Duhovne besede i pouke starca Antonija

Iz redakcije “Ukarajine Sengenske”

Treba napomenuti da prva verzija date knjige u stampanoj formi nije dobila blagoslov za izdavanje, iako u nase vreme dobijeni blagoslov ne predstavlja garanciju za dusekorsni sadrzaj duhovne literature zbog velikog broja datih najuzvisenijih blagoslova i povrsnog odnosa prema blagoslovu kao takvom. Misljenja svestenstva o sadrzaju predlozene knjige su u datom momentu protivurecna. S jedne strane, njena vrednost je u tome sto je pisana za savremenog coveka, koji vec prakticno ne primecuje veliki broj greha koji su postali sastavni deo njegove svakodnevnice. Dusepogubne sablazni okruzuju savremenog coveka sa svih strana i predlazu se od strane ovoga sveta u najmodernijem i najprivlacnijem “pakovanju”, ponekad cak i pseudobogoslovskom i na prvi pogled potpuno “blagocestivom”. U knjizi su ti “gnojni cirevi” skriveni od strane iskusnog duhovnika jednostavno i dostupno, u Jevandjeljskom duhu a ne samo na reci. S druge strane mogu se sresti ispravke u nasoj publikaciji tipa skracenica “ot.” umesto “o.”, sto je prihvaceno za rec “otac”. Ili “ot.svestenik Nikolaj”. Tesko je reci imamo li mi pred sobom delo veste kompilacije, sa sveobraznim duhovnim umetnickim sadrzajem, napisanim na osnovu blagodatnog izvora, ili je to prica zapisana i izdata onakva “kakva jeste” na osnovu zitija stvarno postojeceg starca, koje je prikupljeno i pripremljeno za publikovanje od strane malo ocrkovljneog coveka, sto ukljucuje takvu vrstu svesno napravljenih gresaka. Na osnovu gorenavedenog preporucujemo da se prema ovoj knjizi odnosite s duhovnom trezvenoscu, i pri potrebi za njeno citanje zatrazite blagoslov od svog duhovnika. Uostalom, poslednja preporuka je najopstija i odnosi se na citanje bilo koje duhovne literature.

Redakcija sajta “Ukrajina Sengenska”

Uvod

Odlazimo kod starca Antonija. Ko je on – shimonah, jeroshimonah, poslusnik, monah, arhijerej ili svestenik – nista od toga mi tacno ne znamo. Pre pola godine su pocela da se postavljaju pitanja povodom nekog starca koji je imao vidjenje o kraju sveta. U pocetku sam sve to okretao na salu, i uopste se trudio da sve to pripisem ljudskom neverju u zvanicno, i teznji da pronadju istinu negde van jerarhijskih zidova. Cak sam odrzao i propoved na tu temu. Ali pitanja nisu prestajala, vec se njihov broj cak i povecavao. Ne obracati paznju na njih bi bilo nerazumno, tim pre sto se ta pitanja ne mogu smatrati glupim! I vise od toga – posto sam veliki postovalac Svetitelja Ignjatija (Brjancaninova), vise puta sam nailazio na saglasnost starcevih reci sa time, sto je veliki bogoslov i Svetitelj XIX veka episkop Kavkaski Ignajtije potvrdio zivotom i recju na osnovu Svetog Pisma i Svetootackog Predanja! A parohijani su mi govorili: “Oce treba da odete kod starca!” Na jednoj od arhijerejskih eparhijskih sluzbi, na kojoj je bio veliki broj duhovnistva, cuo sam razgovor o nekom Antoniju, jos carskom protojereju, koji je pretrpeo mnogo toga pod sovjetskom vlascu – i Solovke, i Kolimu itd, itd. Po oslobodjenju mu nije bilo dozvoljeno da sluzi jer je smatran za sumnjovog coveka. Deca su se odrekla svoga oca i tada je Antonije, svestenik Boga Zivog, otisao da radi kao lozac parnih kotlova u nekom malom gradu. Ljudi su veoma voleli “svoga popa”! U gradu je postojao hram, kao i nastojatelji bolji ili losiji, ali su se oni smenjivali tako da ljudi skoro nisu mogli ni da ih zapamte! Znao je Bog i arhijerej. Ali Antonije je bio lozac parnih kotlova! Nocima su kod njega dolazili posetioci i molili ga da krsti, osveti, opeva, da se pomoli, i uopste za sve to sto je potrebno pravoslavnoj dusi! Ja nisam izdrzao i upitao sam: “Kakav se to starac doselio u nas grad?” „A ti jos nisi bio kod njega?” – cuo sam umesto odgovora zacudjeni glas svestenika, - mi sutra idemo, ako hoces mozes sa nama”. I ja sam se slozio. Trenutno putujemo na kraj velikog grada, u kucu zene koja je primila tako poznatog starca. On nije bio poznat toliko po svojoj neobicnoj sudbini, koliko po vidjenju poslednjih godina postojanja sveta i prorocanstvima o tome kako i ko se moze spasti. Pri opstem interesovanju za to pitanje, razumljivo je da oca Antonija nije plasila neizvesnost! Ovako sam ja razmisljao pred susret sa njim. Prvi susret. Prednji automobil se zaustavio – stigli smo. Mala, uredna kuca, a pored kapije nas docekuje zena sa gostoprimljivim osmehom – moji saputnici su joj ocigledno dobro poznati, jer se zapocinju razgovori o zdravlju popadija, o decurliji itd. Zadivljujuce je to da je zena obucena u dovoljno svetlu haljinu, marama na glavi je uglavnom bela i povezana kao u kuvarice – slobodno pozadi. Ocekivao sam crnu haljinu, maramu, veoma mracna, histericna lica (iz nekog razloga se bas to smatra istinski pravoslavnim likom), a ugledao sam normalne ljude sa osmehom na usnama. Iz kuce je izaslo jos nekoliko zena a medju njima je bilo i parohijanki iz nase Crkve. Usao sam i … ostao ukocen. To stanje je nemoguce objasniti recima, to je prezivljavanje neke decije uzbudjenosti i trepeta istovremeno. Na metalnom krevetu je polu-lezao stogodisnji starac. Bio je veoma viskog rasta, nesto ispod 1m90, i imao je neobicno pravilne slovenske crte lica. Ogromna brada i duga, lagano uvijena kosa na glavi su bili beli. Ne, to nije bila ciganska sedina, vec je ta belina bila kao olicenje bica tog coveka. Ceo njegov lik, lik monaha, askete iz prvih vremena hriscanstva, je porazavao velicanstvenoscu i produhovljenoscu, molitvenoscu. Samo su mu oci bile malo drugacije – iz njih je dolazila neka neobicna svezina i dobrota. Na usnama je igrao lagan osmeh, dobar, mio, rekao bih topao. „Udjite, oci sveti, udjite!” „Da, mislim sveti! Imam grehova da mogu da se ispovedam svaki dan!” Tek sto mi je sinula ta misao, a starac vec odgovara, kao da nastavlja svoju prvu frazu: „Da, svi imaju puno grehova, ali svestenicka svetost je posebne vrste, to nije svetost podviznika, dobijena Bozijom miloscu i pomoci, u zavisnosti od odsustva grehova. Prvobitna svestenicka svetost je – darovana, neizbrisiva! Drugi i mudrost prolije, a Gospod dopuni, - los, da ali svoj!” Ljudi koji su me okruzivali normalno nisu shvatili da su culi odgovor na moju misao, a meni je to bio znak da treba da budem oprezniji! Svi su se po redu celivali sa starcem i na njegov poziv seli na stolice koje su stajale pored kreveta. „Tu su sedeli neki govornici, - klimnuo je starac glavom na stolice, i osmehnuo se, - i dokazivali apsurdnost Strasnog Suda, kraja sveta, raja i ada, toboze, sve mracni ribari izmislili! Mozda cu i culi istinu, ali nisu mogli da je razumeju. – postojao je nedostatak viseg obrazovanja! A mi evo, svetle glavice, ne odbacujemo Bozije postojanje, ali ne kao Licnosti, vec kao sveopsteg kosmickog razuma. I njihovi citati su odabrani a sve u prilog dusepagubne teorije. A ja lezim i razmisljam, - osmeh je nestao sa usni o.Antonija, - to je njihova revnost za ucenje, a ne za predavanje! Zavrsili su i cekaju sta cu da kazem. A sta da kazem, nema sta da se kaze – glupost jedna! Na glupost i odgovaram gluposcu! A da li ste videli zlog duha, kazem im?! Oni uvredjeno odgovaraju: „Mi s vama ozbiljno razgovaramo a vi se salite!” A ja im odgovaram da su se drznuli i Jevandjelje da citiraju, i da su upoznati sa delima Svetih Otaca, ali da ih ne razumeju! Vi ste dosli da nadjete potvrdu vasim sujevericama, a pre svega mislima o nepotrebnosti Crkve u delu spasenja – avaj, ja vam nisam pomocnik! Da, sedeo sam. Da nisam bio primljen medju klir u nekoliko eparhija. Ali da li to treba da bude povod za hulu na Crkvu sa Njenim dogmatima?! Vi pokusavate da okrenete Jevandjelje protiv Crkve, a ko vam Ga je dao ako ne Apostolska Katolicanska Crkva! A za zlog duha se ne salim, to nije sala da se on moze videti, procitajte prep.Serafima Sarovskog ili Svetog Ignjatija Brajncaninova! Cute, a sta da im kazem, nemam sta da im kazem – videti, znaci spoznati, a spoznati – to vec nije vera, vec znanje! A razgovor o veri. O veri je mozda malo lakse razgovarati, probaj, spoznaj gde je istina, ja verujem u jedno, a on – u drugo! Na prvi pogled sve je logicno! Ali avaj samo na prvi!” Starac je ucutao. Moji saputnici su osetili da je starac umoran i poceli su da ustaju sa svojih mesta i da se oprastaju. Ja sam sledio njihov primer iako mi se cini da nisam zeleo da izadjem iz te kuce jer sam osecao takav mir i spokojstvo u dusi. Mi smo se spremali da krenemo, i ja sam vec pored vrata cuo Starcev glas: “Oce Aleksandre a mi se vec poznajemo!” Kao da me je nesto probolo u grudi, da zaista bilo je neceg poznatog u razgovoru oca Antonija, ali sta?! A secate se, Verhnedonsko, a oce Aleksandre?!” Setio sam se. Bile su to strasne stranice mog zivota, da se strasnije ne mogu ni zamisliti. Spopala me je tuga, ili tacnije znaci tuge, i ne zelim ni da se vracam na to vreme, kada popadija i ja nismo dve noci uopste spavali. Nedelja je a ja ne mogu da sluzim. Svi parohijani znaju za nasu tragediju, usli su u Crkvu i citaju Akatiste. Negde oko 9-10 ujutru prisao mi je jedan mladic i rekao: „Otac i popadije su mi naredili da Vam prenesem oce Aleksandre da se ne brinete da ne preduzimate nikakva dela vec da se molite! Sve se vec razresilo, sve je dobro!” Ja sam iskreno od tih reci bio prenerazen – kakav otac i kakve popadije?! U naselju je ziveo moj prethodnik po nastojateljstvu, pridoslica iz Ljvovske oblasti kome je bilo zabranjeno da sluzi ali on u ovakvim stvarima nema nista! Kod njega su dolazili za preprodaju inostranih maraka, ali ne za nesto slicno! A ovde - otac i popadije!

Mladica sam dobro znao, on je cesto molio da nesto procita za pevnicom, trudio se veoma i imao je veoma dobru dikciju. Zvali su ga Viktor.

"Vitja, - pitam ga, - hajde dobro popadije, a ko je otac?!" "Kako ko - otac Antonije! On kod njih stalno dolazi, sluzi Liturgije, ispoveda, pricescuje, i sve nas poucava! On se za vas takodje molio celu noc, i rekao je da se ne brinete i da je vec sve dobro!" Ja to "dobro" tog trenutka nisam video! Usao sam u Crkvu, - stotinu ljudi se molilo, citao se Akatist. Nekako sam sam po sebi kleknuo, uzeo "Akatistnik" u ruke i … sa suzama poceo da sluzim moleban. O tome da je sve vec zaista bilo dobro saznao sam tek uvece. I tada se zaista pojavilo ozbiljno interesovanje za tog starca - o.Antonija. Ugledao sam ga. Bila je neka praznicna sluzba u toku Velikog Posta. Pocinjem da kadim posle Proskomidije, i tad mi je pritrcao stariji crkvenjak i samo sto nije vikao: "Oce, o.Antonije je u Crkvi!" Izasao sam da kadim i pogled mi se odmah zaustavio na predivnom starcu u podrjasniku i toploj, pomalo starinskog kroja rasi s protojerejskim Krstom sa ukrasima. Posle kadjenja, na casovima, sam izasao i pozvao svestenika da sasluzuje. On je uctivo odbio pozvavsi se na to da ce sluziti u drugoj Crkvi. Na malom vhodu ga vec nije bilo u Crkvi. Zatim je doslo do premestaja, nova parohija i sve je nestajalo u sujeti tekucih dana. Sada opet cujem poznati glas.

"Secam se oce Antonije, setio sam se!" "Mislim oce da Vam pratilac nije potreban. Navratite, ako izmedju pravednickih trudova nadjete vremena! Ja sam istina je cuo da Vi nas starce ne volite, kao i to da smo mi toboze nepristupacni, da smo neznalice, da i Krst Hristov ne zelimo da nosimo, da uznemiravamo tudje stado i da uopste sve nevolje dolaze od nas, a sveti oce?!" "Kada se dva ista listica ne mogu naci sta onda reci za ljude, oce Antonije". "Da, da to i ja kazem cekam Vas sutra ujutru!"

Moji saputnici su vec davno izasli i bili su zacudjeni sto sam se ja zadrzao. A ja sam cekao jutro. Nekoliko puta sam iscitavao stihove Sv.Ignajtija (Brjancaninova), zitija Optinskih Staraca, uporedjujuci sve sa ovim sto se desava, trazeci za to duzno objasnjenje.

Zemaljski putevi

Ujutru sam opet bio u automobilu i opet putujem sad vec poznatim putem ka starcu. Ista zena me docekuje na vratima, samo sto se sada u njenom pogledu moze videti neka tajanstvenost – njen pogled je pogled coveka koji zna nesto vise nego sto treba i nego sto drugi znaju. “Molitvami…” “Amin” – cuje se iza vrata. –“Da, on vas odavno ceka, - vec sapce zena, - oce, pozurite!” Ulazim i sada vec u miru posmatram starcevu keliju. Ali nista neobicno nisam nasao: ikone na izbeljenim zidovima, u svetom kutku se nalaze dva sanduka – jedan veci i jedan manji. U svestenickom domu, ili u datom slucaju tacnije receno, u domu njegovog boravka slicna pitanja ne treba postavljati – pribor za Krstenje i Evharistiju, sa Antiminsom.

Objasnicu za ljude koji ne znaju o cemu se radi. Antimins je – svileno platno sa po pravilu izatkanim ili naslikanim prikazom Hrista u Grobu, i prisivenim cesticama mostiju mucenika. Samo na Antiminsu se sluzi Bozanstvena Liturgija, tacnije Njen najvazniji deo kada dolazi do pretvaranja hleba i vina u Telo i Krv Gospodnju. Antimins obicno Arhijerej blagoslovi za sluzbu u odredjenoj Crkvi, ali u nestabilnim situacijama u drustvu – kao sto su rat, revolucija, opasnost od raskola ili strane religiozne nadmoci, kako je recimo bilo pri uvodjenju unijatstva u Ukrajini, arhijereji su svestenicima najpostojanijim u veri blagosiljali Antiminse specijalno za sluzbe “na mestu na kojem se nadju”. Mnogo Antiminsa se naslo u rukama duhovnistva pri zatvaranju i unistavanju hramova od strane boljsevika. Jednom recju receno, retko ko od svestenika u tom periodu nije imao svoj Antimins, te njegovo poreklo i kod oca Antonija nije izazivalo nikakve sumnje.

“Sta je oce Svetinje vam privlace pogled zar ne?” Posto smo se pozdravili svestenickim pozdravom i celivom, ja sam po starcevom pozivu seo na stolicu pored njegovog kreveta. Razgovor nam nekako nije isao. Otac Antonije je polu-lezao obucen u beli stari podrjasnik, samo mu je izraz lica bio drugaciji nego juce – na njemu se videla duboka zamisljenost, pa cak i neka sanjiva tuzna crta na celu,

“Oce, mozda nisam dosao u pravo vreme?” – pitao sam starca. “Da, ne, sta ti je, ja sam te sam zvao. Prosto sam se zamislio o minulim danima, greh je istrazivati puteve Gospodnje, ali ja ne - sve se vracam u proslost, i sve pokusavam da shvatim kako, sta i zasto”.

