NEVOLJE I ISKUSENJA
Uskoro su pocela i iskusenja. Svakojake napasti su se obrusavale sa svih strana – neprijatelj je pokusavao da zaplasi. Rukovodstvo na poslu, koje je i ranije mrzelo religiozna ubedjenja, se trudilo da oteza situaciju. Poceo sam vec da se privikavam na neprijateljstvo koje je bilo izrazeno narocito posle prisustvovanjima molebanima…I to jos nije mnogo strasno. Desavale su mi se neverovatne stvari. Na pesackim prelazima samo sto me ne pregaze automobili, koji su iz nekog razloga prolazili kroz crveno svetlo. Autobusi, kojima sam dolazio do parohije, su naglo zaokretali na svakom kilometru, a zatim se potpuno kvarili…Na kraju, pojavilo se mnogo “dobronamernih”, koji su govorili o mom duhovniku: “Ti si sisao s uma! On je u prelesti, i radi nesto sto nije prihvaceno…”
Vrtelo mi se u glavi. Ali po starcevim molitvama, sve zamke zlih duhova su bile razbijene, ne nanoseci mi stetu, vec mi cak donoseci korist – da spoznam svoje nesavrsenstvo. Zasipajuci ucitelja pitanjima, ja sam sa divljenjem primecivao, kako se u dusu useljava mir. Otac je sa velikim strpljenjem resavao sve moje nedoumice, objasnjavao, navodio citate iz Svetog Pisma i od Svetih Otaca. Preda mnom se otkrivao tajanstven svet! Zivot Crkve je dobijao svoju jasnocu, punocu, mnogoznacnost. Nestajale su primitivno-uproscene predstave o Tajinstvima, i naucenim obredima. Poceo sam da osecam, kako bi rekao Serafim Rouz, “miris istinskog Pravoslavlja”. Poceo sam da citam zitija blagocestivih podviznika i Zitija Svetih. Lepota i velicina njihovih podviga su obradovali dusu. Sveti Oci su izasli kao pobednici iz veoma teske duhovne borbe s nevidljivim protivnikom, borbe na koju je prizvan svako od nas. Njihovi mudri saveti su za mene bili slatka mana, i neizreciva uteha.
Nisam propustao skoro ni jednu sluzbu za bolesne. Posao (nocna dezurstva u odeljenju za reanimaciju gradske bolnice) je ostavljao dovoljno vremena za odlazak u omiljenu Crkvu. Pomazuci nastojatelju, kadeci ili citajuci molitve po Blagoslovu, ja sam se usrdno molio Gospodu za isceljenje nesrecnih. Videvsi kako se klizu po podu, grce, sikcu i laju, strasno sam zeleo da vidim kako na moje oci izlazi zli duh, kako se to opisuje u Zitijima Svetih. Bio sam veoma uznemiren, kada bih propustivsi sluzbu, sutradan saznao da su iz jedne bolesnice za vreme citanja molitve iskakale zabe. Prosetavsi jedna za drugom po podu, one su nestajale… Moj dobar poznanik je bio ocevidac jos upecatljivijeg isterivanja zlih duhova. U pocetku citanja molitve bolesnica se valjala po podu, a zli duh je vikao da nece da izadje ni po koju cenu iz coveka koji njemu - zlom duhu pijanstva - sluzi. Zatim je zena promuklo progovorila, pocela grcevito da se bori, i izasla su tri zla duha: jedan veliki, visi od dva metra, i dva manja. Oni su bili crni, imajuci iz nekog razloga uze na vratu. Svi prisutni su jasno videli kako su otisli kroz otvoren prozor na Crkvi… Avaj, to se opet desilo kad ja nisam bio tu. Meni su, razume se, objasnili da isceljenje moze da nastupi postepeno, da neprijatelj moze da izadje kasnije… Ali…, desilo se da sam bio ocevidac vidljivog, potpunog izbavljenja coveka od nasilja duha tame! Kako sam bio naivan! Prisustvovao sam i nisam video, cuo sam i nisam shvatio. Tek pre nekoliko godina sam mogao da shvatim svu velicinu truda, koji svestenik ulaze u borbi za dusu bolesnika. Pre nego sto nekoga isceli, treba ga nauciti da zivi hriscanski, inace posle moze biti jos i gore. Poznati su slucajevi, kada su se isceljeni ponovo razboljevali zbog svoje duhovne nemarnosti, pri cemu cesto - mnogo gore nego ranije. Isceljenje bolesnika se uslovno govoreci moze podeliti na dva perioda. Prvi je – ucenje osnovama duhovnog zivota, privikavanje na ritam Bogosluzenja i usvajanje pravila ponasanja u hramu i van njega. I drugo - sopstveni trud na izgnanju zlog duha. Poslednje ukljucuje cestu ispovest i Pricesce, celivanje Svetinja, hodocasca. |
|---|