Untitled Document

A evo sta cu ti reci: oltarski, crkveni novac koristi sa opreznoscu - tamo se cuva i lepta siromasne udovice i lepta onog siromaha koji u dzepu nema ni za crkvenu svecu. Secaj se toga uvek i zaradjeno trosi sa trepetom, ne uzimaj visak, da ne izazoves Boziji gnev. Ako hoces vise, postupi kao Apostol Pavle, koji je mogao da ima sve od oltara, ALI SE CEO ZIVOT HRANIO PLODOVIMA SVOGA RADA. A ti ako mozes da radis, onda radi i ne gledaj na one koji sebi spremaju adski oganj koristeci se crkvenim novcem. Bolje je da pretrpis i neobezbedjenost, pa cak i siromastvo, ali da se ne ogresis o ono sto je darovano Bogu. Seti se Ilijine dece, koja su krala od priloga, prinesenih Gospodu. Oni su se uzmajuci necasno ono sto je tudje, bogatili smrcu ne zaradjujuci dragoceni zivot, misleci da ce ukradeno koristiti njihovoj sreci, oni su po svom bezumlju i nepostenju, navlacili Bozji gnev dan za danom. Sta se promenilo? Mi sveto ispovedamo da je Gospod Bog nepromenljiv, znaci i svaki onaj koji narusava zapovesti ce takodje biti pokaran, kao i svi necasni ljudi u proslosti. Strasno ...”.

“Oce Antonije, - poceo sam izdrzavsi pauzu, - ali svet je izgradjen po dovoljno surovim zakonima. Vec se sada vidi duhovno razlaganje zbog otpadije od Bozijeg Zakona. Ali kako to moze da utice na zemlju, na mogucnost katastrofa i svih drugih kataklizmi”.

“Kataklizma, kazes? - starac se osmehnuo, - i gde samo novostvoreni mudraci iskopavaju te reci! Nema nikakvih kataklizmi, kao ni nekih drugih “izmi”. Kako si ti jos rekao, - “po dovoljno surovim zakonima”?! Ne, mili moj covece, ISTINA NE MOZE BITI NEJASNA - dovoljno, nedovoljno ... ZAKON BOZIJI NIJE ZAKON LJUDSKI, za koji znas gde mu je ruda. Zakon Boziji je nepromenljiv i ne moze biti dovoljan ili nedovoljan. Da je da, i ne je ne, a sve ostalo je od djavola, nema nikakvih varijanti. BOZIJI ZAKON JE ZAKON VECNI, ZAKON NEPROMENLJIVI, ZAKON NERAZRUSIVI. Da, Tvorac, Sazdatelj sveta, koji postoji po ovom zakonu, moze da unosi promene, da narusava da tako kazem poredak stvari, ne nanoseci pritom nikakvu stetu njegovoj izgradnji. Ali to moze samo On. Svako od nas koji pokusava da narusi zakon postojanja sveta, ugnjetava i narusava mesto svog privremenog boravka. A u osnovi svakog zakona lezi - DOVOLJNOST. Gradi covek sebi kucu vecu nego sto mu je potrebna - prvo sece drva za izgradnju a zatim za ogrev. Sa gradom je jos gore - pa ako cak covek i zivi udobno, dobro, ali zivi u mrtvom svetu ne osecajuci se delom Bogom stvorene prirode. Samo je u gradu obezumljeni razum mogao da smisli po smislu cudne reci: “Covek - kako to gordo zvuci”. A to je sve zato sto su gradovi prvobitno stvoreni da povredjuju i unistavaju zivu Boziju tvorevinu od proste stare ruske pesme do cara prirode.

Gde je nepovredjen osecaj za svet? Gde je rad kao praznik zivota? Gde je fizicki rad prazan? Ne, ne mrtva fabrika koja ubija i dusu i telo. To nije ta koju ima seljak, koji se trudi za radjanje novog semena, nove vrste. Ali i seljak tezi da od zemlje uzme vise nego sto mu je potrebno. I automobili, i odeca, i neumrene gozbe. Eto te neumerenosti i radjaju tvoje kataklizme!

Najcesce se kada se govori o buducnosti postavlja sledece pitanje: “Sto je Bog tako nemilosrdan, zasto je sposoban da pogubi sve narode?!” Gospod ne pogubljuje ljudske duse, vec djavolska neumerenost u svemu. Na kakvom se velicanstvenom mestu nalazio denica, ali je pozeleo Bozije mesto. Neumerenost je pogubila i njega i nase roditelje. Sve su imali, a zeleli su da “postanu kao bogovi”. Plodovi celog rajskog vrta su im bili dostupni i blagosloveni za upotrebu, ali se neka jabuka pokazala pozeljnijom od povinovanja Tvorcu i blazenog opstenja sa Njim! To je ta strasna adska neumerenost.

Satana i sve njegove mracne sluge su ovaplocenje neumerenosti i to ne samo zbog opijensoti porocima, vec i zbog neobuzdane teznje za unistenjem ljudskih dusa. Pogledaj, Hristos govori samo o spasenju malog stada, i o tome da ce pri Drugom Strasnom Dolasku jedva naci jednu verujucu dusu. I to govori Bog Koji je Sebe predao na ponizavajucu smrt radi spasenja te jedine duse, jer je uzan put spasenja, uzan je i trnovit put ka rajskom blazenstvu. Niko coveka ne prisiljava da ide njime. A ISTINA JE UZANA JER ONA NE DOZVOLJAVA ODSTUPANJA, NE PRIHVATA SUJETU LJUDSKOG MUDROVANJA.

Put ka adu je sasvim drugaciji, on je sirok i na njemu je dozvoljeno sve sto odvlaci od pravednickog puta. Potpuna sloboda za ... greh i grehovnost! Sloboda zabluda i mudrovanja, svojevoljnosti i praznoslovlja, praznine i pohote, stomakougadjanja i pijanstva. Sve je javno i sve se cini otvorenim, sve sem istine. Pri cemu, sto se covek vise udaljio od trnovitog pravednickog puta, tim manje ima mogucnosti da pronadje pravilan pogled na svet.

Koliko pravoslavnih je bilo u Rusiji pre revolucije? Tesko je nabrojati! Ali veliki broj ljudi je odlazio u hramove samo cisto obredno, radi reda. Svi gradski stanovnici su bili rasporedjeni da odlaze u odredjene hramove, u kojima su trebalo da se prema ustanovljenim pravilima ispovedaju i pricescuju Svetim Tajnama. Zato je najveci deo stanovnistva u carevini bio pravoslavan samo reda radi.

Ukoliko bi ostala mirna vremena, onda bi najveci broj ljudi s takvom verom otisao u drugi svet, ne osetivsi veliku milost Boziju - poznanja Istine koje je On darovao, i mogucnosti da se istinski poklanjaju Bogu u Pravoslavlju. Ali nastupila su strasna vremena odstupnistva, i koliko verujucih ljudi su primili vence ispovednistva i mucenistva! Pridoslice iz svih staleza su tezile da pronadju put istine i da njime prodju ka rajskom blazenstvu. A zar vecina njih u mirno vreme monarhije, nije ni razmisljala o tim posebnim vidovima svetosti, smatrajuci da je samo formalna pripadnost Hristovoj Crkvi dovoljna za spasenje. I samo posmatranje uzasnih plodova greha, i otpadnistvo od Boga ih je primoralo da odaberu istinsku stazu spasenja, koju su zaboravljali u mirnijim vremenima - vremenima prividne pobede Pravoslavlja.

To se odnosi i na sve nas, pridoslice iz tih vremena. Svi smo mi u vecem ili manjem stepenu bili pravoslavni samo po imenu. Pravoslavni po navici - zakon Boziji u gimnaziji, ispovest i Pricesce po rasporedu. Negde su se i postovi postovali, ali opet obredni postovi, a ne duhovni. Da, nije se jela masna hrana, ali i tu posnu hranu koja je bila na stolu danas i za Svetlu Sedmicu vecina ljudi nase mnogostradalne Otadzbine nije mogla ni da sanja!

A procitaj sta su nam nudili casopisi, novine, knjige?! Cak su i pravoslavni po imenu unosili pometnju u glave gradjana. Kakvo postovanje jeresijarha Lava Tolstoja! Uostalom, tog glasnika paklenih ideja, i sablaznitelja malovernih je tesko i nazvati jeresijarhom.