“Vi ste kazu jos bili carski nasledni protojerej?” “Ma sta ti je Bog s tobom! Da smo svi u to vreme imali slicno shvatanje vere i mesta Pravoslavlja u zivotu Rusije, tada vidis revolucije ne bi ni bilo. Ne, ja sam iz vojnicke porodice, otac je bio inzenjer u nemackoj fabrici. To je u to vreme bio visok polozaj! Sopstvena kuca, kocije, a u kuci – puna casa, posluga, konjusari i sve sto je bilo potrebno. Porodica je bila pravoslavna ali bezbozni duh vremena i bavljenja Evropom nije mogao a da ne zatruje duhovnu atmosferu. Mama je rodjena plemkinja, rodjena je i odrasla na selu koje je nosilo dedino ime, i bila je najpoboznija. Iako je ta poboznost vise bila slicna obredu, ali istina sa prizvukom stare epohe. U nasoj kuhinji se uvek neko hranio te neki bogalj, te vojnik-invalid…

Otac je sve to posmatrao mirno smatrajuci to toplom cudnoscu svoje supruge, ali nije uzimao ucesca u tome. Ja nisam uspeo da dobijem obrazovanje – slusao sam lekcije na univerzitetu. Ali nazalost ne samo lekcije – kakvih samo partija nije bilo na kursu, sada vec ne mogu ni da se setim! Ali njihova sustina je bila ista – razrusiti, a zatim graditi. Nesto strasno je dolazilo od svih tih ucenja – adski duh mrznje medju ljudima. A ljudi su dolazili na predavanja i slusali, i slusali se medjusobno! To je kao kada covek gleda u provaliju – od smrti ga deli samo jedan mali korak, a njega nesto vuce da pogleda jednom i jos jednom! Nisu hteli da slusaju glas pravednika, vec su isli za nevaljalcima. I stigli su tu gde su stigli. U pocetku rata se cinilo da ce se ljudi urazumiti i uvideti da je on Bozija kazna. Ne, nisu shvatili i posli su u revoluciju. Ja sam u to vreme promenio svoj nacin pogleda na svet, ostavio sam svetsku nauku i upisao seminariju. Strasno je bilo biti iza zidova Trojice-Sergejeve Lavre, ali kako su se mirno i sa trepetom vrsile sluzbe u njenim Crkvama! U slobodno vreme sam sedeo u akademskoj biblioteci i citao, citao, citao…Sve sam pokusavao da shvatim sta se desavalo i da pretpostavim buducnost. Bila je to smelost mladosti i uzdanje u sopstveni razum! Sreca je da je bilo dovoljno staraca shimnika, koji su uspeli da me pripreme za zivot: citanje me vise nije toliko privlacilo koliko molitva i molitveno opstenje. Sporovi i diskusije koji su uvek bili argumentovani za obe strane koje u njima ucestvuju su smatrane praznim gubitkom vremena.

Bilo je to strasno ali i interesantno vreme – mucenistvo je ociscavalo Crkvu. Ako bi bilo i nekih novosti, one bi uvek bile lose, veoma lose, a najcesce – strasne! Poginuli su mi roditelji, i doneo sam odluku – monastvo, zivot u svetu bi za mene bio prosto nepodnosljiv. I tako sam primio postrig i dve hirotonije. Posto sam stavio Krst na prsa, primio sam i krst na ramena – hapsenje, logor, deportacija…A zatim ponovo hapsenje i logor, i uopste o tome ne treba mnogo pricati”.

“Oce Antonije a kako je duhovnistvo prihvatilo deklaraciju 27-e godine?” – prekinuo sam starca.

“A kako je ona mogla da bude prihvacena? Arhijereji su je razlicito primili, tako sam cuo jer sam s njima malo opstio. A nize duhovnistvo – mirno, dovoljno mirno. A sta je u njoj pa bilo a da toga nije bilo u istoriji Ruske Pravoslavne Crkve?! Sluh je parala rec “Sovjetska Otadzbina” ili nekako malo drugacije, ali je sustina ista. Tada su reci “Rusija”, “Rus” bile belogardejstina! Sami smo krivi jer neprijatelj nema mogucnosti da primora coveka da gresi – nema nikakve prinude. On samo predlaze greh, a na tebi je izbor. To je parcijalno (pojedinacno) sagresenje, ali iz licnih grehova izrasta i greh naroda. Sta, zar su samo Jevreji oskrnjivali hramove i ulazili u savez sa bezboznicima?! Ne, naravno. Ali to je vec druga tema. Dakle gde smo stali oce Aleksandre?”

“Hapsenje, logor, deportacija…” – tiho sam napomenuo. I otac Antonije je lagano nastavio svoju pricu.

“Otpustili su me posle rata, - bolest se toliko razvila da nisam mogao da hodam, a vreme je isticalo. Jedan vojnik mi je predlozio da odem u njegov rodni kraj – cak mi je rekao i kome da se obratim. Ljudi su topli, verujuci, i oni su me celo leto lecili pazljivom negom. Nasli su mi i posao u susednom naselju – postao sam lozac parnih kotlova. Lokalnom arhijereju se nisam obracao, plasio sam se jer sam svasta cuo od ljudi. Mislio sam, procice zima i tada cu nesto potraziti. Oci su mi dali adresu jednog arhiepiskopa, za koga su mi rekli da je uzimao meni slicne – opunomoceno umirujuci mitom za vreme obilne trpeze. A zeleo sam da sluzim. Tu negde pre Bozica, nedelju, ili dve-tri, ne secam se da li je prosao praznik svete Varvare, neko mi je nocu kucao na vrata. Vreme je bilo tesko, gladno, hladno, a ja imam ugalj, kao drugi hleb! Da mislim se otvoricu. Usao je mlad momak od svojih trideset godina, i stoji zbunjen ne moze da pocne. Ja vec nisam izdrzao vec sam rekao: “Dosao si, pricaj, sta je toboze si zbunjen, ja ne ujedam!” A on mi je rekao zbog cega je dosao – i noge su mi se odsekle. A evo sta je on ispricao. U prokletim, bezboznim tridesetim kod njegove majke, veoma verujuce zene, su se neprekidno zaustavljali svestenici bez parohija, i monasi, kao i mirjani, cak je bio i neki episkop. Oni su se zaustavljali, sluzili, pricescivali, krstavali, i radili sve za cim su ljudi imali potrebe. Narocito je cesto dolazio stari jeromonah i on se ljudima veoma svidjao zbog svoje prostote, mekog karaktera, i zbog toga sto nikad nije odbijao nicije molbe. Jednom pred jutro je dosao monah sa svojim obicnim koferom, u kome je nosio sve za sluzbu, i nekim zavezljajem u rukama. On je dao kofer majci mog posetioca, i naredio da ga sakrije – jer su i njega samog vec trazili da uhapse. Poslednji raspored je bio sledeci: “Ja se necu vracati, daj to svesteniku koji ce doci u ove krajeve po izlasku iz logora!” I nestao je.

Zena je revnosno ispunila naredjenje i cak ni Nemci nisu nasli kofer. I ona je sada vec stara i bolesna, ali je cula da u kotlarnici toboze radi pop, pa je poslala sina da se sve razjasni. Ja nisam trcao, leteo sam kao ptica ne disuci, i ne osecajuci ni reumaticne zglobove, samo da sto brze stignem! To je on – zavetni (tajni) dom, lajuci nevesto kao ucveljeni neuhranjen pas, skripa vrata i mi smo u kuci. Na krevetu lezi starac, na klupi sede starije zene pored stola. Na stolu se pusi lonac i tu je cak ne kofer, kako mi danas shvatamo, vec najbolji drveni sanducic, obavijen kozom. Njegove nevelike razmere su me primorale da zadrhtim – zar nema odezde?! A mozda nema pribora za Evharistiju?

Tako sam se uzbudio da sam zaboravio da se pozdravim sa ljudima i da pozelim mir toj kuci! “Pomaze Bog oce, blagoslovite!” – pored mene je stajao muskarac srednjih godina, veoma krupan i ocigledno frontovac, “Bog blagoslovio”. “Ja sam stariji sin, Vasilije. Evo oce kljuceva i sve je Vase, uzmite. Samo imam jednu molbu da mami odsluzite opelo – slaba je i bolesna”. “Sve sto treba, - molim vas! Samo cu ja da sakrijem kofer kod sebe u kotlarnici, jel' to u redu?!” – glas mi je drhtao, a ruke su gladile dragi sanducic. Vasilije se osmehnuo: “Rekao sam Vam – on je Vas oce Antonije. Jurko, - okrenuo se prema mladjem bratu – ce Vam ga sada odneti”.

Kod mene u kotlarnici se nalazio jedan taburet i klupica. Prekrio sam taburet cistom kosuljom, koju mi je neko poklonio, stavio sam sanducic na njega, a sam sam sedeo na klupici i posmatrao svoje blago. Smedja, debela koza je imala utisnute sare, moze se reci sa prizorima iz crkvene tematike: Krst uokviren vinogradskim grozdjem i liscem, a u uglovima su bile – hramovne kupole. Ali evo kljuca u rezi, pokusavao sam da probusim - ali kljuc je na mestu. Sadrzaj sanduka mi ne dozvoljava da mislim da je reza zardjala. Jos jednom sam pazljivo pregledao sanduk i nasao sam skriveni otvor, stavljam u njega kljuc sa druge strane, obrt i cuje se lagan zveket! Posle toga sam otrkio i drugu rezu. Otvaram poklopac i - prosto se divim cudu! Unutrasnjost poklopca se rasporedjuje i pretvara u mali ikonostas. Unutra su stavljene bele svestenicke odezde. Ispod njih se nalazi drvena pregrada, u cijim udubjenima su pricvrsceni sluzbeno Jevanjdlje, trebnik i sluzbenik. S trepetom izvlacim rize i izvlacim Jevandjelje - da ispod njega, kako je i receno u ilitonu se nalazi Antimins! Imam mogucnost da sluzim - kakva radost!

Izvlacim tu srednju pregradu. Ispod nje u udubljenju su i - posuda za Evharistiju, i pribor za krstavanje, i cak i Daronosica. Sama pregrada je - mali stalak, prenosni Presto. Ima cak i nozice. Mojoj radosti nema kraja, ali gde cu da sluzim?! Nemam svoju kucu - to jest mesto stanovanja. Kotlarnica je mesto gde i radim i zivim. Ljudi su me zvali da zivim sa njima, ali ne zelim da im oduzimam prostor - kucice su ostale kao zemunice posle Nemaca - siromasne, a ovde cu se pomoliti i sluziti. Da ja sam opasan stanar jer mogu da me vide i ponovo uhvate. Ali sta sad da radim.

S tom mislju sam i zaspao pored peci i svog blaga. Ali ako mi je Gospod dao sve sto mi je potrebno za sluzbu onda cu uskoro dobiti i mesto na kome cu sluziti - bila je to mala kuca na samom kraju naselja, koju mi je poklonila jedna verujuca starica. Poceo sam da sluzim, i da vrsim trebe. Nikoga specijalno nisam molio da cuva tajne, nisam ogranicavao broj ljudi koji su dolazili na Sluzbu, ali se ova tajna strogo cuvala. Krstavao sam i sluzio opelo - nocu ili rano ujutru, tek sto sunce izadje. Novac nisam uzimao, a nije mi bio ni potreban, dobijao sam nesto od rada u kotlarnici, ljudi su mi donosili staru odecu, a sto se tice hrane - pa zar monahu treba mnogo hrane? Ziv sam, - i slava Bogu. Tako se neprimetno zavrsila zima a sa njom i moj rad u kotlarnici. Leti je bilo gore - slali su me na oranje seoskih domacinstava i poslali su mi i obavestenje. Bio sam veoma tuzan - koliko samo ima praznika, a ja ne mogu da sluzim. To obavestenje su mi dali starice, parohijanke. Posle su kod lekara, ciju sam cerku krstio, i objasnile da ce selo ostati bez svestenika, ukoliko otac Antonije ode na rad. Ispricale su i za moje boelsti, i kako su se starale o meni. Oslobodili su me i ponovo sam postavljen u kotlarnici - putovao sam na Donbas kako bi nabavio ugalj, proveravao sam sistem itd.

Tako je proteklo nekoliko godina. Mene nije napustala zelja da otputujem u Moskvu, u Trojice-Sergejevu Lavru. Stvar je bila u tome, sto cim primis postrig i svestenicki cin moras da se suocis sa hapsenjima i deportacijama, i ja sam poceo da se pripremam na to. Priprema se sastojala u tome sto sam sve ono sto mi je bilo neophodno - knjige, riza, tamjan, itd., poceo da raznosim po stanovima svojih verujucih poznanika s molbom da sve to sakriju dok ne nastupe bolja vremena. I evo sada gledajuci kako su moji zemljaci sacuvali sluzbeni kofer, obuzimala me je misao da pokusam da sakupim sve te skrivene stvari. Pre svega - knjige o duhovnom delanju, jer sam u logor otisao kao mlad monah, i bio sam monah samo po postrigu a ne i po duhovnom delanju. Naravno, nesto sam zapamtio od pouka Trojickih shimnika, nesto su mi rekli svestenici, koji su sedeli sa mnom, ali sam ja imao jaku potrebu za literaturom a najpre za - Dobrotoljubljem. Ta misao me je i primorala da se uputim u Sergejev Posad.

Tada i nije postojalo otpusta jer je sve i bilo ilegalno. Uspeo sam da od svojih nadredjenih izmolim neku potvrdu za put u Moskvu. Moram da kazem da se na prvoj etapi moja zamisao pokazala beznadeznom - jedan je umro, drugi je poginuo, u stanu opet nekog drugog su - nepoznati ljudi - taj covek koji sedi je ocigledno domacin. Proslo je toliko godina, rat, cistke...

Vec sam se bio pomirio sa neuspehom, kupio sam pirog (vrsta kolaca - prim.prev.), stojim i odjednom sam cuo sledece: “Oce Antonije jeste li to Vi?” Okrecem se - Gospode, da li je to prividjenje?! Preda mnom je bio krupan muskarac, u skupom odelu koje nosi prestona uprava, sa kapom i koznom tasnom u rukama, i meni kao bivsem logorasu se sve cinilo veoma cudno. Ali ne, to je on, moj bivsi prijatelj sa kursa u seminariji, koji mi je pomagao da sakrivam po stanovima vernika moju jednostavnu imovinu. On je bio mladji po uzrastu, znatno mladji, i nije uspeo da primi postrig i svestenicki cin. “Vanja!” - navrle su mi suze na oci. Zagrlili smo se i tako smo stajali, bez mogucnosti da kazemo i jednu rec zbog stegnutog grla. Postanski milicioner se verovatno zacudio videvsi dobrostojeceg coveka kako grli skoro siromaha. On je prisao, pitao Ivana da li je sve u redu, a od mene je zatrazio dokumente i dugo ih je proveravao. Uostalom mozda i nije dugo proveravao ali sam ja toliko zeleo da ostanem sam sa svojim vrsnjakom da su mi minuti izgledali kao casovi. Na kraju mi ih je nemarno vratio i ne zeleci pohvalio rekavsi da sam slobodan. Otisao sam sa Ivanom u stranu pored severnog zida gde je bilo manje prolaznika i cuo pricu njegvog zivota.

Ivan je bio svedok postepenih hapsenja kako studenata seminarije i akademije, tako i predavaca. Glasine o uzasima koji se desavaju po logorima i deportacijama, a u pocetku su to zaista bile velike deportacije, su prevazilazile sve dopustive i razumne surovosti. U to je zaista bilo tesko poverovati, ali je bilo nemoguce neverovati. Uhapsen je episkop Ilarion Trojicki, zatvorene su Moskovske Duhovne Skole, Ivana su odveli u redove RKKA. Sluzba u Turjestanu, cista biografija, ali je sreca sto u njoj nije pisalo semnarist, vec student. To je bila manja krivica pred vlascu.

Ivan odlazi na radnicki fakultet, u institut, i pocetkom rata pravi dobru karijeru. Njoj je doprinelo i to sto su sve istaknute licnosti, na ovaj ili onaj nacin brzo prebacivale iz kabineta u “saraske” - zatvorske naucne ustanove, i to u najboljem slucaju, a u najgorem to su bila mesta ogradjena drvetom, ugljem, gvozdjem...

Mladi saradnici su se naveliko koristili tim okolnostima - anonimno, jer nije bilo upravnika! Ne znam da li je slicne opuse pisao bivsi seminarist Jovan, ali je on napravio ozbiljnu karijeru iz oklopnog celika. On je takodje trebalo da ostane ali poceo je rat i on je kao sto je poznato sve ispisivao. KB na Uralu, besane noci 41-e, nagrade 43-e, jednom recju - uspeh. 44-e je pozvan da upravlja institutom u Moskvi, nosilac je ordena, akademik, dobija stan u centru, u okviru kruga. Nasla se i domacica za stan - ozakonjuje vezu sa bivsom potcinjenom sluzbenicom KB na Uralu. Istina, zena potcinjena samo trenutno postaje upravnik, cak je i sluzbeni automobil najvecim delom u njenim rukama. Mlada zena ne zna za religioznu proslost svoga muza, i ona smatra da je njegovo poreklo radnicko-seljacko, i da je ateista. Ivan je usao u partiju jos u Turkestanu. Sve je dobro ali sanja Trojice-Sergejevu Lavru! Da i plasi ga odgovor pred Bogom za decu a njih je dvoje - decak i devojcica. Ivam Mihajlovic povremeno ostavlja svoju zenu i decu, obucen u najskromnije odelo i putuje po svetim mestima, ili jednostavno posecuje seoske Crkve. “Zelim da ocistim dusu” - rekao je.

