva, rekao bih ovako: kakve god da su situacije, mi u njima mozemo da izvrsimo delo Bozije. Poneke situacije - kao da su