A koliko je samo bilo kukolja u “radovima” jevrejskih pesnika i pisaca?! Avaj, sve je to bio rezultat unosenja duha ekumenizma u nase pravoslavne duse. Evo taj, ruskoj dusi cudan pogled na svet je tako brzo usao u zivot, da se vec prihavatao kao nesto prirodno, zakonomerno. To je to zlo o kome sam ti vec govorio. Uzmi samo kolhoze, koje svi danas ostro kritikuju, cije je formiranje odnelo hiljade, ako ne i milione zivota pravih seljaka i uopste, koji su bili potpuno strani nasem nacinu zivota. Ko je uneo tu ideju u carevinu?!”

Ja sam, logicno, znao idejnog roditelja kolhoznog sistema vodjenja seoskog domacinstva, ali samo sto sam zaustio da odgovorim starac je nastavio.

“A ti oce sveti ne odgovaraj, uveren sam da znas. Ovde su nedavno kod mene dosli “poklonici”. Kao i obicno, uzeli su blagoslov da putuju u Svetu Zemlju, a posetili su Izrael jer su njega samo i videli. I kakvo uzbudjenje je kod njih izazvalo to sto su videli Svetinje, - isto ono kao i nasi kolhozi u njihovom ovaplocenju!

Ali ne treba obracati svoju paznju na dejstva neprijateljske strane. Treba pratiti njena dejstva, ali to ne treba da postane cilj samo po sebi. Pametan pukovnik posmatra protivnicku vojsku, ali vise od svega spema svoju za bitku. Tako i mi, mili moj covece treba da se spasavamo pripremom svoje vojske - ispunjenjem zapovesti i zakona ljubavi. Ako bi se svako spremao za bitku, i zaista uzdao u pomoc Svevisnjeg, a ne samo govorio: “Do Boga je visoko, a do vlasti daleko”, - onda ni neprijatelj ne bi bio tako strasan.

Duso moja, oce Aleksandre, radi to sto vec i radis. Samo dodaj tome molitvenost i podviznistvo, a mucenistvo ce ti se dodati, u to ne sumnjaj. Trpi”.

Starac je zacutao, a ja sam razmisljao o njegovim recima i kelija se ispunila tisinom. I upravo me je ta tisina prekinula u razmisljanju: “A zasto se ne cuju otkucaji sata?”, - ta misao me je odvukla od razmisljanja o onome sto je otac Antonije ispricao. Stvari u keliji su bile toliko jednostavne i skromne, da je cak i kratkotrajno posmatranje bilo dovoljno da se zakljuci da u keliji nema sata. To je za mene vec bilo prosto neshvatljivo. S druge strane, vec pomalo poznajuci starca pokusavao sam da u tome otkrijem neki poseban, njemu poznat duhovni smisao.

“A o kakvom ti satu govoris, duso moja?”, - progovorio je otac Antonije malo se osmehnuvsi.

“Podviznici starih vremena ciji primer treba da sledimo, su stavljali kovceg u keliju a ne sat. Imaj smrt pred ocima a ne sate - i spasces se!”

“Oce Antonije, - rekao sam, - ali zar nije potrebno da se i vreme nekako zna i radi pravovremenog pocetka sluzbe u Crkvi?”

“Sva ta neophodnost o kojoj ti govoris se zasniva na toj istoj neumerenosti, - odgovorio je starac. - Kao prvo, postoji vreme koje odbrojava Sam Bog, - to je vreme koje je odredjeno kretanjem zvezda. One ce i pokazati kada da se sluze sluzbe, kako je i ustanovljeno “Tipikonom”. Drugo, vreme nije velicina koju ljudski razum moze da shvati. Ono je na zemlji veoma relativno - svako zna da jedan te isti cas moze da traje drugacije: ako je to ocekivanje necega - to je jedno. Ako je to neocekivana radost, onda taj cas prodje kao minuta.

Ali ce nastupiti vreme, kada ce vernima svaki minut izgledati kao godina, kao citav zivot - toliko ce biti strahota svuda naokolo. A satovi ce kao i ranije tik-takom odbrojavati sekunde, minute, casove ...

Engleske nece biti, ostrvo ce se prevrnuti u more, optereceno okeanom grehova, grehovnih izdaja Boga. Grehom, kao nepravilno odabranim putem, putem zabluda.

To isto ceka i istocnog tiranina - Japan. Njihovi satovi ce takodje nastaviti da odbrojavaju ljudsko vreme, ali je za njegove stanovnike ono vec stalo. Njihovo uzdanje u razum i njegove mogucnosti su vec prepunili najvecu casu Bozije dugotrpeljivosti. Zemljotresi i morski talasi ce unistiti necasna ostrva, novog Vavilona, idola poklonistva paloj covekovoj prirodi”.

“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - a Indija, Kina i druge zemlje, kakva ce biti njihova sudbina?”

“Oce, ti ne razgovaras sa Onim Koji odredjuje sudbine, vec samo sa Njegovom zalosnom slikom. Kako je moguce sa tacnoscu govoriti o sudbinama celokupnih naroda?! Moguce je nesto reci samo o onome sto je bilo otkriveno, ali seti se opet, uvredjenog proroka. Udeo svih ce biti jedan - Strasni Sud. A do Njega...

Kina ce zauzeti veliki deo Rusije, - naravno sa Ukrajinom. Sve zemlje iza gora i dalje ce biti “zute”. Sacuvace se jedino drzava blagovernog Andreja, njegovog velikog potomka Aleksandra i najblizih rodjaka iz njihove generacije. Ono sto se odrzalo, to ce i postojati. Ali to ne znaci da ce se sacuvati Pravoslavna ruska drzava u predelima koji ce biti pod antihristovom vlascu, ne. Naziv i moze da ostane isti, ali nacin zivota vec nece biti velikoruski, niti pravoslavni. Ruska nacela uopste nece biti osnovna nacela za stanovnike koji su u proslosti bili pravoslavni.

Najezda “zutih” - nije jedina. Bice najezde i crnaca - gladni, raslabljeni neizlecivim bolestima, Afrikanci ce napuniti nase gradove i sela. I to ce biti mnogo, mnogo gore od toga sto se danas desava - nasilje pridoslica sa Kavkaza, iz Srednje Azije ... Njihov broj ce rasti i oni ce rado primiti sve to sto im se predlozi za mrvicu hleba: ucice u ujedinjenu “crkvu”, primice antihrista...

I zato ce biti svega, sem Pravoslavlja, jer je ono prvi razoblicitelj svake nepravde, lazi i sujete u podnebesnom svetu. Upravo je ono poseban pokazatelj pravde, cistote i istine.

Da, lakse ce biti spasavati se u selima. I to se prosto objasnjava - reklo bi se djavolska uzurbanost. Isto se moze reci i za nase Polesje Belorusko. Ali nije vazno mesto, vazno je odbacivanje svega sto vezuje coveka sa satanistickom sustinom nasih drzava, sa ljudskim nacinom zivota, koji je usmeren na zavisnost od nekog “centra”. A u tom centru se nece morati traziti rogovi - i tako ce sve biti ocigledno. Iskvarice sav narod, svakome ce dati broj, kao u logoru kod nas za vreme Staljina, - to je bila prva proba da se ceo svet pretvori u logor.

Zatim ce se vrsiti pritisak sa teskim porezima, dazbinama - na sve: i na zemlju, i na vodu, i na grejanje. I desice se tako da ce covek sav svoj novac poceti da daje tamo nekoj “drzavi”, a to mili moj nije drzava, nije otadzbina, vec je to rogati kusac. I covek ce biti u potpunoj vlasti onoga kome je dao svoje utociste, jer nije navikao da drzi postove, a tim pre ne stroge postove. Nije navikao da zivi “gore od svih”, nije smirio svoju gordost, a sve je odlagao “za kasnije”. A doslo je to pogubno “kasnije”, i ono se nema s cime sacekati, kao covek koji nije uzeo kisobran za vreme pljuska. Gospod ce urediti da se ne duguje previse novca radi tamo nekih kredita - bice dovoljno za hlepcic, i slava Bogu. Sve ostalo je - neumerenost.