Nije me pozvao svojoj kuci - ne sme, njegov institut je zatvoren, kuca je pod prismotrom, ali to sto mi je rekao je prosto bio melem za dusu. Pokazalo se da je Ivan, to jest moj prijatelj Vanja, sacuvao najveci deo imetka koji je sakrio u vreme revolucije.

A desilo se tako da tek sto je Vanja bio demobilisan iz Turkestana i bio upucen na radnicki fakultet u Moskvu, on je odmah nasao i sakupio svu svoju imovinu. Prirodno da to nije bilo sve, i mnogi ljudi su u to vreme bili uhapseni, a njihova imovina konfiskovana, ali najveci deo je sacuvan. Razumljivo je bilo da Ivan nije mogao to da cuva kod sebe u opstezicu jer je to bilo opasno. Ali u Podmoskovlju se naselila njegova rodjena tetka, monahinja iz manastira koji su boljsevici razorili, pa je on i odneo kod nje moje blago (imovinu). O tetki niko nije znao, i ona mu je bila rodjena tetka po majci to jest drugog prezimena, i Vanja i tetka su strogo cuvali tajnu njihove rodbinske veze. Uputili smo se prema njoj.

Nekoliko sati smo proveli u vozovima: Ivan je imao svoj bezbedni plan putovanja sa presedanjima, i mi smo bili na putu ostvarenja svog cilja. Posto smo pokucali na kapiju u susret nam je izasla starica u crnom, suva, mala sa tako blagim izrazom lica da je mogla ikona da se naslika! Na ulici ona nije pokazivala nikakve znake radosti zbog susreta sa rodjakom, ali se u kuci odmah rasplakala. “Vanjecka, zasto nisi dolazio toliko dugo?!” - pitala je ona. “Teta Vera, ti znas da ja treba da se iskradem iz kuce, a ne iz Moskve! Ljudmila iako zna da bi nas razvod zznacio kraj nase karijere, a revnuje za svaku stvar! Menjaju vec trecu sekretaricu posle nje, kao vucje zavijanje. To me je odvelo na more u Soci, gde sam obnovio nekoliko sanatorijuma i dosao” - pogledao me je Ivan pravdajuci se. Teta Vera je spustila oci, tiho ih brisuci krajem haljine, zacutala je i uzurbala se pored stola.

Poceo sam da razgledam domacicinu kucu. Zadivljujuca jednostavnost i dostojanstvo, nema niceg nepotrebnog, a to sto ima je zaista potrebno. Kucica je zaista mala, sala i kuhinja sa ruskom peci koja je monahinji sluzila kao krevet. Pored peci se nalazilo nekoliko cadjavih, starih ikona, i cak je bilo tesko razabrati likove na njima. Pored ikona je svetlelo kandilo. Zaraci vise na kukama koje su okacene na zidu. Na polici se nalazi nekoliko lonaca od livenog gvozdja i nekoliko tanjira. U sali se nalazi veliki sveti kutak sa najlepsim, ogromnim kandilom, verovatno hramovnim - ono je bilo tako veliko. Na nekoliko polica se nalazila gomilica lanenog rublja. Stolica nema, vec samo sto i dve klupe pored njega - jednostavne, izrezbarene i veoma dobro izbeljene. “Teta Vera,- poceo je Ivan, - nemoj da se uzurbujes, otac Antonije i ja smo dosli samo na kratko, i sama znas zasto smo dosli. U stvari, upoznajte se - ovo je jeromonah Antonije, a ovo je moja tetka Vera, monahinja Senklitikija!” Mati je uzela blagoslov. “Vanja mi je mnogo pricao o Vama oce, slava Bogu da ste zivi. Ja vec nisam verovala da cu docekati vlasnika svih ovih stvari i bojala sam se sta ce sa njima biti posle moje smrti. Ali ne, Gospod je sve uredio! Hajde onda da Vam ih dam”.

Moje blago je bilo sakriveno ispod peci, i to nekoliko velikih kofera ciji su krajevi bili oiviceni metalnim delovima. U jednom su se nalazile rize (svestenicka odezda - prim.prev.) i monaske odezde, nekoliko kompleta vozduha i pokrivaca. Kada smo otvorili taj kofer u sobi se osetio ostar miris naftalina. Domacica se zbunila: “Ne zamerite oce to je od moljcavih izvestaja ali se miris nekako preneo!” A meni su se slivale suze niz lice jer sam se setio kako smo u tamnim nocima krijuci se nosili sve to po kucama. Moja monaska odezda! Koliko sam bio radostan kada sam je uzeo od Lavrskih krojaca, a obukao sam je samo nekoliko puta!

Vanja se iznervirao zbog zadrzavanja. Shavtivsi to, presao je na sledece svoje blago. Boze moj,a odakle je ovo?! U koferu se nalazilo desetak Antiminsa, a ja sam imao samo jedan! “To sam ja skupio, - tiho je rekao Vanja, - na pijaci u toku rata, doneo sam ih iz Turkestana, a vojnici su njima glancali svoje cizme. Nisam mogao da gledam takvo bogohulstvo. Sam nisam postao svestenik, ali cu barem na ovaj nacin da posluzim!”

U koferu je pored Antiminsa bilo i sluzbenih knjiga, krstionica, srebrni pribor za Evharistiju, tamjan, bocica Mira, koje se vremenom neverovatno zguslo, i jos stosta.

U trecem sanduku su bile knjige i to dosta knjiga. Uzimao sam ih i kao da sam se susretao sa starim prijateljima, nastavnicima. Knjige su bile svima dostupne. “Da, - rekao je Ivan kao da je shvatio moju misao, - mnogo knjiga je propalo. Pronadjeni su i poverioci, u toku gladnih dvadesetih je dosta knjiga rasprodato, a neki domacini su uhapseni a njihova domacinstva konfiskovana. Mozda su ih i ostavili negde skrivene po kucama, ali nisi mogao da trazis nove ljude kod kojih bi se stvari sakrile, - za Bibliju se dospevalo u zatvor, - i smatrani su antisovjetima!” “Sta ti je dragi Vanja, to je prosto podvig sacuvati ovo sve usred svega sto se desilo u toku tih strasnih godina! Hvala, rodjeni, hvala ti!” - oci su mi se napunile suzama a jedva sam uspeo da izgovorim reci zahvalnosti.

Ali to je bilo pola posla - nasao sam stvari ali sada ih je trebalo i prevesti ali kako?! Putnickih vozova prakticno nema a i rizik je veliki - s jedne strane milicija a sa druge … . Ivan mi je opet pomogao. Koferi su bili zapecaceni i plombirani kao teret za njegov institut. Mene je preobukao u “prestono odelo”, skinuvsi ga sa ramena, napisao je dokumenta za pracenje tereta i stavio me na putnicki voz. Vec u vozu sam u dzepu kratkog muskog kaputa koji mi je poklonio nasao novac i kovertu sa dugim pismom od prijatelja...

Da, tako sam otputovao za Moskvu. A kuci su me cekali. To je za coveka tako neophodno osecanje - da ga negde cekaju. Kada sam otisao nisam o tome ni razmisljao. Ali kada me je prvi covek koga sam sreo pozdravio toplim radosnim osmehom, postalo mi je jasno da sam tu potreban i da me tu ocekuju.

Danas nije problem da se stvari dopreme do kuce, a tada nije bilo ni dobrih konja. Dovezao me je rejonski milicioner sa starim, trofejnim BMW-om! I ne samo da me je dovezao nego mi je pomogao da i kofere prenesem u kucu. A zatim je bilo posetilaca, sa i bez razloga, ljudi su dolazili, dolazili i dolazili. Ja nisam mogao da docekam to vreme kada cu ostati sam sa svojim blagom, sa svojom prosloscu. Ali oni naravno nisu ni mogli da se dosete ko me je docekao u Moskvi i da sam dosao sa novcem koje ti trudbenici nisu mogli ni da sanajaju. Dolazili su sa hranom - jaje, hlepcic, brasno, i ribicom koju su deca ulovila. Postavio sam samovar, inace poklon monahinje Senklitikije, i pili smo pravi caj! Iako i redak i do veceri mnogo-mnogo puta podgrevan ali pravi caj!

Nastupilo je vece, moji dragi parohijani su se razisli i ja sam ostao sam. Zanimale su me pre svega knjige koje su mi ostale i nisam imao vremena da ih pregledam. Najvaznije mi je bilo da sam ugledao Dobrotoljublje na svom mestu. Zlatoust, Jefrem Sirin, Grigorije Palama, Paterik, deo knjiga je bio na grckom jeziku, a neke cak i na latinskom. Sve sam naravno zaboravio ali nadam se da cu se snaci. Ugledao sam nekoliko knjiga koje nisu bile moje. Po svoj verovatnoci Ivanova tetka nije cuvala samo moje blago. Video sam potpise: jeromonah Nifon, shiiguman Pavle, poslusnik Danilo, gde ste vi svecasni oci?! I osetio sam ogromnu odgovornost pred Bogom i ruskim svetim novomucenicima za to sto sam ziv. A naravno i pred Crkvom.

Poslednja stvar koje me je mucila je bila sta ce biti sa sluzbom? O tome me je u Moskvi pitala i monahinja Senklitikija da li sluzim kako se ona izrazila kod “sergijanaca”. U toj situaciji mi nije bilo do bogoslovskih rasprava, a ja prema njima nisam bio raspolozen jos od revolucije 14-e godine - naraspravljali smo se 17-e! Ali odsustvo da tako kazem zakonskog sluzenja me je uznemiravalo. Sem toga, vracanje i dobijanje svih sluzbenih i duhovnih stvari sam umnogome shvatio kao poziv na sluzbu i to ne samo tajnu, nepotpunu. U to vreme je u nasem selu postojala odlicna parohija, kako se ona shvatala u staro vreme, a ne samo kao dolazak u Crkvu, vec kao zajednica ljudi koji ljube jedni druge u Gospodu. Malo me je zbunjivao broj Antiminsa koje sam imao u rukama,i bilo ih je oko pet. Sta je to bilo - da li poverenje na cuvanje Svetinja, mostiju, ili vec nesto drugo? I uz mnogo sumnje, poceo sam svojim sopstvenim naporima da trazim priloge u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi Moskovske Patrijarsije.

Veoma brzo, i na moje cudjenje bez velikoh napora, bio sam prihvacen za svestenika u jednoj eparhiji. “Oce Antonije, - prekinuo sam starcevu pricu pitanjem, - a kako se prica da Vas nisu odmah prihvatili da su vas vasa duhovna deca odbila i slicno?”

“Ja sam ti pricao da sam ja monah jos od seminarije. To je druga prica. Kod mene se dugo vremena nalazio neki otac Aleksej. On je bio nasledni carski protojerej, imao je i ceda koja ga nisu napustila. Najvise me je vredjao sin-frontovac - general. Heroj Saveza, zalupio je vrata pred tatom. I arhijereja je napao tako da otac Aleksej nije mogao da dobije parohiju.

Ne, sa mnom je sve bilo jednostavnije. Istina pre toga su me odbili jedno tri puta, ali bez ikakve zlobe, bez odugovlacenja.

Vladika je bio dovoljno mlad ali je i dalje ostajao na tom polozaju. S vlastima nisam bio u dobrim odnosima ali nisam ni ratovao. U svakom slucaju vladici nisu posebno zabranjivali da prima, i da rukpolaze. Stvar je u tome da iako se hramovi nisu previse otavarali, ali staro duhovnistvo je izumiralo a svi su prosli zatvore i deportacije. A ako se u hramu nije sluzilo onda je on brzo zatvaran, i to bez oklevanja.

Desilo se da su me pozvali kod opunomocenika, ja sam ispunio sve papire, i mislio sam da je to sve. Ali opunomocenik me nije pustao, vec je izmisljao razgovor o lojalnosti sovjetskoj vlasti. Ja sam mu objasnio da me ne interesuje cak ni crkvena politika, a kamoli svetska i da se kao gradjanin i hriscanin potcinjavam vlasti. Rekao sam mu jos da nista protivzakonito nisam ucinio, niti nameravam da ucinim, i to ne iz straha vec po savesti. On je toboze odusvljeno bodrio moja ubedjenja i rece mi da potpisem papir. A to je papir za “kucanje”! Izvinio sam se i odbio, blago motivisan jos u logoru stecenom odbojnoscu. Opunomocenik je spokojno i bez emocija uzeo moj potpis i rekao: “Ti si oce budala! Hteli smo da te postavimo u gradu, a sada ces da ides u selo. A i za to budi zahvalan jer te nismo poslali na izgradnju narodnog dobra. Donbas je blizu i rudnik je pored, tako da drugi put bolje gledaj da promenis navike. Idi i spremaj se”.

Vladika nista nije rekao povodom moje posete opunomoceniku, ali je bilo ocigledno da je odnos prema meni postao poverljiviji. Iako je postojala potreba da budem postavljen u selu, to se nije desavalo: ima vec pedeset godina, monah, bez porodice, a nema ni danasnje obrazovanje, jer vise zna istoriju komunisticke partije nego istoriju Apostolske Crkve. Sve to je Vladiki omogucilo da napravi neke planove u vezi mene, ali razgovor sa opunomocenim licem je mnogo toga pokvario. Ja sam i pored svega toga kroz nekoliko nedelja primio parohiju.

Pokazalo se medjutim da ne uznemirava toliko primanje nove, koliko napustanje svoje stare parohije. Sta ce tamo u selu pricati da je dosao bolesnik, logoras-invalid koji jedva pokrece noge. Podigli su me, obukli, obuli, dali posao i cuvali od pronicljivog oka NKVD-a. Ovde su mi se desile najprijatnije stvari u mom zivotu posle oslobodjenja. Ali poceli su da me prate. Ljudi to nisu smatrali za izdaju, ali je u svemu tome postojao element promene. Sta da se radi?! Ali prosla su i otisla u nepovrat ta vremena izbora za svestenika na parohiji u Slobozanscini, a tim pre u pravoslavnom svetu. Molio sam svoje dobrotvore-parohijane samo za jedno - da ne precrtaju moje ime zauvek, jer i svoju kucicu nisam prodao vec sam je ostavio njima na staranje.

Nisam u potpunosti ni poznavao sve prelesti i sve teskoce parohijskog zivota. Neko je zadovoljan, neko je uvredjen, a neko smatra nemogucim sluzenje popa-krvopije u vreme izgradnje komunizma! Koliko je bilo toplo Antoniju - kotlaru, toliko je postalo hladno jeromonahu Antoniju, nastojatelju hrama. Uostalom, uskoro igumanu, i potom arhimandritu.

Poslednje uanpredjenje me je plasilo. Prvo, ono je bilo povezano sa prelaskom u gradsku parohiju, a ja nisam zaboravio razgovor sa opunomocenim licem; drugo, plasile su me promene u crkvenom zivotu toga perioda. Umirivao sam sebe da je to staracko gundjanje, i da nema povoda za uznemiravanje niti bilo kakve bojazni, ali nesto me je ipak brinulo.

Proslo je nekoliko relativno mirnih godina. Trudio sam se da savladam nauku duhovnog delanja, parohijane sam pokusavao da naucim da razlikuju belo od crnog, spasonosno od pogibeljnog. Prvih godina posle rata to je bilo jednostavnije: i narod, poucen ratom je bio bolji, i ljudski zahtevi su bili prirodniji - krov nad glavom i korica hleba. A sreca je bila to sto si ziv. Zatim je situacija postala komplikovanija pod uticajem pagubne kinematografije, kao i propagande. Mi smo bili prinudjeni da cutimo na amvonima, bez obzira gde se propovedalo. Mnogo ljudi bi nam se smejalo i malo bi se razmisljalo.

Ali ne bih sada o tome. Postao sam iguman, a zatim arhimandrit i sve je islo reklo bi se da ne moze bolje. Ali dusi nesto nije davalo mira. Poceo sam cesce da odlazim u naselje radi kelejne sluzbe, a sada sam vec imao i domacu Crkvu po blagoslovu arhijereja. Sluzio sam i sluzio, moleci Gospoda da mi otkrije moju nepravednost zbog koje sam izgubio dusevni mir. I jednom u vreme jutrenja koje sam obicno sluzio u tri sata za vreme molitve u kojoj sam se jos jednom obratio Gospodu sa pitanjem koje me je uznemiravalo, ja ne samo da sam cuo vec sam i osetio sledeci glas: “A ko si ti Antonije?!” “Kako ko Gospode - ja sam arhimandrit”. “Ne, ti si monah!” I u tome je bio odgovor. Da, ja sam monah!

Ujutru sam otisao u eparhijsku upravu i predao molbu za sluzbeni polozaj. Arhijerej me je dugo nagovarao da to ne radim i morao sam da pristanem da ostanem u parohiji do dolaska svestenika u eparhiju, jer su se u to vreme mnogi vracali iz logora, pristizali su i diplomci seminarije - medjutim ipak se nisam dugo zadrzao.

Starcestvo

U logoru sam se sretao sa starcima koji su imali iskustvo umne molitve. Bio je jedan otac za vreme cije molitve se sneg topio! A u logoru se sem osnovnih stvari ne moze nauciti mnogo vise jer se nema ni vremena, ni snage. Da, izucio sam svu duhovnu literaturu koju sam imao, ali sam zeleo da sve osetim i neposredno. I evo sada sam se uputio na put traganja za naukom duhovnog delanja.