Drzava ce biti, a vec je i sad, glavni neprijatelj spasenja. To je mnogoglavo cudoviste, bez imena, bez zvanja, koje zivi samo na racun isisavanja poslednjih sokova iz ljudi, koji mu se klanjaju. Glave tog monstruma su - razne vlasti: predsednik i ministri, saveti, svakojaki parlamenti, banditi raznih vrsta: kao milicioneri i oni u trenerkama; sudovi, posebni delovi vojske, i uopste svi oni koji gutaju plodove ljudskog rada, hraneci telo cudovista”.

“Oce Antonije, - prekinuo sam ga, - a sta je sa potcinjavanjem vlasti, kako je objavio Apostol?”

“A sta ja pricam a da to nije u saglasnosti sa Prvovrhovnim?! - starac je zacudjeno otvorio oci, - Nije li Pavle raznosio Jevandjeljsku Rec nasuprot svim zabranama vlasti? Zasto je bio kaznjen Apostol Petar, zasto je gonjen Apostol Jovan Bogoslov? Pa sta da ti pricam kad i ti znas o progonstvu Svetitelja Jovana Zlatoustog, i trnovitom putu svetitelja Vasilija Velikog. A koliko je pretpreo Sveti Grigorije Palama? Ako se tako govori, onda ni najveci pravednik svetitelj Germogen nije trebalo da prosvecuje, poucava i blagosilja narod na borbu sa Poljacima i ostalim zavojevacima?! Isto je vlast bila u pitanju, i isto Bogom dopustena, ali zbog ljudskih greha, zbog greha...

Treba praviti razliku, JUDA MAKAVEJ JE USTAO PROTIV VLASTI zbog cistote ispovedanja vere, ali sada prebiva sa pravednicima. A JUDA ISKARIOTSKI JE ISPUNIO NAREDBU VLASTI - PRODAO IM JE HRISTA, MEDJUTIM I ZEMLJA JE ODBILA DA PRIMI TELO IZDAJNIKA. Dva coveka sa istim imenom. Cini se da svi ide u prilog tome da i Makavej bude gonjen, ali ne, Bozije delo treba vrsiti sa razumevanjem. Jedno je - kada se ti suprotstavljas vlastima iz svoje gordosti, zbog sopstvene sujete, a drugo je - radi revnosti za Boziju veru. Ne treba ratovati - ALI NEKA UVEK NEPRIJATELJ TVOGA BOGA BUDE I TVOJ NEPRIJATELJ! TO SE ODNOSI NA SVAKU VLAST!

VLAST POSLEDNJEG VREMENA JE - VLAST DEMONSKA, ISKVARENA. Samo zahvaljujuci njenim dejstvima moral je danas toliko unisten, ali ce to biti jos gore kroz neko vreme. Svi ti sudovi, parlamenti, koji se potcinjavaju dlakavoj sapi rogatog gospodara, koji ce prevariti ljude da se njemu poklone. Ali oni nece biti privedeni toliko silom, koliko ce imati svoje pristalice u zamkama pohote. On sam nece rasprostreti te mreze, vec kako se kaze, ne bih bio iskusan da nisam zeleo da iskusim. Covecantsvo se ubedljivo i svesno priprema za antihristovu vlast, ono zeli zarobljavanje njegovim mrezama, jer ljudima ne odgovara Hristova sloboda, Njegov Krst i Njegova Golgota.

Danasnja vlast je - privremena vlast, nerazumna. To nije isto sto i ruska monarhija, kada je otac predavao sinu nasledje zajedno sa odgovornoscu za njega. Da li je car bio bolji, ili losiji, ali on je bio pravoslavni rab Boziji, otac svojih podanika, domacin u zemlji koju je po nasledstvu predavao rodjenom sinu. Svi sadasnji izabranici - rabi, nisu od Boga. Njihov domacin ce ciniti sve, da se potcinjeni narodi ne zadrzavaju na kratkom putu u ad, kako bi sve potcinjeno pomagalo glavnome - izgradnji svetske drzave i dolasku antihrista. I kakvoj se to vlasti treba prikloniti?! I nista ne smeta ni protiviti joj se kada su u pitanju vera, spasenje ... Cesaru samo cesarevo, ali Bogu - Bozije!

Bice moguce preziveti jedino po primeru prvih Hriscana - ispunjavati duznost, ali sveto cuvati i stititi svoje Hriscanstvo. Samo ce Hriscanima poslednjih vremena biti teze nego Hristovim sledbenicima iz prvih vremena - i sablazni ce biti vece, i kontrola strozija. U prva vremena su postojale mnogobozacke drzave, i borba protiv Hriscana je bila samo od strane Jevreja to jest njima stvorenim idolopoklonicima. Sada ce sve adske sile napasti na poslednje verne kako bi ih sablaznile, kako bi ih odvratile od puta spasenja i usmerile na klizav i strasan put u ad. To ce i biti glavni cilj svih onih koji ce drzati vlast u poslednjim vremenima.

“Oce Antonije, - poceo sam opet, - a sta je sa prorocanstvima o obnavljanju ruske monarhije, i periodu uspona Rusije?”

“Duso moja, ja sam ti vec rekao, - odgovarao je starac, - da sudbinu sveta moze da zna samo Svedrzitelj. Meni je bilo dato da vidim opasnosti poslednjeg vremena i to kako se spasavati, i ja o tome pricam. Medjutim, zasto raspravljati da li ce biti ili nece biti monarhije - kakve veze to ima sa spasenjem? Ja to ovako shvatam: obnovice se monarhija, i sta - hoce li svi ljudi poci u Crkvu, poceti da drze duhovne postove, cuvaju celomudrenost, i poceti da se uce da vole bliznjeg?! Naravno, obnavljanje monarhije moze da bude dugoocekivana kisa posle strasne suse. Ali posle takvih projava Bozije milosti iz zemlje veoma brzo nice korov, koji brizni zemljoradnik spaljuje. Tako da treba voditi racuna da i sa monarhijom ne bude isto - da korov u nasim gradovima toliko ne naraste da ne ostane mesta za dobro bilje otadzbinske blagocestivosti.

Iako ne treba mnogo tugovati - pogledaj, koliko je svetih prosijalo u razna vremena, posle Apostolskih propovedi. I to najvise u periodu gonjenja - gomile mucenika, ispovednika, apologeta. Mi ispovedamo da je zemaljska Crkva - Crkva vojujuca, samo zelimo da je vidimo kao pobednicku. Tako je bolje: i od vlasti kakav-takav ugled, i od bogatih kopejka. Radi ispravno, i ljudi te nece ponizavati. Iako je nas narod toliko srdacan, da cak ni neradnika ne ostavlja gladnog”.

“Oce Antonije, - bio sam uporan, - a sta ce biti sa nasim krajem, sa Pravoslavnom Rusijom?”

“Eh, mili moj, to je nekad bilo vazno a ne sad na kraju vremena! Sada je mnogo vaznije gde je bolje spasavati se - rekao je starac s nekom tugom. - Zapamti duso moja, i ono najlosije Gospod okrece na nasu vecu radost i korist. Oce jesu li tvoji rodom iz Rusije?”

“Dvadeset godina, oce Antonije, - odgovorio sam mu, - a sta tamo da radim, - selo je obraslo sumom, tako da se od stanice do njega ne moze doci. Sva naselja i sela su zamrla, zemlja je prekrivena neprohodnom sikarom, i blatanjavo je. Tamo nema zivota!”

“A sta ti mislis, - nastavio je otac Antonije, - zasto je Gospod dozvolio tako nesto? Tverska oblast je izvor vode ne samo za celu Rusiju, vec i za mnoge delove Evrope. A Polesje, koje je ljudima nedostupno zbog Cernobilskog otrova? Zar to isto nije izvor voda?”

“Ne znam oce Antonije, verovatno to Gospod dozvoljava zbog greha”, - rekao sam neuverljivo.

“Zbog greha, naravno da je zbog greha ali ne i bez Promisla o nasem spasenju, - jedva se osmehnuvsi, odgovorio je starac. - To je mesto spasenja! Kaznjavajuci nas za uzdanje u nas gordi um, Otac nas Nebeski medjutim cuva za nas pustinju sa izvorima voda, jer suse poslednjih vremena i ljudska zedj nece biti samo duhovna. Bice i obicne, telesne, ljudske zedji. Evo recimo ti sad zelis da utolis zedj i kako ces da je utolis ako nema vodovoda ili vode u flasicama? Nikako! I zato ces ako nema vode piti iz reke ili vestackog jezera - snacices se. U gradovima skoro uopste nema bunara, a i voda u vecini njih nije bolja od recne.

To je jedno, drugo. Sedeo je sa mnom jedan bivsi partizan iz tih mesta, i pricao mi je price o njihovim bojevim dejstvima i to da se partizanska baza nalazila u sumi. Upravo je suma bila garancija bezbednosti odvaznih branioca Otadzbine, njihovo utociste i mogucnost da sacuvaju zalihe hrane i oruzje bez bojazni od nemackih pretresa u gradu: oni su ziveli medju ljudima, i radili uglavnom na zeleznickoj pruzi. A evo zasto je bivsi partizan sedeo sa mnom: poginula je vecina njegovih drugova, neko je izdao, a on je bio u sumi i preziveo je teska vremena. Dosli su nasi i mislili da je izdajnik i samo sto ga nisu streljali, dobro je da je uspeo da sacuva neke dokumente, i na kraju je dvadeset godina bio u logoru, nije preziveo sve muke i uvrede, a bio je izuzetan covek!

Tako i ja kada sam se vratio iz logora, i ljudi su me doveli u koliko-toliko normalno stanje, imao sam mogucnost da putujem po kraju - nabavljajuci drva i ugalj po narudzbini. Putujem i gledam, - a suma skoro da i nema! Pitao sam: “Gde je suma?Kazu da je tu bila suma”. Odgovaraju mi: “Isekli su je radi obnavljanja narodnog dobra!” I to tako gordo izjavljuju kao da su ucinili neki podvig.

Sume se seku i za drveni gradjevinski materijal - to je novac, i sva ta zedj za bogatstvom je zbog neumerenosti. Ali zemlja zatim postane blatnjava, Gospod je blagoslovi sikarom - i pravoslavna dusa ima gde da se spasava. A u sikari (mladoj sumi) ima i jagoda i pecuraka vise nego u staroj sumi, a i coveka je teze pronaci. Zato ti krajevi i postaju divlji, prerastajuci u novoprojavljene pustinje, buduce utociste za sve koji ne zele da idu na djavoljem povodcu. A bice djavolji saputnik onaj ko primi adski broj i zigosani pasos”.

“Cekajte oce, - prekinuo sam starca, - kako covek moze da bude bez pasosa ako sada obavezno proveravaju njegov lik na zeleznickoj stanici, i kartu ne mozes da dobijes bez pasosa?!”

“A sta ce ti karta duso moja? - jedva se osmehnuvsi odgovorio je otac Antonije, - Gde se ti spremas da putujes za vreme antihrista?!”

“A vi ne govorite za danasnje vreme, - progovorio sam malo se zbunivsi, - onda je jasno”.

“To je to, - nastavio je starac, - sto su svi navikli da putuju s mesta na mesto, ali malo ko kleci na kolenima u molitvi! Ali sve to je nekorisno, oj, kako je nekorisno! Ta sujeta promene mesta unistava dusevni mir, i izvodi iz stanja mira, razmisljanja. Ko se krece napred-nazad, vrti se, okrece se, i sve vreme se nalazi u pokretu? Zli duhovi! Evo i mi se zbog svoje sujete upodobljavamo njima. Blazeni pastir mitropolit Jovan je video ljude koji igraju sa likom zlih duhova. Nema mira i to ne samo medju demonizovanim igracima, vec i u obicnim ljudima.

A zar za sve to ne postoji opomena, da ce ljudi bezati ali ne trazeci duhovno spasenje, vec utociste za telo - i nece ga naci.

Novi pasosi ce imati na sebi antihristov pecat i na osnovu njega ce raditi. Ne znam da li danasnji pasosi signaliziraju putnicima ili ne, ali su mi iskusni ljudi pricali da ce to tako biti. Oni su buduci pravi pravoslavni hriscani bili bolni u dusi sto su se prisajedinili toj kampanji sledovanja za ljudima, umesto da su trazili savet kako da postupe”.

“A sta ce mi oce? Mene su vozom vozili u logore, da putovao sam u Moskvu - tada je jos bio stari pasos, sovjetski. Nikada u zivotu nisam leteo avionom, vec vise peske ili vozom. Vidis, cesto je bilo tako da me neko odveze automobilom, narocito u poslednje vreme - posto su mi noge oslabile. Cela adska klopka je u tome da covek zeli sve vise i vise, i nema kraja tim zeljama. Cini se da je tako dobro za nekoliko sati avionom preleteti razdaljinu i od nekoliko stotina vrsta, a nije lose putovati ni sa danasnjim autobusom - oni su tako lepi. A uporedi staro hodocasce, peske, sa letom ili putovanjem vozom. Tada su ljudi u toku puta razmisljali, slusali Boziji svet, tesili dusu blagocestivim razgovorima. Kako su bili zanimljivi ti hodocasnici! Mi smo u kuhinji dok smo pili caj slusali njihove price bukvalno otvorenih usta. Cak je i otac poceo da nam se pridruzuje zeleci da saslusa price sa putovanja po svetim mestima.

A sada?! Dolaze kod mene ljudi posle putovanja i kao toboze da mi sve ispricaju - procitali su toliko i toliko akatista, odsluzeni su ti i ti molebani itd. A gde je strazenje, gde je razmisljanje, gde su poneseni trudovi?! Praznina ... To je pustinja, samo ne pustinja molitvenosti i borbe sa strastima, vec duhovna pustinja u kojoj nema cak ni malih izdanaka samopoznanja i nevidljive borbe”.

“Zar sam ti ja to rekao? - starac se cak pridigao. - Svako covekovo napajanje blagodacu svetih mesta je korisno, prosto neophodno. Ali ja pricam o necem drugom. Jedan covek crpi vodu iz bunara dobrim vedrom, a drugi - probusenim. Ima li razlike? Pa kako da ne!

Poceli smo o pasosu. Ne, ja trenutno nemam ni novi ni stari pasos. Zbog cega su vlasti smislile te papire? Da bi lakse kontrolisale pravoslavne ljude. Za vreme cara se uzimao pasos samo kada se napustala Rusija. Crveni demoni su uredili da ih svako i u svakom trenutku ima pri sebi. Ne daj Boze da se ne predstavis nadredjenom u fabrici - odmah sledi logor. Ali to je jos sitno. Ljudi koji su dosli sa Zapada su mi pricali da se na osnovu tamosnjih novcanih kartica vec moze odrediti gde se nalazi vlasnik. S pasosima ce biti jos i gore - nije jednostavno odrediti gde si nesto kupovao, ali ce moci da se saznaju svi podaci o tebi kao i to gde se nalazis - na zemlji, pod zemljom, i nad zemljom.

Postoji nekoliko ciljeva za sve ovo. Prvo, da se ljudi primoraju da se koriste bankama, da sav novac odnose tamo, u mamonov paganski hram. Oh, i oni ce sve uvuci u tu igru! Samo ta igra je slicna igri macke i misa - nikakve ustedjevine nece coveku obezbediti izobilje poslednjih godina zivota covecanstva. Kao sto ce macka, izigravsi se sa misem, pojesti ga u svakom slucaju, tako ce i banke vlasnike tih ustedjevina dovesti do prosjackog stapa. Iako, ma kakvi vlasnici, samo je jedan rogati gospodar svih tih paganskih hramova!”

“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - sta znaci ne treba imati ni ustedjevinu, niti neke zalihe? Zar neke rezerve, pa cak i male, nisu potrebne?”