Kucajte i otvorice vam se, i skoro deset godina sam proziveo kod nekog starca, cuvara velike premudrosti spasenja, kakve je ljudima dala Optina, i samo sam retko odlazio u svoje naselje radi sluzbe. On me je pred smrt blagoslovio da idem tim putem. I evo hramljem, gresan, a po meri svojih snaga.

Vidjenje starca Antonija

Negde pocetkom sedamdesetih, za vreme sluzenja Bozanstvene Liturgije, udostojio sam se prvog vidjenja. A desilo se sledece. U to vreme je pocelo opste odusevljenje ljudi sa Zapadom, i shodno tome gubile su se karakteristike koje su svojstvene pravoslavnim Slovenima - skromnost, gostoprimljivost, nesticanje. Sticanje se moze smatrati najvaznijim karakteristikom novog pogleda na svet, jer novac i stvari postaju vredniji od morala, duhovnosti. I ono najstrasnije sto se desilo je i nacin zivota ljudi koji sebe nazivaju pravoslavnim, i koji veoma cesto strogo postuju crkvene obrede, postaju isti kao i mnogobozci koji ih okruzuju! Doslo je do takve neskromnosti, teznje za karijerom, i visokim polozajem u drustvu. Za decu iz verujucih porodica ne predstavlja dusevnu muku stupanje u pionire, komsomol, partiju. I vec imaju opravdanje u “rukavu”: “A kako cemo bez toga, ne zivimo u pustinji vec medju ljudima. Pa, greh - ako na taj nacin posmatramo sve je onda greh, ali pokajacemo se i u redu”. Takav povrsan odnos je izazivao strah za samu mogucnost spasenja. Ja sam iscitavao Jevandjelje, a posebno Otkrovenje, jer mi nije davalo mira pitanje o pustinji u koju ljudi treba da beze.

I evo vidim veliki broj ljudi koji idu, i jedu. Neki cini mi se i ne jedu, vec - piruju, drugi - bludnice, treci - pakoste svojim bliznjima, i svi su oni kao rekom poneseni. Medju njima ima raznih ljudi, kako mirjana, tako i duhovnika, i vojnika, i politicara, svih, svih. Veliki broj ljudi se prosto guraju napred, a neki idu mirno. Na njhovom putu je strasna provalija koja vodi u ad. Cini se da svi treba da upadnu u provaliju - ali ne. Veliki deo ljudi leti nadole, vidim kako nekoga nadole vuku automobili, trpeze, novac, skupa odeca. A neki mirno prelaze preko te provalije, cak nekako i iznad nje da tako kazem. Neko od njih posrce, ali ne upada u provaliju - sveti muzevi ih pridrzavaju i pomazu. U provaliju ne upadaju samo bogatasi, vec i ljudi koji ne raspolazu velikim sredstvima. Ali svi oni imaju jednog idola - svetsku pohotu.

Bilo je strasno. Iz provalije su se culi ne jecaji, vec urlici i smrad. Ali to nije obican smrad, vec kako se blagouhanje ne moze opisati, niti uporediti sa mirisom cveta ili trave, vec je to blagouhanje blagodati, koje Gosoid daruje od mostiju, cudotvornih ikona ili na drugi nacin tako i adski smrad nije samo obican neprijatan miris, kao smrad sumpora, vec je to osecaj uzasa i odvratnosti - jednom recju - ad.

Evo tebi i pustinja. I tamo je otselnike sablaznjavao covekoubica, starajuci se da im pobudi strasti sticanja, pohote, uninija. Mnogi su padali, mnogi. Istovremeno, koliko knezeva i mocnika ovoga sveta se spaslo, a koje Crkve nije prisajedinila svetima - oni su imali sve, ali njihovo srce nije bilo vezano za propadljivi svet, vec za Visnji.

U nase vreme je strasno i to sto iskusenja vrebaju coveka na svakom koraku i veoma cesto su takva da ih nije lako otkriti. Kod mene dolazi veliki broj ljudi koje cini se muci jedno te isto pitanje - kako se spasti i kako postupiti u ovoj ili onoj situaciji. Ali zar je moguce uzeti blagoslov za svaki postupak i to ne u toku dana vec cak i meseca ?! Znaci treba prepoznavati sablazni koje su nepromenjene jos od postanka sveta, jer djavo ne stvara nista. Druga je stvar to sto se za hiljade godina on nakupio iskustva, i sada su njegovi predlozi covecanstvu da sidje kod njega u ad mnogo izostreniji, a u sustini ceo savremen svet je - njegov predlog. Predlog, zato sto on nema moc nikoga da primora ni na sta, ali zato upakuje greh u paket, tako da su sluge tame uvek spremni sa svojim: “Sta zelite?”

Jos jedna danasnja karakteristika je skori dolazak antihrista. Mnogi duhovni ljudi kazu da se on vec rodio. O tome je tesko suditi, neprijatelj je lukav pa cak i prema onima koji mu sluze. Mnogi od njih su sebe smatrali antihristima, i oni su izgledali tako na osnovu svojih pogleda na svet i postupaka, ali to nisu bili oni o kojima govori Crkva. Mozda se i rodio, mozda i nije, nije stvar u tome. Kada su Svetitelja Ignajtija (Brjancaninova) pitali o dolasku antihrista, on je odgovarao da ne postoji tacan datum, jer njegov dolazak uslovljavaju ljudi svojom zlobom. Takvo je danasnje vreme - vreme zavrsnih priprema za njegov dolazak. A tu je i koncentracija svetske vlasti jer on nece biti sudija samo jedne strane, vec celog sveta uz neophodno pretvaranje “ljudi u zveri”. Ali i to je malo za to da celo covecanstvo padne na kolena, vec treba izgraditi takav sistem zivota, cije bi najmanje narusavanje povlacilo za sobom katastrofalne posledice - glad, hladnocu, razaranje. I taj sistem se formira. Kroz nekoliko godina sam video kako ce se sve to desiti.

Drugo vidjenje starca Antonija. Pouke

Tesko je bilo to (vidjenje) prihvatiti u tim godinama prividnog sovjetskog blagostanja, i tada nisam mislio da cu doziveti ostvarenje mnogo toga sto sam se udostojio da vidim.

Dakle, kao sto sam rekao drugo vidjenje nije bilo produzetak prvog, ne. Ono se i vremenski desilo mnogo kasnije a i po sadrzaju je takodje bilo veoma razlicito. Prvo vidjenje je bila svojevrsna pouka, ili vec urazumljenje. Ja sam se molio za odgovor i dobio sam ga. Drugo vidjenje je moze se reci sasvim druge vrste.

Nisam se ni za sta molio, ali mi je Odozgo bilo dato da vidim to o cemu su me pitali ljudi koji su dolazili kod mene. Ako prvo vidjenje moze da se preprica sa vecom ili manjom tacnoscu, onda je drugo u principu nemoguce prepricati. Ja, cu oce Aleksandre prvi put pokusati da ti izlozim drugo vidjenje nekim redosledom, ili jezikom svetske nauke da sisematizujem sve to cega sam se udostojio da vidim. Pokusacu da to izlozim nekim redosledom a ne bas sasvim onako kako sam video, jer mi je bilo dano jedno ali radi vece koristi, radi tebe i tvojih parohijana mislim da je bolje da ga ispricam drugim redosledom. Pre ovog naseg razgovora sve to sto sam video spominjao sam samo u odgovorima na nedoumice verujucih.

Recicu jos nekoliko reci, ali ne iz vidjenja, vec o stvorenom svetu kako bi se bolje razumelo ono sto sledi. Gospod stvara sve zivo u jedinstvenom, veoma surovom sistemu. Cela Vaseljena je apsolutno povezana svakim njenim dejstvom u najmanjoj sitnici, a za razumna bica kao sto je covek, cak i dejstvom necega sto ne pripada vidljivom svetu kao sto su misli. Dejstva nerazumnih tvari ne mogu da nanesu stetu Vaseljeni – ona su ogranicena kako unutrasnjim kocnicama, tako i instinktima i samoregulacionim svojstvima same prirode. Covek je druga stvar. On je sazdan po liku i podobiju Bozijem. I da ne bismo raspravljali sta je lik a sta - podobije, sta iskorenjujemo iz sebe, a sta ne, sta covek ima od rodjenja, za sta je prizvan da tezi ceo zivot, u datom slucaju je vazno nesto drugo a to su njegova dejstva, kako u materijalnom svetu tako i sa nevidljivim osobinama, koje se odrazavaju na njegovu okolnu sredinu, na sredinu njegovog boravka, i na celu Vaseljenu. Bog nije zbrisao sa lica zemlje Sodom i Gomor, vec ljude koji su se odrekli Tvorcevog Promisla. Upravo zbog toga i govorim da sve nevolje koje se dogadjaju sa covecanstvom i prirodom, nisu posledice Bozijeg gneva, jer mi ispovedamo da je On Sveblag i Svemilosrdan, i ispovedamo jednu Istinu, ali su same nevolje posledica sverusilackog dejstva samog covecanstva, koje je posrnulo - ne cak ni zbog neprijatelja, jer povoda nema niti ga moze biti, jer je povod -prinuda, vec zbog djavoljih zamki. A sada bih zapoceo sa vidjenjem i o tome sta ce se sve desavati u ne tako dalekoj buducnosti, a nesto se vec desava i u danasnje vreme. Evo sta sam video o buducnosti.

Pre svega, sve moguce tehnicke katastrofe – sistem postojanja koji je covek izgradio je po svojoj sustini satanski, jer apsolutno protivureci Bozijim zakonima, te ce zbog toga poceti da propada. Padace avioni, tonuce brodovi, eksplodirace atomske stanice, hemijske fabrike. I sve ce se to desavati uporedo sa strasnim prirodnim pojavama koje ce se desavati po celoj zemlji, ali posebno u – Americi. To ce biti uragani nevidjene snage, zemljotresi, najsurovije suse. I nasuprot tome – provale oblaka sa poplavama. Sa lica zemlje ce biti zbrisan strasni monstrum, savremeni Sodom – Njujork. Odmazda nece mimoici ni Gomor – Los Andjeles.

Cini se da ce biti tesko naci na zemlji takvo mesto gde ce se covek osecati spokojno, i potpuno bezbedno. Covek ce naci mir samo u uzdanju u Boga, a zemlja mu vec nece dati nikakvu zastitu. Razgoropadjena priroda ce najvise ugroziti gradove, jer su se oni potpuno odvojili od nje. Jedno je rusenje vavilonske kule, a drugo savremene zgrade sa stotinama mrtvih bez pokajanja i Pricesca – stotine mrtvih dusa. Te zgrade koje su postavljene na stubovima a u sustini –strelama, koje probadaju zemlju i kao da streme prema adu – one ce ljudima i doneti adsku smrt pod barikadama.

I onaj ko ostane ziv ce zavideti onima koji su poginuli jer ce njegov udeo biti uzasniji – smrt od gladi i gusenja.

Prizor u gradovima ce biti stravican. Cak i oni koji izbegnu potpunu propast bice liseni vode i elektricne struje, grejanja i hrane, i podsecace na ogromne kamene grobove jer ce tako mnogo ljudi umirati. Razbojnicke bande ce beskrajno ciniti svoja zlodela, cak ce i kretanje gradom danju biti opasno, a nocu ce se ljudi okupljati u velikim grupama da bi zajedno pokusali da dozive novo jutro. Izlazak sunca, avaj, nece doneti radost novog dana, vec tugu zbog neophodnosti da se prozivi jos jedan dan.

Ne treba misliti da ce na selu carovati mir i blagostanje. Zatrovana, unistena polja, izgorela od suse ili poplavljena pljuskovima nece davati neophodnu letinu. Bice nikada ranije vidjene kuge medju zivotinjama i ljudima, koji nece biti u stanju da zakopaju zivotinje, vec ce ih ostavljati da trule, trujuci vazduh strasnim smradom .Seljaci ce stradati od napada gradjana, koji ce se trazeci hranu razici po selima, spremni da ubiju coveka za koricu hleba! Da, za tu koricu, koju sada ne jedu bez dodataka i sosova ce se prolivati krv. Ljudozderstvo ce postati uobicajena pojava jer ce covecanstvo primivsi antihristov pecat izbrisati sve moralne granice. Noc ce za seljake takodje biti period posebnog straha, jer ce to biti vreme najzescih pljacki. A cilj nije samo preziveti, vec i sacuvati imovinu radi rada, jer i njima takodje preti smrt gladju. Sami ljudi u selu kao i u gradu ce takodje biti objekti lova. Sa strane posmatrajuci mocice se reci da su se vratila prepotopna vremena. Ali ne. U to vreme je nad svetom bila Bozija Rec: “Radjajte se i mnozite”. Danasnji zivot covecanstva i njegova sustina je usmerena na odbacivanje i blagodati i Bozijeg Promisla. Ali to jos uvek nije kraj.

U pocetku svoje price sam sumirao sve sto je tome prethodilo i to ne slucajno. Veoma cesto, ili tacnije receno veoma cesto mi zbog malog ne vidimo veliko. Zbog malog greha ne vidimo i ne zelimo da vidimo krsenje osnovnih zapovesti Gospodnjih. Gospod je Tvorac ovoga sveta i stvorio ga je u harmoniji sa Sobom. Setite se Njegovih Reci o onome sto je tek stvorio: “I vide da je dobro".To je rekao Bog, Svedovoljni i Sveblagi, Svemoguci i Svesavrseni, Svemilostivi Promislitelj je smatrao tvorevinu dobrom to jest svet se nalazio u harmoniji sa Dobrom, sa Ljubavlju, jer je Bog ljubav. Covek je jedinstvena tvar, koja je sposobna da utice na postojanje sveta, kruna Bozijeg stvaralastva, takodje stvoren po liku i podobiju Dobra i Ljubavi. I zapovesti, koje su coveku date od strane Tvorca, nisu nista drugo nego pouke za miran i srecan zivot u svetu, u harmoniji sa njim. Sve ostalo, sto protivureci zapovestima, je pogubno kako za svet, tako i za sve sto u njemu postoji i zavisi od njega. Sve pocinje od maloga, od skolskih kecelja, kolektivnog poducavanja decaka i devojcica, i to ne pod rukovodstvom duhovnog lica, vec svetskog predavaca. Uskoro ce i taj naziv biti izbrisan, i ostace samo jedan – ucitelj! Ucitelj cega i cemu? Koliko tih ucitelja su moralno rastrojene licnosti, razvedene, neuravnotezene. Drugi, to jest veliki deo, cak i ako koliko-toliko sacuvaju ljudsko oblicje, ne znaju i ne zele da znaju pravila zivljenja u svetu koji je Bog stvorio. Cemu onda oni uce decu? Uce o svetu ne kao o Bozijoj tvorevini, vec o pravilima zivota u svetu, kao oblasti pod vlascu podnebesnih duhova! To je ono malo, iz koga proizilazi strasnije vece.

Moralna degradacija. Koliko puta je satana pokusao da je ucini sveopstom, sveobuhvatnom, ali je uvek cinio strasno razoblicavanje Crkve. A za duhove tame je najstrasnije – razoblicavanje. Kao sto se lopov potkrada u mraku i boji se svetlosti, tako i su i djavolska posla najdelotvornija i najsablaznjivija u odsustvu svetlosti istine. Svet je prekrila tama blagostanja deset “razvijenih” drzava, koje je neprijatelj izabrao kao oslonac u delu odumiranja celog sveta. Glavno i udarno oruzje u tom delu je – sloboda! Koliko krvi je proliveno u svim revolucijama i prevratima, socijalnim i pseudoreligioznim, politickim i misticnim raspravama na oltaru zloduha “slobode ”!

To je zao duh koji se pogordio i bio zbacen, tvar koja pokusava da prisvoji sebi mesto Tvorca, on je – glavni slobodoljub. I njegova sloboda nije Bogom darovana sposobnost coveku da bude savrsen u svakoj vrlini. Ne, njegova “sloboda” su – najteze uze ciji je cilj da coveka lisi mogucnosti izbora izmedju dobra i zla, ostavljajuci za njim samo odlazak u ad. Eto takva sloboda ce i biti postignuta. Protestanti su se svojevremeno takodje borili za slobodu i protiv katolicke diktature, a kada su dosli na vlast ti isti baptisti su zaveli takav teror i bakanaliju, da se i Evropa zgrozila! Ali kuda idu nasi?! Zar moze da se kaze da smo mi – Pravoslavna Drzava? Prva sloboda koja je potrebna zlom duhu, i bez koje se sve ostalo rasplinjava je – sloboda veroispovesti, takozvana tolerantnost vera. Sustina tog pokreta je da otvori siroki put, a pre svega za omladinu vodeci je ka satani. Primetite oce da je to jednosmeran put. Probaj da ides suprotnim smerom – odmah ce te opomenuti. Pravoslavna Crkva im ne daje da mirno spavaju! Katolici su vec spremni na sve, prihvataju civilizaciju zlih duhova, “progres”. Podrzavajuci sionizam, oni fakticki govore “da” antihristu.