“Oce, zasto trazis u mojim recima ono sto nisam rekao? - odgovorio je otac Antonije. - Ja pricam o bankama, o suvisnom novcu koji ljudi teze da sacuvaju za buducnost. Samo to je vec greh i zabluda koja je nespojiva sa Pravoslavljem. Kako je poucna Hristova prica o coveku koji je sakupio bogatu letinu i zeleo da izgradi nove zitnice! A cas njegovog zivota je istekao, i u toku noci je uzeta dusa tog nesrecnika koji je zeleo da zivi dugo i bezbrizno. Ali to ni na koji nacin ne opravdava rasipnistvo, ako je Gospod blagoslovio da se ima i vise od onog sto je potrebno. Pre nekoliko godina sam bio na selu kod jednog svestenika, i tamo su mi pokazali lokalnu “znamenitost” - zenu, kojoj je “na knjizici” propalo nekoliko miliona sovjetskih rubalja! “Milionerka” je bila odevena u pantalone i kosulju od nepromocivog platna, i kazu da je uvek bila u slicnoj garderobi. Ima vise od osamdeset godina, zivi u veoma trosnoj kucici, a u novu kucu koju je izgradio njen otac pocetkom sedamdesetih - nije ni usla. Krajem osamdesetih nova kuca je istrulila i srusila se. Eto sta se desava!

Duso moja, nije vazan predmet vec odnos prema njemu, Da li je supruznistvo greh? Ne, ali ne za sve. Pravedni Jovan Kronstatski je i sam prosijao i svoju suprugu je uzdigao do svetosti. A neko od Bogom blagoslovenog braka stvara stalu, ginuci i sam i uvlaceci u pogibiju i celu porodicu. I vise od toga, - on je savetovao supruznike da iako se medjusobno odvajaju, da to bude na kratko vreme radi molitve i posta, ali uz obostranu saglasnost. Vidis cak i u odnosu na Tajnu treba trezveno rasudjivati, a najvaznije je da se ne sablazni onaj cije je telo nastavak tvoga tela.

Ustedjevine su potrebne u poslednje vreme, pa cak i obavezne, ali treba skupljati i cuvati duhovne stvari. Iako i svetske stvari nisu naodmet - samo ne novac ili namestaj sa opremom. I jedno i drugo ima vrednost samo u uslovima ovako uredjenog sveta, a iluzorno je u neko drugo vreme. U stvari, pravu vrednost ce imati one stvari koje danas mnogi ne zele ni da primete - stare peci, “burzujke”, kako su ih nazvali komunisti. Sekire, testere, motike - to su stvari koje su veoma potrebne u domacinstvu - eto sta ce biti vredno. Onaj ko kupuje nove elektronske aparate, zakopava svoj novac u zemlju, tacnije - deo svog zivota mu odlazi u vetar. A to preterivanje je ravno samoubistvu.

Kako se covek odnosi prema poklonima bliznjih, posebno roditelja? Cuva ih, i uvazava u poklonu ne samo njegovu vrednost koliko uspomenu. Sve sto imamo je - dar Oca naseg Nebeskog, pocevsi od samog naseg zivota do poslednje kopejke. Znaci, sve sto imamo treba obazrivo da koristimo.

Onaj ko se vec danas priprema da zivi van postojeceg drustva, van njegovih zakona, taj ce biti zasticeniji od djavolskih lanaca. Ne prikupljaj sve ono sto ima neku vrednost samo uz “ako”: ako ima struje, ako ima baterija, ako ti prosto dozvole da se svim tim koristis. Danas naravno stvar koja se prodaje lose radi, a kupuje se pod uticajem duha danasnjeg veka. Samo je njena vrednost relativna cak i u danasnjim uslovima. A zatim se sve to pretvara u gomilu nepotrebnog djubreta, za ciju je kupovinu potrosen deo zivota.

Iako je to samo jedna strana medalje. Druga stvar je u tome, sto ce svo to “elektrobogatstvo” uskoro poceti da prati svoje vlasnike i da prisluskuje njihove razgovore. Pricao sam na tu temu: saznali smo da ce se uskoro prisluskivac stavljati i u peglu. Slava Bogu sto su kod nas u kuci sve pegle na ugalj, a nisu elektricne!” - osmehnuo se starac.

“Oce Antonije, a sta je sa telefonom, automobilom i slicnim stvarima?” - upitao sam.

“A sto automobil? Pa mozes da ga imas, samo jednostavan bez svakakve elektronike. upravo ta ozloglasena elektronika ce postati bic za covecanstvo. Njeni tvorci, zli duhovi, primoravaju narodne mase da je koriste, a od nje se ima samo steta a nikakva korist. Secam se kada je posle rata dosao novi “vlasnik”, upravnik logora. Istina ratovao je u SMERS-i. On je iz Nemacke dovezao ogroman, lep automobil, koji se nekako neobicno zvao, nekako besno”.

“Horh, sugurno”, - precizirao sam.

“Ne secam se oce samo znam da je nesto zverski. I sve je primoravao da ga peru - a barem da je negde putovao nego do sela i natrag u logor. Tada nije bilo pravih puteva. I tako ga je on vozio po nekim bespucima, ali se ne secam da je imao neki ozbiljniji remont. I automobil nije imao nikakvu elektroniku. Ja mislim da je ta elektronika kao “civilizacija” - ljudi su ziveli bez nje i bili srecniji nego danas. I zato coveku sve to nije korisno, ono mu i sada smeta, odlazi mu veliki deo zivota dok to zaradi, a zatim postaje pogubno za njega.

Cuvanje novca u bankama je prava glupost. Novac je djavolji pronalazak i najvaznija potvrda za to je njihova izmisljena vrednost. Komad papira, koji vredi mnogo rada u ovozemaljskom svetu. Znaci to je prevara koja potice iz oblasti delovanja podnebesnih duhova zlobe. Taj papir nema vrednost, sve je samo obmana zbog koje neko i dusu prodaje.

Telefon, kazes. A to je takodje prevara i zabluda. Cini se ovako - cucu glas svog poznanika, pa cak i dragog coveka, i razgovor se svodi na pitanje - odgovor. Ali reci mi duso moja mi citamo pisma Svetih, Apostolske poslanice, - da li bi sve to bilo moguce da su se oni koristili tim istim telefonom?! Pise covek pismo i misli, misli i o sebi i o coveku kome salje pismo. To je mogucnost da covek malo stane i da izvede neke zakljucke, da razmotri ono sto se desilo kao neki posmatrac sa strane. A telefon? Sujeta jedna i praznina. Zdrav si - zdrav sam, sta radis - nesto. I sve tako... Ne, mili covece, pismo je deo duse s bolom napisano, ono je kao propoved dobrog pastira - od srca srcu”.

Starac je zacutao. Ja sam takodje cutao i vrpoljio sam se na stolici- odvikao sam se od tih sovjetskih losih stolica. Tesko je zamisliti da su ih ljudi koristili da neprekidno sede na njima. “Ali, - pomislio sam, - civilizacija ima i privlacnu stranu”, - zamislio sam meku fotelju.

“Ne svidjaju ti se nase stolice, - otvorio je oci starac i osmehnuo se, - sve nesto skripris! I ja se nesto nisam navikao na namestaj”.

Liturgija u vreme progona.

“Oce Antonije, - poceo sam opet ja, - evo vi kazete da ce na selu biti jednostavnije spasavati se. Ali tamo je svaki covek kao na dlanu, svi i sve jedni o drugima znaju, kakva je to pustinja i kako u selu naci utociste?”

“Hajde da pocnemo od toga da sam govorio o mirjanima, a ne o svestenicima, - odgovorio je starac. - To je mnogo vazno, jer ce mirjaninu biti mnogo jednostavnije da pronadje sebi utociste poslednjih godina. Duhovnistvo su kao vojnici u ratu, njihovo nije da se kriju, vec treba da budu u prvim borbenim redovima protiv satanizma. Svi smo mi dali zavet i svi smo se zakleli da cemo nositi Hristov Krst, pa ga tako i treba nositi a ne pokusati prebaciti ga na tudja ramena.

Da, bice izabranih sa prizivom za nosenje Liturgijskog Krsta radi malobrojnih vernih koji ce jos ostati, i vrsice se Evharistija. Iako ne ocekuju mucenistvo, mnogi od njih ce se udostojiti venaca”.

“Oce Antonije, - opet sam prekinuo starca, - oprostite, ali vas molim da precizirate gde ce se sluziti Bozanstvene Liturgije? Ako pocnu najsurovija gonjenja, a pravoslani hram je udaljen nekoliko kilometara, u dzep ne mozes da se sakrijes, kako ce onda biti organizovana sluzba? Sto, zar ce vlasti dozvoliti nekome da odlazi u hram i sluzi? A ako sluzba bude van osvecenog hrama, ko ce onda to blagosloviti, kako biti uveren da ne sluzis sebi na smrt, vec na zivot?”

“E oce gde si nakupio sva ta pitanja?! - osmehnuo se starac, - A znas li zasto ti se gomilaju ta pitanja - ja pitam, ja cu i odgovoriti. U dusi ima mnogo sumnji, i ti bi mogao sam da nadjes odgovor kod Otaca Crkve, da sumnjas duso moja, sumnjas posebno slusajuci glas savremenih tumaca Svetog Pisma i Apostolskih pravila. A ti mili covece primi ono sto su Apostoli napisali bez sumnje, i ne slusaj one koji pokusavaju da “osavremene” nasu Crkvu. Kazes, gde sluziti Liturgiju? Tamo gde se nadjes, - tako je postupalo duhovnistvo u vremenu otvorenih gonjenja”.

“Oce, a sta je sa pravilom Laokidijskog pomesnog sabora, zar ono ne zabranjuje da se Liturgija sluzi po kucama?”, - sa sumnjom sam upitao starca.

“Ako se tako pirstupi tome, - mirno je odgovorio otac Antonije, - onda saglasno Pravilima, ja sebe treba da preslisam, a i u dobroj trecini nasih hramova ne bi trebalo da se sluzi jer ih nije osvetio vladajuci arhijerej. A svi sluze, pa tako i u bivsim kucama, kupatilima, klubovima, ... Sta, jel' smrtno grese? Ti si sam pricao koliko si molitvenih domova otvorio po selima i sluzio u njima”.

“Vi oce tako skrecete sa teme, vladika je davao blagoslove, u principu, a ja sam vec bio svestenik u to vreme”, - odgovorio sam starcu bez posebne uverenosti.

“Ti, oce sveti hoces da kazes da je on posebno davao blagolov za sluzbu u svakom molitvenom domu? I u svakom molitvenom domu te je blagosiljao da osvecujes Presto? “ - otac Antonije me je ispitivacki posmatrao.

“Ne, naravno rekao sam - u principu”.

“Nemoj se muciti, mili covece, sva ta ogranicenja su povezana sa mestom na kome su mosti - u Grckoj ih je arhijerej samo pri osvecenju hrama stavljao pod Presto. A bez mostiju se zaista ne sme sluziti. Kod nas su mosti u Antiminsu, i zato ga arhijerej i daje kao blagoslov za sluzbu. Da li je tebi vladika za svaki molitveni dom davao Antimins? Naravno da nije i ti si putovao sa jednim i svugde sluzio. Sta mislis, da li su posle revolucije starci-jeromonasi (koji su ostali na volu), sluzili ili ne? Evo ti duso moja odgovor: sve treba da bude razumno.

S cijim blagoslovom su sluzene Liturgije na telima poluzivih mucenika u rimskim tamnicama? A sluzili su na obicnim kvasnim hlebovima, i sigurno ne na “kagoru”! A sta je sa Pricescem pustinjaka od strane Angela? Sta dalje da pricam, - ima mnogo primera prividnog narusavanja prihvacenih obicaja i u Zitijima i u samom Jevandjelju! Sve sto je radio Spasitelj u Svom ovozemaljskom zivotu je bilo narusavanje pravila koje su izmislili ljudi, a na osnovu Sinajskog zakonodavstva. Zato je On i navukao toliku mrznju na Sebe od strane onih, koji su uzeli sebi za pravo da tumace Reci Gospodnje. On je narusio ljudska pravila, ali je sve cinio u Duhu Svetom, u Duhu Bozijem. Zato je Samarjanki i rekao da ce uskoro biti moguce svugde se moliti Bogu duhom i u Duhu. To je Spasitelj rekao, pa ti razmisli sta i kako!

Treci Rim nije drzava, - to je duhovna misija radi spasenja ostatka ljudi koji zele da zadobiju vecni zivot. Cini se sitnica - Antimins sa prisivenim mostima mucenika, umesto Prestola sa zakopanim delom takvih istih mostiju ispod njega, kao kod Grka. A zar Vizantija nije bila spremna da sluzi Bogu pri najezdi stranog duha, necasnih Agarjana? Cim se sluzba zavrsila, bezboznici su zauzeli hramove, i sada se samo istoricari secaju toga da je teritorija danasnje Turske bila mesto propovedi i Apostola, i njihovih ucenika... Da je upravo tamo Gospod proslavio i Nikolaja Ugodnika, i Vasilija Velikog, da ne nabrajam sve. A zar rimska gonjenja nisu bila nista manje surova, ali su tada Hriscani sluzili u duhu, a kroz vreme - vec u slovu!

“Crvena” gonjenja nisu bila nista manje surovija u poredjenju sa agarjanskim, ali koliko ljudi se samo spasavalo, pricescivalo na tajnim Liturgijama, koje su se sluzile upravo zahvaljujuci osobenostima ruskih Antiminsa. Ja sam dosao vec u to vreme, kada su se hramovi otvarali, iako sam i sam imao iskustva sa tajnim Liturgijama. Svestenici koji su postavljeni tridesetih godina, su pricali kako su vrsili sluzbe i u podrumima. Gospod cuva Rusiju u svemu i priprema je za sluzbe u antihristovo vreme. Zato je uvedena cisto ruska novina: zasivanje dela mostiju mucenika na Antiminsu, dobijanje pismenog blagoslova od arhijereja za njegovu upotrebu u sluzbi - to ce takodje sluziti spasenju vernih u toku najsurovijih gonjenja poslednjih vremena.

Bice sluzbi i u hramovima, samo za koga?! “Gnusoba zapustenosti” - to je bogohulstvo nad svetinjom. Da li svetosti ima kod sektasa ili je nekad bilo?! Ne, nije je bilo! Znaci, oskvernice se to sto je nosilo u sebi disanje Duha Svetoga, blagodat Boziju. Plasi to, otreznjuje, ali baviti se posebnim istrazivanjem - ko je svet, a ko gresan - takodje nije stvar za pravoslavnog coveka. Ako vozac bude gledao u stranu sledeci tudje prekrsaje, obavezno ce i sam dospeti u nezgodnu situaciju. Treba pratiti sebe i slediti put svoga spasenja, da se ne upadne u provaliju ili ne skrene s puta.

Celo Pravoslavlje se zasniva na licnom spasenju. I to nije egoizam, niti zanemarivanje bliznjih, i njihovih radosti i stradanja, nikako. Spasenje se gradi na osnovi ljubavi: prema Bogu, prema bliznjima, i prema svima ko nas okruzuje. I srce onoga ko se spasava ne moze a da ne sastradava sa bracom u Gospodu. Ali je sasvim druga stvar, kada bliznji ne zele da idu spasonosnim putem, vec zele da idu glavnim putem u ad. Onaj koji pokusava da ide trnovitom stazom spasenja ce naravno sastradavati sa njima, ali nije duzan da im pravi drustvo. Razgovor je u takvom slucaju moguc samo na nivou odgovora na pitanje o borbi sa grehom. Iako i tu treba znati meru. Uzmi samo kakvu je zabranu postavio Gospod Jevrejima u vezi brakova sa mnogoboscima?! Najmudriji Solomon je zbog zena iz stranih plemena dosao do toga da je prinosio zrtve idolima, a u stvari - zlim dusima. Losi razgovori kvare dobre obicaje, oce ...

Danas mnogi vole da govore cak o nepotrebnsoti pravoslavnog monastva, podviznistva. Pravoslavlje je po njihovim recima zastarelo, treba ga prilagoditi novim zivotnim uslovima. I ako se ono kao takvo pokazalo prosto nebesnom manom! “Apostolska pravila” su odbacena i reforamtori su se bacili sve tesko”, - iako je to samo bio povod i neko opravdanje za ucinjen “ulazak u narod”. Ali i nasa pramajka je zelela jabuku, a rezultat zadovoljenja te zelje je - tuzan.

I sve se to radi umesto toga da se prosto spasava - spasavaj svoju dusu, duse bliznjih i daljnih, svojim primerom, svojom molitvom. Nista ne treba da sablazni nas zdrav razum.