I video sam kakve napore cini svetsko zlo da bi ocrnilo Svetu Crkvu, neporocno Telo Hristovo! Nju ce pre svega javno sramotiti u svim novinama, na radiju i televiziji. Jevreji sa slovenskim prezimenom ce na sve nacine izlagati duhovnistvo i pravoslavne javnom podsmehu, rugati se njihovim obredima, postovima, nacinu zivota i svemu tome sto je oduvek bila osnovna sposobnost za zivot. U samu Crkvu, medju duhovnistvo bice slano hiljade i hiljade pokatolicenih rusilaca Pravoslavlja. Zbog njihove prividne blagocestivosti, i drugog, stranog duha, narod ce napustiti njihove hramove. Oni ce stajati obnovljeni i izgradjeni, ali – prazni! Tek ponegde ce svetleti mali oganj istinske svetosti i privrzenosti duhu otacke vere. Alo ko bude zeleo taj ce i naci. Niko nece moci da se opravda recima: “Gospode, trazio sam i nisam nasao!” Usred tame bezverja i bezbozja po svoj zemlji ce goreti mali ognjevi istine. I istinito duhovnistvo ce biti gonjeno i podvrgnuto svakakvim hulama, a djavolje sluge se nece zaustavljati ni pred ubistvima, ako Bog bude dozvolio da pravednik primi mucenicki venac. Bice mnogo pravednih mucenika poslednjih vremena!

A ti stranog duha ce docekati vlastelina, antihrista. Ali ce i oni jos imati mogucnost da se spasu to jest da raspoznaju ko je on, iako ce vlast i novac zatvoriti oci vecini. Strasno vreme! A sve pocinje od malog – duhovnistvo je prestalo da nosi odezdu koja prilici svestenickom cinu, kao i da brije brade po katolickom i protestantskom maniru kako ne bi izgledali neobicno.

Druga “sloboda” koju zli dusi svakojako neguju je sloboda moralnog razvrata. Avaj, ljudi su je prihvatili i ona je postala neodvojivi deo savremenog zivota. Blud – nije blud, vec seksualna sloboda (pogledajte kako neprijatelj prikriva svoje dejstvo iza naizgled lepih reci: nije blud, vec razvrat, nije kradja vec eksproprijacija, i tako radi sa svim). Razvrat pocinje od najranijeg uzrasta u vidu vaspitanja kulture polova i njegovih medjusobnih odnosa. Deci ce biti (a to se vec negde i radi) pokazivana obnazena tela, intimni odnosi, koji raspaljuju pohotu, i sve ce to biti predstavljeno za normalno stanje. Knjige i televizor ce biti preplavljeni nagim ljudima, i uzasnim scenama bluda. Cak je i obnazenost u sadasnjoj odeci samo pocetak. Cilj je mnogo, mnogo odvratniji – stotine i stotine mnogobozaca su bludnicili opijeni alkoholom i narkoticima. Pobornici sloboda vuku covecanstvo na poklonjenje zlim dusima. Ko je koga pobedio, taj je tome i sluga. Upravo tim ropstvom koje je uvijeno u slobodu se ljudi zanimaju. Ali ni prirodan blud nece biti dovoljan slugama tame. Kao projava istinskog slobodoljublja i slobodnog misljenja, pojavice se sodomski greh i blud sa zivotinjama. Propaganda te gnusobe ce biti neverovatno jaka, skoro i jaca od polnog razvrata. Slucajevi jednopolnih brakova ce toliko biti razglasavani, kao kada su u svoje vreme bili pronadjeni antibiotici! Odsvuda ce se pojavljivati sodomljani – umetnici, pre svega, politicari, seljaci. Sodomski greh ce postati znak veoma bliske buducnosti. Danas se vec organizuju njihove divlje orgije u vidu jednogodisnjih karnevala u Americi, a sve ce to biti i kod nas u ne manje odvratnom obliku. Svi koji se budu protivili toj nadmoci zlih duhova, ce biti proglaseni kao oni koji atakuju na tudju slobodu, dremljive neznalice i antidrzavni ljudi, jer sve drzave kao svoj glavni zadatak postavljaju zastitu slobode koju kreiraju zli duhovi a ne zastitu morala.

Odista slobodu koju kreiraju zli duhovi jer ni danas cak ne moze da se sretne iskljucivo pravoslavni clanak, osim u crkvenim izdanjima. A arhijerejima dozvoljavaju da se pojavljuju na televiziji samo na velike praznike. Kakve samo budalastine ne pisu i ne govore, ali ne o razlicitim pogledima, vec o karakteru svetskog pogleda na svet. Dobra sloboda je kada se moze huliti na svetost! Sve ostalo je – tabu.

A sve to je pocelo od malog i oj, kako davno se kod nas pocelo sa predajom crkveno-parohijskih skola na rukovodjenje svetskoj vlasti. I tuda su posli bezboznici u svojstvu ucitelja da pripremaju kadrove za revoluciju 17-e godine!

Omladina, koja je potpala pod sataninu vlast zbog potpunog grehovnog pada, opijena alkoholom i narkoticima, ne moze da se odupre poslednjem prizivu u ad istinskog covekoubice i zavrsice zivot samoubistvom. Broj onih koji ce dici ruku na sebe ce enormno porasti. Taj broj raste jer takav kraj ne izaziva divljenje medju okolinom – to je sama po sebi logicna posledica onoga sto se desilo. Tim pre sto ce broj bolesnika koji boluju od strasnih bolesti, koje su povezane sa pohotom ili neumerenostima, i zatrovansoicu sveta biti tako veliki, a njihova stradanja tako strasna da ce drustvo smatrati samoubistva kao neku vrstu milosrdnog cina. Icice cak i toliko daleko da ce ljude podsticati na samoubistvo jer ce sve biti usmereno na pogubljenje zabludelih dusa.

Druga strasna djavolska zamka ce biti podsticanje ljudi na preterani rad i povecanje licnog dohotka. Sama ta strast srebroljublja je pagubna kao i uostalom sve sto nije umereno. A neumerenost vodi ka unistenju prirode, bez obzira u kojoj oblasti je taj novac zaradjen, to ce se svejedno odraziti na okolinu. Drugi deo te zamke je u ulaganju tog novca i sredstava. Jos jednom ponavljam da je izgradjeni sistem zivota neverovatno krhak, cudovisno krhak. Tako i novac koji koriste ljudi podleze toj krhkosti.

Sta predstavlja danasnji novac?! Prevaru, privid, iluziju, kao i ta djavolja “cuda”. Sva proizvedena tehnika nesto znaci samo uz veliki broj “ako”: ako je gorivo tekuce, ako radijacija nije visoka (inace elektronika otkazuje), i tako se moze jos nabrajati i nabrajati. Pored toga, savremeni automobil se ne moze voziti bez specijalnih vestina! Znaci samo treba oduzeti jedno “ako” i sve to ce postati gomila nepotrebnog metala. Imamo i primer pred ocima: konj i krava su na ceni kod seljaka.

Dalje, veliki deo novca se cuva ili u bankama ili u hartijama od vrednosti. Te banke ce bankrotirati da bi ljude bacili na kolena. I to ce istovremeno bankrotirati cak su ponavljanja toga bila uspesnija. A bice i pokusaja zaustavljanja posledica prirodnih katastrofa i ratova. I sa cim ce covek ostati? Sa masom nepotrebnih i nekorisnih stvari, na cije zadobijanje je potrosio mnoge godine zivota, cija je vrednost veoma relativna cak i u blagostanju, dok za vreme katastrofa predstavlja prah, nistavilo.

Secam se kad su me zene pitale: da li je greh ako se u kuci nalaze kristal i cilimi? Svi su to zgrtali po kucama. A sta s tim dalje? Sada zamislite da nema struje, gasa i grejanja, pa sta ce covek da radi sa kristalom i cilimima? To je za testeru, sekiru i “burzujku”! A ko ima te stvari?! Mozda jedan ili dva coveka od stotinu.

Recicu jos nesto kad sam se vec dotakao stvari. Kako je svet bio racionalno ustrojen pre bezumnog 19-20 veka! Tada se pravila dobra i kvalitetna odeca. Za njenu izradu su ulozeni trud i snaga, ali su je i unuci nosili, eto kako su ljudi cenili svoje vreme! I zbog toga su imali dovoljno vremena za sve, i da budu u polju, i da idu u Crkvu, i da posede za stolom sa rodbinim na praznik. A sta je sada? Postoji sezonska obuca i odeca! Ali za molitvu se nema vremena, pomolicu se kod kuce jer nemam vremena za Crkvu, a deca rastu kao neuzorna jer roditelji zaradjuju novac. I zato mi ne zivimo gore od drugih. A da li zivimo?! Zivi samo onaj ko je slobodan, a zarobljenik i rob – postoji. Bog je dao Svog Jedinorodnog Sina da bi nas izveo iz ropstva greha i strasti, a mi kao Jevreji koji su izasli iz zarobljenistva u Egiptu, ropcemo i vracamo se nazad u zarobljenistvo. Neka ginu i deca, neka su i bliznji unizeni, samo da corba bude ne vreme! A sta je ta corba – to je sir u misolovci. Kada su vratanca zatvorena ali je sir jos tu, zar mis zna da je ona uzeta? A njen cas vec otkucava, ali je sir tu, i ona ga usrdno grize, i tako se raduje ukusnom rucku! Ali onaj ko je postavio misolovku je vec cuo da je zamka bila uspesna i zrtva je uhvacena.on moze odmah da dodje i da ubije zrtvu, a moze i da joj dozvoli da svari hranu. Najpre ce se osecati skuceno, a zatim ce se navici. Gladni? Takve ni ne ubijaju! A kraj je poznat mislim da se i mis dosetio.

Da, strasna su vremena. Pogledaj samo radi cega je doslo do poslednjeg rata? Kazu: Hitler, borbenost nemackog naroda, podela Evrope i sveta. Komunisti uvode imperijalizam i borbu za kolonije. Ima mnogo toga, ali sustina nije u tome – sustina je u mogucnosti centralizacije vlasti, vlasti nad svetom. Svako drvo se poznaje po plodu, ono sto ti nije rekao prodavac sadnica na pijaci, saznaces i ocenices tada kada dobijes plod i docekas ga. A kakvi su plodovi rata – milioni ubijenih i unakazenih pravoslavnih ljudi kako u nasoj Rusiji, tako i na Balkanu. Glavna predstraza Pravoslavlja na jugozapadu je Srbija koja je u rukama Hrvata, katolika – Josif Broz Tito je Hrvat, i Hrvatska postaje najrazvijenija republika. Pravoslavne oblasti Jugoslavije nisu prosto u zaboravu, ali se Kosovo naseljava muslimanima kao sada i Rusija, i Moskva.

Drugi rezultat su – Jevreji. Propagandom je sve tako bilo organizovano da su u ratu najvise pretrpeli – Jevreji, a ne Sloveni ili recimo Francuzi. Vracam se Balkancima, Srbi su ratovali za Tita, Hrvati su bili sa Nemcima, a na kraju su najvise dobili – Hrvati. Tako je i sa Jevrejima. Prvo, koga su Nemci unistili? Veliki deo Jevreja su polu-Jevreji, ili krsteni ili tolerantni prema veri, nikako ne ortodoksni, a pored toga nijedan od rukovodioca sionizma nije bio u Hitlerovim mucilistima, - oni su uspeli da pobegnu jer su unapred znali sustinu onoga sto se desavalo. Ali ako se rasvetli sve sto se desavalo, pokazuje se da su progoni omogucili formiranje izraelske drzave. Zemljaci su im udelili i iskrojili zemlju. Ali kod nas kazu – postavi za sto. Odvojevali su tu zemlju od Arapa. I opet su Arapi teroristi, a ne Jevreji!

Treci rezultat je – Evropa. Sta je jos moglo da je zaustavi da se ujedini, ako ne globalan rat. I sada se vec moze smatrati da je to jedna zemlja, od Turske do Norveske. Sve ce biti jedinstveno – sudstvo, novac, zakoni. Sve ce biti u saglasnosti sa Amerikom kako pri opstem ujedinjenju ne bi doslo do nesuglasica.

Koji od ovih rezultata je vazniji za sataniste? Nije nam dato da znamo. Mislim i video sam da su to stepenice jedne lestvice, lestvice koja vodi u antihristovo carstvo. On ce doci i tada je vec sve gotovo, potpuna centralizacija, svaki covek je dobio svoj broj i karticu, a na njoj je sve cak i pojedinacni pogledi na svet. I pomocu te kartice ce biti moguce kontrolisanje coveka i na zemlji, i pod zemljom, i pod vodom. Sve ce to biti.

Naravno, on ce zeleti da mu se ljudi poklone dobrovoljno, kao sto je svet prihvatio Hrista. Ali je to dobrovoljnost, koju ima zivotinja, koju vode na klanje. Ona ide sama a sa strane su pastiri sa bicevima. Ali covecanstvo je vec u misolovci, iako je ostalo nesto malo sira. Zato je Spasitelj i rekao da jedva da ce se naci i jedna verujuca dusa. Mi smo vec primili uslove koje nudi ovaj svet. Ljudi se nisu prosto slozili, vec su sami izgradili svoj sistem zavisnosti od njega. A ako si vec prihvatio pravila igre – igraces do kraja, a u datom slucaju do Strasnog Suda.

Ispricao sam ti tako strasne stvari, da vise nema skoro ni potrebe da idem dalje. Najstrasnije je medjutim to sto cuti ne znaci i videti, a videti je znacajno uzasnije i odvratnije. Ali treba govoriti o svemu ovome, kako bi se slikama iz buducnosti sprecavalo uninije u sadasnjosti.

Da, cini se da je smrt nesto najrealnije sto postoji u ovom svetu. Ali upravo u njenu realnost svi ne zele da veruju, tacnije realnost smrti se uporedjuje sa iluzornoscu ljudskog postojanja. Iluzornost se ne shvata kao obmana, ne, jer kod Boga nema obmane, jer je Bog – Istina. Iluzornost postojanja je u njenoj brzoj prolaznosti, i u odnosu samog coveka prema njoj, kao sto se i nase nevolje gomilaju u nama samima.

Covek se prema toj prolaznosti odnosi kao prema vecnosti, odbacujuci najvecu relanost smrti. Reci bilo kome nesto o smrti, a kamoli o smrti svog sabesednika – postaces njegov neprijatelj. A sta biva ako kazes da ce on ili ja vecno ziveti? Prosto, mi se trudimo da ne mislimo o smrti, pokusavajuci da pobegnemo od nje po principu noja – koji sakrije glavu u pesak i misli da nema opasnosti! Pogledaj koliko Svetitelja je stavilo kovceg u svoju keliju, a zasto? Da bi se secali amrti, a to je po Svetom Pismu – zalog spasenja. Kakvi suto ljudi bili, istinski sinovi Boziji, a pred ocima im je neprestano bilo secanje na smrt – kovceg! Ovo govorim radi nas gesnih ljudi poslednjih vremena, jer nas sve to vodi ka vecnom zivotu na zemlji, i vec smo se tako izvestili da sebe obmanjujemo, ali jos samo malo i oseticemo eliksir vecne mladosti.

Kao sto magarcu privezu mrkvu ispred ociju, da bi on trcao za njom u toku celog puta i da ne bi uznemiravao vlasnika svojim zaustavljanjem tako i satana predlaze covecanstvu mrkvu vecnog, grehovnog zivota na zemlji. Toboze, sta tamo da upraznjavamo neko duhovno delanje, molitvu i post, a tim pre da ljubimo bliznjega svoga, pa ti ili poveruj u to da posle groba ostaje samo vlazna zemlja, u kojoj ces i sam istrunuti, i grob ce se pretvoriti u prah, ili u to da vec postoje nacini za podmladjivanje, produzetak zivota, sprecavanje starenja i uopste sve sto pozelite. Ako ste previse probirljivi, a ipak vam se zivi - zamrznucemo vas! Kada vas odmrznemo tada ce vec sve biti otkriveno, i vi cete vecno ziveti! To je besmislica koju je smislio neki maloumni covek, ali nesrecnici u to veruju. Da, na zemlji se mozes sjediniti sa vecnoscu i na svoje oci uveriti u stvarnost realne vecnosti, a ne satanske podvale. Apostol Pavle, prep.Serafim Sarovski i koliko jos drugih pravednika su se udostojili da vide lepote rajskih naselja! Na slican nacin je jos veci broj molitvenika bio obasjan nematerijalnom Tavorskom svetloscu. Nije li zalog realnosti i sam oblik Bozijih ljudi i ljudi koji slede satanu?

Kako se spasti u ovo strasno i pogibeljno vreme? Danas neki teoreticari rasudjuju da toboze covek ne moze da se spase ako Bog to ne zeli, vec ako Bog zeli on ce ga spasti, a ako ne zeli - onda je to nemoguce. I sve to nezavisno od napora samog coveka. Kalvnisti cak smatraju da ne treba ni teziti spasenju jer to nema smisla. Gresi brate moj koliko ti dusa zeli, jer svejedno od tebe ne zavisi da li ces se svideti Bogu ili ne.

Ali ne, sve uopste nije tako. Da, bez Bozije pomoci niko se ne moze spasti, i Sam Spasitelj je to rekao ucenicima pa sto bismo mi razbijali glavu. Ali Gospod pomaze u onoj meri koliko sam covek ulaze revnosti, truda i napora. Kako je veliki Svetitelj Zlatoust govorio da mi treba da prinesemo sve svoje, a ono sto nedostaje to ce Bog dodati! Ali posto nema revnosti, zato se i spasavamo nevoljama i bolestima. I umerenoscu, umerenoscu u svemu. Stvari, potrosnja, to je strasna djavolja uzda na ljudima. Sve je usmereno na zadobijanje materijalnih stvari i tome nema granica.

Poceo sam svoju pricu od prvog vidjenja o tome da su ljudi odlazili u ad i sta ih je tamo vuklo. Znaci onda ne sme se posedovati ni automobil, ni kuca ni namestaj - upitao bi neko. Pre nekoliko godina kod mene su dosle dve porodice koje su bezale iz Gruzije, sa molbom da se pomolim za njih. Zadivio me je njihov beg i to kako su ga ostvarili. U to vreme je vec bilo nemoguce izaci iz zemlje, i svi koji su pokusavali da to urade zakonski to jest ispostovali te formalnosti kako bi imali mogucnost da izvezu svu imovinu planirali su svoj izlazak, automobile i ne znam sta jos, bili su opljackani ili na granici ili u toku puta, podvrgnuti nasilju skoro do ubistva. Moji posetioci su mudro rasudili: “Bog dao, Bog i uzeo, samo da prezivimo a ostalo ce se - dodati”. Krenuli su u tome u cemu su bili, samo su stavili tople stvari u prtljaznik, i bezali. Tako im je Gospod dao i stan i automobil i sve se UREDILO.

To je taj odnos prema stvarima, koje neko cuva ne razmisljajuci cak ni o svojoj bezbednosti, jer ih je ceo zivot zaradjivao. A za drugoga su one samo sredstvo, a ne cilj same po sebi. I zato takav covek, sa takvim odnosom prema stvarima nece biti posebno privucen onim sto se zove “prestiz” - samo da meni bude udobno. Evo sta je pravilan pristup u nasem vremenu. Ne treba gomilati stvari cije naznacenje vam ionako nije jasno, ili koje cete jednom primeniti u toku vremena. Vi ih skupljate jer to rade i svi ostali. To ne treba raditi, vec treba imati samo ono sto vam je zaista neophodno, i sto nije nesto najskuplje vec jednostavno i prakticno. To se posebno odnosi na toplu zimsku odecu i obucu. Postoji samo jedan princip - odeca treba da bude skromna, od prirodnog materijala i dovoljno topla.

Takodje treba biti veoma pazljiv sa elektronikom, i elektronskom opremom. Ona se od prividnog prijatelja pretvara u javne nemilosrdne neprijatelje: svaki prijemnik postaje istovremeno i predajnik. Ja sam po tom pitanju vise puta razgovarao sa iskusnim ljudima. Posebno sto se tice televizora, jer se velike bitke vode oko tog civilizacijskog “cuda”. Mislim da tu nije pitanje toliko samog televizora koliko njegovog koriscenja.

Savremeni covek s jedne strane previse opsti sa ljudima a s druge strane nije cudno da je upravo to velika greska. Evo o cemu se tu radi - covek ne razgovara samo na poslu, vec i na putu, ili i onda kada nema mirno nastrojenje - on je ili uzbudjen ili umoran. I tako covek ne opsti sa drugim u spokojnom stanju.

Danasnji covek ima mnogo slobodnog vremena, i bez osudjivanja slobodno vreme je suvisno vreme. A tako je uostalom i u svemu: u hranu, odeci, stanu. Sve ono sto je suvisno predstavlja veliku opasnost za dusu, ali je dvostruka opasnost od viska vremena, jer sama cinjenica postojanja suvisnog vremena svedoci o nepostojanju duhovnog zivota, i neplodonosnom zivotu. Evo pogledajte na osnovu cega se javlja visak slobodnog vremena. Na racun posla? Ne, posao je po tome na poslednjem mestu. Naravno o potpuno palim ljudima kao sto su alkoholicari i narkomani ne zelim uopste ni da govorim. To je tema koja je po necemu slicna nasoj ali se po necemu i razlikuje.

Za coveka u savremenom drustvu rad je na prvom mestu. I vise od toga, cak i verujuci ljudi se u toku proleca bave vrtlarsko-povrtlarskim radovima, ne obaziruci se ni na nedelju, ni na Strasnu ili Svetlu Sedmicu, tako da se projavljuje neka hamoupodobljenost. Znaci tu nema slobodnog vremena. I cak stavise svi se zale na nedovoljno vremena. Ali odakle onda toliko slobodno vreme?!

A to je to vreme koje bi trebalo iskoristiti za duhovno delanje bila to molitva, citanje duhovne literature ili dusekoristan razgovor. Vreme se gubi na zabave. Satana je naveo coveka da tako organizuje sav svoj zivot, kako u njemu uopste ne bi bilo vremena za mir, niti za razmisljanje o prethodnom danu, nedelji i mesecu. Sve se zamenjuje zabavom. I u takvom sistemu zabave televizoru je dodeljeno pocetno privilegovano mesto. Upravo on, taj idol savremene civilizacije, “pojede” gomilu slobodnog vremena. A ja bih rekao da je on - strasan despot i tiranin pod cijom vlascu je veliki deo covecanstva i to u takvom ropstvu kakvo svet jos nije video, jer robovi osecaju svoj unizeni polozaj, jer su u njega dovedeni nasilnim putem, a ovde se radi o dobrovoljnom ropstvu cak na prvi pogled i slatkom. I samo gorki plodovi bezduhovnosti, surovosti i razvrata pokazuju da kao i u svakom ropstvu korist ima samo vlasnik. Zato je televizoru u tom sistemu pripreme ljudi za antihristov dolazak dodeljena ne samo uloga da “pojede” slobodno vreme, vec je njegova rusilacka uloga jos veca. Covek gleda vesti, pa cak i pravoslavan, i cini mu se da je ta stvar potrebna i korisna, a u svakom slucaju nije stetna. Ali vesti zauzimaju samo malo vremena, a ostalo je analiza onoga sto se desilo, to jest pogled na ono sto se desilo koji treba formirati kod gledaoca televizijskog programa. Ne treba ni navoditi imena onih koji kontrolisu prikazivanu informaciju, jer je sve jasno. Od tog psiholoskog uticaja TV programa kod coveka se unistava sposobnost za sopstveno razmisljanje, kao i mogucnost rasudjivanja o proteklim dogadjajima, a samim tim i mogucnost formiranja sopstvenog pogleda na svet.

Poceli smo pricu o stetnosti savremenog opstenja medju ljudima. Koren te stetnosti je upravo u odsustvu individualnog misljenja i rasudjivanja o proteklim dogadjajima u skladu sa sopstvenim pogledom na svet. I to nije opravdanje traganja za danasnjim “individuama”, ne. Pricao sam da se pored mame u kuhinji uvek neko nalazio. Uvece bismo posle vecere postavili ogroman samovar i svi koji su kod nas nocevali bi sedali da piju caj. Zapocinjao bi razgovor. Kako je to bilo interesantno! Koliko toga poucnog je bilo u pricama tih obicnih ljudi! Otac nam se podsmevao zbog toga sto smo voleli da provodimo vece u kuhinji, smatrajuci da obrazovan covek nema sta da nauci od malopismenih ljudi. Ali promenio je svoje misljenje posto je proveo nekoliko veceri sa nama. Svi ljudi koji su se okpuljali su bili pravoslavni, koji su imali svoje poglede na svet nezavisno od televizijskih informacija. Pricali su o onim dogadjajima, slucajevima iz njihovog zivota kojima su sami bili svedoci ili su ih culi od ocevidaca. U svemu tome se trazila poucna strana, posledice toga sto se desilo i delovanje Bozijeg Promisla, kao i projava covekove slobodne volje. U tim diskusijama se projavljivala raznolikost ljudskog razmisljanja, koje se razlikuje od ovosvetskog. Ljudi su tada umeli ne samo da saslusaju, vec i da cuju i uopsteno govoreci vise su voleli da slusaju nego da govore. Iako je ponavljam svako od prisutnih imao sta da kaze.

Udaljicu se malo od ovoga, ali je interesantno da su ti obicni ljudi vec tada u opstem blagostanju i zadovoljstvu u imperiji videli nadolazecu katastrofu. I taj zakljucak nije bio samo posledica njihovog opstenja sa Optinskim ili Kijevskim starcima, slusanja propovedi pravednog Jovana Kronstatskog, koliko posledica njihove umesnosti da posmatraju ono sto se desava i da zakljucuju ne na osnovu materijalnog izobilja ljudi koji ih okruzuju, vec na osnovu ocuvanja duhovnosti u drustvu. Upravo nedostatak vere, i to ne samo vere u Bozije postojanje, vec vere u smislu ispunjavanja Hristovih zapovesti, je te ljude navodilo na zakljucak da ce neminovno nastupiti nevolje. Ponovo cu se vratiti “kuhinjskim” razgovorima, a sada bih nastavio o nasem zivotu.

Da, savremeno opstenje je na tom nivou prosto nemoguce. I stvar je u tome, da cak i kada bi se ljudi okupili zajedno za stolom njih pre svega razdvaja odnos prema veri. Kako je rekao mudri David: “Rece bezumnik u srcu svom - nema Boga!” Samo odricanje Bozijeg postojanja je bezumlje i pravi put ka bezumlju. I to nije bezumlje tih mnogobozaca koje su prosvecivali Apostoli i Sveti Oci iz prvih vekova hriscanstva. Apostol je o danasnjim mnogoboscima rekao da “oni nece primiti zdravo ucenje vec ce prema svojim pohotama birati sebi ucitelje, koji ce im laskati, odvracajuci im usi od istine na basne”. Kakvo normalno opstenje je moguce u takvim uslovima?! Ljudi su zavoleli da govore, ali ne i da slusaju, da uce, ali ne i da budu uceni. Sta je zajednicko svima koji sede za stolom? Alkohol i obilna hrana to jest to sto je na stolu ali ne i ti koji su za stolom. U takvoj sredini se sigruno ne moze razgovarati ni o cemu dusekorisnom, jer se o Bogu kako su sveti ucili ne prica sa punim stomakom, a da ne govorimo sa pijanom glavom!

I postoji jos jedno strasno zlo od televizora, ali avaj daleko ne poslednje. To zlo je - u podrivanju autoriteta Crkve. Podrivu planskom i djavolski lukavom, u podsmevanju duhovnistvu, pravoslavnim obredima, uporedjivanju hriscanstva sa okultizmom i paganstvom. Sve je prozeto mrznjom prema Istini. Nece proci jos mnogo vremena a vec ce TV organizatori poceti otvoreno da se rugaju Hristu, Svetima. Posebno ce se mrznja pokazivati u emisijama o Presvetoj Bogorodici, i sve ce biti prozeto otrovom adske zlobe, samo prikriveno humorom, komedijom - “svesmesni ad” je vec zapoceto ismevanje svega Bozijeg i duhovnog koji ce i dovesti do kraja. A kraj ce biti tada kada se pojavi onaj koji ce pokusati da zameni Boga. I on ce odmah uci u svaki dom. Kako covek moze u istom momentu da udje u svaki dom?! Znamo da je to jedna od Bozijih osobina - sveprisutnost, cak se i Angeli premestaju u prostoru i postoje u vremenu. A Crkva uci da ce antihrist odmah uci u svaki dom i cini se onda kao da je to neka protivurecnost. Ali ne, Crkva Sveta Saborna i Apostolska je sasud istine, Bozanske pravde. Kao znak sveprisutnosti, antihrist ce uci u svaki dom istovremeno pomocu televizora. Svaki covek ce ga primiti u svoj stan i to dobrovoljno!

I primice ga, jer se za to pripremao na potreban nacin, jer nije verovao savetu Dobrog Pastira da bezi u pustinju, nije to za njega - dosadno mu je i ovako na zemlji a kamoli u pustinji!”

“Oce Antonije, a gde je sadasnja pustinja?- nisam izdrzao a da ne postavim ovo pitanje.

“A ti blagosloveni moj oce sveti, ne zastranjuj umom, da ti hramovni malter zbog zuba vremena ne odnese ono sto je potrebno inace ne bi postavio to pitanje! Ali oprosti meni starom! Vi mislite na spoljasnje, a unutrasnje vas ne brine. Jedan nerukotvoreni hram u ljudskoj dusi vredi desetine kamenih hramova! Avaj, katolicanstvo je tako bilo zaneseno zbog Petrovog pokajanja, a jos vise pri prisajedinjenju unijata, da se po njemu sve meri spoljasnjim i krstovi i mitre. A ti uzmi dela svestenomucenika arhiepiskopa Ilariona Trojickog - on je bio mudar svetitelj. Ja sam zapamtio i njegove prepiske i nastupe.

Ono sto je glavno u pustinji je - jednoobraznost, i ne zadrzavati pogled ni na cemu, sve jednako gledati. Djavo stvara privide, to jest zelenilo, vodu, zlato, ali se treba obratiti Hristu, kako pisu sveti pustinjaci, izgovoriti molitvu, prekrstiti se i sve ce otici. Tako i danas treba stremiti takvom dusevnom stanju, da ti se pogled ni za sta ne vezuje, i da ti pustinja bude ono sto te okruzuje, a ako vidis nesto sablaznjivo - pomoli se, prekrsti se i ispovedi. Osudjuj sebe da si video sablazan u pustinji, znaci zeleo si da vidis, tacnije bio si nastrojen prema tome.

Sta zacudjen si? Navescu ti ovakav primer: ide gljivar po sumi, u kojoj ima mnogo otrovnih gljiva, ali njegov pogled se ne zadrzava na njima, ne. Treba samo da pridje jednoj dobroj gljivi i odmah ce je videti. To je dobar gljivar i njegova kotarica ce biti puna. A los vidi samo otrovne gljive i ne vidi cak ni ogromni borik! I u kotarici nema nista. Da li je dobar gljivar video otrovne gljive? Video ih je, ali nije obracao paznju na njih, nije zaustavljao pogled na njima. Zato treba pricati i secati se dobrog i dusa ce se - zagrejati.

Tako je i sa grehom - covek oko sebe vidi greh i one koji grese, i obraca svoju paznju na njih. Tako on na ovaj ili onaj nacin propusta to sto je video kroz svoj um, i postaje saucesnik greha. A ti nemoj da obracas paznju na sve to bezzakonje, prelistaj svoje nedostatke, s njima vodi borbu i na njih negoduj - i nece biti poroka. Eto to je tvoja pustinja. A ovako ako si prvi put nesto primetio, drugi put bi se mozda pojavilo i interesovanje cime se to ljudi bave, a treci put bi mozda vec pozeleo i da probas! To je ono, i zato se i govori o bekstvu u pustinju. Ali s druge strane ovo treba i bukvalno shvatiti, jer antihrist nece imati potpunu i apsolutnu kontrolu nad nama, jer sam ja i na Zapadu video ljude koji su skriveni od njegovih rogatih slugu. Naravno ko zeli da se spase i radi toga napusti komfor i gradske udobnosti, uputivsi se u pustinju bice bezbedniji. Ali ce ljudi sebe umirivati mogucnoscu spasenja do Drugog Dolaska. Evo uskoro ce se svima dodeljivati brojevi, zatim ce se uvesti posebne kartice-pasosi, kako bi se mogao odrediti polozaj svakog coveka. Da li je moguce izbeci sve to? Moguce je, samo se ne sme trgovati niti kupovati. Cak ce i oni koji sebe smatraju pravoslavnima biti u redu za brojeve i te pasose. A da li Sveto Pismo i Sveto Predanje uci drugacije?! Evo sta je tvoja pustinja - ljudi su se uzdali u Boga i dobijali hranu od Angela ili su bili zadovoljni malim, da se danas to smatra bajkom - jer je van svake pameti!

Oh taj razum! Jednim nozem sece hleb, a drugim - lisava coveka zivota. A razum je lukava stvar, nema takve podlosti i gadosti koju razum ne bi mogao da opravda i da ne nadje uzroke zbog cega je nesto trebalo uraditi. Tako ce se opravdavati i licni brojevi, i pasosi i ...666! Jer se brojevi nece stavljati na bezzivotna tela, niti ce uvoditi ljude u bezosecajna stanja, ne uopste ne. Svi ce sve shvatati, ali ce razum tome naci opravdanje, obavezno ce naci, a covek koji je vec unutar sebe pripremljen na izdaju ce umirivati sebe razumskim argumentima. Meni stogodisnjem stracu je tuzno da o tome govorim, ali ce priprema biti takva da se o nekim visokim stvarima verujte nece ni govoriti. A zapovest je ljubi Gospoda Boga svojega! Predaj Mu samog sebe, zenu i decu, telo svoje. Apostol ljubavi je oblicavao onoga koji je uveravao o svojoj ljubavi prema Bogu, a bliznjega mrzeo govoreci: “Onaj koji ne ljubi brata svojega koga vidi, kako moze da ljubi Boga Koga ne vidi?” (1 Jov.4, 20). Pri cemu se pod bliznjim podrazumevaju ne samo nasi krvni rodjaci vec i svi oni ljudi koji nas okruzuju. Ali izdajnik poslednjeg vremena je i izdajnik svoga semena, koji je spreman da sve proguta i unisti radi trena zemaljskog zivota, ne zeleci da se urazumi i shvati da on pre svega izdaje sebe samog, ne predajuci se u ruke zemaljskih despota, vec na vecne muke i preispodnju. Predaje se, predaje se. Eto on, rodjeni i krsteni, dok se nalazi u Bozijim rukama. Ima slobodnu volju i razum gde je dobro a gde zlo, i svesno predaje sebe iz sinovstva Ljubavi u ropstvo zlu! A kako je tamo strasno! Zamisli se samo dragi moj oce sveti, Majka Bozija se bojala prelaska samo prelaska (!) iz zemaljskog zivota u zivot vecni zbog mogucnosti (za Nju nemoguce, a za nas - obavezne!) susreta sa slugama tame! Boze, a ljudi odbacuju Tebe, predajuci se zauvek svome i Tvome nerpjatelju!!!”