Mozda su to uobicajene reci, koje su u sebi nakupile gorcinu. Ali se upravo njihova uobicajenost zavrsava neispunjavanjem blagoslovenih dobrih dela. Ono sto se nekome zeli se iskazuje na cudan nacin, kao obicna fraza: “Budi zdrav!” Ako smo pozeleli - dobro, a ako i nismo u tome nema nista strasno. Niko ne veruje u ispunjenje svih tih zelja - nema osnove za tu veru. Bilo da si rekao, ili nisi, sve izgleda kao neki prazan sud, bez ikakvog smisla, neshvatljiv, cudan, kao neki eho drevnih vremena. Postupkom ili jednom recju - tako treba govoriti.

Ceo ljudski zivot treba da bude sluzba Bogu. I to ne sluzba u smislu prinosenja neke zrtve - Bogu to ne treba. Vec sluzba, kao neprekidna teznja za sjedinjenjem s Njim, i upodobljenje Njemu u svemu tome sto je coveku moguce.

Ali vecini ljudi to ne treba - tako im je mnogo jednostavnije da zive. Ako i postoje neke moralne nedoumice, razumom ce sve to razresiti i opravdati.

Ne! Istinska bliskost s ljudima koji nas okruzuju nije u poseti restoranima, vec u molitvi i ljubavi prema ljudima u Gospodu. Pravednici prvih vremena Hriscanstva ni na koji nacin nisu tezili izucavanju mnogobozackih dela. A ako su ih i znali, onda su ih koristili za zastitu progonjenog Pravoslavlja. Ali cak je i ta istinska apologetika veoma brzo iskorenjena. Samo istinska dela i reci koje svedoce o Istini sluze utrvdjivanju vere. Ali ni jedno ni drugo ne moze da postoji samo po sebi: vera bez dela je mrtva, i dela bez vere takodje nisu spasonosna”.

“Oce, oprostite, - nisam izdrzao da ne prekinem starca, - ali pri takvom pristupu vas moze samo obuzeti uninije u smislu - ko se moze spasti? A i sumnje se samo povecavaju - do cega su dosli “tihonovci”, “katakombnici”?”

“Oce sveti, hajde da idemo redom. Uninije je udeo - ili lenjivog sluge, ili sina koji nema apsolutnu ljubav prema Ocu. Uninije nece obuzeti dusu coveka za koga je “zivot - Hristos, i smrt - dobitak”. U svakom slucaju ono se javlja kao posledica maloverja, prisutnosti sumnje u dusi, odsustva potpunog uzdanja u volju Boziju i zelje da se ona ispuni.

Apostol Petar bezi iz Rima i susrece - Spasitelja. I na pitanje zbunjenog ucenika: “Gospode, kuda ides?”, Isus Hristos je odgovorio da ide na stradanja. Prvovrhovni Petar je shvatio smisao vidjenog i vratio se u Rim da primi krsnu smrt. Ali razmisli - sta ga je primoralo da tako postupi?! Zar ga je Gospod primoravao da prinese takvu zrtvu, ili mu je predlagao nesto slicno? Ne, nije bilo nista od toga. HRISTOS JE REKAO samo to, KAKO BI ON POSTUPIO U SLICNOJ SITUACIJI, to da je On spreman opet i opet da prinosi Sebe na zrtvu radi spasenje ljudi. A Apostol je imao apsolutnu veru u Spasitelja, kao i to da je upravo put koji je izabrao Gospod najbolji za njegovo spasenje. On sve prima sa verom, a istinska vera radja i istinska dela. Zato se i treba truditi sticati Petrovu veru u Rec Boziju i ispunjavati s verom Jevandjeljsko ucenje, i tada nece biti uninija. Zar Gospod nije rekao da je coveku nemoguce da se spase, ali da je Bogu sve moguce, i to je i dokazao Svojim zemaljskim zivotom.

O raskolnicima.

A sada nesto o raskolnicima, ili kako si ih ti tamo nazvao - “tihonovci”, “katakombnici”, i koji jos? Ne treba brkati duso moja Boziji dar sa kajganom! I jedni, i drugi, i treci, i deseti su sami sebe odvojili od Crkve. Oni se lazno koriste slobodnom voljom, napali su na Telo Hristovo, pokusavajuci da unesu razdor i ljudska mudrovanja u nesto sto je Bogom ustanovljeno. Da, mili covece, u Crkvenoj istoriji su medju svetima proslavljeni Maksim Ispovednik, papa Martin, Ipolit Rimski, Maksim Grk, da i velikog Palamu treba navesti, i ne samo njega vec i sve one koji su ostajali skoro sami u cuvanju istine. Ali oni nisu napali na jedinstvo Crkve, razoblicavajuci nedostojne svestenike, vec su sami bili istinski revnitelji podviznistva, cistote vere i crkvenog jedinstva. A uzmi zapadne pobunjenike, sve te luterane, anglikance, i ostale “ane”? Oni su zeleli da pridju Pravoslavlju ali putem protivljenja - pa cak i zabludelom katolicizmu. Ne, oce, cilj ne moze da opravdava sredstva, on treba da ih odredjuje. Losim sredstvima neces postici dobar cilj.

Tako i nasi pobunjenici - mozda je njihov cilj i dobar, ali nacin ... Sejuci razdor, poznjeces rasprave u kojima nema ljubavi. A Bog je ljubav .. Moguce je ne prihvatati mudrovanja nekog coveka, pa imao on cak i visoki crkveni cin, samo se njegova glupost ne sme pripisivati greskama same Crkve. Prvosvestenik Ilija je bio dobar i bogoposlusan covek, ali je svoju revnost u Gospodu izgubio zbog telesne privrzenosti nedostojnim cedima svojih (cresl). Danas se avaj revnost gubi ne zbog zivotnog instinkta ocuvanja loze. Svi ljudski padovi se uglavnom desavaju zbog nerazumnog nastrojenja prema djavolskoj sablazni - novcu, vlasti, pohoti, - njegovi predlozi su jedni te isti i nisu se izmenili tokom hiljada godina.

Ja mislim da ces tesko moci da nadjes razliku izmedju svestenika-raskolnika i tog, Carstvo mu Nebesko, oca Alekseja. Oni su istovremeno sluzili van drzavom ozakonjene Crkve. Sluzili su na starim “Nikolajevskim” Antiminsima, a i ja sam to radio dovoljno dugo vremena. A RAZLIKA POSTOJI - JEDNE SU ODBACIVALI, A DRUGE SU ISKLJUCIVALI. RASKOLNICI UZIMAJU NA SEBE NAJSTRASNIJI GREH - ONI POKUSAVAJU DA SVOJIM SUDOVIMA ZAMENE BOZIJI SUD, I DA ODREDJUJU STA JE TACNO, A STA NE. A reci mi kako slep covek moze da govori o lepoti sumskih cvetova?! MOZE LI ONAJ KOJI JE POGRUZEN U GREH DA PROCENI PRAVEDNOST? Ako covek u cist potok sipa prljavstinu, voda ce se naravno zamutiti. Samo ce ona biti prljava od tog mesta na kom je on izlio svoju prljavstinu. Ali zar pri tome izvor nece ostati i dalje cist kao i ranije - hladan i bistar?

Sav uzas raskolnistva nije samo u tome sto oni neprekidno oskvernjuju cistu vodu, koliko u tome sto posezu za samim izvorom, zeleci i njega da ocrne. Oni se takodje hrane sa tog izvora, ali ga odbacuju upodobljavajuci se palim duhovima. Ti isti takodje, buduci stvorenom tvari, ne mogu da postoje bez Zivotodavca, van Njegovih dobrocinstava, od kojih je najvaznije - zivot svih tvari, ali se oni protive Zivotodavcu. Eto raskolnici se upodobljavaju takvim zabludelim i otpalim ljudima”.

“Cekajte oce Antonije, - prekinuo sam starca, - gde je ta linija koja odvaja istinsku sluzbu od raskolnistva? Evo, kako se moze odrediti u nasem zivotu?”