Starac se okrenuo na jastuku i zacutao. Ispod zatvorenih ocnih kapaka su mu tekle krupne suze - jedna, dve, tri... Usne je necujno pokretao izgovarajuci reci molitve.

“Ti mislis, - produzio je on kroz nekoliko minuta, - Sarovski cudotvorac posto je bio vaznesen do rajskih obitelji tek tako je bio spreman da sam podje u ad samo da bi se drugi spasli?! Ne, to je visi stepen ljubavi, kao sveukupnost savrsenstva, to je ako hoces Bogovidjenje i Bogopoznanje. Bog je Sina Svoga dao kao Zrtvu za nase grehe, za grehe celog covecanstva. Apostol Pavle je predlozio da on sam bude zrtvovan za jevrejski narod, a prepodobni Serafim - za hriscane medju mnogoboscima. Oni i hiljade drugih pravednika, koji su prosli putem teznje ka savrsenosti, putem Bogoupodobljavanja, su bili spremni da sebe zrtvuju radi zabludelih ovaca. Oni nisu samo negde citali, vec su i spoznali sta znaci to da je “Bog tako zavoleo svet, da je dao i Sina Svoga Jedinorodnoga” (Jov. 3, 16).

“Oce Antonije, - upitao sam, - a hoce li biti rata?!”

Starac se gorko osmehnuo: “O, rode neverni, dokle cu biti s vama?!”, da li shvatas to oce? O cemu ja sve vreme pricam oce Aleksandre?! Pa rat se vodi od stvaranja sveta i trajace sve do Drugog Dolaska Hrista - Iskupitelja! Da li ce ljudi voditi rat ili nece to nije ni vazno - tacnije, to je samo posledica a ne i uzrok. Uzrok je u duhovnosti, u nastrojenju duha. Pogledaj, Konstantinopolj je bio pod blokadom od strane mnogobozaca, vasih i mojih predaka - Slovena. Ali i u blokadi, se i pored svih grehovnih padova sacuvala svest, shavatnje, nazovi to kako hoces, da su upravo gresi uzrok svih nevolja. Bog je s nama dok smo mi sa Njim. Kada su Grci odbacili greh, i pribegli postu i molitvi, Gospod je projavio takvo cudo, kada je od ispiranja rize Majke Bozije u moru pocela bura i brodovi mnogobozaca su prosto bili razbacivani u strane. Koliko su divna dela Gospodnja potvrdjuje i cinjenica da je posle tog cuda veliki broj Slovena primio Krstenje. Evo sta je rat: svaki covek treba da vodi borbu sa svojim gresima. A od uspeha te borbe na duhovnom popristu zavisice i uspesi u zemaljskom zivotu. Poslednja su vremena. Cim Jevandjelisti pocnu da govore o njima, odmah se gubi rekao bih neobicna detaljnost pripovedanja. Pogledaj kako je Sveto Pismo prepuno sitnih detalja, kako u Njemu postoji tacnost izlaganja i sve je jasno jer su ga pisali ljudi koji su bili vodjeni Duhom Svetim. Sasvim je druga stvar kada se govori o vremenu pred Drugi Hristov Dolazak. O cemu pisu Jevandjelisti? Oni govore o duhovnom siromastvu ljudi. To se vec tesko moze smatrati siromastvom, to je neka satanizacija covecanstva. Jer su oni, pali duhovi, nosioci svih poroka: gordosti, pijanstva, bluda, srebroljublja, vlastoljublja, bezboznosti. I kao posledica toga se javljaju - katastrofe na zemlji kao sto su zemljotresi, strasne nebeske pojave, nikad pre vidjene bolesti, ratovi i slicno. Upravo ce nestajanje duhovnosti dovesti do pogibije svega zemaljskog. Sam Spasitelj je rekao da dan i cas kraja vremena ne zna niko sem Oca; treba straziti da ne budete zateceni kao los domacin koga su lopovi pokrali. U Pismu cak nema ni nagovestaja nekog odredjenog roka ili dana koji se mogu izbrojati.

Ali covek se uvek trudi da pronikne puteve Gospodnje, i koliko je samo bilo pokusaja da se odredi godina u kojoj ce se sve zavrsiti ali je sve ostajalo bezuspesno. Nastupanje tog kraja ce biti neocekivano to jest iznenada. I tu kao da se pojavljuje neka protivurecnost - Jevandjelje ce se svuda propovedati, i mi znamo da je to jedan od znakova kraja sveta, a zvuk Arhagelske trube je - neocekivan. Ali tu nemamo cemu da se cudimo jer nema nikakve protivurecnosti. Evo Jevreji su hiljade godina cekali dolazak Mesije u svet, izucavali su i Zavet, i prorocanstva, i Spasitelj je dosao i u ljudskim prebivalistima se nije naslo mesta za Bogomladenca!

Zatim ce oni prvi cuti Svetu Blagovest iz usta Samog Boga, i sta - bice “osana”, a potom kroz nekoliko dana, - “raspni, raspni Ga!” Ta Blagovest je narusavala njihov mir, i uobicajeni nacin zivota. Ljudsko ucenje, i ucenje staraca im je bilo jednostavnije i dostupnije i njega su i sledili. Oni i dan danas zive po njemu ocekujuci dolazak mesije, kao cara careva, koji ce jevrejski narod uciniti vladarem nad celim covecanstvom. I docekace - antihrista.

Takodje i danas, svi ce cuti Jevandjeljske reci, tacnije slusace ih, ali ih nece cuti. Nece cuti ucenje Crkve, Kocega Spasenja poslednjeg vremena, vec ce sledovati za ljudskim ucenjima, odbacivsi istinu, opijeni basnama kako je Apostol i predvideo. Crkveno Ucenje im ne prija, jer ne odgovara vec uobicajenom nacinu njhovog zivota zasnovanog na ugadjanju svojim pohotama. A Crkvu, koja im je dala Sveto Pismo, ce nezamislivo ruziti i huliti. I gresi nedostojnih sluzitelja ce biti pripisivani Crkvenim porocima. Smeta im Crkva. Jer je Crkva sasud ispunjen Duhom Svetim, a On je - Duh Oblicitelj! Oblicitelj svetu i sveta. Ali ne tog sveta koji je Bog stvorio, sveta prvobitne cistote prirode i duha, vec sveta zagadjenog grehom. Sveta iskvarenog pohotom, sveta koji umire i koji tezi da mnogi ljudi postanu saucesnici njegove pogibije, ciji je rezultat pogibija njihovih dusa. Kao sto vrtlog posle potopa broda zahvata i one najsitinije njegove delove, tako ce i danas pogibija sveta, kao oblast pod vlascu duhova zlobe podnebesne, zahvatiti mnoge, mnoge zivote. Medjutim, ovde postoji i sustinska razlika - ti zivoti su se vec ranije predali grehu i njegovom ocu - djavolu. Nisam jos video coveka koji je imao zelju da se spase, i koji je isao tim putem spasenja, a da nije dostigao po svojoj meri tiho pristaniste. A to pristaniste je jedno - Hirstos! To je to tiho pristaniste. Teskoce i mucenja imaju samo oni kojima je zemaljski zivot sve sto postoji. Zemaljski zivot je samo blesak nepostojeceg, pa cak i ako kazemo neceg postojeceg, ali veoma kratkotrajnog. Cini mi se da sam o smrti vec pricao i da ne ponavljam, ali u sustina je u svemu ovome! Smrt je najveca realnost svega zemaljskog!

I opet postavljaju pitanje kako to da Gospod Bog - istinski Postojeci, odredjuje smrt to jest nepostojanje, kao najvecu realnost u stvorenom svetu. Ali smrt je - odbacivanje Postojeceg, odbacivanje Bozijeg Promisla, to je smrt, to je nepostojanje. Gospod nije stvorio smrt, jer je nemoguce da Zivot stvori smrt, da Ljubav radja zlo. Smrt je upravo u neprihvatanju Zivota, u delima suprotnim delima Ljubavi, jer Bog je Ljubav kako je rekao Apostol. I zato smrt, ad sa njegovim vecniim mukama i zlo nisu prirodne pojave, to jest nesto sto je svojstveno svetu koji je Bog stvorio, inace bi morali da govorimo o tome da je Tvorac - Tvorac i dobra i zla. Ne, zlo je suprotnost ljubavi, ad je suprotnost Raju, njegov antipod, a smrt je saglasno tome suprotnost zivotu, to jest delo protiv zivota! Sta je to “satana”? Protivnik! Svako protivljenje Bozanskom poretku i jeste satanizam, pa samim tim i smrt i mucenje, jer su blagodat i zivot samo u Bogu.

I onaj poslednji koji gura ljudske duse u pogibiju nema neko posebno ime, jer bi za zlo to bilo prosto previse i nemoguce, i zato je on - antihrist, anti Hristos, satana Hristu. Sva njegova dejstva su s jedne strane usmerena na podrazavanje Hristu, a to je pre svega i privlacenje ljudi da idu za njim dobrovoljno, bez prisile, iako ce i u ovome biti prisutno “anti”. S druge strane to je apsolutna suprotnost Hristovom putu. Hristov put je krsni put na zemlji, i sladosni, vencenosni na Nebu, u obiteljima Cara Slave. Antihristov put je smradni put koji nije sladak ni na zemlji, a njegov kraj je u -adu! Time je sve receno, a svako bira ono sto zeli. Ali mnogi ljudi ce zazeleti da budu zavedeni njegovim laznim cudima. Ne antihrist, vec sami ljudi, koji se saglase da prime na sebe satanin znak, znak bogoborstva, oni ce izdavati one koji ga nisu primili, i slati verne na mucenja. Prvi hriscani su bili javno muceni, na raznim skupovima. Strasne ce biti muke ispovednika poslednjih vremena, i bice tajno muceni od ljudi koji ih okruzuju. Cinice ih ljudi koji su pouceni duhovima zlobe.

To je jos jedno zlo koje donosi televizija - poducavanje ljudi osobinama zlih duhova! I to se vec desava jer na coveka sa svih strana vec gledaju monstrumi. Njih danas nazivaju vanzemaljcima, i jos kojekako, ali su to - zli duhovi. Docice vreme kada ce se oni slobodno javljati ljudima, sluzeci antihristu i njegovim pristalicama. Kako ce tesko tada biti boriti se s njima!

I pored svega toga ce vladati jos i glad. Glad ce biti dvojaka - glad za hranom, i najvaznija duhovna glad. Bice nekoliko neplodnih godina, susa, koje ce dovesti do strasne gladi. Ali ni to nije glavni uzrok, jer su se ljudi navikli da jedu znatno znatno vise nego sto im je potrebno za odrzavanje zivota. Prep. Mariji Egipatskoj je bilo dovoljno nekoliko zrna i kapi rose da bi zivela i izdrzala pustinjsku zegu. Prep. Serafim Sarovski Cudotvorac se hranio travom i svaki dan se bavio teskim fizickim radom. Oni su bili ispunjeni blagodacu. I zar samo oni?! Odbacivsi trulezno, oni su se sjedinjavali sa Zivotom, i cak su i njihova tela ostala netrulezna nasuprot zakona smrti, koji je grehom unesen u prirodu. S ljudima poslednjih vremena se desava suprotno - jedan od njihovih idola je - hrana. Oni ne jedu tada kada im se jede, vec jedu zato sto imaju. Zna li savremeni covek uopste za pravi osecaj gladi? Tesko, jer da zna ne bi mu trebalo toliko razlicitih specijaliteta, sosova i recepata za spremanje odredjenih jela, jer je svo njihovo naznacenje - zelja da se pojede ono sto je spremljeno. Onaj covek kome je hrana zaista potrebna samo radi odrzavanja snage ne zeli sve to - njemu su dovoljni i korica hleba i gutljaj obicne vode.

A sta je sa opijajucim napicima, koji slabe osecaj sitosti? Sve to je - ponavlajnje paganskih orgija. Ali mi zaboravljamo da je smrt tu, mi smo joj verni i postajemo njeni taoci. Trenutno se desava tovljenje covecanstva, upravo tovljenje. Jer kao sto seljak tovi stoku i zivinu, koju zeli da zakolje, tako se i covecanstvo sprema za smrt a to pre svega duhovnu. Razlika je samo u tome sto zivotinja nema slobodnu volju i razum, a covek narusava prirodne zakone izborom pojedinaca. Ali covek ima i slobodnu volju, i razum, njega niko ni na sta ne moze da prinudi, i sve je na dobrovoljnoj bazi. Ovo je Zivot, a ovo je -smrt. Ovo je Crkva-Istina, koje predstavlja Telo Hristovo, i koja je ispunjena Duhom Svetim, a ovo je - pir smrti, svelukavi zakoni i svetske sablazni. Svako od nas dobrovoljno bira ono sto zeli.

Mnogi ce se sa tugom i kajanjem secati danasnjeg dana na Strasnom Sudu, jer ga nisu koristili za sticanje Duha Svetoga. Nisu se odazvali na pozive Crkve da se napajaju rekama zive vode blagodati Bozije. Nisu zeleli da se naviknu na post i na molitvu, na dobra dela i duhovno delanje. Tezili su smrti i smrt ce i dobiti. Zato je i receno da se nece opravdati niko ziv, jer to nece biti Sud po ljudskom shvatanju - tuzilac, advokat, poslednja rec optuzenog, ne toga nece biti. Coveka ce osuditi ili opravdati sama njegova dela i misli. I ko je sta izabrao u ovoj dolini tuge i tudjinovanja, cemu je tezio i sta je zeleo, to ce i dobiti. Oni koji su izabrali Zivot - ce dobiti vecni zivot i blazenstvo, a kome je bila sladja smrt - ad sa njegovim vecnim mukama. I prema ucenju Svetih Otaca, glavno mucenje nije vecni oganj, vec odsustvo Boga! Danas mi, zeleli to ili ne zeleli, imamo kao podrsku Njegovu Promisao, i napajamo se na ovaj ili onaj nacin Njegovom Blagodacu, iako je pri stvaranju sveta izgovorena Rec biljakama i zivotinjama, samom coveku i samom svetu. Svet ne bi mogao da postoji nijednog trenutka bez Bozijeg Promisla. Ova vremena su poslednja i zbog toga sto su dela ljudi, koji su zavedeni djavolskim obmanama, usmerena na odbacivanje Promisla. I tu postaje jasno koliko je danas vazno sticanje Svetog Duha, i koliko je samo u tome zalog spasenja.

U Svetom Pismu se kaze da ce vladavina antihrista trajati tacno tri i po godine. Cini se da ce i u toku te tri godine “jedva jedna verujuca dusa ostati” takva ce biti strasna borba, i toliko ce ljudi lose biti pripremljeni za nju. Ne strazimo, raslabljeni smo i sve odlazemo za kasnije. Kasnije cu postiti, kasnije cu se moliti, kasnije cu biti revnosan u primanju Svetih Tajni, kasnije cu raditi na smirenju, kasnije cu ciniti dobra dela. Ali zato sada zelim obilnu ishranu, stan - svake minute, a i automobil je veoma pozeljan. A svet ce nestati kao prah, i pokazace se da smo goli kao mis.

Antihrist ce doci kao izbavitelj od socijalnih nevolja, iako ce one upravo zbog toga i nastati. Adski porod ce imati neometanu silu i vlast. Ljudi koji se spremaju za njegov dolazak vec sada drze u svojim rukama osnovna zemaljska blaga. Obmana danasnjeg blagostanja ce nestati brze od proletnjih voda. Setimo se samo jednog pripreme, ponovljene probe, sprovedene sa ljudima u Sovjetskom Savezu - u toku jedne noci su svi koji su vreovali bankama postali siromasni. Godinama su skupljali, neko za zivot, neko zbog zdravlja, i to celog zivota a pokazalo se da je u pitanju obmana.

Sada ce biti gore jer ce ceo svet biti na udaru. Sve ce biti sprovodjeno preko drzave, tako da sa njom treba imati sto je moguce manje kontakata. To je zalog kao i neprihvatanje kodova. Nikakve banke i krediti ne dolaze u obzir jer je sve to kontrolisano jednom rukom i jednom glavom. U stvari pokazace se da ta ruka i nije ruka, vec sapa sa kandzama, i da glava nije obicna glava, vec glava sa rogovima. Na njoj ce umesto lica biti iskezena zverska njuska. Zasto oni sve sada upucuju na banke i radi plate i radi penzija? Sve veoma brzo gone u jedan deo staje. Ljudi ce se veoma zacuditi kada se pokaze da ce i poslednja kopejka u njihovom novcaniku biti uzeta, kako se to na Zapadu vec i radi.

Ali, avaj to i nece biti poslednje cudjenje. Sav taj temelj blagostanja koji je izgradio savremeni covek, ce se pokazati neprekidnom zamkom za samog sebe. Klopka ima oprugu, nategni je i - slobodan si, cak i zarobljene zivotinje to nekad uspeju da urade. Ovde toga nece biti. I zli duh ce podsticati neverne ili maloverne ljude da podignu ruku na sebe. Uzasno je to sto ce im drzati opela kada ih budu sahranjivali, - napisace da su u trenutku samoubistva bili u stanju neuracunljivosti, i stvar resena. Kao da se sud takvog ili bilo kog poretka o prastanju ili kazni moze vrsiti na zemlji! To je nesto slicno katolickoj indulgenciji - kupio sam i oprosteno mi je. I drugom nesrecniku je vec manje strasno - prethodnog su opevali sa “Svetima upokoj...”, i oprosteno mu je, a sta meni smeta?! Veliki broj ljudi ce otici u ad i pored tog opela, jer su zavrsili zivot samoubistvom, lisivsi sebe i najmanje mogucnosti da se bore za vecni zivot, za zivot u Zivotu. Video sam niz grobova. Ljudi na zemlji placu i ridaju, drze opelo, a okolo plesu zli duhovi zadovoljni zbog toga koliko su dusa uspeli da pogube!

I oni koji ostanu zivi ce zavideti mrtvima. Da, uzasi bolesti i rata, pogibija bliznjih; treba imati veliku veru i uzdanje u Boga da bi se sve to izdrzalo. Kako gordeljivac i srebroljubac moze da izdrzi ponizenje, kad je on jos do juce vikao: “Ako si pametan, zasto onda nisi bogat?!” Jos juce je svuda vladalo samozadovoljstvo, a danas toga nema. Antihrist ce ici na sve, i na kodove, i na “666”, i krvlju ce potpisati dogovor sa samim satanom. Ali to vec nije ni potrebno! I tako se trzas, poskakujes, i tamo vidis na vratu cvor - nas je! Mostic preko te tri godine antihristove vlasti je podnosenje prezira sa smirenjem. Zalac neprijateljske sablazni ce biti uperen na verne. Posto nismo mogli da ih sablaznimo komforom i zlatom, hranom i automobilima, pokusacemo sada pod pretnjom smrti gladju da ih sablaznimo koricom hleba. Tesko, oj tesko ce biti sacuvati dusu, kada bliznji i deca nece imati koricu hleba veoma dugo. Samo onaj koji veruje u Boga, i koji veruje Bogu ce uspeti da ne poklekne. Da li ce antihrist dati nesto ljudima? Naravno da nece jer nece imati sta da im da. On ce imati samo nakupljeno bogatstvo, ali bogatstvo koje ima vrednost samo u ovom svetu, koji je djavo organizovao, ali koga je djavo i pogubio radi stvaranja uslova za zacarenje laznog mesije! To ce biti ozloglaseni dolari, kao sto su to u moje vreme bili “kerenki”, na metre. Zlato ce se tretirati kao obican metal, te ljudi nece imati ni sta da jedu ni gde da se sklone od zime. Vrednost ce imati samo funkcionalne stvari, bez kojih covek ne moze da prezivi - sekire, testere, bilo kakav alat, jednostavne gvozdene peci.

Starac je zatvorio oci i opet mu je kanula jedna suza. Cinilo se da spava ali su mu usne opet izgovarale reci molitve. Nisam znao kako da postupim: greh je i da prekinem molitvu, a i na licu mu se video umor pravednika.

“Oce, - neodlucno sam poceo, - mozda je bolje da dodjem sutra?”

“Mili moj oce Aleksandre da li znas da je pitanje sledece sekunde a ne sledeceg dana?! Eh, mladost, mladost, sve ce to naznaciti, sve ce - resiti. Manje svojevoljnosti, manje sujete, a vise slusati Boga. Ne treba moliti ispunjenje sopstvenih zelja, vec otkrivanje Njegove Svete Volje. A sutra neces doci i nemoj ni da se trudis. Bolje dodji za dva dana, ali nemoj odlagati dolazak na duze. S Bogom, oce!”

Na ulici sam tek primetio da je dan na zalasku. A sve je proslo kao jedan tren! Samo oprastanje nekako nije imalo isti prizvuk kao i ceo susret - zasto da sutra ne dodjem? Starac je umoran, pomislio sam. Kako sam bio zadivljen kada sam saznao novosti da ujutru treba da budem kod arhijereja. Obicna stvar, ali takva podudarnost!

Kako se spasti.

Vladikino naredjenje je zahtevalo odlazak iz grada. Za jedan dan mi to nije uspelo, pa sam morao i drugog dana da putujem. A zatim - pisanje izvestaja i opet odlazak kod vladike. Jednom recju, ujutru treceg dana sam najmanje od svega zeleo da sednem u automobil i da nedge putujem, pa cak i kod oca Antonija. Smislio sam vec i razlog kako da se opravdam pred njim, ali mi iz glave nisu izlazile reci: “Ne odlazi dolazak na duze!” Dobro, oticicu.

Zena koja me je docekala je bila ocigledno uzbudjena. Na moje nemo pitanje ocima je odgovorila: “Otac je iznemogao, ali Vas ceka”. O Gospode kako sam ja jos mogao i da sumnjam da li da putujem ili ne!

Starac je jedva mogao da se malo pridigne. Pritom mu je lice bilo zadivljujuce spokojno i blago.

“Slusaj oce sta cu ti reci. Ti ces obavezno nesto pisati o meni gresnom. Zbog toga i razgovaram sa tobom. To ce se desiti pre ili kasnije, i nema ni govora o promeni imena i mestu sahrane. Ja sam vec odredio gde da se iskopa grob”.

“Oce, - poceo sam, - rano je da o tome pricate...”

“Oce Aleksandre ne gubi vreme jer mi je i tako malo ostalo. Slusaj i pamti, mozda ce nesto vredeti za spasenje.

Uoci antihristovog dolaska ce nastati haos u skoro svim zemljama. U procvatu ce biti one koje na osnovu ispovedane religije cekaju dolazak laznog mesije. To su pre svega Jevreji i muslimani. Za njima dolaze oni protestanti, koji odricuci Bozanstvo Gospoda nasega Isusa Hrista, propovedaju carstvo Bozije na zemlji. Njihov uticaj se i danas vidi, a nadalje ce biti jos i jaci. Za njih je sada najvaznije da zavladaju zemljom. Sve ce se tajno kupovati - i sume, i polja, i reke. Sibir ce doci u ruke Kinezima, a mozda ce uzeti i jos nesto vise”.

“Pa gde je onda bolje spasavati se?” - prekinuo sam starca. “A gde Gospod ukaze. Vazno je spasavati se a ne samo voditi razgovore o spasenju. Sustina antihristovih “cuda” ce biti u njihovom sablaznjivom karakteru. To jest on ce privlaciti ljude tim laznim cudima. Zato je greh i smrtno opasno cak i gledati ih. Treba se skrivati i skretati pogled. Ali ni to jos nije sve. Smisao njegovog dolaska je toboze apsolutna pravda. Spasitelj je dosao, ali ne u Svoje Ime vec u Ime Oca - i nisu Ga primili, vec i vise od toga - raspeli su Ga. I danas Ga ruze i raspinju, odricuci Njegovo Bozanstvo i izvrcuci Njegovo ucenje. A antihrist ce doci - ne bog, ali kao bog, i njega ce primiti, priznajuci ga za boga zbog njegovih laznih cuda, sablaznjivih dela to jest zbog toga sto ce to ljudima biti prijatno i zanimljivo. Zato je i receno da se nece opravdati niko ziv - niko nece imati opravdanja. To sada govore pseudoucitelji. Tada kada njihova dela i reci prodju proveru Istine, bice ocigledna sva lazljivost. Ali ce antihrista primiti u svakom hramu na zemlji i klanjace mu se kao bogu. Razmisli, oce casni, nece on sebe objaviti za boga, vec ce sablaznim cudima ucniti to da mu se poklanjaju kao bogu! Eto sta je strasno, eto u cemu je odsustvo najmanjeg povoda za opravdanje! A ko ce ga primiti - ljudi, za koje se sad Jevandjelje zavrsava Tajnom vecerom. Oni su gluvi za Golgotu. Krsna Stradanja su za Njega, i to se sve desava tamo u Jerusalimu, pre dve hiljade godina.

Znas, kada nas je CK hvatala, mi smo bili kao ovce, necu da kazem jaganjci, da se cak i tako ne bi uporedjivao sa Spasiteljem. Mi smo mirno isli na klanicu, i prosto je tesko bilo zamisliti da postoji takvo bezzakonje. A vec smo znali ko su oni. Koliko ima samo prorocanstava staraca o tim vremenima, o vlasti sluzitelja tame. Ali smo sedeli i cekali ko je na redu. Mnogi su upali u te laskave klopke. Kako su veliki i umni bili i arhiepiskop Ilarion, moj ucitelj, i mitropolit Sergej, i mnogi drugi. Ali su gresili u tome smatrajuci da se sa zlim dusima i njihovim slugama moze dogovoriti. Mislili su da ako sacuvaju spoljasnost, da ce unutrasnjost ostati sama po sebi. Ali ne, samo je to postalo ocigledno mnogo kasnije. Takva je situacija i danas, samo ce kasnije biti mnogo ociglednija.

“Oprostite oce Antonije, a kako tumacite apostolove reci o vlasti i podcinjavanju njoj?” - opet sam ga prekinuo.

“Iiiih, dusa moja,- rekao je starac, - a nije li Apostol Petar bezao iz Rima kada ga je Spasitelj sreo? A nisu li tog istog Apostola Pavla spasli spustajuci kotaricu uza zid? Pri cemu se ovde radi o prihvatanju realnosti i suprotstavljanju satanizmu? Sta da ti navodim primere - uzmi samo velikomucenicu Ekaterinu, ili velikomucenika Georgija. Potcinjavanje je moguce samo u delima koja se odnose na svetsku vlast - obavljati svoje duznosti, i ne organizovati oruzane bune. Braca Makaveji su - dobar primer primene sile protiv onih koji hule na Boga i Bozije. Ako podjes putem glupog smirenja, onda ces da pocnes da postavljas pitanja i o proslavljanju medju svetima i Aleksandra Nevskog, pobedonosca, i Dimitrija, koji je pogubio necasne Tatare na Kulikovom polju. Pitanje za pitanjem, a Gospod ih je proslavio! Ja se kada cujem tako “blazena” pitanja setim zitija svetog Vasilija Velikog i prepodobnog Jova, Pocajevskog cudotvorca. Kako je bilo strasno vreme u koje ih je Gospod stavio i u kome su ziveli, i zar se sveti Vasilije nije molio za pogibiju cara Julijana, ja vidim da hoces da kazes da je Julijan toboze bio odstupnik, ali car i to zakoniti, primeti to! I zar Gospod nije potvrdio pravilan pristup svetog Vasilija - Julijan je poginuo ali ne od zemaljskog oruzja, vec je bio porazen kopljem nebeskog vojnika. A prep. Jov, da li je on isao na pregovore sa Poljacima? Ne, on se s njima i sa njhovim pristalicama borio na sve moguce nacine, tako da se i pravednik tesko mogao spasiti! A ti - vlast! Bozije delo treba razumno tvoriti. Kada bi u odnosima vlast-nacelnik - potcinjeni bilo prisutno toliko svevlasce jednog i duboko smirenje drugog, onda ne bi bilo potrebe ni za Sabornost Crkve. A da nema Sabornosti, ne bi ostala ni Pravoslavna Crkva - jer bi jedini cuvari istine bili pojedinci, istovremeno kao vise svestenstvo - jeretici?! Sta jos reci o svetskoj vlasti - mitropolit Filip i patrijarh Nikon su svetli primeri za to. I ti pravednici koji su zudeli za istinom su proslavljeni medju svetima: Sv.Vasilije Veliki, Sv.Grigorije Bogoslov, prep.Maksim Ispovednik, prep.Josif Volocki. Ali ovde treba zapamtiti i to da su Sveti Oci boreci se za cistotu vere i sami bili revnosni ispunioci Bozijih zapovesti.

Smireno potcinjavanje svakoj vlasti je moguce onda kada se ne prekrsuje zivot po Reci. Jer na putu ispovednistva, ako je i negde posut ruzama, ce se posle “Osana...” cuti “Raspni, raspni ga”. To neugodnost ce i biti povod za samoopravdanje i prihvatanje antihrista - znanje postoji, a razum se brise gresima. Ako je toboze svaka vlast od Boga onda znaci, govorice se, da se i antihristu treba podciniti. A tome ce jos dodavati da je sve volja Bozija! Zato se i kaze da ce se necastivi zacariti u svakom hramu ne spominjuci ni rec o tome ko je pre njega tu sluzio. Seti se primera velikog starca Sarovskog cudotvorca, koliko je on imao ikona - jednu, knjiga - desetak, i stekao je veliku slavu i to ne od ljudi, vec od Boga. Danas svi u kucama imaju puno ikona, police su pune knjiga, ali nema razumnog duhovnog delanja! Svi slusaju ali malo ko oce razume!”

“Jos ti jednom kazem, ne razgovori o spasenju, vec spasonosna dela su ta koja su potrebna i sada i tada, nesto kasnije. Vreme za opravdavanje je proslo, ako ga je ikad i bilo. Sve treba da bude potcinjeno samo spasenju. Gospod je dao i mirno vreme i za sticanje razuma, i za slusanje Bozije Reci, i sto je najvaznije da se stice Bozija Blagodat pred predstojecim strasnim godinama! Neko ce iskoristiti ovo vreme na dobro, a neko za zadovoljenje svojih pohota. Kako je i receno, onaj koji ima njemu ce se dodati, a onaj koji nema - od njega ce se oduzeti. Strazi!”

Na tome se i zavrsio nas razgovor. Starca sam posetio jos nekoliko puta. On me je poucavao sa ljubavlju, mnogo mi je pricao o svom detinjstvu, ali je to sve bilo privatno to jest ticalo se mene i moje porodice. On se vise nije doticao opstih pitanja spasenja u poslednja vremena.

Poslednji susret...

Posle nedeljne sluzbe mi je prisla nepoznata zena i rekla da me ceka otac Antonije. I da pozurim. Ali posle sluzbe su bile trebe, cekali su me parohijani sa pitanjima, jednom recju tesko mi je bilo da se izdvojim.

Posle otprilike nekoliko sati sam otputovao kod starca. Odmah me je docekalo nekoliko ljudi sa veoma zabrinutim izrazom lica - ocigledno je ocu Antoniju bilo lose. Odveli su me u njegovu keliju u kojoj se nalazilo nekoliko starijih svestenika, nekoliko mirskih, i nekoliko monaha. Ocigledno su starca ispovedili i pricestili Svetim Tajnama.

Otac me je prepoznao, osmehnuo se i rekao: “Sve krecis oce?!” Stvar je u tome da sam se ja u to vreme bavio krecenjem hrama.

“Da, ne, oce, - odgovorio sam, - sluzba, trebe...”

On me je jedva primetnim pokretom ruke pozvao da sednem pored njega na krevet. Oci su poceli da prelaze u dalji kutak, prema stolu, kako ne bi ometali nas razgovor.

“Evo dragi Gospod me poziva. Ovo je nas poslednji susret na zemlji. Oce Aleksandre nadam se da neces odbiti starca da odsluzis parastos po mom upokojenju u mojoj domacoj Crkvi. Pokazacu ti gde. Ako hoces, rekao sam ljudima da odsluzis i Liturgiju, ali ako sam to zelis, - ponovio je.

“Oce Antonije, - kamen mi je stao u grlu, - pa to ne moze biti!” Ja prosto nisam mogao da se pomirim sa mislju da cu se rastati od starca. Samo sto sam osetio svu sladost duhovnog rukovodjenja, vec sam je gubio.

“Oce, ja i ti smo ljudima javljali glavnu realnost podnebesnog sveta, a to je da greh radja smrt. I da je Spasitelj unistio tu smrt. Pa sta hoces, dragi?! Smrt nije nesto oprosti sto postoji, smrt je - dodatak grehovnom zivotu. Mi svi smo deca Oca Nebeskog, i nismo rodjeni za smrt, nego za vecnost! Zasto tugujes duso moja, za sve slava Bogu!”

Posle nekoliko dana sam odsluzio Liturgiju u domacoj Crkvi oca Antonija. Dusa je treperila: evo Antiminsa, on je Nikolajevski, tu je i srebrni pribor za Evharistiju, vino. Ne, to nije “Kagor”, to je bilo vino za Evharistiju koje je poslato sa Svete Gore. Otac Antonije se veoma negativno odnosio prema upotrebi “Kagora” za sluzbu, ne bez osnova smatrajuci ga neodgovarajucom potrebom “Uciteljeve vesti”. Zatim je odsluzen parastos na grobu. “Sa svetima upokoj...

DRUGI DEO ...........TRECI DEO............ CETVRTI DEO ..........PETI DEO

http://www.zaistinu.ru/ukraine/church/antony1.shtml