“Duso moja, ja ti samo o tome i govorim ali ti ne zelis da slusas. Uzmi na primer opet pale duhove, kao prvu tvar koja je stupila na put protivljenja. Sve njihove snage su usmerene na - rat protiv Tvorca, na sablaznjavanje drugih radi odbacivanja Boga, i na protivljenje Duhu. Oni ne stvaraju i ne mogu da stvaraju, oni samo pokusavaju da razruse stvoreno. I svaki protestant, bez obzira na to kakve ima iluzorne dobre misli u svom grehom povredjenom umu, je osudjen da ceo svoj zivot vojuje sa Istinom. A izvor istine na zemlji je - Sveta Pravoslavna Crkva. Crkva, ali daleko ne uvek oni, koji su sebi uzeli za pravo da govore u Njeno ime. Stara prica, ali se od toga nije imanjila njena istinitost - put u ad je poplocan dobrim namerama.

Dobro secanje na oca Alekseja dugo nije bilo prihvaceno u okviru postojecih eparhija. Nisu ga prihvatali po ljudskim zakonima, ali nikako ne Bozijim, nisu ga prihvatali uprkos svim apostolskim i svetootackim postavkama. Ali on nije narusavao zakone Crkve, i bio je veliki pravednik. Ono sto se posle desilo sa njim je pokazalo posledice sopstvenih sagresenja onih koji su u tome ucestvovali. A sve je rasudio Sam Gospod, ti znas kako su njega sahranili? Obukli su mu najlosije rize, zalili su da mu daju metalni Krst kako inace treba dati svesteniku u ruke, - oni su napravili drveni. I nisu ga zakopali na crkvenoj zemlji, vec na zajednickom groblju. Crkva je kroz nekoliko dana pokradena i odneseno je upravo ono sto je trebalo da ode sa pravednim ispovednikom u grob - Krst, novo Jevandjelje, rize...”

“Oprostite oce, ali zar je to moguce uporedjivati - hram i coveka, pa cak i svetog zivota?”

“Pa zar covek nije hram? Sta smo pricali za raskolnike, da oni takodje grade “hramove”, da Duha nema ni u samim “osnovama”, kao ni u tim raskolnickim plodovima bezumne ljudske gorodsti - nema. I ne kazem to ja gresan, vec Oci tako uce! Samo prisustvo Duha odredjuje da li je to hram ili mrtvacnica.

Kod mene je ne tako davno dosao jedan mlad covek, seminarist. Zeleo je da dobije blagoslov za drugi brak i rukopolozenje. Ja vec necu govoriti o njegovim pogledima, jer je to bila ne samo smesa istocnih i zapadnih zabluda, vec je i sama smelost da se napadnu Apostolska pravila odisala satanizmom i protivljenjem.

I tako se on razveo od prve zene ne prozivevsi sa njom ni mesec dana. Kaze, ova druga nije takva. Zamolili su ga da se udalji sa seminarije, dok ne sredi svoje porodicne stvari. Posle prvog vencanja mu otac-duhovnik nije razresio drugo, cak kao mirjaninu, toliko je odvratan bio njegov razvod. I ja sam naravno odbio da mu dam blagoslov za vencanje i hirotoniju. On je dosao sa svojom mamom i veoma, veoma upornom zenom. Posto sam odbio da dam blagoslovom, njegova majka me je krivila za reakcionarstvo, i surovost zbog toga sto unistavam zivot njenog sina ... Po njenom shvatanju - kakva je razlika da je bio zenjen jednom, ili dva puta, nesto je lupetala o svestenicima koji grese bludom”.

Starac se osmehnuo, - “A kroz nekoliko meseci sam saznao da je on vec rukopolozen, da ima parohiju, i to cak nekoliko parohija, i da je materijalno dobro obezbedjen. Sa njim su i sestra, i majka umirena novcem, i nova “popadija”. Znaci, nisi samo oni, clanovi porodice tog novojavljenog “pastira” odbacivali Pravila Svetih Apostola?! A gde je Duh? Evo ti vec i gnusoba raspustenosti - bezduhovnost, obezdusenost. A nema Zivotvornog Duha - sve je mrtvo, sve nosi u sebi smrt. Zato je bacuska Serafim govorio da je cilj covekovog postojanja - sticanje Duha Svetoga, odnosno - sticanje zivota. Zivot ce dovesto do Zivota, do Bogoopstenja, a sticanje smrti - do oca lukavstva i pogibelji - djavola. Zato je i receno ne skupljaj gnev na dan gneva”.

Otac Antonije se prekrstio i ne zureci, nastavio.

“Pricao sam ti kako sam video ljudske pogibije. Oni nisu Sudom bili odredjeni na vecne muke, vec sosptvenim stremljenjem ka telesnim delima - svi su obozavali svoje strasti, sticali su smrt, i ona ih je odvukla u ad. Kao sto je pohota rodila greh, i njime donela smrt u svet, tako i bavljenje tom istom pohotom vodi u preispodnju.

To je ta nasa stara, poznata pohota, koja ce odrediti i pogibiju zemlje. Evo oce, pogledaj Knjigu Zivota - Jevandjelje. Koliko puta nam Apostoli govore o trpezama a i Sam Spasitelj i Njegovi ucenici, o tim trpezama koje je Gospod darovao onim ljudima koji Ga slede?! A Jevandjelje nije zbornik ljudskih mudrovanja, i zato je ono strogo i kratko, medjutim o trpezama nam govori mnogo puta. A zasto je to tako? A sve je tako zato sto nas oni koji su primili Svetog Duha i bili vodjeni Njime uce o potrebi za jelom, o umerenosti u jelu. Sta se jede za trpezama koje je Spasitelj blagoslovio - pecena riba, med u sacu, hleb ... Samo se nekoliko puta indirektno govori o mesu na stolu, i to ne zato sto je ono skverno, vec zato sto raspaljuje ljudsku pohotu. Sve mi je dozvoljeno, ali mi nije sve na korist ...

Neumereno uzimanje hrane povecava zeludac, i navikava coveka na prejedanje. S tim zajedno ide i lenjost za molitvu, nestaje prirodnog apetita, i zdrave zelje da se hranom ukrepljuju svoje snage. I zato kod coveka sa strascu stomakougadjanja prejedanje izaziva potrebu pobudjivanja apetita vestackim metodama - svakakvim dodacima, kulinarskim umecima, alkoholnim napicima. A da bi sve to bilo dostupno, potrebno je sve vise i vise zemaljskih darova. Tako se i smanjuje ona, hranilica zbog ljudske neumerenosti.

Neumerenost i njeno ponavljanje ne samo da dovodi pohotu do stanja ognjenog krilatog zmaja, vec radja i nove strasti. Stomakougadjanje pospesuje blud, a zelja za zadovoljenjem tih strasti ce neminovno dovesti do svake druge strasti, a to nije daleko ni od direktne kradje. Ogreznuvsi u zadovoljavanju svojih strasti, ljudi dolaze do najstrasnijeg - ubistva brata sebi slicnog. Sta je pokrenulo Kaina na prestup u odnosu na Avelja? Zavist, toliko uobicajena za danasnje vreme. Sveto Pismo nam ne navodi neke druge uzroke prvog ubistva na zemlji, sem toga da je jedan brat imao Boziju naklonost. A mi danas tako nesto necemo ni smatrati za greh, a njegove posledice su bile nepopravljivo uzasne - pojava na zemlji unistenja sebi slicnog bica, prokletstvo Kaina i svih njegovih potomaka.

Nisi sebi postavio pitanje: koliko je danas tih kainita, koji su nasledili drevno prokletstvo i nose ga drugim narodima?! Cini se da se sve vec davno zavrsilo dolaskom Hrista na zemlju i Njegovim Iskupljenjem palih ljudi. Ali zar vecina potomaka prvoubice nisu srcem primili Hrista, i zar njihovo poklonjenje Bogu nije isto kao i rodonacelnika ratova i ubistava - Kaina. Iako, ne samo njihovo...

Shvatas li apostolske reci o losim razgovorima koji kvare dobre obicaje? A ako samo kasicica zuci kvari celu teglicu meda, onda je oprosti stracu sto ponavlja, danasnji svet pre tegla zuci sa kasicicom meda. Medu je tesko da se ne pokvari u toj tegli! Zato je Spasitelj i rekao da ce tesko i jednu pravednu dusu naci kada dodje Drugi put.

Ne dozvoli svojoj dusi da se napaja zucem strasti, da on ne bi zamutio i iskvario sve ono dobro u njoj”.